Saradnja: Radovan Borović
Krajem osamdesetih godina prošlog veka Srbi u Hrvatskoj kao odgovor na donošenje novog ustava koji je ovu zajednicu, da tada konstitutivni narod u Republici Hrvatskoj, proglasio manjinom, počinju političko okupljanje pod okriljem Srpske demokratske stranke. Nacionalna euforija ubrzala je potrebu očuvanja nacionalnog i kulturnog identiteta. Nespremnost novih vlasti u Zagrebu i uticaj Beograda svakim danom su umanjivali šanse za dogovor. Usledele su nacionalne napetosti i oružani incidenti. Prvo političko teritorijalno organizovanje bilo je u zajednici opština Severne Dalmacije i Like, što je bio rezultat izbora u zajednicama gde su Srbi činili većinu. Sprovođenje plebiscita o sudbini srpskog naroda i odluke da nastavi živeti u tadašnjoj Jugoslaviji, Srpsko nacionalno veće pretočilo je u formiranje Srpske Autonomne Oblasti (SAO), prve organizovane ali i od Zagreba nepriznate zajednice Srba u Hrvatskoj. Kako su se radikalizovali sukobi krajem 1991. godine, ostali regioni – Banija, Kordun, Slavonija i Baranja, formirali su zasebne oblasti koje su odlukom nacionalnih veća činili Skupštinu Srpske Autonomne Oblasti. Potom se odlukom Srpskog nacionalnog veća i Skupštine autonomnih oblasti proglašava Republika Srpska Krajina. Na tim ratom zahvaćenim prostorima, prema neslužbenim podacima, živelo je oko 350 hiljada Srba. Dolazak međunarodnih mirovnih snaga dao je privid institucionalne snage, ali i politički predah, pa se krajem 1993. godine održavaju prvi izbori za skupštinu. Uticaj ove nacionalne i političke institucije bio je umanjen činjenicom da se važnije odluke ipak nisu donosile u tim i takvim organima. Nije poznato da je ova skupština razmatrala plan Z-4 koji je predviđao političko-teritorijalni dogovor sa Hrvatskom o mirnom rešavanju sukoba. Takva skupština donosila je rezolucije i deklaracije, usvajala je zakone i birala nekoliko krajinskih vlada.
* * * * *
RSE: U vreme uspostavljanja bilateralnih odnosa između Srbije i Crne Gore i Hrvatske, kada je izgledalo da Hrvatski Srbi mogu jedino sediti u klupama Sabora, a ne neke svoje skupštine, grupa nekadašnjih članova krajiškog parlamenta oglasila se Rezolucijom sa zahtevom za rešavanje statusa njihove samostalne države, odštampanoj na memorandumu sa zaglavljem Republike Srpske Krajine. Rajko Ležajić i Milorad Pupovac:
LEŽAJIĆ: Mi smo pre svega obnovili Skupštinu Republike Srpske Krajine upravo zato da se pomogne srpskom narodu koji je proteran sa svojih vekovnih ognjišta iz Republike Srpske Krajine, jer u ovih devet-deset godina hrvatska država ništa nije uradila da bi se srpski narod vratio na tu teritoriju, gde je vekovno živeo i bio ravnopravan sa hrvatskim narodom.
PUPOVAC: To jeste provokacija u međudržavnim odnosima, jer su vjerojatno među tim skupštinarima i članovima vlade ljudi koji imaju državljanstvo Srbije i Crne Gore. I to da državljani jedne države osnivaju vladu za drugu državu je već samo po sebi nedopustivo. To su očito ljudi bez obraza, jer da ga imaju, onda bi se doista sklonili ili bi se ispričali svom narodu.
RSE: A kako obnavljanje rada krajiškog parlamenta vide politikolog, inače potpredsednik hrvatske ratne vlade Zdravko Tomac i jedan od funkcionera Srpske radikalne stranke iz Beograda Dragan Todorović:
TOMAC: To je dio nastavka jedne velikosrpske politike koja i dalje smatra da je ta Republika Srpska Krajina bila legalna i legitimna i da nema razloga da se ona ne obnovi. Prema tome, mene to nije iznenadilo. To je dio jedne politike koja se već dugo priprema.
TODOROVIĆ: Mislim da je to nešto najnormalnije što se desilo, ja sam samo začuđen što to nije urađeno ranije. Srbi iz Republike Srpske Krajine su proterani i jedino što im je preostalo, to je da se obrate svetu, da se obrate svim međunarodnim činiocima koji bi sve ono što se desilo u akciji „Bljesak“ i „Oluja“ poništili i vratili stvari u prvobitan položaj.
RSE: Mada je okupljanje onih koji sebe smatraju političkim predstavnicima Hrvatskih Srba uzburkalo Hrvatsku, još uvek se ne može do kraja oceniti da li taj skup ima bilo kakvu političku težinu. Dok jedni nehajno odmahuju rukom, nazivajući njegove učesnike političkim marginalcima koji nemaju svest o realnosti, oni oprezniji upozoravaju na opasne namere ljudi koji učestvuju u takvim sastancima:
TOMAC: To ne treba podcjenjivati, to nije samo grupa očajnika i ljudi koji se ne mogu pomiriti s porazom i sa jednom novom pozicijom, u tom smislu ne treba biti naivan i smatrati kako se neke stvari u politici događaju slučajno. Točno je da su ovi ljudi u Beogradu lutke, ali opasni su ne oni, nego oni koji tjeraju te lutke da vuku određene poteze.
PUPOVAC: Da nisu okolnosti odnosa između Srbije i Hrvatske i između Srba i Hrvata takvi da su još pod sjenom rata, to bi bilo smiješno, kao što su smiješni i ljudi koji su stavljeni u funkciju te skupštine, čije namjere i ciljeve čovjek naravno može spoznati, jer su ne samo kratkoročni nego i slijepi, čiji smisao naprosto ne možemo razumjeti do kraja.
RSE: Sam skup je istovremeno pokrenuo lavinu kritika uz podsećanja da su njegovi učesnici najzaslužniji zbog toga što je nekoliko stotina hiljada Srba bilo prinuđeno da napusti svoje domove u Republici Hrvatskoj, postajući izbeglice. Upravo je taj saziv krajiškog parlamenta tvrdo odbijao sve pregovore, uključujući tu čak i razgovor o mirovnom Planu Z-4 kojim je Kontakt grupa svojevremeno nudila visok stupanj političko-teritorijalne autonomije za Srbe u Krajini:
PUPOVAC: Ljudi koji su neodgovorno uveli svoj narod u rat, a potom ga ostavili na cjedilu i kidnuli pred odlučujuću bitku i odbili političke pregovore u momentu kada su oni bili realni i mogući, ljudi koji su se sakrili u mišju rupu i deset godina nisu rekli jedne riječi o stradanju svojih sunarodnjaka koje navodno predstavljaju, i onih koji su u izbjeglištvu i onih koji su se vratili u Hrvatsku, ljudi koji nisu ničim doprinijeli da se Srbija demokratizira i stabilizira i tako bude ozbiljna snaga za pomoć izbjeglim Srbima i Srbima u Hrvatskoj, doista ne mogu nikoga predstavljati, pa čak niti same sebe.
LEŽAJIĆ: Još će reći i da smo mi sami sebe prognali. To je sramno, da optužuju žrtve da su žrtve krive zato što su žrtve. Mi smo uvek bili za pregovore i razgovore. Ovaj saziv skupštine da je otvorio i autoput i jugoslovenski naftovod i vodu i Splitu i Zadru i tako dalje, naš saziv skupštine da je otvorio i unsku prugu i već smo bili dogovorili, išli na ekonomske sporazume, razgovarali smo sa Hrvatskom i da napravimo zajedničku naftnu kompaniju, išli smo na sve moguće načine da dođemo do rešenja mirnim putem, ali na žalost nekome to nije odgovaralo, a nije odgovaralo vlasti HDZ-a i Hrvatskoj koja je htela još 1991. godine da nas protera sa naših ognjišta. Išli smo na to da na jedan miran način dođe do obostranog korisnog mirnog rešenja.
