Saradnja: Vesela LALOŠ, Radovan BOROVIĆ
Film mađarskog reditelja Gabora Koltaija „Trijanon“ u Subotici je prikazan početkom ovog meseca na inicijativu omladinske organizacije „64 županije“. Pre toga film je doživeo niz projekcija u više gradova u Mađarskoj, gde se prikazuje i dalje, a do sada ga je videlo oko tristo hiljada ljudi. Prikazan je također i u Slovačkoj, u nekoliko gradova u kojima živi pretežno stanovništvo mađarske nacionalnosti. U Rumuniji, u Erdelju, imali su nekoliko projekcija, ali je poslije toga zabranjen.
Film se bavi temom raspada Austrougarske monarhije nakon potpisivanja Trijanonskog sporazuma, kojim je mađarska državna teritorija znatno smanjena, te se mađarski narod našao podeljen u nekoliko država. U filmu je, dakle, pretežno obrađen period pretežno od 1920. godine prošlog veka do danas. Pored faktografije, film sadrži i dosta literarnih prijedloga, kao i filmskih inserata i dokumenata o tom periodu, što unosi i izvesnu dozu emocija, pre svega nostalgije, s obzirom da se u svoj priči o postrijanonskoj Mađarskoj analitičari bave i pretpostavkama kakvu je budućnost mogla imati država poput Austrougarske da je ostala u svojoj nekadašnjoj snazi.
Radnja filma „Srce u bunaru“ smeštena je u Istri 1945. godine. U atmosferi završetka Drugog svetskog rata, film pre svega tretira sudbine običnih ljudi, tako da su u centru pažnje dvojica italijanskih dečaka – Frančesko i Karlo. Frančesko na tragičan način gubi roditelje, koje ubijaju slovenački vojnici. Kalo je sin Italijanke Đulije i Slovenca Novaka koga glumi Dragan Bjelogrlić. Vihor rata udaljava njegove roditelje na različite sukobljene strane. Karlova majka je svoje dete poverila svešteniku, sa željom da ga sakrije i zaštiti od oca nasilnika. Novak, pokušavajući da dođe do svog sina, želi i da povrati Đulijinu ljubav, ali ne uspevši u tome, pretvara svoju borbu u ličnu osvetu.
Film „Srce u bunaru“ je snimljen u periodu jun-avgust 2004. godine na lokacijama u Crnoj Gori, dok je glumačka i tehnička ekipa filma bila mešovita – italijansko-srpsko-crnogorska. Film je premijerno prikazan na italijanskoj državnoj televiziji Rai Uno, 6. i 7. februara, i oborio je sve rekorde gledanosti sa preko deset miliona gledalaca.
* * * * *
RSE: Italijanski film „Srce u bunaru“ gotovo da je doveo do diplomatskog skandala između Italije s jedne, i Slovenije i Hrvatske sa druge strane. Različita boračka udruženja ove dve zemlje jednoglasno su grmela protiv ovog filma koji je na italijanskoj državnoj televiziji prikazan u okviru novoustanovljenog italijanskog praznika – Dana sećanja na italijanske žrtve u istarskim fojbama, što je inače naziv za kraške jame, nazivajući ga najobičnijim pamfletom i istorijskim falsifikatom. Slovenački esejista Aleš Debeljak i beogradski glumac Dragan Bjelogrlić:
DEBELJAK: Tu nema dvojbe da se radi o rezultatu jednog propagandističkog rada, koji nema nikakve umetničke pretenzije. Ili u mjeri u kojoj ima umetničke pretenzije, one su izuzetno oskudne. Radi se o crno-beloj dramaturgiji, radi se o tome da se igra na decu i na žene kao reprezentante nedužnih Italijana, dok su ubice i zlikovci svi Jugosloveni, pre svega Slovenci. Radi se o propagandi koja proizlazi iz jednog iredentističkog stava koji se u Italiji stalno javno artikuliše.
BJELOGRLIĆ: Ja se ne slažem da je to samo politički pamflet. Mislim da je to jedan dobro odrađen film, veštog reditelja, čoveka koji zna jako dobro da radi svoj posao. Tu ima dobrih stvari, ima dobrih scena, ima dobrih glumačkih ostvarenja, ima dobrih filmskih i kinematografskih momenata u tom filmu, ali politički bekgraund je toliko jak da on pokriva sve to. Tako da se ne bih složio da je to samo politički pamflet i jedan bezvredan film, ali ne bih mogao da kažem da je to umetičko delo.
RSE: Dok je italijanski film „Srce u bunaru“ uzburkao strasti u Hrvatskoj i Sloveniji, mađarski dokumentarac „Trijanon“, čije je projekcije organizovao pokret „64 županije“, ustalasao je međunacionalne strasti u Vojvodini. Dok su Mađari dočekivali završetak filma pevajući mađarsku himnu s rukom na srcu, dok je srpski živalj ovo delo doživljavao kao otvorenu provokaciju. Istoričar Jovan Pejin iz Beograda i subotički profesor Čaba Šapšei:
PEJIN: Takva vrsta filmova nam nije potrebna. Očigledno je da se taj film prikazuje da bi služio određenoj politici. Pojavila se jedna nelojalnost kod dela mađarske manjine i to tvrdo jezgro nelojalnih se okuplja da gleda takvu vrstu filmske literature.
ŠEPŠEI: Mogu da kažem da je tema objektivno prikazana. Prikazana je tragedija mađarskog naroda, iznete su činjenice. Nisu bile iznete ni protiv koga nikakve agresivne izjave.
RSE: Pri tom je više nego indikativno da se sama mađarska televizija, koja je finasirala čitav projekat, odrekla ovog dela zbog antisemitizma i istorijskih falsifikata:
ŠEPŠEI: Kažu da se radi o antisemitizmu. Pa u tom filmu uopšte, kojeg sam veoma pažljivo pratio, Jevreji nisu pomenuti. U tom filmu se uopšte ne raspravlja o jevrejskom narodu, njihovom egzodusu i tako dalje. Bilo je prikazivano više snimaka iz vremena između dva svetska rata, spomenici koji su podignuti u spomen kraja Prvog svetskog rata, nostalgične pesme, taj Trijanonski sporazum je diktat pobednika nad pobeđenim, doneto je nepravedno primirje, koje je po mekim istoričarima, pa i po mom mišljenju, imputiralo sledeći svetski rat. Da li ima svrhe da se iznesu te činjenice ili nema, po mom mišljenju sve činjenice trebaju da dođu na videlo.
PEJIN: To nije bio diktat pobenika, jer Mađarima ništa nije oteto. Znači, tu se ne radi o umetnosti kao umetnosti, niti o istorijskom štivu kao istorijskom štivu, to je jedna čista politička projekcija. Tako da može da se pojavi takva vrsta umetničkog dela, ako je to uopšte umetničko delo, i da uznemirava građane. Podjednako uznemirava Srbe, koji su već dosta frustrirani zbog svega šta se dešavalo sa Srbima od 1991. godine, a pored Srba i Mađare, mađarsku nacionalnu manjinu.
