Saradnja: Nebojša BUGARINOVIĆ
Haški sudovi kao da su postali neka vrsta usuda za narode koji žive na balkanskoj vetrometini, ali sa međunarodnom pravdom najviše posla imaju upravo državljani Srbije i Crne Gore (SCG). Ne samo da je ova zemlja već svojski uposlila Haški tribunal, već je pred nemala iskušenja stavila i Međunarodni sud pravde u holandskoj prestonici, i to na dvosmeran način. Osim što su pred tim sudom još sredinom devedesetih Bosna i Hercegovina (BiH) i Hrvatska pokrenule spor protiv tadašnje Jugoslavije za agresiju i genocid, SR Jugoslavija je nakon bombradovanja podnela tužbu protiv nekoliko zemalja NATO saveza zbog iste stvari – „namere da se izazove uništenje jedne nacionalane grupe“ , to jest genocida. Sud kao sud, nakon dugih razmatranja stavio je nedavno pred sebe i ovu tužbu, tako da je u toku preliminarna diskusija. No aktuelizovanje ovog spora postalo je izgleda veći problem za onog što tuži nego tuženoga, jer sadašnja vlast u Srbiji, za razliku od opozicije, ne bije se baš u prsa da i dalje stoji iza tužbe koju im je u nasledstvo ostavio Slobodan Milošević. Vladajuća garnitura sa druge strane nema ni hrabrosti da povuče tužbu, tako da je sudbina ovog procesa podelila političku i javnu scenu u Srbiji. Ti oprečni pogledi na ono šta treba uraditi sa tužbom protiv zemalja NATO-a, tema su o kojoj za naš program govore: potpredsednik Srpske radikalne stranke Gordana Pop Lazić, predsednik Pravnog saveta u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Radoslav Stojanović, muzikolog Slobodan Turlakov i predsednik Foruma za građanske inicijative, reditelj Miljenko Dereta.
Koga zapravo i zašto tuži ova zemlja pred Međunarodnim sudom pravde?
Tužbu zbog agresije i genocida protiv Belgije, Francuske, Nemačke, Italije, Holandije, Velike Britanije, Portugalije i Kanade, Savezna Republika Jugoslavija podnela je nakon bombardovanja 1999. godine. Istovrsne tužbe protiv Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i Španije odbačene su, uz obrazloženje da Međunarodni krivični sud za njih nije nadležan. Beograd tvrdi da je intervencijom pre pet godina NATO pribegao protivzakonitoj upotrebi sile i da je prekršio odredbe Ženevske konvencije na Kosovu. Tužba za genocid potkrepljena je tvrdnjama da je ovaj savez prekršio obavezu poštovanja zabrane upotrebe sile protiv druge države i svesno uticao na pogoršavanje životnih uslova s namerom da izazove fizičko uništenje jedne nacionalne grupe. Tužba se i u zemlji i u svetu često označava kao Miloševićeva, zbog činjenice da je podneta odmah nakon što je isto učinjeno protiv tadašnjeg predsednika Jugoslavije pred Haškim tribunalom. Ipak, od nje nisu odustale ni kasnije, demokratske vlasti. Preliminarna saslušanja obavljena su u aprilu 2004. godine i obeležili su ih zahtevi advokata pomenutih zemalja da se Međunarodni sud pravde oglasi nenadležnim za ovaj slučaj. Osam tuženih zemalja osporavaju Beogradu pravo na tužbu tvrdnjom da je potpisnik svih relevantnih međunarodnih ugovora bila nekadašnja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, dok SR Jugoslavija i kasnije Srbija i Crna Gora nisu imale takav status. Jedini koji se eksplicitno založio za odustajanje od tužbi jeste ministar inostranih poslova SCG Vuk Drašković:
„Ako su Francuska i nekoliko evropskih zemalja koje su tužene, počinile genocid nad srpskim narodom, kao što tvrdi tužba Slobodana Miloševića – a ja sam za to da se ona povuče – onda prekinimo smesta sve razgovore, o Partnerstvu za mir, o priključenju Evropskoj uniji (EU), o priključenju NATO paktu… jer to jedno s drugim ne ide.“
Ostali predstavnici vlasti tvrde da sa povlačenjem tužbe ne treba žuriti, jer bi takav potez mogao ugroziti međunarodni položaj zemlje. Za istovremeno povlačenje tužbi BiH i Hrvatske protiv SCG i Beograda protiv zemalja NATO-a, založio se i predsednik Srbije Boris Tadić, ali je odgovor Brisela bio da sa povlačenjem hrvatske i bosanskohercegovačke tužbe on nema ništa. U međuvremenu Vlada Srbije proglasila se nenadležnom da odlučuje o povlačenju tužbe pred Međunarodnim sudom pravde protiv zemalja NATO-a i saopštila da je to pitanje u isključivoj nadležnosti državne zajednice. Reč je o odgovoru na predlog rezolucije o zabrani povlačenja ili odustajanja od tužbe, koji je podnela Poslanička grupa Srpske radikalne stranke.