RSE: No jedna od dilema koju pokušaj obnavljanja parlamentarnog života krajiških Srba u izbeglištvu nameće, vezana je za legitimitet njihovog okupljanja. Uprkos zdušnoj podršci tadašnjeg Miloševićevog režima, Skupština Republike Srpske Krajine, kao ni samoproglašena država sa tim imenom, nikad nisu stekle bilo kakvo zvanično priznanje, tako da ostaje nejasno koga zapravo žele da zastupaju Srbi iz Krajine koji su se nedavno okupili u Beogradu:
LEŽAJIĆ: Mi predstavljamo narod proteran iz Republike Srpske Krajine. Mi smo 1993. godine u decembru izabrani na višestranačkim izborima u Krajini i imamo legitimitet, niko nas nije smenio, nastali su vanredni uslovi i po našem ustavu u vanrednim uslovima mi imamo pravo da održimo legitimitet sve dotle dok ne dođe do novih izbora. Izbora će biti kada za to budu stvoreni uslovi.
PUPOVAC: Kada ti ljudi govore o legitimnosti ili nelegitimnosti, i u Kninu i u Glini i u Vukovaru Srbi imaju svoje predstavnike. Njih su birali oni koji su se vratili i njih je birao i dio onih koji su izašli na izbore a još uvijek su u izbjeglištvu.
RSE: Istovremno je samo zasedanje navodne Skupštine Republike Srpske Krajine održano sa jednom prećutnom pretpostavkom: tamo gde funkcioniše parlament, morala bi da postoji i država čiji je to parlament. Da li je to zapravo pokušaj da se ponovo otvori pitanje postojanja entiteta pod nazivom Republike Srpske Krajine, čemu na određni način idu u prilog i neke optužbe Haškog tribunala podignute protiv visokih hrvatskih zvaničnika? Za mnoge nije nimalo slučajno što se to pitanje otvara u trenutku kada se približava najavljeni datum otpočinjanja pregovora Republike Hrvatske za pristupanje Evropskoj uniji:
TODOROVIĆ: Republika Srpska Krajina kao država nikad nije ni prestala da postoji. Ako vam neko nešto otme, onda je to privremeno oteto. To što vi ne možete da ga ponovo vratite u posed, to ne znači da će protokom vremena to preći u legitimitet, odnosno da će se to ozakoniti.
TOMAC: Već dugo vremena postoje određene političke snage u Srbiji, pa i šire, koje vide mogućnost zahtjeva za obnovom Republike Srpske Krajine upravo u optužnicama Haškog suda koje optužuju vojno i državno vodstvo Hrvatske, na čelu s Tuđmanom i Gotovinom, da je „Oluja“ bila zločinačka akcija, da je bio napad na Republiku Srpsku Krajinu, da su Srbi istjerani zločinačkom politikom i da zbog toga imaju pravo, ne samo da se vrate, nego i da obnove svoje zahtjeve za Republikom Srpskom Krajinom. Prema tome, očito je to dio jedne politike koja se evo sada upravo pred 17. ožujka pokušava i formalno pojaviti sa svojim namjerama i zahtjevom da se u Hrvatskoj obnovi Republika Srpska Krajina i da imaju pravo na tu svoju tvorevinu. Ja, normalno, smatram da to nije legalno i legitimno.
RSE: Istovremno skup izbeglih Srba iz Krajine koji se predstavlja kao parlament nastoji da dokaže da je na njihovu teritoriju 1995. godine izvršena agresija, što je dijametralno suprotstavljeno oficijelnoj hrvatskoj istoriografiji, koja govori o oslobađanju zemlje u akcijama „Bljesak“ i „Oluja“:
TOMAC: Činjenica je da je Hrvatska međunarodno priznata država i da svaka međunarodno priznata država u svojim granicama ima pravo uspostaviti vlast na cijelom svom teritoriju. Hrvatska je imala to legalno i legitimno pravo.
LEŽAJIĆ: Hrvatska vojska je na najbrutalniji mogući način proterala naš narod iz Republike Srpske Krajine. Proterala je i ono naroda što je ostalo, oko dve hiljade ljudi su pobili, opljačkali su našu imovinu, zapalili našu imovinu, na razne načine rasprodali našu imovinu, raznim mućkama…
RSE: Rajko Ležajić i Zdravko Tomac:
LEŽAJIĆ: Hrvatska je napravila agresiju i zločin na srpski narod. To nije nikakva pobeda nego sramota. Jer ako je za njih pobeda da u toj takozvanoj „Oluji“ ubiju oko dve hiljade ljudi, najčešće staraca, i da opljačkaju i popale svu imovinu Srba, ozbiljan čovek bi se toga stidio i sramio za sva vremena.
TOMAC: Ta Republika Srpska Krajina je nastala na etničkom čišćenju i istjerivanju tristo tisuća Hrvata i nesrba s tog područja. Prema tome, ona sama je nastala na jedan zločinački i nelegitiman način. „Oluja“ je bila oslobodilačka akcija. U toj „Oluji“ su počinjeni zločini, ali to su bili zločini iz osvete, mržnje, kaosa, stanja i posljedica toga rata, a nisu bili zločini planirani, smišljeni da se izvrši etničko čišćenje.
RSE: Nekadašnji lider krajiških Srba Rajko Ležajić i predsednik Srpskog narodnog vijeća iz Zagreba Milorad Pupovac:
LEŽAJIĆ: To što je napravila država Hrvatska Srbima u Krajini i u Hrvatskoj, to je najveće etničko čišćenje bilo koojeg naroda u Evropi posle Drugog svetskog rata. I smatramo da Hrvatska ne može ići u Evropsku zajednicu dok se ne reši pitanje srpskog naroda na tim prostorima.
PUPOVAC: O tome što se dogodilo za vrijeme akcije „Oluja“ i „Bljesak“ i tome kakve su bile namjere ondašnje hrvatske politike prema Srbima u Hrvatskoj, o tome možemo mi govoriti. A ti ljudi koji su suodgovorni za stradanje i ti ljudi koji su zapravo bili neka vrsta partnera sa takvom politikom, ti ljudi doista ne mogu ništa govoriti. Ti ljudi su pobjegli u momentu kada su se spremali i „Bljesak“ i „Oluja“. Prema tome, njihove priče o agresiji, njihove priče o okupaciji su apsolutno stvari koje dolaze iz pogrešnih usta.
RSE: I kao ključni argument u nastojanju pojedinih političkih predstavnika Srba iz Krajine da povrate teritoriju na kojoj su živeli, ponovo je oživela već pomalo zaboravljena teza da se njihova zemlja zapravo nalazi pod okupacijom:
TODOROVIĆ: Republika Srpska Krajina kao država je od strane Hrvatske okupirana. To govore brojna dokumenta koja su vezana za Republiku Srpsku Krajinu, koja je postojala, koja je imala svoje granice, koja je imala narod, koja je imala svoju skupštinu, koja je imala svog predsednika, koja je imala svoj novac, koja je sklapala ugovore kao država čak i sa Hrvatskom, koja je bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija sa rezolucijama Saveta bezbednosti koje su se odnosile na Republiku Srpsku Krajinu. Tako da jedini način da se te stvari završe je da svet učini ono što u ovakvim situacijama i čini – da se stvari vrate u početni položaj.