RSE: Italijanska nacionalna mreža Rai Uno s druge strane i dalje čvrsto stoji iz svog projekte koji govori o stradanju i egzodusu italijanskog stanovništva na kraju Drugog svetskog rata, bez obzira što se čak i pojedinim italijanskim medijima može pročitati da su ovakvim prikazivanjem stvari, na hiljade nedužnih Italijana koji su dosta stradali nakon oslobođenja tadašnje Jugoslavije i bačeni u fojbe, na ovaj način ubijeni još jedanput:
BJELOGRLIĆ: Mislim da je Alberto Negrini jedan odličan reditelj, koji pokazuje jednu jako veliku veštinu vođenja radnje, rada na tim masovnim scenama, sam film ima i odličan dizajn. Međutim, njega naravno ta ideološka obojenost i ta politička pozadina celog filma negde ograničava. On ipak kao svoj prevashodni zadatak ima u svesti da radi jedan film koji treba da izazove određenu vrstu emocije u italijanskom narodu na jednu nepravdu koja se njima desila pre pedeset godina, a o kojoj se nikad nije pričalo. U Istri 1945. godine se sigurno desio zločin, ne verujem da je bio takav kakvim ga prikazuje ovaj film, ali je sigurno bilo nečega.
DEBELJAK: Činjenica da je ta velika nacionalistička euforija u kojoj se prikazuje takozvani „genocid“ nad Italijanima, potpuno ispod nivoa minimalnog antifašističkog diskursa koji jeste jedan od osnovnih stubova na kojima se gradi arhitektura zajedničke Evrope ili integracionih procesa u Evropi. Nemam tu nikakvih dilema što se tiče umetničkih aspekata tog filma, jer mislim da je bio napravljen iz propagandističkih namera, a to se i po kvalitetu filma vidi.
RSE: Ovo naravno nije prvi put da filmovi otvaraju provokativne teme, kakva je ona o italijanskom egzodusu iz Istre ili sudbinama Mađara u rasejanju, ali je očigledno da su ovaj put autori ovih filmovi namerno koristili film kao najkomunikativniji i najprodorniji medij da bi privukli što više ljudi i izazvali neku vrstu šoka u javnosti:
BJELOGRLIĆ: Mislim da na ovim prostorima, koji su bili uskomešani raznim događanjima, svaka strana ima pravo da snimi svoj film. To uostalom i jesu tekovine neke sada moderne civilizacije, modernih, novih medija. Prosto svaka strana ima pravo da kaže svoju istinu kroz knjigu, film, pozorišnu predstavu. Od kvaliteta i umetničkih dometa tog dela zavisi da li će to što su oni uradili ostati zabeleženo kao neka tekovina ili će biti samo nešto što je eto bila tema dana.
DEBELJAK: To jeste film i niko ne traži da se komentariše film kao film, nego treba uzeti u obzir činjenicu da je najveći ideologijski i politički naboj tog filma zapravo jedna revanšistička politika. To se još jednom dobro pokazalo da ulazak Slovenije u Evropsku uniju zapravo sam po sebi ne rešava ništa dok nisu odnosi između država suseda, dakle Slovenije i Italije s jedne i Slovenije i Austrije s druge strane, pre svega, razrešeni.
RSE: Koliko se s druge strane otvaranje mađarskog pitanja u filmu „Trijanon“ može pripisati pukoj slučajnosti:
PEJIN: To nije nimalo slučajno, sve je to deo politike. Prvo su nam uveli mađarske toponime, pa su onda učinili Vojvodinu regijom Evrope, pa su je stavili da predsedava nekom komitetu. To je poziv mađarskoj manjini da ustane protiv Srba.
ŠEPŠEI: Sve teme se mogu otvoriti, preko štampe, preko knjiga, preko naučnih skupova, peko konferencija, pa i preko filmova. Koje su to teme koje se ne bi trebale izneti preko filmova? A činjenica je takođe da su ostali dokumenti, tako da onaj ko misli da to ne treba prikazivati, misli da ne treba prikazivati ono što postoji.
RSE: Mada oni koji preispituju osetljive nacionalne i istorijske teme kroz filmove ili knjige imaju večni izgovor da je to što rade samo umetnost, ovakva dela se ipak ne mogu bazirati samo na pukoj fikciji. Da li se radovi poput „Srca u bubaru“ uopšte zasnivaju na nekim pouzdanijim činjenicama:
DEBELJAK: Što se fojbi tiče, dakle onih ponora u koje su se bacale žrtve, toga je sigurno bilo, ali u umjerenim brojkama, a ne u onim onakvim napuhanim s kojima se barata u italijanskom javnom diskursu.
BJELOGRLIĆ: Ja sam pročitao dve knjige koje govore o tim fojbama. U tim knjigama postoje podaci i o tome koliko je Italijana živelo pre 1945. godine u Istri, a koliko od 1945. godine. Znači veliki broj Italijana je raseljen odatle, mislim da se radi o nekoj cifri od preko trista hiljada. Činjenica je da je tu došlo do migracije italijanskog stanovništva, a nijedna migracija se ne dešava baš dobrovoljno. Oni tvrde da je veliki broj civilnog stanovništva bačen u te jame. Koliko znam, Hrvati i Slovenci tvrde da su u jame bacani samo fašisti.
BJELOGRLIĆ: Iz svega toga što sam ja pročitao i iz nekih zdravorazumskih rezonovanja, mogu reći da je sigurno da se tamo desila jedna vrsta etničkog čišćenja, sigurno da je bilo zločina. Poznavajući naš mentalitet, našu narav i ponašanje naših vojski kada su u pobedničkom zanosu, siguran sam da je bilo zločina.
DEBELJAK: Činjenica da italijanske vlasti ne dozvoljavaju otvaranja tih fojbi, tih ponora i nekadašnjih rudničkih jama, govori samo o tome da prikrivaju činjenicu da tamo zapravo ili nema ništa ili ima mnogo manje kosti od onoliko koliko bismo mi trebali da verujemo da ih ima.
RSE: I kako je ova posve osetljiva i eksplozivna tema talijanskog stradanja prikazana u filmu „Srce u bunaru“:
DEBELJAK: Nije bilo filma koji je napravljen recimo u ambiciji kompleksnog zahvata događaja, nego je pokušao da to reducira na jednu dimenziju, i to mu je uspelo, na dimenziju ubijanja Italijana samo zbog etničkog identiteta, što čak ni istorijski nije bilo tačno. Radi se o propagandi koja proizlazi iz jednog iredentističkog stava koji se u Italiji stalno javno artikuliše, a poslije Berluskonija i njihove okupacije vodećih položaja u italijanskoj politici, to je postao sastavni deo i javnog diskursa.
BJELOGRLIĆ: Ja sam shvatio da je to italijanski državni film. Sada u Italiji postoje određene političke struje koje su smatrale da je sad možda baš pravo vreme da se taj film snimi i to je vrsta italijanske politike. To je realnost. Mi smo u ovih poslednjih petnaestak godina, ovih užasnih stvari koje su se dešavale na ovom našem prostoru, imali takve filmove.
