Subota, 29 januar
Čistota, nevinost snega. U malom gradiću u kojem obitavam već nekoliko decenija čistim prostor ispred kuće. Dolazi nam Evropa, dobacuje mi ironično poznanik koji prolazi ulicom. O, da, odgovaram, odista je tako: jedna komisija pristiže i u ovaj mali gradić da ispita etničke incidente, kako se to u poslednje vreme eufemistički naziva. Samo odmahujem rukom: znam sva unutrašnja ograničenja svih mogućih komisija, njihovu ukotvljenost u okvire političke korektnosti, poznajem nesrazmernost svih komisija spram onog što se zove muka. Ah, koliko je samo bilo kampanja tolerancije, gromoglasnih izjava, retoričkih i dobro naplaćenih deklarativnih manifestacija koje su uvek zaobilazile suštinu i samo su praktikovale rutinu postkomunističkog sveta, to jest, simulaciju. Nema odgovornih, u apstraktnim predstavama propada svaka odgovornost. Uostalom, mene zabrinjava nestajanje nečega što ni jedna komisija ovog sveta ne može anulirati. Kržlja sposobnost da se drugi sagleda kao takav, a ne u funkciji sopstvene volje. O tome što je nepovratno izgubljeno može se samo melanholično, a ne departmanski govoriti.
Ponedeljak. 31. januar
Slušam govor o tome kako se struktuira moć u Srbiji, registrujem njene skrivene forme, uostalom stara je tema: netaknutost određenih aparata nasilja i posle 2000. godine. Možda stoji ocena da što je čovek stariji sve teže primećuje ono što je novo, i samo neutešno vidi nastavak nečeg prethodno postojećeg. Tranzicija bez transformacije, zapisujem.
Utorak, 1. februar
Dan Novog Sada. Dakako, pri sećanju ono prošlo se isprepliće sa onim što je sadašnje. Nikada nisam živeo u ovom gradu, ali sam skoro svakodnevno provodio vreme u njemu, poznajem njegov ritam, disanje, poznajem nade koje su se vezivale za njega, ali i kritiku koja ističe njenu regresiju. Mučne debate su pred nama: nova gradska vlast želi brisati dosadašnju istoriju, ona namerava da odstrani ono za šta smo mislili da je upisano u svaki deo grada, naime, njen početak, konfirmacija Marije Terezije data jednom slobodnom gradu. Korifeji grada nameravaju stvoriti drugu istoriju, drugi početak koji će otkloniti ono što je zaista moglo da probudi sećanje i da bude praznik. Ne približavamo li se neumitno stanju u kojem će heterogenost, postojanje više jezika, ili ako tako hoćemo, suživot, biti tek puki skroviti znaci neke podzemne kulture? Ne idemo li ka stanju kada će višekulturnost biti podređena hiru nekog donatora, možda strane fondacije koji će dobaciti novac onima koji ne žele da sećanje potpuno usahne? Jer, ne odgovara istini stara tvrdnja da je sećanje jedini posed koji nam niko ne može oduzeti.
Sreda, 2. februar
Nikad završene priče sa prijateljem o višeznačnosti nacionalizma i možda o nemoći pojmova. Evo neodgovorne misli od koje bi sigurno bežao u nekom teorijskom tekstu: ako bi postojao neki idealni-tip nacionaliste on bi trebao da gleda u naciji nešto što se nikada ne može instrumentalizovati, savijati u cilju sopstvenih interesa i koristiti kao resurs. A kada treba objasniti dinamiku nacionalizma u Srbiji, političku retoriku javnih ličnosti, uvek se zapitamo: nije li upravo reč o bezobzirnoj instrumentalizaciji nacije, o bezobzirnom samointeresu, a u ime nacije? Naravno, valja objasniti otkuda takva moć nacionalizma ovde da može da bude toliko snažan resurs samopotvrđivanja?
Četvrtak, 3. februar
Danas idem preko granice da držim predavanje. To je ritam koji me je održavao u poslednjih petnaestak godina. Putujem da bih se vratio, vraćam se kući da bih ponovo putovao. Promatram ljude koji čitaju u vozu. Verovatno stoji tvrdnja da mnogi ljudi ne percipiraju vesti da bi se orijentisali nego preko televizije i štampe kupuju i potvrđuju identitet. Svaka politička grupacija i svaki medijum koristi sredstva manipulacije, i ljudi sve manje razmišljaju o problemima. Nema se kome verovati. Sve utopije su oštećene. Senka pada i na intelektualni rad. Neka se javi intelektualac koji je odgovorio zahtevu koji se vazda upućuje inetelektualcu: ne daj da te zastupaju!Nema kontinuiranog društvenog diskursa u kojem bi se raspravljalo šta je društvena nepravednost, ili šta je zadatak obrazovanja. Gledamo kako propada večito krhka socijalna refleksivnost. Užasno je teško naći u javnosti grupaciju, ljude koji su nezavisni i zastupaju dugoročne interese. Nije skandal u tome da postoje klijenture, mada, priznajem, zazirem od njih. Ali, kada se mnogi ljudi ne mogu osloboditi utiska da postoje samo i samo klijenture, tada se nalazimo pred tendencijom da se razara društvo.