PUPOVAC: To nisu samo besmislice, to su vrlo opasne riječi. To nikada nije bilo izvan područja Republike Hrvatske, od momenta kada je Milošević, potpomagan Šešeljem, potpisivao i prihvaćao Vens-Ovenov plan, odnosno najprije Vensov plan, a onda kasnije i druge koji su bili pretpostavka za završetak rata i naravno to je bio jedan od akata priznanja da to područje, i teritorijalno i svakako drugačije, ostaje u Hrvatskoj, jer je jedino tako i moglo biti.
RSE: No kada bi se uopšte mogle ostaviti po strani tvrdnje krajiških Srba da je njihova država okupirana, njihov glavni cilj i motiv okupljanja trebalo bi da bude rešavanje pitanja srpskog naroda u Hrvatskoj:
LEŽAJIĆ: Mi vidimo rešenje u tome da pre svega Evropska unija i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija vrate stanje pre okupacije Republike Srpske Krajine. I da se sedne za pregovarački sto, da se fino pregovara i da se dođe do pravičnog rešenja. Mi ne tražimo ničije, nego tražimo samo ono što nama pripada. Mi ne tražimo nijedan pedalj koji pripada Hrvatima. Prema tome, mi tražimo da se naš narod vrati tamo odakle je i došao i tražimo da Srbi budu politički narod, ravnopravan narod, kao i svi drugi slobodni narodi u Evropi i u svijetu. Ništa drugo mi ne tražimo.
TOMAC: Srbi trebaju biti u Hrvatskoj ravnopravni građani i trebaju biti nacionalna manjina sa najvećim pravima koje nacionalna manjina ima u bilo kojoj državi u Evropi. Treba vraćati povjerenje. U tom smislu ja vidim da će svaki pokušaj da Srbi traže da imaju svoju državu u državi ili političku autonomiju, da budu više od nacionalne manjine, najviše štetiti upravo Srbima. S druge strane vidim potrebu da Hrvati čvrsto brane ravnopravnost Srba i da se tu rješava to nacionalno pitanje u Hrvatskoj, da se svi mogu vratiti svojim kućama, da im se vrati imovina, da se stvori jedno novo povjerenje.
RSE: Kako rešenje problema srpskog naroda u Hrvatskoj, u svetlu činjenice da se tom pitanju sada posvećuje i oživljeni parlament krajiških Srba, vide funkcioner Srpske radikalne stranke Dragan Todorović i lider Srpskog narodnog vijeća iz Hrvatske Milorad Pupovac:
TODOROVIĆ: Rešenje pitanja Republike Srpske Krajine vidim na osnovu međunarodnog prava, na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija, nikako drugačije. Kao i za sve druge zemlje u svetu, tako i za Republiku Srpsku Krajinu. Delovi Republike Srpske Krajine i Istra, Kvarner i Zadar su dobijeni od strane Italije za zločine koje je učinila NDH prema Srbima i prema Slovencima. Mislite li da Hrvatska ponovo na zločinima treba da postane država? To svet i Evropa neće dozvoliti. Ako Turska ne može da legalizuje okupaciju dela Kipra, ni Hrvatska ne može da legalizuje okupaciju Republike Srpske Krajine.
PUPOVAC: To pitanje se rješava, negdje je adekvatno riješeno, negdje se traži rješenje, a negdje se borimo za to da se to počne rješavati. Prema tome, povratak izbjeglica, priznavanje naših institucija u okviru ustavnog zakona, to je ono što mi imamo kao rješenje. Mi imamo ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina, imamo ustav, imamo čitav set drugih zakona kojima se regulira naš položaj i položaj drugih manjinskih zajednica u Hrvatskoj, imamo sporazum o pravima nacionalnih manjina potpisan između Srbije i Crne Gore i Hrvatske, imamo niz međunarodnih dokumenata, imamo svoju političku tradiciju i svoju političku snagu i svoje političke institucije i to je okvir, a sve ovo drugo su naravno čiste tlapnje.
RSE: Politički predstavnici Srba iz Hrvatske ovu zemlju doživljavaju kao svoju državu, hrvatski Sabor vide kao jedino mesto gde će voditi borbu za svoja prava, ali zato oni koji još uvek sanjaju o Republici Srpskoj Krajini bude vidljivo podozrenje. Tim pre što hrvatski zvaničnici ni u primisli ne bi dopustili obnavljanje ove oblasti sa ovlašćenjima države. Stoga se nameće zaključak da iza zahteva za rešavanje statusa Republike Srpske Krajine stoje jedan prećutni pozivi na nove sukobe:
TOMAC: Sasvim je sigurno da nikad nisu ni prestale i sama činjenica da je Vuk Drašković, koji je govorio da je Srbija do Trsta ne do Karlobaga i Virovitice, ministar vanjskih poslova, koji je danas ustvari uspio da se četnici i partizani izjednače i da četnici od fašista postanu antifašisti, pokazuje da ne treba podcjenjivati snagu velikosrpskog nacionalizma.
LEŽAJIĆ: Cilj obnavljanja nisu sukobi, nije rat, daleko bilo. Rat na ovim prostorima bi trebao da bude završen za sva vremena. Dosta je bilo ludorije i ludorija nikome ne pada napamet. Bar ne nama Srbima koji živimo ovde u bedi, u izgnanstvu, a svi imamo dole imovinu. Već pre svega mir i da se naše pitanje reši mirnim, demokratskim putem, razgovorima i pregovorima. Ali pre svega, zato smo i formirali vladu, sa Evropskom unijom i Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija koji su bili naši deklarisani zaštitnici sve do „Oluje“. I mi od naših deklarisanih zaštitnika, Evropske unije i Ujedinjenih nacija, ništa ne tražimo nego da imamo ista prava kao i svi slobodni narodi Evrope i sveta.
RSE: Da li je zasedanje krajiškog parlamenta u Beogradu samo definitivna potvrda da velikosrpska ideja, uprkos svemu što se dešavalo na ovim prostorima u prethodnoj deceniji, još uvek nije utihnula:
TODOROVIĆ: Legitimna težnja je svakog čoveka i svakog naroda da na osnovu prava koja imaju svi drugi narodi u svetu ta prava iskoristi, a to je da živi na svome i mislim da tu nema ništa sporno. A da li će to neko zvati Velika Srbija, da li će se zvati Republika Srpska Krajina, da li će se zvati Republika Srpska, da li će se zvati Srbija i Crna Gora, to je sad potpuno irelevantno. To su srpske zemlje. Mi ih zovemo Velika Srbija, zalažemo se za tu Veliku Srbiju, to je naša ideja vodilja.
TOMAC: Ideja Velike Srbije nije do kraja poražena. Na neki način je međunarodna zajednica dejtonskim mirom priznala ono što je rekla da nikad neće priznati – priznala je kvazisrpsku državu u Bosni, stvorenu etničkim čišćenjem i genocidom, Karadžić i Mladić su i dalje heroji. Dogodio se jedan nemogući politički obrat, da je Gotovina, koji je oslobađao Hrvatsku, koji se bez sumnje ni na koji način ne može uspoređivati sa Mladićem i Karadžićem, danas traženiji ratni zločinac u bijegu od Karadžića i Mladića.
RSE: No ključno je pitanje u svakom slučaju – da li ovo zasedanje krajiških Srba i sve ono što se valja ispod površine, ima neku vrstu prećutne političke podrške državnih organa Srbije, s obzirom na odsustvo bilo kakve odlučnije osude?