RSE: Bez obzira što filmovi poput „Srca u bunaru“ i „Trijanona“ obiluju scenama koje bi pre svega morale biti podvrgnute nekoj vrsti ozbiljnije verifikacije, s obzirom da ta dela očigledno nisu pravljena da bi ostala u sferi čiste fikcije, ona su već počela da šire neku vrstu istine o onome što se do sada bilo prećutkivano i potiskivano. Tako se pre svega doživljava film „Trijanon“:
ŠEPŠEI: Moram da kažem da naša omladina, pa i ja lično, koji sam odrastao u ovoj zemlji, o mađarskoj istoriji nisam imao prilike da učim u školama. Ako moj sin, koji je rođen kao Mađar, vaspitan kao Mađar, uči o Svetom Savi, a ne uči o Svetom Ištvanu, ne znam da li je to uredu. Ja sam čuo da smo mi grešan narod, mi smo grešili, mi smo uvek bili pogrešni, mi smo sarađivali sa okupatorima… Ja koji sam rođen 1943. godine, kriv sam, jer sam sarađivao sa okupatorima i tako dalje. To sam učio celo vreme. Krajnje je vreme da ne samo mađarska omladina, nego i svi ovi koji ovde žive, upoznaju istorijske činjenice, pa da izvodimo zaključke i da vodimo raspravu o tome, za to ima mesta i prostora.
PEJIN: To da su oni bezgrešni nije nikakva edukacija. Ima onih koji stalno rovare, vode veliku mađarsku propagandu.
RSE: Uz sve razlike u temi, pa i u autorskom pristupu, verovatno nije nimalo slučajno što se pitanje stradanja Italijana u Istri ili tragediji mađarskog naroda koju bi trebalo kad-tad ispraviti, govori tek sada:
ŠEPŠEI: Krajnje je vreme da se činjenice iznesu na videlo. To je trebalo izneti pre pedeset-šezdeset godina. Ovde mladi ljudi još uvek žive u ubeđenju da su Mađari došli u ove krajeve nakon 1956. godine, bežeći ispred sovjetskih tenkova, što inače nije činjenica. Naša omladina ne uči ništa o svojoj istoriji. Ovo je prvi put da su iznete neke činjenice. Po mom mišljenju, činjenice treba izneti, o tome treba voditi diskusiju, a ko kako to vidi, to je druga stvar.
PEJIN: Takva vrsta filmova su akt nelojalnosti prema državi Srbiji. Ostatak tih činovnika, činovničkih porodica, čak i seljaka, naroda koji je nekad živeo u bivšoj Ugarskoj, oseća se prozvanim da treba da se diže na ustanak protiv Srba.
RSE: Za mnoge je upravo najznačajnija činjenica da se italijansko i mađarsko pitanje otvaraju tek kada su države bivše Jugoslavije postale samostalne, pa samim tim i podložne različitim pritiscima:
BJELOGRLIĆ: To pitanje se nije potezalo. Evo vidimo da ga Italijani potežu sada, poslije tolikog broja godina, posle dugog perioda. Možda su jednim drastičnim filmom želeli da otvore to pitanje, pa da kažu da film ima pravo na svoje umetničke impresije, a da realnost možda nije bila tako drastična kako je u filmu prikazana.
DEBELJAK: Slovenija služi kao jedna dosta dobra tarča za vježbe u talijanskom ekspanzionizmu, koji je za sada još eto verbalan, ali izuzetno sistematski i kontinuiran.
RSE: Tenzije i nacionalna trvenja nakon premijere italijanskog i mađarskog filma su otišle su tako daleko da se „Srce u bunaru“ i „Trijanon“ sada povezuju sa dizanjem glava onih, koji su u Drugom svetskom ratu bili na strani nacističke Nemačke:
DEBELJAK: Treba uzeti u obzir činjenicu da je film sastavni deo napora da se revizionira istorija, u kojoj bi se fašistički impulsi talijanskih vlasti, pre svega na etnički mešanim područjima, da se to na graničnim područjima, gde Italija graniči sa Slovenijom i sa Hrvatskom ili sa nekadašnjom Jugoslavijom, izbriše i da se Italija i Italijani prikažu kao istorijski neokaljani. Mislim da je to naravno pogrešno i imaće sigurno negativne posledice za mogućnosti suživota uz granicu.
BJELOGRLIĆ: Kada se završio Drugi svjetski rat, pobednici su pisali istoriju. Pobednici kad pišu istoriju, oni naravno pišu istoriju onako kako njima odgovara. Onda kada prođe jedan izvesni vremenski period, vraćanje na te teme ne može da izazove jako velike turbulencije.
BJELOGRLIĆ: To je prosto pravo određenih snaga da ukažu na nešto o čemu se nije pričalo.
DEBELJAK: Ne radi se toliko o revanšizmu koliko o revizionizmu istorijskih događaja, u svetlu kojeg taj film zapravo artikuliše samo dominantni segment talijanske javnosti koja naravno o fašizmu ne zna zapravo ništa, dok sama sebe shvaća kao žrtvu, pre svega posle kapitulacije fašističke Italije, i na osnovu nekoliko odreda garibaldinaca, antifašističkih partizana, za sebe traži ulogu saveznika.
RSE: Povezivanje filma „Trijanon“ sa desničarskim i profašističkim organizacijama je još drastičnije, jer je promociju ovog filma organizovao u Vojvodini omladinski pokret „64 županije“ koji se otvoreno zalaže za političku integraciju prostora koji naseljavaju Mađari:
PEJIN: To je polufašistička i rasistička organizacija. Rasizam i fašizam idu zajedno.
ŠEPŠEI: Čim je Mađar, odmah je fašista. Pa i ja sam već ne znam koliko puta proglašen fašistom, kad sam tražio personalnu autonomiju za Mađare.
RSE: Koliko god optužbe na račun političke klime u Italiji, koja je iznedrila film „Srce u bunaru“, bile prejake i koliko s druge strane pojedini mađarski krugovi bili neosnovano sumnjičeni za teritorijalne pretenzije prema drugim narodima, činjenica je da Italija i Mađarska koriste svoj sadašnji položaj u Evropskoj uniji da bi forsirale svoje poglede na neke stvari koje se tiču zemalja bivše Jugoslavije:
ŠEPŠEI: Ja nemam takav utisak. Kad se iznesu činjenice, onda se kaže da je to fašistički pristup. Ja sam rođen baš za vreme Drugog svetskog rata, moji školski drugovi su bili ratni krivci 1944. godine, kad su imali dve-tri godine. To znači da je izrečena kolektivna krivica svih mađara. Po našoj proceni, najmanje 40 hiljada Mađara je pogubljeno ovde bez sudske presude. A i dan danas kad se te činjenice iznesu, kaže se da smo mi fašisti.
PEJIN: Mađarska koalicija koja je ušla u NATO pakt, osjeća se sad dovoljno jakom, pošto to više nije Mađarska od deset miliona, to je mađarska od petsto miliona.
RSE: Mada malo ko uzima ozbiljno reči vođe desničarskog Nacionalnog saveza i šefa italijanske diplomatije Đanfranka Finija po kojoj su Dalmacija, Rijeka i Istra oduvek bile italijanske zemlje, i slične izjave onih koji prave karte Velike Mađarske koja prostire na jug do Zemuna, a na zapad do Rijeke, nije sasvim utihnula bojazan da filmska dela o kojima je reč sugerišu i neke teritorijalne pretenzije:
PEJIN: Sve je to deo jedne politike, ne zavereničke, ali jedan pritisak na Srbiju da se priprema novi udar na njenu teritoriju i na njen integritet.