Dok crnogorski čelnici ponavljaju da se tužba protiv NATO-a mora što pre povući, da se ne bi produbljivao konflikt sa međunarodnom zajednicom, otvoreno zalaganje ministra spoljnih poslova Vuka Draškovaća za povlačenje tužbe, za sada je ostao samo usamljeni gest. Ne računajući Srpsku radikalnu stranku i Socijalističku partiju Srbije, koje su bile odlučno protiv povlačenja tužbe, ostali stranački lideri više su okretali glavu na stranu, nego što su se o tome otvoreno izjašnjavali. Da li treba povući tužbu protiv zemalja NATO-a? Predsednik pravnog saveta Ministarstva spoljnih poslova Radoslav Stojanović i potpredsednik Srpske radikalne stranke Gordana Pop Lazić:
„Mislim da je povlačenje tužbe u našem nacionalnom interesu. Mi ne možemo dobiti tužbu po kojoj osam zemalja NATO mi inkriminišemo za zločin genocida. Jednostavno je nemoguće, pravno gledano, dokazati da su te zemlje imale nameru da unište srpski narod u celini ili delom, kako se kaže u Konvenciji o genocidu. Dakle, ako ćemo izgubiti tužbu, onda je bolje povući.“
„Naš tužbeni zahtev ima opravdanje u međunarodnom pravu. Kada vas neko bombarduje, dakle uništava infrastrukturu, ubija na hiljade ljudi, ugrožava budućnost jednog naroda, a onda neko iz tog istog naroda kaže za te koji su nas bombardovali da oni nisu krivi ni za šta, onda je to takav presedan u istoriji čovečanstva da je za nas prosto neprihvatljiv.“
Da li ova vrsta dileme uopšte postoji za muzikologa Slobodana Turlakova i predsednika Foruma za građanske inicijative Miljenka Deretu:
„Još jedini materijalni dokaz da su nas oni bombardovali bez ikakvog razloga, upravo je ta tužba. Pristanemo li na to da se ta tužba povuče, ispašće da su nas oni tim bombama stvarno na najmilosrdniji način rešavali života i ovih jadnih materijalnih dobara. Trebali su sve da poruše, da bi se jednoga dana valjda rodila jedna generacija na Zapadu koju bi bilo za to sramota; devetnaest zemalja se ujedinilo da nas bombarduje. Sve je ovo jedan pakleni, sukcesivni plan za uništenje našeg naroda i naše zemlje.“
„Ja mislim da tu tužbu treba povući, zato što je ona na štetu naše države. Razloga za to je naravno više. Pod jedan, mislim da se ta vrsta štete prosto ne može naplatiti. Pod dva, mislim da se ta šteta već nadoknađuje na izvestan način, kroz ogromnu pomoć koju ova zemlja dobija, i od EU i od SAD, koji zajedno čine NATO, protiv koga se mi sad tužimo. Prema tome, mi se suočavamo sa jednom vrlo praktičnom posledicom Miloševićeve politike i ako hoćemo da raskinemo sa njegovom politikom, po meni tu tužbu treba povući.“
Spor koji se vodi pred Međunarodnim sudom pravde protiv zemalja NATO-a, mnogo je više od neke obične sudske parnice na koje nisu imune ni same države. Ova tužba pre svega ima jak simbolički potencijal za domaću javnost, jer u njenoj osnovi leži odnos prema samoj NATO intervenciji. Stoga i protivnici povlačenja ove tužbe na sav glas galame da bi odustajanje od procesa amnestiralo one koji su bombardovali zemlju. Gordana Pop Lazić i Radoslav Stojanović:
„U najmanju ruku, ukoliko sadašnja vlast smatra da treba amnestirati one koji su nas toliko dana besomučno bombardovali, to pitanje treba da stave na referendum, jer građani Srbije jedini imaju pravo da o tome odlučuju.“
„Amnestija agresije NATO-u nije potrebna, niti mi to možemo učiniti. To je učinila Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjeniha nacija (SB UN), koja je doneta i u kojoj se NATO agresija tako ne kvalifikuje, nego se Rezolucijom 1244 nameću obaveze koje ova zemlja treba da ispuni da bi prestalo bombarodvanje. Prema tome SB UN je naknadno legalizovao bombardovanje, za koje prethodno nije postojala odluka SB UN, te je bombardovanje izvedeno od NATO-a bilo nelegalno, ali ga je Rezolucija 1244 legalizovala i mi nemamo tu šta da tražimo, to jest da mi amnestiramo NATO. To je jednostavno jedna floskula.“
Da li bi se povlačenjem tužbe stvarno dalo prećutno priznanje da je NATO bio u pravu što je bombardovao i razorio zemlju, kako upozoravaju svi oni koji se zalažu za nastavak ovog spora. Miljenko Dereta i Slobodan Turlakov:
„Ne mislim da bi to ni na koji način to značilo. Upitnost oko prava na takvu vrstu intervencije je nešto što ostaje, po meni, potpuno otvoreno. Mi ne možemo i nećemo povlačenjem tužbe izbrisati to što se dogodilo. To će ostati jedna otvorena tema za dugogodišnje rasprave, pravne i neke druge, da li je to bilo dozvoljeno i tako dalje, ali o tome se ne može presuditi na sudu i dodeljena šteta, da tako kažem, to neće promeniti.“
„Čovek, ako hoće stvarno da misli i ako hoće stvarno da uđe u ceo taj problem, mora da shvati da je još jedino što je ostalo od našeg dostojanstva i od našeg postojanja upravo ta tužba. Ja ne tvrdim da ćemo se mi preko te tužbe spasiti, ali ćemo spasiti obraz. Nećemo dozvoliti da nam prijatelji budu oni koji su nas ubijali.“
Slobodan Turlakov i Miljenko Dereta:
„Sve ovo podseća na jednu histeričnu majku koja tuče dete i na kraju ga tera da je moli da mu oprosti što ga je tukla. Ali ne može se reći da je onih devetnaest zemalja histerična majka, to su ozbiljni ljudi, to su ljudi državnici. Kada je bio u pitanju Irak, oni su se tu s velikom ozbiljnošću podelili, mislili su da to nije uredu, a kad je bila Srbija u pitanju, svi su bili zajedno, uključujući i Grke. Mi nemamo prijatelja, nama su uvek svi bili dušmani. Prema tome, naše majke i naše žene, kada rode decu, imaju vrlo jednostavan zadatak – da nauče decu da su nam svi neprijatelji. Ceo svet, na čelu sa Amerikom.“
„Onaj kome se čini da mi bilo kome možemo uopšte bilo kakve uslove da postavljamo, očigledno ne prepoznaje svet u kome živimo. Posebno mi koji imamo to jedno breme Miloševićeve politike, to breme neosuđenih zločinaca, to breme nepriznavanja svog učešća u ratovima, to odsustvo demokratske tradicije. Dakle, mi smo u jednoj poziciji da idemo u večernju školu za odrasle, u večernju školu civilizacije, u večernju školu politike i morali bi se ponašati skladno tom svom položaju.“
No osim tog jakog emotivnog naboja koji se oseća kod većine stanovnika ove zemlje prilikom opredeljivanja o sudbini optužnice protiv NATO-a, nisu retki ni oni koji u svemu tome gledaju pre svega mogućnost materijalne nadoknade za počinjenu štetu. Procene o ratnim razaranjima tokom bombardovanja mere se desetinama milijardi dolara, tako da mnogi ovu tužbu pre svega gledaju kao put ka ostvarenju tog cilja. Gordana Pop Lazić i Radoslav Stojanović:
„Ja ne znam da se negde u svetu dogodilo da je neka zemlja pretrpela štetu od agresije, a da tu štetu nije potraživala. Ukoliko povučemo tužbu, to znači da tvrdimo da nema ratne štete, a ukoliko nema štete, nema dakle ni odgovornosti. Samim tim činom opravdavamo agresiju. Jednostavno ne smemo da prihvatimo da se takav presedan u međunarodnom pravu dogodi.“
„To je pre svega pravno neosnovano. Ratna odšteta se može zahtevati od nekoga samo ako je predviđena u mirovnom ugovoru. Šta je mirovni ugovor za rat NATO-a protiv naše zemlje? Rezolucija 1244. Da li se u njoj spominje ratna šteta? Ne. Onda kumanovski sporazum. Da li se u njemu spominje ratna šteta? Ne. Na osnovu čega će Međunarodni sud pravde da odjedanput okrene celu doktrinu međunarodnog prava i dokumente i da nama dosudi odštetu?“
Želja da se nametne svetu pogled na karakter NATO intervencije i nastojanje da se to materijalno kompnezuje, očito u Srbiji nije posustala, ali na tom putu se prosto roje različite prepreke. Jedna od onih koju je verovatno najteže preskočiti, to je sporan status tadašnje SR Jugoslavije, u trenutku pokretanja postupka protiv NATO-a, u Ujedinjenim nacijama. Prema vladajućem mišljenju, SR Jugoslavije tada nije ni bila član ove međunarodne organizacije. Samim tim je pod velikim znakom pitanja da li ova zemlja uopšte ima pravo da se poziva na međunarodne ugovore, uključujući i Konvenciju o genocidu na kojoj se temelji tužba? Potpredsednik Srpske radikalne stranke Gordana Pop Lazić i predsednik Foruma za građanske inicijative Miljenko Dereta:
„Mi jesmo bili članica UN-a i to niko ne može da opovrgne, iako je naša stolica bila prazna i suspendovana, ali nikada nismo prestali da budemo članovi Ujedinjenih nacija. Ali bez obzira na to, Haške i Ženevske konvencije nas ne vezuju za članstvo u UN-u. Osnov po kome mi tražimo naplatu ratne štete leži pre svega u ratnim zločinima koji su regulisani Haškim i Ženevskim konvecijama, a ne Poveljom UN-a.“
„Naš odnos prema UN-u je nešto što je, ja mislim, također predmet vrlo ozbiljnog razmatranja – kad smo mi formalno prestali biti članovi, da li smo formalno prestali biti članovi… Mi smo tvrdili da jesmo članovi kada nam je to odgovaralo, a kada nam to nije odgovaralo smo tvrdili da nismo.“
Dok bi za ovu tužbu potvrda članstva u Ujedinjenim nacijama bilo čista premija, dotle se prazna jugoslovenska stolica u ovoj međunarodnoj organizaciji tokom devedesetih uzima kao ključna olakšavajuću okolnost u slučaju tužbe Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Predsednik Pravnog saveta Ministarstva spoljnih poslova Radoslav Stojanović i muzički hroničar Slobodan Turlakov:
„Ako smatraš da nisi obavezan da odgovoriš na tužbu pred Međunarodnim sudom pravde, jer nisi bio član UN-a i potpisnik Konvencije o genocidu, pa kako onda podnosiš tužbu za genocid protiv NATO-a?“
„Mi smo bili osnivači Ujedinjenih nacija. Prema tome, ko je nas odatle mogao da istjera? Ne mogu nam sada, formalnim razlozima koje su oni stvorili, onemogućiti da se branimo. Pazite vi taj zločinački mentalitet – mi po njima nemamo pravo da se branimo, ali zato svi drugi imaju pravo da nas ubijaju.“
No čak i kada bi bili zadovoljeni ti formalni razlozi oko statusa zemlje u trenutku podizanja tužbe, najspornija tvrdnja iz optužnice je da je NATO odgovoran za planirani genocid tokom bombardovanja. Miljenko Dereta i Radmila Pop Lazić:
„Očigledno nije bilo namere da se počini genocid nad srpskim narodom, bez obzira na sve što se događalo i na žrtve koje su tada bile, jer je preciznost s kojom su gađani ciljevi bila prilična, a genocid podrazumeva fizičko uništenje naroda ili uslova u kojima taj narod može normalno da živi. Znači, mislim da očigledno nije bilo namere da se počini genocid jer, moram i to da kažem, da je to bila namera, mislim da bi ona bila i ostvarena.“
„Bila je jasna namera i agresor je želio da se sa prostora Kosova i Metohije iseli srpski živalj. To je lako dokazivo prema broju Srba i uopšte nealbanskog življa koji danas živi na prostorima Kosova i Metohije.“
Da li se na bilo koji način može dokazati na sudu da je NATO svesno uticao na pogoršanje životnih uslova s namerom da se izazove fizičko uništenje jedne nacionalne zajednice, što je zapravo definicija genocida? Bivši profesor Muzičke akademije Slobodan Turlakov i profesor međunarodnog prava na Pravnom fakultetu Radoslav Stojanović:
„Nego šta je? Bez daljnjega. Čist genocid. Zamislite kad bi mogle da progovore one trčeće buktinje iz Grdeličke klisure. Ali mi smo ološ kao narod, da mi još nismo podigli spomenik tim ljudima koji su pomrli u najvećim mukama. Koje je to licemerje nazvati operaciju ,Milosrdni anđeo‘. Zar je milosrdni anđeo ubio Sandru na Varvarinskom mostu ili ono malo dete na noši u Novom Beogradu? Zar je milosrdni anđeo srušio tolike mostove? Ološ je to. A još veći su ološ ovi koji vladaju u ime njih i pričaju o demokratiji. Oni su pod izgovorom da ruše Miloševića krenuli da porobe Srbiju, u čemu su i uspeli.“
„Ja ne mogu i ne želim da verujem da su Francuska, Engleska, Portugalija, Italija, Belgija i tako dalje, htele bombardovanjem da unište srpski narod. Ja u to neću i ne želim da verujem. Ne samo zato što za to imam istorijske razloge, u kojima je sadržano naše prijateljstvo sa tim zemljama, nego i zbog toga što je to nemoguće zamisliti. Zamislite Francuska hoće da uništi srpski narod jednim bombardovanjem, kojim su praktično hteli samo da onemoguće nasilje Slobodana Miloševića. On je proizveo bombardovanje time što je odbio sporazum u Rambujeu.“
Tužba protiv NATO-a ponovo je aktuelizovala pitanje legitimiteta same vojne intervencije i procene u međunarodnoj zajednici o onome što se dešavalo na Kosovu. Reditelj Miljenko Dereta i visoki funkcioner Srpske radikalne stranke Gordana Pop Lazić:
„Ja mislim da je ona u jednom trenutku postala neminovna, jer je naprosto pokrenut jedan lanac događanja koji se više nije mogao zaustaviti. To je ta strahota logike rata – kad dođe do određene tačke, više ga ne možete zaustaviti. Mislim da smo mi propustili mnoge prilike da na drugi način rešavamo probleme na Kosovu. Treba li podsećati na Rambuje i na que sera, sera, to pevušenje à la Doris Dej (Day) pokazuje ozbiljnost naše politike, u dramatičnim trenucima za zemlju, za narod, za naše mesto u Evropi. Tako jedno olako odbijanje dijaloga je zapravo bio taj zamajac koji je prešao tu tanku liniju, kada se stvar više nije mogla zaustaviti.“
„Da je bilo humanitarne katastrofe, da je bilo progona Albanaca, da su oni bili predmet tlačenja od strane srpskog naroda, kako je moguće da ih posle bombardovanja ima deset puta više, a Srba na Kosovu i Metohiji deset puta manje? Logika agresora je bila jasna: kada počne agresija, Srbi će se sa prostora Kosova i Metohije povlačiti unutar teritorije Republike Srbije i Crne Gore. To je bio njihov krajnji cilj i to treba dokazivati.“
Koliko god drugi procesi, u koje je Srbija i Crna Gora uvučena pred Međunarodnim sudom pravde, nemaju dodirnih tačaka sa sporom protiv NATO-a, toliko je jako nastojanje u pojedinim političkim krugovima da se sve otpužnice – a reč je pre svega o bosanskoj i hrvatskoj – gledaju u nekom zajedničkom kontekstu. Povremeno se čak može čuti da bi povlačenje ove tužbe protiv NATO-a trebalo usloviti obustavljanjem procesa od strane Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Pravnik Radoslav Stojanović i kulturni istoričar Slobodan Turlakov:
„Kada učinimo akt dobre volje povlačenjem naše tužbe, mi time pokazujemo put kojim mislimo da treba da idu i Bosna i Hrvatska. Neka onda te države, u odnosu na koje mi povučemo tužbe, učine pritisak, izvrše uticaj odnosno daju savet Bosni i Hrvatskoj da i one povuku tužbe zbog dobrobiti budućih odnosa. Bosni i Hercegovini je to također poruka – hoćete li da razvijate prijateljske odnose sa SCG ili ćete da nas tužite.“
„Ne interesuju me drugi. Mi imamo najveći broj izbeglica. Mi smo jedini stradali. U Republici Srpskoj kokoške idu unazad. To je zločin. To je posledica njihovih bombardovanja. To ne može biti al pari, ,tamte za kukuriku‘. Bože sačuvaj. To ne dolazi uopšte u obzir.“
Slobodan Turlakov i Radoslav Stojanović:
„Oni mogu da povuku, to je samo njihova stvar. Jer, to su tužbe koje su baraž, to je dimna zavesa.“
„Nama se otvoreno kaže – povucite tužbu, a mi ne možemo vama garantovati da će BiH povući svoju. Ono što nije spekulacija i što je poznato u međunarodnim odnosima, to je da ako jedna država, pogotovo mala država, poštuje međunarodno pravo s jedne strane i s druge strane čini akte dobre volje, ta mala država ima šanse da dobije podršku svetskih faktora.“
To trpanje svih tužbi u jedan koš neodoljivo podseća na neku vrstu tipične balkanske trgovine uz obavezno cenjkanje, koja gubi svoj kolorit čim postane jasno da one nisu podignute zbog ugodnog pijačnog žamora, već ljudi kojih više nema i materijalnih dobara koja su pretvorena u prah. Potpredsednik Srpske radikalne stranke Gordana Pop Lazić i predsednik Foruma za građanske inicijative Miljenko Dereta:
„Niko nema pravo, u ime onih roditelja koji su izgubili svoju decu, ili u ime one dece koja su izgubila svoje očeve, da se odriče onoga što im po svim pravilima međunarodnog prava pripada. I BiH i Hrvatska su jasno stavile do znanja vlastima u Srbiji da nemaju nameru da odustanu od svojih odštetnih zahteva. One treba da dokazuju svoj odštetni zahtev, mi naravno imamo dovoljno argumenata da ga obaramo, ali to jedno sa drugim nema nikakve veze.“
„Očigledno je da je reč o trgovini, i to vezanoj trgovini. Mislim da su to tri ili četri, ne znam više koliko tu tužbi ima sve zajedno, ali koje bi svakako trebalo posmatrati posebno, jer je bila posebna uloga srpske odnosno jugoslovenske vojske u Hrvatskoj, potpuno drugačija je bila situacija u Bosni, a pitanje Kosova je nešto što je specifikum svoje vrste. Prosto mislim da je to također jedan pokušaj da se pomešaju babe i žabe. Kada se govori o tim tužbama, bar kod nas u Srbiji se to odmah vezuje i za Haški tribunal i za presude koje će, ukoliko se donesu, nas optužiti u drugom slučaju, a iza toga je i jedna politička manipulacija u kojoj se izbegavanje da se reše neki problemi koji postoje na jednoj strani pokušava da prikrije razgovorom i povezivanje toga sa tužbama.“