TOMAC: Postoje jake političke snage u Srbiji, za koje na izborima glasa milion i više ljudi, koje se nisu odrekle Velike Srbije i koje i dalje smatraju da Srbi imaju pravo na tu veliku Srbiju, a u tom konceptu jedan od koraka je da imaju autonomiju u Hrvatskoj. Postoje vjerojatno ljudi u državnoj politici koji, ne javno, ali se na neki način slažu s tom politikom, ili barem koji se boje da bi osuđivanje takve politike značilo gubitak vlasti, pa onda zbog toga šute.
LEŽAJIĆ: Mi to radimo autohtono i autonomno, bez mešanja bilo koga iz Srbije, jer pre svega nama je na srcu interes našeg prognanog naroda iz Krajine, jer imamo i moralnu i svaku drugu odgovornost za taj narod. Sa ovim vlastima ovde u Srbiji za sada nemamo šta da kontaktiramo, niti da njih uvlačimo u bilo šta, iz prostog razloga što oni imaju daleko većih problema kad je u pitanju Kosovo i kad je u pitanju broj izbeglica ovdje. Ove vlasti nemaju šta ni da se distanciraju, niti da se priklone tome, iz prostog razloga što one nisu ni uključene u to. Mi želimo da naša pitanja sami rešimo. A svako onaj ko želi da nam pomogne da pitanje Srba iz Republike Srpske Krajine i sa prostora bivše Socijalističke Republike Hrvatske bude rešeno na jedan normalan, ljudski način, svaka takva podrška od bilo koga nam je dobrodošla.
RSE: Ako već vlasti u Srbiji nisu smele otvoreno da podrže parlament Krajiških Srba, a što im verovatno leži na srcu, Srpska radikalna stranka nije se libila da otvoreno kaže ono što i neke druge partije očigledno osećaju, ali očigledno ne smeju da javno izgovore. Lider Srpske radikalne stranke Dragan Todorović i jedan od prvaka Srpskog narodnog vijeća Milorad Pupovac:
TODOROVIĆ: Mi ćemo pružiti punu podršku narodu Republike Srpske Krajine da ostvari svoje ciljeve i svoje težnje.
PUPOVAC: Mislim da to ima političku težinu u Srbiji ili će možda dobiti političku težinu u Srbiji ako iza njih stoje, kao što se može zaključiti, političke stranke poput Srpske radikalne stranke. Ne vidim da bi to moglo imati podršku vladajućih struktura, ali vidim da to ima podršku određenih političkih stranaka koje su i do sada manipulirale nesrećama ljudi i koje očito to žele činiti i dalje, a da pri tome doista ne kane voditi ozbiljno računa o tom što je interes i izbjeglih i onih koji su ostali živjeti u Hrvatskoj. To je jedan signal da desne snage zapravo žele još jedanput iskoristiti unesrećene, zapravo prodane i izdane, na fonu nacionalnog osjećanja protiv demokratskih i proevropskih snaga u Srbiji.
RSE: Dok se javnost u Hrvatskoj, a delimično i u Srbiji, komeša nakon skupa krajiških Srba, već sada je jasno da će najveće posledice krajiškog zasedanja snositi upravo Srbi koji žive u Hrvatskoj. Šta takvi potezi zapravo donose ovoj etničkoj zajednici?
PUPOVAC: Sasvim sigurno ne pomažu, a ukoliko bi dobile drugačije dimenzije onda bi i otežavale. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što bismo se morali baviti njima, a ne samo onim što su naši osnovni problemi i naše muke kada su u pitanju naši izbjegli i naši povratnici i naše ukupno situiranje u Hrvatskoj.
LEŽAJIĆ: Ma ne, taman posla. Mi znamo da ti Srbi žive u jako teškim uslovima, da deca koja uče školu ne smiju ići na pravoslavnu veronauku, mnogi idu na katoličku veronauku. Znamo da mnogi ne smiju ni pokazati da su Srbi. O tome bi trebali govoriti oni koji nas kritikuju iz Zagreba, ne o nas petsto hiljada koji smo ovde u progonstvu, u izbeglištvu, u bedi, u očaju. Tu problem leži.
RSE: No ne samo da će posledice ovog skupa krajiških Srba osetiti Srbi u Hrvatskoj, već će se ovakvi događaji odraziti i na ukupne srpskohrvatske odnose:
TODOROVIĆ: Nas ti odnosi uopšte ne zanimaju. Ukoliko mi budemo na vlasti, mi nećemo imati nikakve odnose sa Republikom Hrvatskom dok okupacija Republike Srpske Krajine ne bude prekinuta.
TOMAC: Svakako da će ovi potezi koji su sad došli najviše štetiti upravo Srbima u Hrvatskoj i da će to ojačati hrvatski nacionalizam, koji onda najviše osjete upravo Srbi koji su se vratili. Sama činjenica da se sada, kada su krenuli normalni odnosi na ovim prostorima, u glavnom gradu susjedne Srbije stvara jedna vampirska skupština iz vremena rata i koja je stvorena na etničkom čišćenju i zločinu i da se ona pokušava prikazati kao nešto legalno i legitimno, normalno da će sada izazvati hrvatski nacionalizam i otpor u Hrvatskoj, a onda svaki novi nacionalizam izaziva novi i otvaraju se sukobi.
RSE: U svoj toj u mnogome bizarnoj priči o ponovnom radu jednog parlamenta koji nikada nije bio pravi parlament, ostaje jedna nedoumica: da li je ovo okupljanje nekadašnjih poslanika samo presedan, puki izolovani incident, ili će nešto što se naziva Skupštinom Republike Srpske Krajine nesmetano nastaviti sa svojim zasedanjima u Srbiji?
LEŽAJIĆ: Naravno, po potrebi. Mi ćemo se naravno demokratskim i političkim sredstvima maksimalno boriti da se Srbi vrate i da budu svoji na svome. U ničemu ne želimo da ugrozimo bilo koga, a posebno ne našu krvnu braću Hrvate. Želja nam je da se ponovo vratimo u Knin, da budemo u Kninu, skupština i vlada da budu tamo, tamo gde nam je sedište.
TOMAC: Zavisi od toga kako ćemo se svi zajedno ponašati. Najviše zavisi od Srbije da li će srpska vlada, srpski narod toj grupi odlučno reći – nemate prostora u Srbiji da djelujete, vi ne možete to raditi ovdje u Srbiji i da im to zabrane. Ja se nadam da bi upravo to moglo osvijestiti ljude i s jedne i s druge strane da shvate da se opasno igra s vatrom.
RSE: Ima li krajiški parlament bilo kakvu budućnost?
TODOROVIĆ: Budućnost sa srećnim krajem koji ja očekujem i pretpostavljam da će biti je – doviđenja u Kninu.
PUPOVAC: Sami izbjegli Srbi iz Hrvatske jasno, nedvosmisleno i trajno treba da kažu ne takvim inicijativama. U tome im naravno može pomoći i treba pomoći hrvatska Vlada svojom aktivnom politikom povratka i svojom aktivnom politikom pomoći srpskoj zajednici da rješava svoja pitanja koja su se namnožila ratom. I s druge strane to je stvar vlade u Beogradu koja, zbog dobrosusjedskih odnosa, zbog normalnih odnosa u državi, treba jasno kazati gdje su granice dosputivoga.
RSE: Stoga će sva dalja okupljanja onih koji sebe nazivaju Skupštinom Republike Srpske Krajine biti istovremeno jedan od pokazatelja ukupnog stanja srpsko-hrvatskih odnosa. Bilo koje novo zasedanje biće samo pouzdan znak da nije dovoljno da prođu čitava jedna decenija da bi duh devedesetih ostao daleko za leđima, pogotovo za one koji su učestvovali u njegovom rađanju.