ŠEPŠEI: Po mom mišljenju takva opasnost ne postoji. U zadnjih petnaest godina niko nije postavio takav zahtev, ne tražimo promenu granica, nego tražimo političku integraciju mađarske nacije u okviru karpatskog bazena. Imam utisak da neki krugovi još uvek imaju onaj boljševički, komunistički pristup – neprijatelj je tu, sprem’te se, sprem’te, naprijatelj nas napada, vampiri su tu, fašizam je tu, hoće da nam cepaju državu…! Zbog čega to čine?
RSE: Mada se u jednom trenutku poverovalo da će pitanje umetnosti u službi ideologije, bez obzira da li ona ima levi ili desni predznak, izubiti aktuelnost sa nestajanjem totalitarnih sistema, dva filma koja su nedavno nastala u produkciji mađarske i italijanske televizije ponovo aktuelizuju ovaj stari problem:
PEJIN: Taj film je počeo da se tretira kao umetičko delo, kao nasušna potreba savremenog sveta da iskoristi filmove u političke svrhe.
ŠEPŠEI: Mi smo tako odrasli. Ja sam gledao prve partizanske filmove. Krajnje je vreme da se pogleda i druga strana.
BJELOGRLIĆ: To je ta neka razlika između filmova koji ostaju na nivou političkog pamfleta i umetničkih dela. Zato su umetnička dela retka, jer umetnička dela jesu umetnička dela upravo zato što na jedan suštinski, filozofski, umetnički način tretiraju određene događaje. Takvi filmovi su u manjini. Pravih umetničkih dela, ne samo u filmskoj umetnosti, nego uopšte, i u pozorištu i u svim domenima umetnosti, slikarstvu, muzici, je malo.
DEBELJAK: Zloupotreba umetnosti u političke svrhe samo govori o jednom rudimentarnom društvu koje, eto, još nije dostiglo onaj nivo zrele demokratije, gdje bi o tim stvarima moglo da se debatira javno, bez paravana, a ne da se sakriju iza paravana umetnosti, u kojoj navodno, eto, nije moguće ništa kompetentno govoriti van estetskog diskursa. Ali ja mislim da je to samo smicalica i zavaravanje. Tu treba biti potpuno direktan i imenovati stvari pravim imenom.
RSE: S obzirom na svu osetljivost teme kojom se bavi italijanski film „Srce u bunaru“, činjenica da slovenačke partizane koji su prikazani kao zločinačka banda glume srpski glumci, dobila je posebno značenje i težinu. Koliko god takve uloge predstaljale izazov za svakog glumca, u delu hrvatske i slovenačke javnosti to je doživljeno kao glumačka izdaja iz Srbije:
DEBELJAK: Mislim da su za krajeve oko granice, a to je skoro cela Slovenija i značajan deo Hrvatske, ti posleratni događaji, u svoj svojoj kompleksnosti, brutalnosti i hororu, ipak toliko jasni, bar u glavnim crtama, da teško verujem da bi se tu našao prvoklasni glumac koji bi dobrovoljno išao u ralje jednog takvog, crno-belog, propagandističkog filma.
BJELOGRLIĆ: Mene to prosto nije tangiralo. Jedino pitanje koje bih ja sebi mogao da postavim – verovatno tu ulogu ne bih igrao da taj nije Novak, nego da je recimo Lazar Mijatović, dakle da je Srbin. Sigurno da mi je bilo lakše da odigram tu ulogu jer se radilo o Slovencu. U poslednjih deset godina imamo toliko tih negativaca koji su Srbi, da ja prosto ne bih hteo da doprinesem s još jednim takvim negativcem. Tako da sa te strane možda i mogu da razumem slovenačke i hrvatske glumce koji to ne bi odigrali. A ne verujem da neki slovenački glumac ne bi pristao da igra nekog zlog Srbina koji maltretira folksdojčere, siguran sam u to, tako da ja tih iluzija nemam. Zaista mislim da je za njih bolje što sam ja to igrao. Mislim da bez obzira na to što će biti šokirani ideološkom podlogom filma, ako budu iskreni, priznaće mi da sam ih ipak odbranio.
RSE: S obzirom da glumcima iz Srbije očigledno nije padalo na pamet da se solidarišu za kolegama iz Slovenije ili Hrvatske, postavlja se pitanje – postoje li između država bivše Jugoslavije barem tragovi bilo kakve solidarnosti?
PEJIN: To je stvar Hrvata. Mi možemo s Italijanima da se sporazumemo. Nas uopšte ne treba ni da interesuju Hrvati, ne treba ni da postoje za nas. Mi imamo toliko rđavog iskustva s njima da je to strašno. Mi bolje vodimo razgovor s jednim evropskim narodima kakvi su Italijani i Francuzi, nego sa njima.
ŠEPŠEI: Činjenice treba da iznesu stručni i zainteresovani ljudi na raznim konferencijama, mladi i stariji, da sednu i da rasprave, pa da dođemo do nekih objektivnih činjenica. Onda postoje objektivne mogućnosti da dođe do stvarnog pomirenja, da sledeća generacija živi stvarno zajedno, poštujući jedni druge.
RSE: Mogu li narodima novih država zapadnog Balkana uopšte još uvek naći bilo kakav motiv da solidarno brane neke tekovine zajedničke prošlosti?
BJELOGRLIĆ: Politički ne mislim da mogu, emotivno i romantičarski možda mogu. Ne volim baš kad se to tako prikazuje, kada sada Italijani prikazuju partizane kao zločince, ali mislim da praktičnih razloga nema od 1990. godine. Tada ti isti Slovenci, koji se eto sad pozivaju na neku koju solidarnost sa njima, nisu pokazivali baš veliku solidarnost s mojim narodom u nekim problemima koje je on imao. Sada je praksa takva da je svako ostao u nekom svom malom dvorištu, brine svoje probleme i što bi sad nas ovde u Srbiji, sa svojim problemima, mnogo interesovao problem Istre.
DEBELJAK: Sumnjam. Mislim da svaka zemlja mora da razradi svoj vlastiti javni, kolektivni odnos prema prošlosti. Prošlost nije ono što se desilo, prošlost je ono što se desilo posredovano kroz sadašnje poglede. Zbog toga se i prošlost naravno i transformiše. A zbog specifičnih činjenica i faktora razvoja u svakoj od država naslednica bivše Jugoslavije, čisto sumnjam da bi ikome pošlo za rukom da uspostavi jednu zajedničku frontu.
RSE: U takvoj atmosferi, kada neka od drugih zemalja iz regiona bude poželela da promeni nijanse slike svojih odnosa sa nekim od južnoslovenskih naroda, barem neće oskudevati u likovima negativaca. Ukoliko baš te uloge ne budu hteli da prihvate oni o kojima je reč, biće i dalje široka ponuda među susedima sličnih fizinomija i srodnih jezika, koji će po svemu biti adekvatna zamena.
