Mada je u izveštaju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija oštro kritikovano ponašanje srpskih političara, u Srbiji kao da niko ne haje zbog toga. Iako je situacija sa Kosovom vrlo zaoštrena, zvanični Beograd, osim što odbija sve – dijalog, priznavanje realnog stanja kada je reč o institucijama, izveštaje ekspertskih grupa, pa i stav samog UNMIK-a na Kosovu, afirmativni stav, to jest ponudu i neki zvanični predlog, ne daje, osim nejasnog i više puta osporavanog plana Vlade Srbije, za koji čak i njegovi tvorci kažu da postoji ali da možda i nije najsrećnije rješenje. Sve i da je šef Koordinacionog centra Nebojša Čović sasvim u pravu kada govori o zameni teza, ne izlazak kosovskih Srba na oktobarske izbore u pokrajini, nije doneo nikakvo dobro. Vuk Drašković, šef diplomatije Srbije i Crne Gore, kaže u razgovoru za Radio Slobodna Evropa:
„Toliko puta sam upozoravao da politika – standardi, pa status, ne mora da znači tako, ukoliko budemo uporno, nojevski zabijali glavu u pesak i odbijali da učestvujemo u onome što se zove dijalog, što se zove dogovor, radi odbrane prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, koja su zaista više nego opasno ugrožena.“
Ako je Mark Grosman, podsekretar za Balkan, izjavio da će do sredine marta biti postignuta saglasnost o budućnosti Kosova, a Kris Paten da će se izvodljivo rešenje naći i bez pristanka Beograda, u Srbiji svako ima svoje mišljenje, koje je sve dalje i dalje od rešenja. Za to vreme kosovski premijer Ramuš Haradinaj, za koga se ne zna da li ga Hag potražuje ili ne, vodi agresivnu diplomatsku politiku u kojoj se Srbima sada nudi povratak, struja, dijalog, sve. Kuda beogradsko „ne“, bez ikakve ideje o rješenju vodi Kosovo i kosovske Srbe, ne zna se. Vuk Drašković se pita čemu opstrukcija od strane zvaničnog Beograda:
„Da li je u interesu srpskog naroda, da li je u interesu Srbije bojkotovati sve to, s ciljem da budemo dovedeni pred svršen čin i da onda kažemo – status je određen bez nas, Kosovo nam je oteto, pa na toj osnovi da se u zemlji, koja je inače opasno skrenula ka vrednostima Miloševićevog sistema, još više raspire antievropske, antiameričke strasti i da se na tome gradi budućnost Srbije. I to jeste neka politika, ona sada dominira, to je sada realna politika, ali moramo onda narodu da kažemo šta je to.“
Ali koje su onda posledice takve politike?
„Sasvim je sigurno da u tom slučaju nema državne zajednice Srbije i Crne Gore, da će tada status Kosova biti određen kao nezavisne države, i to uz optužbu da Srbi nisu hteli da učestvuju u rešavanju tog poblema. I sasvim je sigurno da će se izolovana od Evrope, suseda, i blokirana Srbija suočiti sa tragičnim posledicama, koje će biti, na žalost, i nepopravljive. Druga opcija je da učestvujemo u svemu tome.“
Čak je i Vladmir Putin izjavio na poslednjoj konferenciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da je najveći problem to što nije jasno šta uopšte srpske vlasti hoće sa Kosovom. Drašković na to kaže:
„Tu je Putin u pravu. Moramo da kažemo šta hoćemo, a ne stalno da ponavljamo šta nećemo. Da kažemo da hoćemo – to sam ja konačno i preneo generalnom sekretaru – dve stvari: pod broj jedan, standardi se moraju primeniti, u celini, i u njihovoj primeni moramo mi da učestvujemo, i pod broj dva, obaveza je međunarodne zajednice i Ujedinjenih nacija da poštuju Povelju Ujedinjenih nacija i da poštuju Rezoluciju 1244.“
I na kraju, da ne budemo cinični poput jednog beogradskog analitičara koji kaže: „Koštunica sanja o velikoj međunarodnoj konferenciji sa koje bi izašao sa Kosovom ispod miške i Albancima preko Prokletija“, završimo ovu analizu umerenijim rečima šefa diplomatije Srbije i Crne Gore Vuka Draškovića koji upozorava:
„Svet se žuri, ne s određivanjem konačnog statusa Kosova, nego sa definisanjem reda vožnje – standardi, pa status. Ukoliko Beograd i kosovski Srbi neće da učestvuju u onome što se zove dijalog, sasvim je izvesno da će voz napustiti stanicu početkom ove godine, sa Srbima u tom vozu ili bez njih.“
„Toliko puta sam upozoravao da politika – standardi, pa status, ne mora da znači tako, ukoliko budemo uporno, nojevski zabijali glavu u pesak i odbijali da učestvujemo u onome što se zove dijalog, što se zove dogovor, radi odbrane prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, koja su zaista više nego opasno ugrožena.“
Ako je Mark Grosman, podsekretar za Balkan, izjavio da će do sredine marta biti postignuta saglasnost o budućnosti Kosova, a Kris Paten da će se izvodljivo rešenje naći i bez pristanka Beograda, u Srbiji svako ima svoje mišljenje, koje je sve dalje i dalje od rešenja. Za to vreme kosovski premijer Ramuš Haradinaj, za koga se ne zna da li ga Hag potražuje ili ne, vodi agresivnu diplomatsku politiku u kojoj se Srbima sada nudi povratak, struja, dijalog, sve. Kuda beogradsko „ne“, bez ikakve ideje o rješenju vodi Kosovo i kosovske Srbe, ne zna se. Vuk Drašković se pita čemu opstrukcija od strane zvaničnog Beograda:
„Da li je u interesu srpskog naroda, da li je u interesu Srbije bojkotovati sve to, s ciljem da budemo dovedeni pred svršen čin i da onda kažemo – status je određen bez nas, Kosovo nam je oteto, pa na toj osnovi da se u zemlji, koja je inače opasno skrenula ka vrednostima Miloševićevog sistema, još više raspire antievropske, antiameričke strasti i da se na tome gradi budućnost Srbije. I to jeste neka politika, ona sada dominira, to je sada realna politika, ali moramo onda narodu da kažemo šta je to.“
Ali koje su onda posledice takve politike?
„Sasvim je sigurno da u tom slučaju nema državne zajednice Srbije i Crne Gore, da će tada status Kosova biti određen kao nezavisne države, i to uz optužbu da Srbi nisu hteli da učestvuju u rešavanju tog poblema. I sasvim je sigurno da će se izolovana od Evrope, suseda, i blokirana Srbija suočiti sa tragičnim posledicama, koje će biti, na žalost, i nepopravljive. Druga opcija je da učestvujemo u svemu tome.“
Čak je i Vladmir Putin izjavio na poslednjoj konferenciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da je najveći problem to što nije jasno šta uopšte srpske vlasti hoće sa Kosovom. Drašković na to kaže:
„Tu je Putin u pravu. Moramo da kažemo šta hoćemo, a ne stalno da ponavljamo šta nećemo. Da kažemo da hoćemo – to sam ja konačno i preneo generalnom sekretaru – dve stvari: pod broj jedan, standardi se moraju primeniti, u celini, i u njihovoj primeni moramo mi da učestvujemo, i pod broj dva, obaveza je međunarodne zajednice i Ujedinjenih nacija da poštuju Povelju Ujedinjenih nacija i da poštuju Rezoluciju 1244.“
I na kraju, da ne budemo cinični poput jednog beogradskog analitičara koji kaže: „Koštunica sanja o velikoj međunarodnoj konferenciji sa koje bi izašao sa Kosovom ispod miške i Albancima preko Prokletija“, završimo ovu analizu umerenijim rečima šefa diplomatije Srbije i Crne Gore Vuka Draškovića koji upozorava:
„Svet se žuri, ne s određivanjem konačnog statusa Kosova, nego sa definisanjem reda vožnje – standardi, pa status. Ukoliko Beograd i kosovski Srbi neće da učestvuju u onome što se zove dijalog, sasvim je izvesno da će voz napustiti stanicu početkom ove godine, sa Srbima u tom vozu ili bez njih.“