Krajem osamdesetih godina prošlog veka Srbi u Hrvatskoj kao odgovor na donošenje novog ustava koji je ovu zajednicu, da tada konstitutivni narod u Republici Hrvatskoj, proglasio manjinom, počinju političko okupljanje pod okriljem Srpske demokratske stranke. Nacionalna euforija ubrzala je potrebu očuvanja nacionalnog i kulturnog identiteta. Nespremnost novih vlasti u Zagrebu i uticaj Beograda svakim danom su umanjivali šanse za dogovor. Usledele su nacionalne napetosti i oružani incidenti. Prvo političko teritorijalno organizovanje bilo je u zajednici opština Severne Dalmacije i Like, što je bio rezultat izbora u zajednicama gde su Srbi činili većinu. Sprovođenje plebiscita o sudbini srpskog naroda i odluke da nastavi živeti u tadašnjoj Jugoslaviji, Srpsko nacionalno veće pretočilo je u formiranje Srpske Autonomne Oblasti (SAO), prve organizovane ali i od Zagreba nepriznate zajednice Srba u Hrvatskoj. Kako su se radikalizovali sukobi krajem 1991. godine, ostali regioni – Banija, Kordun, Slavonija i Baranja, formirali su zasebne oblasti koje su odlukom nacionalnih veća činili Skupštinu Srpske Autonomne Oblasti. Potom se odlukom Srpskog nacionalnog veća i Skupštine autonomnih oblasti proglašava Republika Srpska Krajina. Na tim ratom zahvaćenim prostorima, prema neslužbenim podacima, živelo je oko 350 hiljada Srba. Dolazak međunarodnih mirovnih snaga dao je privid institucionalne snage, ali i politički predah, pa se krajem 1993. godine održavaju prvi izbori za skupštinu. Uticaj ove nacionalne i političke institucije bio je umanjen činjenicom da se važnije odluke ipak nisu donosile u tim i takvim organima. Nije poznato da je ova skupština razmatrala plan Z-4 koji je predviđao političko-teritorijalni dogovor sa Hrvatskom o mirnom rešavanju sukoba. Takva skupština donosila je rezolucije i deklaracije, usvajala je zakone i birala nekoliko krajinskih vlada.
* * * * *
RSE: U vreme uspostavljanja bilateralnih odnosa između Srbije i Crne Gore i Hrvatske, kada je izgledalo da Hrvatski Srbi mogu jedino sediti u klupama Sabora, a ne neke svoje skupštine, grupa nekadašnjih članova krajiškog parlamenta oglasila se Rezolucijom sa zahtevom za rešavanje statusa njihove samostalne države, odštampanoj na memorandumu sa zaglavljem Republike Srpske Krajine. Rajko Ležajić i Milorad Pupovac:
LEŽAJIĆ: Mi smo pre svega obnovili Skupštinu Republike Srpske Krajine upravo zato da se pomogne srpskom narodu koji je proteran sa svojih vekovnih ognjišta iz Republike Srpske Krajine, jer u ovih devet-deset godina hrvatska država ništa nije uradila da bi se srpski narod vratio na tu teritoriju, gde je vekovno živeo i bio ravnopravan sa hrvatskim narodom.
PUPOVAC: To jeste provokacija u međudržavnim odnosima, jer su vjerojatno među tim skupštinarima i članovima vlade ljudi koji imaju državljanstvo Srbije i Crne Gore. I to da državljani jedne države osnivaju vladu za drugu državu je već samo po sebi nedopustivo. To su očito ljudi bez obraza, jer da ga imaju, onda bi se doista sklonili ili bi se ispričali svom narodu.
RSE: A kako obnavljanje rada krajiškog parlamenta vide politikolog, inače potpredsednik hrvatske ratne vlade Zdravko Tomac i jedan od funkcionera Srpske radikalne stranke iz Beograda Dragan Todorović:
TOMAC: To je dio nastavka jedne velikosrpske politike koja i dalje smatra da je ta Republika Srpska Krajina bila legalna i legitimna i da nema razloga da se ona ne obnovi. Prema tome, mene to nije iznenadilo. To je dio jedne politike koja se već dugo priprema.
TODOROVIĆ: Mislim da je to nešto najnormalnije što se desilo, ja sam samo začuđen što to nije urađeno ranije. Srbi iz Republike Srpske Krajine su proterani i jedino što im je preostalo, to je da se obrate svetu, da se obrate svim međunarodnim činiocima koji bi sve ono što se desilo u akciji „Bljesak“ i „Oluja“ poništili i vratili stvari u prvobitan položaj.
RSE: Mada je okupljanje onih koji sebe smatraju političkim predstavnicima Hrvatskih Srba uzburkalo Hrvatsku, još uvek se ne može do kraja oceniti da li taj skup ima bilo kakvu političku težinu. Dok jedni nehajno odmahuju rukom, nazivajući njegove učesnike političkim marginalcima koji nemaju svest o realnosti, oni oprezniji upozoravaju na opasne namere ljudi koji učestvuju u takvim sastancima:
TOMAC: To ne treba podcjenjivati, to nije samo grupa očajnika i ljudi koji se ne mogu pomiriti s porazom i sa jednom novom pozicijom, u tom smislu ne treba biti naivan i smatrati kako se neke stvari u politici događaju slučajno. Točno je da su ovi ljudi u Beogradu lutke, ali opasni su ne oni, nego oni koji tjeraju te lutke da vuku određene poteze.
PUPOVAC: Da nisu okolnosti odnosa između Srbije i Hrvatske i između Srba i Hrvata takvi da su još pod sjenom rata, to bi bilo smiješno, kao što su smiješni i ljudi koji su stavljeni u funkciju te skupštine, čije namjere i ciljeve čovjek naravno može spoznati, jer su ne samo kratkoročni nego i slijepi, čiji smisao naprosto ne možemo razumjeti do kraja.
RSE: Sam skup je istovremeno pokrenuo lavinu kritika uz podsećanja da su njegovi učesnici najzaslužniji zbog toga što je nekoliko stotina hiljada Srba bilo prinuđeno da napusti svoje domove u Republici Hrvatskoj, postajući izbeglice. Upravo je taj saziv krajiškog parlamenta tvrdo odbijao sve pregovore, uključujući tu čak i razgovor o mirovnom Planu Z-4 kojim je Kontakt grupa svojevremeno nudila visok stupanj političko-teritorijalne autonomije za Srbe u Krajini:
PUPOVAC: Ljudi koji su neodgovorno uveli svoj narod u rat, a potom ga ostavili na cjedilu i kidnuli pred odlučujuću bitku i odbili političke pregovore u momentu kada su oni bili realni i mogući, ljudi koji su se sakrili u mišju rupu i deset godina nisu rekli jedne riječi o stradanju svojih sunarodnjaka koje navodno predstavljaju, i onih koji su u izbjeglištvu i onih koji su se vratili u Hrvatsku, ljudi koji nisu ničim doprinijeli da se Srbija demokratizira i stabilizira i tako bude ozbiljna snaga za pomoć izbjeglim Srbima i Srbima u Hrvatskoj, doista ne mogu nikoga predstavljati, pa čak niti same sebe.
LEŽAJIĆ: Još će reći i da smo mi sami sebe prognali. To je sramno, da optužuju žrtve da su žrtve krive zato što su žrtve. Mi smo uvek bili za pregovore i razgovore. Ovaj saziv skupštine da je otvorio i autoput i jugoslovenski naftovod i vodu i Splitu i Zadru i tako dalje, naš saziv skupštine da je otvorio i unsku prugu i već smo bili dogovorili, išli na ekonomske sporazume, razgovarali smo sa Hrvatskom i da napravimo zajedničku naftnu kompaniju, išli smo na sve moguće načine da dođemo do rešenja mirnim putem, ali na žalost nekome to nije odgovaralo, a nije odgovaralo vlasti HDZ-a i Hrvatskoj koja je htela još 1991. godine da nas protera sa naših ognjišta. Išli smo na to da na jedan miran način dođe do obostranog korisnog mirnog rešenja.