Film mađarskog reditelja Gabora Koltaija „Trijanon“ u Subotici je prikazan početkom ovog meseca na inicijativu omladinske organizacije „64 županije“. Pre toga film je doživeo niz projekcija u više gradova u Mađarskoj, gde se prikazuje i dalje, a do sada ga je videlo oko tristo hiljada ljudi. Prikazan je također i u Slovačkoj, u nekoliko gradova u kojima živi pretežno stanovništvo mađarske nacionalnosti. U Rumuniji, u Erdelju, imali su nekoliko projekcija, ali je poslije toga zabranjen.
Film se bavi temom raspada Austrougarske monarhije nakon potpisivanja Trijanonskog sporazuma, kojim je mađarska državna teritorija znatno smanjena, te se mađarski narod našao podeljen u nekoliko država. U filmu je, dakle, pretežno obrađen period pretežno od 1920. godine prošlog veka do danas. Pored faktografije, film sadrži i dosta literarnih prijedloga, kao i filmskih inserata i dokumenata o tom periodu, što unosi i izvesnu dozu emocija, pre svega nostalgije, s obzirom da se u svoj priči o postrijanonskoj Mađarskoj analitičari bave i pretpostavkama kakvu je budućnost mogla imati država poput Austrougarske da je ostala u svojoj nekadašnjoj snazi.
Radnja filma „Srce u bunaru“ smeštena je u Istri 1945. godine. U atmosferi završetka Drugog svetskog rata, film pre svega tretira sudbine običnih ljudi, tako da su u centru pažnje dvojica italijanskih dečaka – Frančesko i Karlo. Frančesko na tragičan način gubi roditelje, koje ubijaju slovenački vojnici. Kalo je sin Italijanke Đulije i Slovenca Novaka koga glumi Dragan Bjelogrlić. Vihor rata udaljava njegove roditelje na različite sukobljene strane. Karlova majka je svoje dete poverila svešteniku, sa željom da ga sakrije i zaštiti od oca nasilnika. Novak, pokušavajući da dođe do svog sina, želi i da povrati Đulijinu ljubav, ali ne uspevši u tome, pretvara svoju borbu u ličnu osvetu.
Film „Srce u bunaru“ je snimljen u periodu jun-avgust 2004. godine na lokacijama u Crnoj Gori, dok je glumačka i tehnička ekipa filma bila mešovita – italijansko-srpsko-crnogorska. Film je premijerno prikazan na italijanskoj državnoj televiziji Rai Uno, 6. i 7. februara, i oborio je sve rekorde gledanosti sa preko deset miliona gledalaca.
* * * * *
RSE: Italijanski film „Srce u bunaru“ gotovo da je doveo do diplomatskog skandala između Italije s jedne, i Slovenije i Hrvatske sa druge strane. Različita boračka udruženja ove dve zemlje jednoglasno su grmela protiv ovog filma koji je na italijanskoj državnoj televiziji prikazan u okviru novoustanovljenog italijanskog praznika – Dana sećanja na italijanske žrtve u istarskim fojbama, što je inače naziv za kraške jame, nazivajući ga najobičnijim pamfletom i istorijskim falsifikatom. Slovenački esejista Aleš Debeljak i beogradski glumac Dragan Bjelogrlić:
DEBELJAK: Tu nema dvojbe da se radi o rezultatu jednog propagandističkog rada, koji nema nikakve umetničke pretenzije. Ili u mjeri u kojoj ima umetničke pretenzije, one su izuzetno oskudne. Radi se o crno-beloj dramaturgiji, radi se o tome da se igra na decu i na žene kao reprezentante nedužnih Italijana, dok su ubice i zlikovci svi Jugosloveni, pre svega Slovenci. Radi se o propagandi koja proizlazi iz jednog iredentističkog stava koji se u Italiji stalno javno artikuliše.
BJELOGRLIĆ: Ja se ne slažem da je to samo politički pamflet. Mislim da je to jedan dobro odrađen film, veštog reditelja, čoveka koji zna jako dobro da radi svoj posao. Tu ima dobrih stvari, ima dobrih scena, ima dobrih glumačkih ostvarenja, ima dobrih filmskih i kinematografskih momenata u tom filmu, ali politički bekgraund je toliko jak da on pokriva sve to. Tako da se ne bih složio da je to samo politički pamflet i jedan bezvredan film, ali ne bih mogao da kažem da je to umetičko delo.
RSE: Dok je italijanski film „Srce u bunaru“ uzburkao strasti u Hrvatskoj i Sloveniji, mađarski dokumentarac „Trijanon“, čije je projekcije organizovao pokret „64 županije“, ustalasao je međunacionalne strasti u Vojvodini. Dok su Mađari dočekivali završetak filma pevajući mađarsku himnu s rukom na srcu, dok je srpski živalj ovo delo doživljavao kao otvorenu provokaciju. Istoričar Jovan Pejin iz Beograda i subotički profesor Čaba Šapšei:
PEJIN: Takva vrsta filmova nam nije potrebna. Očigledno je da se taj film prikazuje da bi služio određenoj politici. Pojavila se jedna nelojalnost kod dela mađarske manjine i to tvrdo jezgro nelojalnih se okuplja da gleda takvu vrstu filmske literature.
ŠEPŠEI: Mogu da kažem da je tema objektivno prikazana. Prikazana je tragedija mađarskog naroda, iznete su činjenice. Nisu bile iznete ni protiv koga nikakve agresivne izjave.
RSE: Pri tom je više nego indikativno da se sama mađarska televizija, koja je finasirala čitav projekat, odrekla ovog dela zbog antisemitizma i istorijskih falsifikata:
ŠEPŠEI: Kažu da se radi o antisemitizmu. Pa u tom filmu uopšte, kojeg sam veoma pažljivo pratio, Jevreji nisu pomenuti. U tom filmu se uopšte ne raspravlja o jevrejskom narodu, njihovom egzodusu i tako dalje. Bilo je prikazivano više snimaka iz vremena između dva svetska rata, spomenici koji su podignuti u spomen kraja Prvog svetskog rata, nostalgične pesme, taj Trijanonski sporazum je diktat pobednika nad pobeđenim, doneto je nepravedno primirje, koje je po mekim istoričarima, pa i po mom mišljenju, imputiralo sledeći svetski rat. Da li ima svrhe da se iznesu te činjenice ili nema, po mom mišljenju sve činjenice trebaju da dođu na videlo.
PEJIN: To nije bio diktat pobenika, jer Mađarima ništa nije oteto. Znači, tu se ne radi o umetnosti kao umetnosti, niti o istorijskom štivu kao istorijskom štivu, to je jedna čista politička projekcija. Tako da može da se pojavi takva vrsta umetničkog dela, ako je to uopšte umetničko delo, i da uznemirava građane. Podjednako uznemirava Srbe, koji su već dosta frustrirani zbog svega šta se dešavalo sa Srbima od 1991. godine, a pored Srba i Mađare, mađarsku nacionalnu manjinu.