Ako već proces protiv NATO-a nema nikakve veze sa tužakanjima koja dodatno otežavaju ionako narušene odnose u regionu, međunarodni zvaničnici, koji su poslednjih dana dolazili u Beograd, bili su nedvosmisleno jasni – bez povlačenja tužbe, nema ni govora o stupanju Srbije i Crne Gore u bilo kakve integracije, a pre sve u Partnerstvo za mir. Radoslav Stojanović i Slobodan Turlakov:
„Opredelimo se, da li hoćemo da razvijamo prijateljstvo ili ćemo da se tužimo. Mi ne možemo u Partnerstvo za mir ako ovu tužbu zadržimo. A o Evropskoj uniji da ne govorim, zato što je za ulazak u EU potrebno zadovoljiti i mnogo drugih uslova pored povlačenja tužbe. Ali u svakom slučaju, i kada bi ispunili sve uslove za ulazak u EU, na prvom mestu ekonomske, tužba bi naš pristup EU i dalje kočila.“
„Šta će nama Partnerstvo za mir? Da unište sve ovo oružje koje imamo i da se onda zadužimo i kupimo tuđe? Nama Evropa ne treba. Je li treba da mi budemo njihove sluge? Kad stanete s detetom pred ove ruševine koje još nisu obnovljene, šta ćete da mu kažete? ,Znaš, ovo osu srušili naši prijatelji koji nas vode u Evropu‘. Zar ubijanjem? Ološ su oni, veći nego mi.“
Gordana Pop Lazić i Miljenko Dereta:
„Oni mogu da nas uslovljavaju kao i do sad što su nas uslovljavali raznoraznim uslovima, vezanim i za isporučivanje naših državljana Haškom tribunalu, odustanak od ratne odštete i ne znam sve kakve uslove mogu da nam postavljaju, ali na nama je da odlučujemo o tome šta je u interesu naše države. A u interesu naše države nije da od toga odustanemo.“
„Mi hoćemo u Partnerstvo za mir, to su ulazna vrata u NATO,
i hoćemo u Evropsku uniju, ali pre toga hoćemo da raščistimo sve naše odnose s njima i to na taj način da oni nama plate neku štetu koju su nam naneli, pa kad oni to nama plate, e onda ćemo se mi njima pridružiti. To naprosto tako ne ide. Zdrav razum vam govori da to tako ne ide. Meni zapravo to odsustvo zdravog razuma upravo najviše i smeta, a ja mislim da izaziva i podsmeh među našim budućim prijateljima i članovima međunarodnih institucija. Mislim da se sa tužbom sasvim sigurno nećemo uključiti u te institucije.“
Dok vodeće političke partije izbegavaju da se izjasne o sudbini tužbe, znajući da između raspoloženja birača i onoga što od njih očekuje međunarodna zajednica zjapi nepremostiva provalija, čini se da bi svima laknulo kada bi se sam Međunarodni sud u Hagu proglasio nenadležnim u ovom slučaju. Za mnoge bi to bila priželjkivana slamka spasa, koja bi čitav slučaj konačno stavila ad acta. Radoslav Stojanović i Gordana Pop Lazić:
„Devedeset odsto je procena da će se sud proglasiti nenadležnim za našu tužbu protiv NATO-a. Ja neću da spekulišem koje razloge će Međunarodni sud da iznese da odbije našu tužbu protiv NATO-a, ali ja ne verujem, i to mogu slobodno da izrazim, da će sud, sastavljen od takvih vrhunskih pravnika, upotrebiti za odbijanje naše tužbe protiv NATO-a iste one argumente koje je upotrebio za prihvatanje tužbe BiH i Hrvatske.“
„To nije jedini način naplate ratne štete. Postoje i drugi načini. Formalno možemo da potražujemo ratnu štetu i pred drugim sudovima, dakle na drugi način. Ja se iskreno nadam da će ovaj sud sačuvati svoj kredibilitet koji ima u svetu i da neće naći razloge za to da našu tužbu odbaci zbog nenadležnosti. Ali ukoliko se to desi, oni su to uradili, a ne mi, i onda treba da tražimo neke nove puteve kako da do toga dođemo.“
Slobodan Turlakov i Miljenko Dereta:
„Međunarodni sud ne postoji kao samostalan sud. Sigurno će se povući, jer su oni njihove sluge i moraju da rade onako kako im oni narede. Sve je ovo takva jedna zavera, ali nema više morala u ovom svetu da bi nekoga bilo stid.“