RSE: No jedna od dilema koju pokušaj obnavljanja parlamentarnog života krajiških Srba u izbeglištvu nameće, vezana je za legitimitet njihovog okupljanja. Uprkos zdušnoj podršci tadašnjeg Miloševićevog režima, Skupština Republike Srpske Krajine, kao ni samoproglašena država sa tim imenom, nikad nisu stekle bilo kakvo zvanično priznanje, tako da ostaje nejasno koga zapravo žele da zastupaju Srbi iz Krajine koji su se nedavno okupili u Beogradu:
LEŽAJIĆ: Mi predstavljamo narod proteran iz Republike Srpske Krajine. Mi smo 1993. godine u decembru izabrani na višestranačkim izborima u Krajini i imamo legitimitet, niko nas nije smenio, nastali su vanredni uslovi i po našem ustavu u vanrednim uslovima mi imamo pravo da održimo legitimitet sve dotle dok ne dođe do novih izbora. Izbora će biti kada za to budu stvoreni uslovi.
PUPOVAC: Kada ti ljudi govore o legitimnosti ili nelegitimnosti, i u Kninu i u Glini i u Vukovaru Srbi imaju svoje predstavnike. Njih su birali oni koji su se vratili i njih je birao i dio onih koji su izašli na izbore a još uvijek su u izbjeglištvu.
RSE: Istovremno je samo zasedanje navodne Skupštine Republike Srpske Krajine održano sa jednom prećutnom pretpostavkom: tamo gde funkcioniše parlament, morala bi da postoji i država čiji je to parlament. Da li je to zapravo pokušaj da se ponovo otvori pitanje postojanja entiteta pod nazivom Republike Srpske Krajine, čemu na određni način idu u prilog i neke optužbe Haškog tribunala podignute protiv visokih hrvatskih zvaničnika? Za mnoge nije nimalo slučajno što se to pitanje otvara u trenutku kada se približava najavljeni datum otpočinjanja pregovora Republike Hrvatske za pristupanje Evropskoj uniji:
TODOROVIĆ: Republika Srpska Krajina kao država nikad nije ni prestala da postoji. Ako vam neko nešto otme, onda je to privremeno oteto. To što vi ne možete da ga ponovo vratite u posed, to ne znači da će protokom vremena to preći u legitimitet, odnosno da će se to ozakoniti.
TOMAC: Već dugo vremena postoje određene političke snage u Srbiji, pa i šire, koje vide mogućnost zahtjeva za obnovom Republike Srpske Krajine upravo u optužnicama Haškog suda koje optužuju vojno i državno vodstvo Hrvatske, na čelu s Tuđmanom i Gotovinom, da je „Oluja“ bila zločinačka akcija, da je bio napad na Republiku Srpsku Krajinu, da su Srbi istjerani zločinačkom politikom i da zbog toga imaju pravo, ne samo da se vrate, nego i da obnove svoje zahtjeve za Republikom Srpskom Krajinom. Prema tome, očito je to dio jedne politike koja se evo sada upravo pred 17. ožujka pokušava i formalno pojaviti sa svojim namjerama i zahtjevom da se u Hrvatskoj obnovi Republika Srpska Krajina i da imaju pravo na tu svoju tvorevinu. Ja, normalno, smatram da to nije legalno i legitimno.
RSE: Istovremno skup izbeglih Srba iz Krajine koji se predstavlja kao parlament nastoji da dokaže da je na njihovu teritoriju 1995. godine izvršena agresija, što je dijametralno suprotstavljeno oficijelnoj hrvatskoj istoriografiji, koja govori o oslobađanju zemlje u akcijama „Bljesak“ i „Oluja“:
TOMAC: Činjenica je da je Hrvatska međunarodno priznata država i da svaka međunarodno priznata država u svojim granicama ima pravo uspostaviti vlast na cijelom svom teritoriju. Hrvatska je imala to legalno i legitimno pravo.
LEŽAJIĆ: Hrvatska vojska je na najbrutalniji mogući način proterala naš narod iz Republike Srpske Krajine. Proterala je i ono naroda što je ostalo, oko dve hiljade ljudi su pobili, opljačkali su našu imovinu, zapalili našu imovinu, na razne načine rasprodali našu imovinu, raznim mućkama…
RSE: Rajko Ležajić i Zdravko Tomac:
LEŽAJIĆ: Hrvatska je napravila agresiju i zločin na srpski narod. To nije nikakva pobeda nego sramota. Jer ako je za njih pobeda da u toj takozvanoj „Oluji“ ubiju oko dve hiljade ljudi, najčešće staraca, i da opljačkaju i popale svu imovinu Srba, ozbiljan čovek bi se toga stidio i sramio za sva vremena.
TOMAC: Ta Republika Srpska Krajina je nastala na etničkom čišćenju i istjerivanju tristo tisuća Hrvata i nesrba s tog područja. Prema tome, ona sama je nastala na jedan zločinački i nelegitiman način. „Oluja“ je bila oslobodilačka akcija. U toj „Oluji“ su počinjeni zločini, ali to su bili zločini iz osvete, mržnje, kaosa, stanja i posljedica toga rata, a nisu bili zločini planirani, smišljeni da se izvrši etničko čišćenje.
RSE: Nekadašnji lider krajiških Srba Rajko Ležajić i predsednik Srpskog narodnog vijeća iz Zagreba Milorad Pupovac:
LEŽAJIĆ: To što je napravila država Hrvatska Srbima u Krajini i u Hrvatskoj, to je najveće etničko čišćenje bilo koojeg naroda u Evropi posle Drugog svetskog rata. I smatramo da Hrvatska ne može ići u Evropsku zajednicu dok se ne reši pitanje srpskog naroda na tim prostorima.
PUPOVAC: O tome što se dogodilo za vrijeme akcije „Oluja“ i „Bljesak“ i tome kakve su bile namjere ondašnje hrvatske politike prema Srbima u Hrvatskoj, o tome možemo mi govoriti. A ti ljudi koji su suodgovorni za stradanje i ti ljudi koji su zapravo bili neka vrsta partnera sa takvom politikom, ti ljudi doista ne mogu ništa govoriti. Ti ljudi su pobjegli u momentu kada su se spremali i „Bljesak“ i „Oluja“. Prema tome, njihove priče o agresiji, njihove priče o okupaciji su apsolutno stvari koje dolaze iz pogrešnih usta.
RSE: I kao ključni argument u nastojanju pojedinih političkih predstavnika Srba iz Krajine da povrate teritoriju na kojoj su živeli, ponovo je oživela već pomalo zaboravljena teza da se njihova zemlja zapravo nalazi pod okupacijom:
TODOROVIĆ: Republika Srpska Krajina kao država je od strane Hrvatske okupirana. To govore brojna dokumenta koja su vezana za Republiku Srpsku Krajinu, koja je postojala, koja je imala svoje granice, koja je imala narod, koja je imala svoju skupštinu, koja je imala svog predsednika, koja je imala svoj novac, koja je sklapala ugovore kao država čak i sa Hrvatskom, koja je bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija sa rezolucijama Saveta bezbednosti koje su se odnosile na Republiku Srpsku Krajinu. Tako da jedini način da se te stvari završe je da svet učini ono što u ovakvim situacijama i čini – da se stvari vrate u početni položaj.