RSE: Italijanska nacionalna mreža Rai Uno s druge strane i dalje čvrsto stoji iz svog projekte koji govori o stradanju i egzodusu italijanskog stanovništva na kraju Drugog svetskog rata, bez obzira što se čak i pojedinim italijanskim medijima može pročitati da su ovakvim prikazivanjem stvari, na hiljade nedužnih Italijana koji su dosta stradali nakon oslobođenja tadašnje Jugoslavije i bačeni u fojbe, na ovaj način ubijeni još jedanput:
BJELOGRLIĆ: Mislim da je Alberto Negrini jedan odličan reditelj, koji pokazuje jednu jako veliku veštinu vođenja radnje, rada na tim masovnim scenama, sam film ima i odličan dizajn. Međutim, njega naravno ta ideološka obojenost i ta politička pozadina celog filma negde ograničava. On ipak kao svoj prevashodni zadatak ima u svesti da radi jedan film koji treba da izazove određenu vrstu emocije u italijanskom narodu na jednu nepravdu koja se njima desila pre pedeset godina, a o kojoj se nikad nije pričalo. U Istri 1945. godine se sigurno desio zločin, ne verujem da je bio takav kakvim ga prikazuje ovaj film, ali je sigurno bilo nečega.
DEBELJAK: Činjenica da je ta velika nacionalistička euforija u kojoj se prikazuje takozvani „genocid“ nad Italijanima, potpuno ispod nivoa minimalnog antifašističkog diskursa koji jeste jedan od osnovnih stubova na kojima se gradi arhitektura zajedničke Evrope ili integracionih procesa u Evropi. Nemam tu nikakvih dilema što se tiče umetničkih aspekata tog filma, jer mislim da je bio napravljen iz propagandističkih namera, a to se i po kvalitetu filma vidi.
RSE: Ovo naravno nije prvi put da filmovi otvaraju provokativne teme, kakva je ona o italijanskom egzodusu iz Istre ili sudbinama Mađara u rasejanju, ali je očigledno da su ovaj put autori ovih filmovi namerno koristili film kao najkomunikativniji i najprodorniji medij da bi privukli što više ljudi i izazvali neku vrstu šoka u javnosti:
BJELOGRLIĆ: Mislim da na ovim prostorima, koji su bili uskomešani raznim događanjima, svaka strana ima pravo da snimi svoj film. To uostalom i jesu tekovine neke sada moderne civilizacije, modernih, novih medija. Prosto svaka strana ima pravo da kaže svoju istinu kroz knjigu, film, pozorišnu predstavu. Od kvaliteta i umetničkih dometa tog dela zavisi da li će to što su oni uradili ostati zabeleženo kao neka tekovina ili će biti samo nešto što je eto bila tema dana.
DEBELJAK: To jeste film i niko ne traži da se komentariše film kao film, nego treba uzeti u obzir činjenicu da je najveći ideologijski i politički naboj tog filma zapravo jedna revanšistička politika. To se još jednom dobro pokazalo da ulazak Slovenije u Evropsku uniju zapravo sam po sebi ne rešava ništa dok nisu odnosi između država suseda, dakle Slovenije i Italije s jedne i Slovenije i Austrije s druge strane, pre svega, razrešeni.
RSE: Koliko se s druge strane otvaranje mađarskog pitanja u filmu „Trijanon“ može pripisati pukoj slučajnosti:
PEJIN: To nije nimalo slučajno, sve je to deo politike. Prvo su nam uveli mađarske toponime, pa su onda učinili Vojvodinu regijom Evrope, pa su je stavili da predsedava nekom komitetu. To je poziv mađarskoj manjini da ustane protiv Srba.
ŠEPŠEI: Sve teme se mogu otvoriti, preko štampe, preko knjiga, preko naučnih skupova, peko konferencija, pa i preko filmova. Koje su to teme koje se ne bi trebale izneti preko filmova? A činjenica je takođe da su ostali dokumenti, tako da onaj ko misli da to ne treba prikazivati, misli da ne treba prikazivati ono što postoji.
RSE: Mada oni koji preispituju osetljive nacionalne i istorijske teme kroz filmove ili knjige imaju večni izgovor da je to što rade samo umetnost, ovakva dela se ipak ne mogu bazirati samo na pukoj fikciji. Da li se radovi poput „Srca u bubaru“ uopšte zasnivaju na nekim pouzdanijim činjenicama:
DEBELJAK: Što se fojbi tiče, dakle onih ponora u koje su se bacale žrtve, toga je sigurno bilo, ali u umjerenim brojkama, a ne u onim onakvim napuhanim s kojima se barata u italijanskom javnom diskursu.
BJELOGRLIĆ: Ja sam pročitao dve knjige koje govore o tim fojbama. U tim knjigama postoje podaci i o tome koliko je Italijana živelo pre 1945. godine u Istri, a koliko od 1945. godine. Znači veliki broj Italijana je raseljen odatle, mislim da se radi o nekoj cifri od preko trista hiljada. Činjenica je da je tu došlo do migracije italijanskog stanovništva, a nijedna migracija se ne dešava baš dobrovoljno. Oni tvrde da je veliki broj civilnog stanovništva bačen u te jame. Koliko znam, Hrvati i Slovenci tvrde da su u jame bacani samo fašisti.
BJELOGRLIĆ: Iz svega toga što sam ja pročitao i iz nekih zdravorazumskih rezonovanja, mogu reći da je sigurno da se tamo desila jedna vrsta etničkog čišćenja, sigurno da je bilo zločina. Poznavajući naš mentalitet, našu narav i ponašanje naših vojski kada su u pobedničkom zanosu, siguran sam da je bilo zločina.
DEBELJAK: Činjenica da italijanske vlasti ne dozvoljavaju otvaranja tih fojbi, tih ponora i nekadašnjih rudničkih jama, govori samo o tome da prikrivaju činjenicu da tamo zapravo ili nema ništa ili ima mnogo manje kosti od onoliko koliko bismo mi trebali da verujemo da ih ima.
RSE: I kako je ova posve osetljiva i eksplozivna tema talijanskog stradanja prikazana u filmu „Srce u bunaru“:
DEBELJAK: Nije bilo filma koji je napravljen recimo u ambiciji kompleksnog zahvata događaja, nego je pokušao da to reducira na jednu dimenziju, i to mu je uspelo, na dimenziju ubijanja Italijana samo zbog etničkog identiteta, što čak ni istorijski nije bilo tačno. Radi se o propagandi koja proizlazi iz jednog iredentističkog stava koji se u Italiji stalno javno artikuliše, a poslije Berluskonija i njihove okupacije vodećih položaja u italijanskoj politici, to je postao sastavni deo i javnog diskursa.
BJELOGRLIĆ: Ja sam shvatio da je to italijanski državni film. Sada u Italiji postoje određene političke struje koje su smatrale da je sad možda baš pravo vreme da se taj film snimi i to je vrsta italijanske politike. To je realnost. Mi smo u ovih poslednjih petnaestak godina, ovih užasnih stvari koje su se dešavale na ovom našem prostoru, imali takve filmove.