„Nama neka slamka treba i tu opet, ako mogu da kažem, zavisimo na neki način od dobre volje druge strane. Ako želi da nas sačuva od nas samih, možda se proglasi nenadležnim. Ako to učine, mislim da bi im trebali biti zahvalni.“
Ukoliko Srbija i Crna gora ipak ne povuče tužbu protiv zemalja NATO-a i Međunarodni sud pravde prihvati svoju nadležnost, predstoji višegodišnji proces. Kakav bi se ishod mogao očekivati na njegovom kraju? Potpredsednik Srpske radikalne stranke Gordana Pop Lazić i predsednik Pravnog saveta Ministarstva spoljnih poslova Radoslav Stojanović:
„Rezultat može da bude jedino pozitivan po našu državu. Dakle, prosto je neverovatno da bilo koji sud utvrdi da ratnih zločina protiv mira i čovečnosti nije bilo, jer mir je bio narušen, agresija je trajala sedamdeset i osam dana, stradali su civili i to je već sasvim dovoljno da se utvrdi da postoje elementi za naplatu ratne štete koja je merljiva i dokaziva.“
„Ako sud prihvati nadležnost u našem sporu, mi tužbu gubimo, jer ne možemo dokazati genocidnu nameru ovih zemalja. Dakle, ili gubimo ili se odbija nadležnost.“
I šta bi to višegodišnje parničenje sa najmoćnijim zemljama sveta uopšte donelo žiteljima Srbije i Crne Gore? Muzikolog i kulturni istoričar Slobodan Turlakov i predsednik Foruma za građanske inicijative reditelj Miljenko Dereta:
„Ne radi se o tome da li ćemo mi dobiti na sudu, već se radi o moralnom principu. To je još jedino što dokazuje da su oni bili i da je ceo svet bio neprijatelj jedne male Srbije, koja je na svakoj okuci krvarila za taj ceo svet.“
„Pod jedan, to će sigurno trajati bar deset godina. Pod dva, to će se zloupotrebljavati kad god bude potrebno, za unutrašnjopolitičke obračune; to će se izvlačiti iz mraka sudskih odaja kad god to nekom političaru bude potrebno da optuži drugog političara za izdaju ili već kako se to bude nazivalo. Ali ja mislim da će presuda, ako ikada bude doneta i ako se uopšte taj scenario ostvari, biti u korist međunarodne zajednice, naprosto zato što će se u okviru međunarodnog pravnog sistema naći opravdanje za tu vrstu intervencija, zato što su one praksa.“
Da li je ova vrsta intervencija legitimna ili ne, pitanje je koje i dalje zaokuplja javnost na Zapadu, ali ta javnost može mnogo lagodnije da se bavi ovakvim temama, s obzirom da nema drugih problema. Za one koji žive ovde, to bi trebalo da bude zaključeno poglavlje sve dok se ne reše osnovna životna pitanja. Iz takve perspektive, mnogo lakše će se razumeti i ta neprijatna epizoda.
Haški sudovi kao da su postali neka vrsta usuda za narode koji žive na balkanskoj vetrometini, ali sa međunarodnom pravdom najviše posla imaju upravo državljani Srbije i Crne Gore (SCG). Ne samo da je ova zemlja već svojski uposlila Haški tribunal, već je pred nemala iskušenja stavila i Međunarodni sud pravde u holandskoj prestonici, i to na dvosmeran način. Osim što su pred tim sudom još sredinom devedesetih Bosna i Hercegovina (BiH) i Hrvatska pokrenule spor protiv tadašnje Jugoslavije za agresiju i genocid, SR Jugoslavija je nakon bombradovanja podnela tužbu protiv nekoliko zemalja NATO saveza zbog iste stvari – „namere da se izazove uništenje jedne nacionalane grupe“ , to jest genocida. Sud kao sud, nakon dugih razmatranja stavio je nedavno pred sebe i ovu tužbu, tako da je u toku preliminarna diskusija. No aktuelizovanje ovog spora postalo je izgleda veći problem za onog što tuži nego tuženoga, jer sadašnja vlast u Srbiji, za razliku od opozicije, ne bije se baš u prsa da i dalje stoji iza tužbe koju im je u nasledstvo ostavio Slobodan Milošević. Vladajuća garnitura sa druge strane nema ni hrabrosti da povuče tužbu, tako da je sudbina ovog procesa podelila političku i javnu scenu u Srbiji. Ti oprečni pogledi na ono šta treba uraditi sa tužbom protiv zemalja NATO-a, tema su o kojoj za naš program govore: potpredsednik Srpske radikalne stranke Gordana Pop Lazić, predsednik Pravnog saveta u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Radoslav Stojanović, muzikolog Slobodan Turlakov i predsednik Foruma za građanske inicijative, reditelj Miljenko Dereta.