PUPOVAC: To nisu samo besmislice, to su vrlo opasne riječi. To nikada nije bilo izvan područja Republike Hrvatske, od momenta kada je Milošević, potpomagan Šešeljem, potpisivao i prihvaćao Vens-Ovenov plan, odnosno najprije Vensov plan, a onda kasnije i druge koji su bili pretpostavka za završetak rata i naravno to je bio jedan od akata priznanja da to područje, i teritorijalno i svakako drugačije, ostaje u Hrvatskoj, jer je jedino tako i moglo biti.
RSE: No kada bi se uopšte mogle ostaviti po strani tvrdnje krajiških Srba da je njihova država okupirana, njihov glavni cilj i motiv okupljanja trebalo bi da bude rešavanje pitanja srpskog naroda u Hrvatskoj:
LEŽAJIĆ: Mi vidimo rešenje u tome da pre svega Evropska unija i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija vrate stanje pre okupacije Republike Srpske Krajine. I da se sedne za pregovarački sto, da se fino pregovara i da se dođe do pravičnog rešenja. Mi ne tražimo ničije, nego tražimo samo ono što nama pripada. Mi ne tražimo nijedan pedalj koji pripada Hrvatima. Prema tome, mi tražimo da se naš narod vrati tamo odakle je i došao i tražimo da Srbi budu politički narod, ravnopravan narod, kao i svi drugi slobodni narodi u Evropi i u svijetu. Ništa drugo mi ne tražimo.
TOMAC: Srbi trebaju biti u Hrvatskoj ravnopravni građani i trebaju biti nacionalna manjina sa najvećim pravima koje nacionalna manjina ima u bilo kojoj državi u Evropi. Treba vraćati povjerenje. U tom smislu ja vidim da će svaki pokušaj da Srbi traže da imaju svoju državu u državi ili političku autonomiju, da budu više od nacionalne manjine, najviše štetiti upravo Srbima. S druge strane vidim potrebu da Hrvati čvrsto brane ravnopravnost Srba i da se tu rješava to nacionalno pitanje u Hrvatskoj, da se svi mogu vratiti svojim kućama, da im se vrati imovina, da se stvori jedno novo povjerenje.
RSE: Kako rešenje problema srpskog naroda u Hrvatskoj, u svetlu činjenice da se tom pitanju sada posvećuje i oživljeni parlament krajiških Srba, vide funkcioner Srpske radikalne stranke Dragan Todorović i lider Srpskog narodnog vijeća iz Hrvatske Milorad Pupovac:
TODOROVIĆ: Rešenje pitanja Republike Srpske Krajine vidim na osnovu međunarodnog prava, na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija, nikako drugačije. Kao i za sve druge zemlje u svetu, tako i za Republiku Srpsku Krajinu. Delovi Republike Srpske Krajine i Istra, Kvarner i Zadar su dobijeni od strane Italije za zločine koje je učinila NDH prema Srbima i prema Slovencima. Mislite li da Hrvatska ponovo na zločinima treba da postane država? To svet i Evropa neće dozvoliti. Ako Turska ne može da legalizuje okupaciju dela Kipra, ni Hrvatska ne može da legalizuje okupaciju Republike Srpske Krajine.
PUPOVAC: To pitanje se rješava, negdje je adekvatno riješeno, negdje se traži rješenje, a negdje se borimo za to da se to počne rješavati. Prema tome, povratak izbjeglica, priznavanje naših institucija u okviru ustavnog zakona, to je ono što mi imamo kao rješenje. Mi imamo ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina, imamo ustav, imamo čitav set drugih zakona kojima se regulira naš položaj i položaj drugih manjinskih zajednica u Hrvatskoj, imamo sporazum o pravima nacionalnih manjina potpisan između Srbije i Crne Gore i Hrvatske, imamo niz međunarodnih dokumenata, imamo svoju političku tradiciju i svoju političku snagu i svoje političke institucije i to je okvir, a sve ovo drugo su naravno čiste tlapnje.
RSE: Politički predstavnici Srba iz Hrvatske ovu zemlju doživljavaju kao svoju državu, hrvatski Sabor vide kao jedino mesto gde će voditi borbu za svoja prava, ali zato oni koji još uvek sanjaju o Republici Srpskoj Krajini bude vidljivo podozrenje. Tim pre što hrvatski zvaničnici ni u primisli ne bi dopustili obnavljanje ove oblasti sa ovlašćenjima države. Stoga se nameće zaključak da iza zahteva za rešavanje statusa Republike Srpske Krajine stoje jedan prećutni pozivi na nove sukobe:
TOMAC: Sasvim je sigurno da nikad nisu ni prestale i sama činjenica da je Vuk Drašković, koji je govorio da je Srbija do Trsta ne do Karlobaga i Virovitice, ministar vanjskih poslova, koji je danas ustvari uspio da se četnici i partizani izjednače i da četnici od fašista postanu antifašisti, pokazuje da ne treba podcjenjivati snagu velikosrpskog nacionalizma.
LEŽAJIĆ: Cilj obnavljanja nisu sukobi, nije rat, daleko bilo. Rat na ovim prostorima bi trebao da bude završen za sva vremena. Dosta je bilo ludorije i ludorija nikome ne pada napamet. Bar ne nama Srbima koji živimo ovde u bedi, u izgnanstvu, a svi imamo dole imovinu. Već pre svega mir i da se naše pitanje reši mirnim, demokratskim putem, razgovorima i pregovorima. Ali pre svega, zato smo i formirali vladu, sa Evropskom unijom i Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija koji su bili naši deklarisani zaštitnici sve do „Oluje“. I mi od naših deklarisanih zaštitnika, Evropske unije i Ujedinjenih nacija, ništa ne tražimo nego da imamo ista prava kao i svi slobodni narodi Evrope i sveta.
RSE: Da li je zasedanje krajiškog parlamenta u Beogradu samo definitivna potvrda da velikosrpska ideja, uprkos svemu što se dešavalo na ovim prostorima u prethodnoj deceniji, još uvek nije utihnula:
TODOROVIĆ: Legitimna težnja je svakog čoveka i svakog naroda da na osnovu prava koja imaju svi drugi narodi u svetu ta prava iskoristi, a to je da živi na svome i mislim da tu nema ništa sporno. A da li će to neko zvati Velika Srbija, da li će se zvati Republika Srpska Krajina, da li će se zvati Republika Srpska, da li će se zvati Srbija i Crna Gora, to je sad potpuno irelevantno. To su srpske zemlje. Mi ih zovemo Velika Srbija, zalažemo se za tu Veliku Srbiju, to je naša ideja vodilja.
TOMAC: Ideja Velike Srbije nije do kraja poražena. Na neki način je međunarodna zajednica dejtonskim mirom priznala ono što je rekla da nikad neće priznati – priznala je kvazisrpsku državu u Bosni, stvorenu etničkim čišćenjem i genocidom, Karadžić i Mladić su i dalje heroji. Dogodio se jedan nemogući politički obrat, da je Gotovina, koji je oslobađao Hrvatsku, koji se bez sumnje ni na koji način ne može uspoređivati sa Mladićem i Karadžićem, danas traženiji ratni zločinac u bijegu od Karadžića i Mladića.
RSE: No ključno je pitanje u svakom slučaju – da li ovo zasedanje krajiških Srba i sve ono što se valja ispod površine, ima neku vrstu prećutne političke podrške državnih organa Srbije, s obzirom na odsustvo bilo kakve odlučnije osude?