RSE: Bez obzira što filmovi poput „Srca u bunaru“ i „Trijanona“ obiluju scenama koje bi pre svega morale biti podvrgnute nekoj vrsti ozbiljnije verifikacije, s obzirom da ta dela očigledno nisu pravljena da bi ostala u sferi čiste fikcije, ona su već počela da šire neku vrstu istine o onome što se do sada bilo prećutkivano i potiskivano. Tako se pre svega doživljava film „Trijanon“:
ŠEPŠEI: Moram da kažem da naša omladina, pa i ja lično, koji sam odrastao u ovoj zemlji, o mađarskoj istoriji nisam imao prilike da učim u školama. Ako moj sin, koji je rođen kao Mađar, vaspitan kao Mađar, uči o Svetom Savi, a ne uči o Svetom Ištvanu, ne znam da li je to uredu. Ja sam čuo da smo mi grešan narod, mi smo grešili, mi smo uvek bili pogrešni, mi smo sarađivali sa okupatorima… Ja koji sam rođen 1943. godine, kriv sam, jer sam sarađivao sa okupatorima i tako dalje. To sam učio celo vreme. Krajnje je vreme da ne samo mađarska omladina, nego i svi ovi koji ovde žive, upoznaju istorijske činjenice, pa da izvodimo zaključke i da vodimo raspravu o tome, za to ima mesta i prostora.
PEJIN: To da su oni bezgrešni nije nikakva edukacija. Ima onih koji stalno rovare, vode veliku mađarsku propagandu.
RSE: Uz sve razlike u temi, pa i u autorskom pristupu, verovatno nije nimalo slučajno što se pitanje stradanja Italijana u Istri ili tragediji mađarskog naroda koju bi trebalo kad-tad ispraviti, govori tek sada:
ŠEPŠEI: Krajnje je vreme da se činjenice iznesu na videlo. To je trebalo izneti pre pedeset-šezdeset godina. Ovde mladi ljudi još uvek žive u ubeđenju da su Mađari došli u ove krajeve nakon 1956. godine, bežeći ispred sovjetskih tenkova, što inače nije činjenica. Naša omladina ne uči ništa o svojoj istoriji. Ovo je prvi put da su iznete neke činjenice. Po mom mišljenju, činjenice treba izneti, o tome treba voditi diskusiju, a ko kako to vidi, to je druga stvar.
PEJIN: Takva vrsta filmova su akt nelojalnosti prema državi Srbiji. Ostatak tih činovnika, činovničkih porodica, čak i seljaka, naroda koji je nekad živeo u bivšoj Ugarskoj, oseća se prozvanim da treba da se diže na ustanak protiv Srba.
RSE: Za mnoge je upravo najznačajnija činjenica da se italijansko i mađarsko pitanje otvaraju tek kada su države bivše Jugoslavije postale samostalne, pa samim tim i podložne različitim pritiscima:
BJELOGRLIĆ: To pitanje se nije potezalo. Evo vidimo da ga Italijani potežu sada, poslije tolikog broja godina, posle dugog perioda. Možda su jednim drastičnim filmom želeli da otvore to pitanje, pa da kažu da film ima pravo na svoje umetničke impresije, a da realnost možda nije bila tako drastična kako je u filmu prikazana.
DEBELJAK: Slovenija služi kao jedna dosta dobra tarča za vježbe u talijanskom ekspanzionizmu, koji je za sada još eto verbalan, ali izuzetno sistematski i kontinuiran.
RSE: Tenzije i nacionalna trvenja nakon premijere italijanskog i mađarskog filma su otišle su tako daleko da se „Srce u bunaru“ i „Trijanon“ sada povezuju sa dizanjem glava onih, koji su u Drugom svetskom ratu bili na strani nacističke Nemačke:
DEBELJAK: Treba uzeti u obzir činjenicu da je film sastavni deo napora da se revizionira istorija, u kojoj bi se fašistički impulsi talijanskih vlasti, pre svega na etnički mešanim područjima, da se to na graničnim područjima, gde Italija graniči sa Slovenijom i sa Hrvatskom ili sa nekadašnjom Jugoslavijom, izbriše i da se Italija i Italijani prikažu kao istorijski neokaljani. Mislim da je to naravno pogrešno i imaće sigurno negativne posledice za mogućnosti suživota uz granicu.
BJELOGRLIĆ: Kada se završio Drugi svjetski rat, pobednici su pisali istoriju. Pobednici kad pišu istoriju, oni naravno pišu istoriju onako kako njima odgovara. Onda kada prođe jedan izvesni vremenski period, vraćanje na te teme ne može da izazove jako velike turbulencije.
BJELOGRLIĆ: To je prosto pravo određenih snaga da ukažu na nešto o čemu se nije pričalo.
DEBELJAK: Ne radi se toliko o revanšizmu koliko o revizionizmu istorijskih događaja, u svetlu kojeg taj film zapravo artikuliše samo dominantni segment talijanske javnosti koja naravno o fašizmu ne zna zapravo ništa, dok sama sebe shvaća kao žrtvu, pre svega posle kapitulacije fašističke Italije, i na osnovu nekoliko odreda garibaldinaca, antifašističkih partizana, za sebe traži ulogu saveznika.
RSE: Povezivanje filma „Trijanon“ sa desničarskim i profašističkim organizacijama je još drastičnije, jer je promociju ovog filma organizovao u Vojvodini omladinski pokret „64 županije“ koji se otvoreno zalaže za političku integraciju prostora koji naseljavaju Mađari:
PEJIN: To je polufašistička i rasistička organizacija. Rasizam i fašizam idu zajedno.
ŠEPŠEI: Čim je Mađar, odmah je fašista. Pa i ja sam već ne znam koliko puta proglašen fašistom, kad sam tražio personalnu autonomiju za Mađare.
RSE: Koliko god optužbe na račun političke klime u Italiji, koja je iznedrila film „Srce u bunaru“, bile prejake i koliko s druge strane pojedini mađarski krugovi bili neosnovano sumnjičeni za teritorijalne pretenzije prema drugim narodima, činjenica je da Italija i Mađarska koriste svoj sadašnji položaj u Evropskoj uniji da bi forsirale svoje poglede na neke stvari koje se tiču zemalja bivše Jugoslavije:
ŠEPŠEI: Ja nemam takav utisak. Kad se iznesu činjenice, onda se kaže da je to fašistički pristup. Ja sam rođen baš za vreme Drugog svetskog rata, moji školski drugovi su bili ratni krivci 1944. godine, kad su imali dve-tri godine. To znači da je izrečena kolektivna krivica svih mađara. Po našoj proceni, najmanje 40 hiljada Mađara je pogubljeno ovde bez sudske presude. A i dan danas kad se te činjenice iznesu, kaže se da smo mi fašisti.
PEJIN: Mađarska koalicija koja je ušla u NATO pakt, osjeća se sad dovoljno jakom, pošto to više nije Mađarska od deset miliona, to je mađarska od petsto miliona.
RSE: Mada malo ko uzima ozbiljno reči vođe desničarskog Nacionalnog saveza i šefa italijanske diplomatije Đanfranka Finija po kojoj su Dalmacija, Rijeka i Istra oduvek bile italijanske zemlje, i slične izjave onih koji prave karte Velike Mađarske koja prostire na jug do Zemuna, a na zapad do Rijeke, nije sasvim utihnula bojazan da filmska dela o kojima je reč sugerišu i neke teritorijalne pretenzije:
PEJIN: Sve je to deo jedne politike, ne zavereničke, ali jedan pritisak na Srbiju da se priprema novi udar na njenu teritoriju i na njen integritet.