Čistota, nevinost snega. U malom gradiću u kojem obitavam već nekoliko decenija čistim prostor ispred kuće. Dolazi nam Evropa, dobacuje mi ironično poznanik koji prolazi ulicom. O, da, odgovaram, odista je tako: jedna komisija pristiže i u ovaj mali gradić da ispita etničke incidente, kako se to u poslednje vreme eufemistički naziva. Samo odmahujem rukom: znam sva unutrašnja ograničenja svih mogućih komisija, njihovu ukotvljenost u okvire političke korektnosti, poznajem nesrazmernost svih komisija spram onog što se zove muka. Ah, koliko je samo bilo kampanja tolerancije, gromoglasnih izjava, retoričkih i dobro naplaćenih deklarativnih manifestacija koje su uvek zaobilazile suštinu i samo su praktikovale rutinu postkomunističkog sveta, to jest, simulaciju. Nema odgovornih, u apstraktnim predstavama propada svaka odgovornost. Uostalom, mene zabrinjava nestajanje nečega što ni jedna komisija ovog sveta ne može anulirati. Kržlja sposobnost da se drugi sagleda kao takav, a ne u funkciji sopstvene volje. O tome što je nepovratno izgubljeno može se samo melanholično, a ne departmanski govoriti.
Ponedeljak. 31. januar
Slušam govor o tome kako se struktuira moć u Srbiji, registrujem njene skrivene forme, uostalom stara je tema: netaknutost određenih aparata nasilja i posle 2000. godine. Možda stoji ocena da što je čovek stariji sve teže primećuje ono što je novo, i samo neutešno vidi nastavak nečeg prethodno postojećeg. Tranzicija bez transformacije, zapisujem.
Utorak, 1. februar
Dan Novog Sada. Dakako, pri sećanju ono prošlo se isprepliće sa onim što je sadašnje. Nikada nisam živeo u ovom gradu, ali sam skoro svakodnevno provodio vreme u njemu, poznajem njegov ritam, disanje, poznajem nade koje su se vezivale za njega, ali i kritiku koja ističe njenu regresiju. Mučne debate su pred nama: nova gradska vlast želi brisati dosadašnju istoriju, ona namerava da odstrani ono za šta smo mislili da je upisano u svaki deo grada, naime, njen početak, konfirmacija Marije Terezije data jednom slobodnom gradu. Korifeji grada nameravaju stvoriti drugu istoriju, drugi početak koji će otkloniti ono što je zaista moglo da probudi sećanje i da bude praznik. Ne približavamo li se neumitno stanju u kojem će heterogenost, postojanje više jezika, ili ako tako hoćemo, suživot, biti tek puki skroviti znaci neke podzemne kulture? Ne idemo li ka stanju kada će višekulturnost biti podređena hiru nekog donatora, možda strane fondacije koji će dobaciti novac onima koji ne žele da sećanje potpuno usahne? Jer, ne odgovara istini stara tvrdnja da je sećanje jedini posed koji nam niko ne može oduzeti.
Sreda, 2. februar
Nikad završene priče sa prijateljem o višeznačnosti nacionalizma i možda o nemoći pojmova. Evo neodgovorne misli od koje bi sigurno bežao u nekom teorijskom tekstu: ako bi postojao neki idealni-tip nacionaliste on bi trebao da gleda u naciji nešto što se nikada ne može instrumentalizovati, savijati u cilju sopstvenih interesa i koristiti kao resurs. A kada treba objasniti dinamiku nacionalizma u Srbiji, političku retoriku javnih ličnosti, uvek se zapitamo: nije li upravo reč o bezobzirnoj instrumentalizaciji nacije, o bezobzirnom samointeresu, a u ime nacije? Naravno, valja objasniti otkuda takva moć nacionalizma ovde da može da bude toliko snažan resurs samopotvrđivanja?
Četvrtak, 3. februar
Danas idem preko granice da držim predavanje. To je ritam koji me je održavao u poslednjih petnaestak godina. Putujem da bih se vratio, vraćam se kući da bih ponovo putovao. Promatram ljude koji čitaju u vozu. Verovatno stoji tvrdnja da mnogi ljudi ne percipiraju vesti da bi se orijentisali nego preko televizije i štampe kupuju i potvrđuju identitet. Svaka politička grupacija i svaki medijum koristi sredstva manipulacije, i ljudi sve manje razmišljaju o problemima. Nema se kome verovati. Sve utopije su oštećene. Senka pada i na intelektualni rad. Neka se javi intelektualac koji je odgovorio zahtevu koji se vazda upućuje inetelektualcu: ne daj da te zastupaju!Nema kontinuiranog društvenog diskursa u kojem bi se raspravljalo šta je društvena nepravednost, ili šta je zadatak obrazovanja. Gledamo kako propada večito krhka socijalna refleksivnost. Užasno je teško naći u javnosti grupaciju, ljude koji su nezavisni i zastupaju dugoročne interese. Nije skandal u tome da postoje klijenture, mada, priznajem, zazirem od njih. Ali, kada se mnogi ljudi ne mogu osloboditi utiska da postoje samo i samo klijenture, tada se nalazimo pred tendencijom da se razara društvo.