TOMAC: Postoje jake političke snage u Srbiji, za koje na izborima glasa milion i više ljudi, koje se nisu odrekle Velike Srbije i koje i dalje smatraju da Srbi imaju pravo na tu veliku Srbiju, a u tom konceptu jedan od koraka je da imaju autonomiju u Hrvatskoj. Postoje vjerojatno ljudi u državnoj politici koji, ne javno, ali se na neki način slažu s tom politikom, ili barem koji se boje da bi osuđivanje takve politike značilo gubitak vlasti, pa onda zbog toga šute.
LEŽAJIĆ: Mi to radimo autohtono i autonomno, bez mešanja bilo koga iz Srbije, jer pre svega nama je na srcu interes našeg prognanog naroda iz Krajine, jer imamo i moralnu i svaku drugu odgovornost za taj narod. Sa ovim vlastima ovde u Srbiji za sada nemamo šta da kontaktiramo, niti da njih uvlačimo u bilo šta, iz prostog razloga što oni imaju daleko većih problema kad je u pitanju Kosovo i kad je u pitanju broj izbeglica ovdje. Ove vlasti nemaju šta ni da se distanciraju, niti da se priklone tome, iz prostog razloga što one nisu ni uključene u to. Mi želimo da naša pitanja sami rešimo. A svako onaj ko želi da nam pomogne da pitanje Srba iz Republike Srpske Krajine i sa prostora bivše Socijalističke Republike Hrvatske bude rešeno na jedan normalan, ljudski način, svaka takva podrška od bilo koga nam je dobrodošla.
RSE: Ako već vlasti u Srbiji nisu smele otvoreno da podrže parlament Krajiških Srba, a što im verovatno leži na srcu, Srpska radikalna stranka nije se libila da otvoreno kaže ono što i neke druge partije očigledno osećaju, ali očigledno ne smeju da javno izgovore. Lider Srpske radikalne stranke Dragan Todorović i jedan od prvaka Srpskog narodnog vijeća Milorad Pupovac:
TODOROVIĆ: Mi ćemo pružiti punu podršku narodu Republike Srpske Krajine da ostvari svoje ciljeve i svoje težnje.
PUPOVAC: Mislim da to ima političku težinu u Srbiji ili će možda dobiti političku težinu u Srbiji ako iza njih stoje, kao što se može zaključiti, političke stranke poput Srpske radikalne stranke. Ne vidim da bi to moglo imati podršku vladajućih struktura, ali vidim da to ima podršku određenih političkih stranaka koje su i do sada manipulirale nesrećama ljudi i koje očito to žele činiti i dalje, a da pri tome doista ne kane voditi ozbiljno računa o tom što je interes i izbjeglih i onih koji su ostali živjeti u Hrvatskoj. To je jedan signal da desne snage zapravo žele još jedanput iskoristiti unesrećene, zapravo prodane i izdane, na fonu nacionalnog osjećanja protiv demokratskih i proevropskih snaga u Srbiji.
RSE: Dok se javnost u Hrvatskoj, a delimično i u Srbiji, komeša nakon skupa krajiških Srba, već sada je jasno da će najveće posledice krajiškog zasedanja snositi upravo Srbi koji žive u Hrvatskoj. Šta takvi potezi zapravo donose ovoj etničkoj zajednici?
PUPOVAC: Sasvim sigurno ne pomažu, a ukoliko bi dobile drugačije dimenzije onda bi i otežavale. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što bismo se morali baviti njima, a ne samo onim što su naši osnovni problemi i naše muke kada su u pitanju naši izbjegli i naši povratnici i naše ukupno situiranje u Hrvatskoj.
LEŽAJIĆ: Ma ne, taman posla. Mi znamo da ti Srbi žive u jako teškim uslovima, da deca koja uče školu ne smiju ići na pravoslavnu veronauku, mnogi idu na katoličku veronauku. Znamo da mnogi ne smiju ni pokazati da su Srbi. O tome bi trebali govoriti oni koji nas kritikuju iz Zagreba, ne o nas petsto hiljada koji smo ovde u progonstvu, u izbeglištvu, u bedi, u očaju. Tu problem leži.
RSE: No ne samo da će posledice ovog skupa krajiških Srba osetiti Srbi u Hrvatskoj, već će se ovakvi događaji odraziti i na ukupne srpskohrvatske odnose:
TODOROVIĆ: Nas ti odnosi uopšte ne zanimaju. Ukoliko mi budemo na vlasti, mi nećemo imati nikakve odnose sa Republikom Hrvatskom dok okupacija Republike Srpske Krajine ne bude prekinuta.
TOMAC: Svakako da će ovi potezi koji su sad došli najviše štetiti upravo Srbima u Hrvatskoj i da će to ojačati hrvatski nacionalizam, koji onda najviše osjete upravo Srbi koji su se vratili. Sama činjenica da se sada, kada su krenuli normalni odnosi na ovim prostorima, u glavnom gradu susjedne Srbije stvara jedna vampirska skupština iz vremena rata i koja je stvorena na etničkom čišćenju i zločinu i da se ona pokušava prikazati kao nešto legalno i legitimno, normalno da će sada izazvati hrvatski nacionalizam i otpor u Hrvatskoj, a onda svaki novi nacionalizam izaziva novi i otvaraju se sukobi.
RSE: U svoj toj u mnogome bizarnoj priči o ponovnom radu jednog parlamenta koji nikada nije bio pravi parlament, ostaje jedna nedoumica: da li je ovo okupljanje nekadašnjih poslanika samo presedan, puki izolovani incident, ili će nešto što se naziva Skupštinom Republike Srpske Krajine nesmetano nastaviti sa svojim zasedanjima u Srbiji?
LEŽAJIĆ: Naravno, po potrebi. Mi ćemo se naravno demokratskim i političkim sredstvima maksimalno boriti da se Srbi vrate i da budu svoji na svome. U ničemu ne želimo da ugrozimo bilo koga, a posebno ne našu krvnu braću Hrvate. Želja nam je da se ponovo vratimo u Knin, da budemo u Kninu, skupština i vlada da budu tamo, tamo gde nam je sedište.
TOMAC: Zavisi od toga kako ćemo se svi zajedno ponašati. Najviše zavisi od Srbije da li će srpska vlada, srpski narod toj grupi odlučno reći – nemate prostora u Srbiji da djelujete, vi ne možete to raditi ovdje u Srbiji i da im to zabrane. Ja se nadam da bi upravo to moglo osvijestiti ljude i s jedne i s druge strane da shvate da se opasno igra s vatrom.
RSE: Ima li krajiški parlament bilo kakvu budućnost?
TODOROVIĆ: Budućnost sa srećnim krajem koji ja očekujem i pretpostavljam da će biti je – doviđenja u Kninu.
PUPOVAC: Sami izbjegli Srbi iz Hrvatske jasno, nedvosmisleno i trajno treba da kažu ne takvim inicijativama. U tome im naravno može pomoći i treba pomoći hrvatska Vlada svojom aktivnom politikom povratka i svojom aktivnom politikom pomoći srpskoj zajednici da rješava svoja pitanja koja su se namnožila ratom. I s druge strane to je stvar vlade u Beogradu koja, zbog dobrosusjedskih odnosa, zbog normalnih odnosa u državi, treba jasno kazati gdje su granice dosputivoga.
RSE: Stoga će sva dalja okupljanja onih koji sebe nazivaju Skupštinom Republike Srpske Krajine biti istovremeno jedan od pokazatelja ukupnog stanja srpsko-hrvatskih odnosa. Bilo koje novo zasedanje biće samo pouzdan znak da nije dovoljno da prođu čitava jedna decenija da bi duh devedesetih ostao daleko za leđima, pogotovo za one koji su učestvovali u njegovom rađanju.