ŠEPŠEI: Po mom mišljenju takva opasnost ne postoji. U zadnjih petnaest godina niko nije postavio takav zahtev, ne tražimo promenu granica, nego tražimo političku integraciju mađarske nacije u okviru karpatskog bazena. Imam utisak da neki krugovi još uvek imaju onaj boljševički, komunistički pristup – neprijatelj je tu, sprem’te se, sprem’te, naprijatelj nas napada, vampiri su tu, fašizam je tu, hoće da nam cepaju državu…! Zbog čega to čine?
RSE: Mada se u jednom trenutku poverovalo da će pitanje umetnosti u službi ideologije, bez obzira da li ona ima levi ili desni predznak, izubiti aktuelnost sa nestajanjem totalitarnih sistema, dva filma koja su nedavno nastala u produkciji mađarske i italijanske televizije ponovo aktuelizuju ovaj stari problem:
PEJIN: Taj film je počeo da se tretira kao umetičko delo, kao nasušna potreba savremenog sveta da iskoristi filmove u političke svrhe.
ŠEPŠEI: Mi smo tako odrasli. Ja sam gledao prve partizanske filmove. Krajnje je vreme da se pogleda i druga strana.
BJELOGRLIĆ: To je ta neka razlika između filmova koji ostaju na nivou političkog pamfleta i umetničkih dela. Zato su umetnička dela retka, jer umetnička dela jesu umetnička dela upravo zato što na jedan suštinski, filozofski, umetnički način tretiraju određene događaje. Takvi filmovi su u manjini. Pravih umetničkih dela, ne samo u filmskoj umetnosti, nego uopšte, i u pozorištu i u svim domenima umetnosti, slikarstvu, muzici, je malo.
DEBELJAK: Zloupotreba umetnosti u političke svrhe samo govori o jednom rudimentarnom društvu koje, eto, još nije dostiglo onaj nivo zrele demokratije, gdje bi o tim stvarima moglo da se debatira javno, bez paravana, a ne da se sakriju iza paravana umetnosti, u kojoj navodno, eto, nije moguće ništa kompetentno govoriti van estetskog diskursa. Ali ja mislim da je to samo smicalica i zavaravanje. Tu treba biti potpuno direktan i imenovati stvari pravim imenom.
RSE: S obzirom na svu osetljivost teme kojom se bavi italijanski film „Srce u bunaru“, činjenica da slovenačke partizane koji su prikazani kao zločinačka banda glume srpski glumci, dobila je posebno značenje i težinu. Koliko god takve uloge predstaljale izazov za svakog glumca, u delu hrvatske i slovenačke javnosti to je doživljeno kao glumačka izdaja iz Srbije:
DEBELJAK: Mislim da su za krajeve oko granice, a to je skoro cela Slovenija i značajan deo Hrvatske, ti posleratni događaji, u svoj svojoj kompleksnosti, brutalnosti i hororu, ipak toliko jasni, bar u glavnim crtama, da teško verujem da bi se tu našao prvoklasni glumac koji bi dobrovoljno išao u ralje jednog takvog, crno-belog, propagandističkog filma.
BJELOGRLIĆ: Mene to prosto nije tangiralo. Jedino pitanje koje bih ja sebi mogao da postavim – verovatno tu ulogu ne bih igrao da taj nije Novak, nego da je recimo Lazar Mijatović, dakle da je Srbin. Sigurno da mi je bilo lakše da odigram tu ulogu jer se radilo o Slovencu. U poslednjih deset godina imamo toliko tih negativaca koji su Srbi, da ja prosto ne bih hteo da doprinesem s još jednim takvim negativcem. Tako da sa te strane možda i mogu da razumem slovenačke i hrvatske glumce koji to ne bi odigrali. A ne verujem da neki slovenački glumac ne bi pristao da igra nekog zlog Srbina koji maltretira folksdojčere, siguran sam u to, tako da ja tih iluzija nemam. Zaista mislim da je za njih bolje što sam ja to igrao. Mislim da bez obzira na to što će biti šokirani ideološkom podlogom filma, ako budu iskreni, priznaće mi da sam ih ipak odbranio.
RSE: S obzirom da glumcima iz Srbije očigledno nije padalo na pamet da se solidarišu za kolegama iz Slovenije ili Hrvatske, postavlja se pitanje – postoje li između država bivše Jugoslavije barem tragovi bilo kakve solidarnosti?
PEJIN: To je stvar Hrvata. Mi možemo s Italijanima da se sporazumemo. Nas uopšte ne treba ni da interesuju Hrvati, ne treba ni da postoje za nas. Mi imamo toliko rđavog iskustva s njima da je to strašno. Mi bolje vodimo razgovor s jednim evropskim narodima kakvi su Italijani i Francuzi, nego sa njima.
ŠEPŠEI: Činjenice treba da iznesu stručni i zainteresovani ljudi na raznim konferencijama, mladi i stariji, da sednu i da rasprave, pa da dođemo do nekih objektivnih činjenica. Onda postoje objektivne mogućnosti da dođe do stvarnog pomirenja, da sledeća generacija živi stvarno zajedno, poštujući jedni druge.
RSE: Mogu li narodima novih država zapadnog Balkana uopšte još uvek naći bilo kakav motiv da solidarno brane neke tekovine zajedničke prošlosti?
BJELOGRLIĆ: Politički ne mislim da mogu, emotivno i romantičarski možda mogu. Ne volim baš kad se to tako prikazuje, kada sada Italijani prikazuju partizane kao zločince, ali mislim da praktičnih razloga nema od 1990. godine. Tada ti isti Slovenci, koji se eto sad pozivaju na neku koju solidarnost sa njima, nisu pokazivali baš veliku solidarnost s mojim narodom u nekim problemima koje je on imao. Sada je praksa takva da je svako ostao u nekom svom malom dvorištu, brine svoje probleme i što bi sad nas ovde u Srbiji, sa svojim problemima, mnogo interesovao problem Istre.
DEBELJAK: Sumnjam. Mislim da svaka zemlja mora da razradi svoj vlastiti javni, kolektivni odnos prema prošlosti. Prošlost nije ono što se desilo, prošlost je ono što se desilo posredovano kroz sadašnje poglede. Zbog toga se i prošlost naravno i transformiše. A zbog specifičnih činjenica i faktora razvoja u svakoj od država naslednica bivše Jugoslavije, čisto sumnjam da bi ikome pošlo za rukom da uspostavi jednu zajedničku frontu.
RSE: U takvoj atmosferi, kada neka od drugih zemalja iz regiona bude poželela da promeni nijanse slike svojih odnosa sa nekim od južnoslovenskih naroda, barem neće oskudevati u likovima negativaca. Ukoliko baš te uloge ne budu hteli da prihvate oni o kojima je reč, biće i dalje široka ponuda među susedima sličnih fizinomija i srodnih jezika, koji će po svemu biti adekvatna zamena.