Koga zapravo i zašto tuži ova zemlja pred Međunarodnim sudom pravde?
Tužbu zbog agresije i genocida protiv Belgije, Francuske, Nemačke, Italije, Holandije, Velike Britanije, Portugalije i Kanade, Savezna Republika Jugoslavija podnela je nakon bombardovanja 1999. godine. Istovrsne tužbe protiv Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i Španije odbačene su, uz obrazloženje da Međunarodni krivični sud za njih nije nadležan. Beograd tvrdi da je intervencijom pre pet godina NATO pribegao protivzakonitoj upotrebi sile i da je prekršio odredbe Ženevske konvencije na Kosovu. Tužba za genocid potkrepljena je tvrdnjama da je ovaj savez prekršio obavezu poštovanja zabrane upotrebe sile protiv druge države i svesno uticao na pogoršavanje životnih uslova s namerom da izazove fizičko uništenje jedne nacionalne grupe. Tužba se i u zemlji i u svetu često označava kao Miloševićeva, zbog činjenice da je podneta odmah nakon što je isto učinjeno protiv tadašnjeg predsednika Jugoslavije pred Haškim tribunalom. Ipak, od nje nisu odustale ni kasnije, demokratske vlasti. Preliminarna saslušanja obavljena su u aprilu 2004. godine i obeležili su ih zahtevi advokata pomenutih zemalja da se Međunarodni sud pravde oglasi nenadležnim za ovaj slučaj. Osam tuženih zemalja osporavaju Beogradu pravo na tužbu tvrdnjom da je potpisnik svih relevantnih međunarodnih ugovora bila nekadašnja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, dok SR Jugoslavija i kasnije Srbija i Crna Gora nisu imale takav status. Jedini koji se eksplicitno založio za odustajanje od tužbi jeste ministar inostranih poslova SCG Vuk Drašković:
„Ako su Francuska i nekoliko evropskih zemalja koje su tužene, počinile genocid nad srpskim narodom, kao što tvrdi tužba Slobodana Miloševića – a ja sam za to da se ona povuče – onda prekinimo smesta sve razgovore, o Partnerstvu za mir, o priključenju Evropskoj uniji (EU), o priključenju NATO paktu… jer to jedno s drugim ne ide.“
Ostali predstavnici vlasti tvrde da sa povlačenjem tužbe ne treba žuriti, jer bi takav potez mogao ugroziti međunarodni položaj zemlje. Za istovremeno povlačenje tužbi BiH i Hrvatske protiv SCG i Beograda protiv zemalja NATO-a, založio se i predsednik Srbije Boris Tadić, ali je odgovor Brisela bio da sa povlačenjem hrvatske i bosanskohercegovačke tužbe on nema ništa. U međuvremenu Vlada Srbije proglasila se nenadležnom da odlučuje o povlačenju tužbe pred Međunarodnim sudom pravde protiv zemalja NATO-a i saopštila da je to pitanje u isključivoj nadležnosti državne zajednice. Reč je o odgovoru na predlog rezolucije o zabrani povlačenja ili odustajanja od tužbe, koji je podnela Poslanička grupa Srpske radikalne stranke.
Dok crnogorski čelnici ponavljaju da se tužba protiv NATO-a mora što pre povući, da se ne bi produbljivao konflikt sa međunarodnom zajednicom, otvoreno zalaganje ministra spoljnih poslova Vuka Draškovaća za povlačenje tužbe, za sada je ostao samo usamljeni gest. Ne računajući Srpsku radikalnu stranku i Socijalističku partiju Srbije, koje su bile odlučno protiv povlačenja tužbe, ostali stranački lideri više su okretali glavu na stranu, nego što su se o tome otvoreno izjašnjavali. Da li treba povući tužbu protiv zemalja NATO-a? Predsednik pravnog saveta Ministarstva spoljnih poslova Radoslav Stojanović i potpredsednik Srpske radikalne stranke Gordana Pop Lazić:
„Mislim da je povlačenje tužbe u našem nacionalnom interesu. Mi ne možemo dobiti tužbu po kojoj osam zemalja NATO mi inkriminišemo za zločin genocida. Jednostavno je nemoguće, pravno gledano, dokazati da su te zemlje imale nameru da unište srpski narod u celini ili delom, kako se kaže u Konvenciji o genocidu. Dakle, ako ćemo izgubiti tužbu, onda je bolje povući.“
„Naš tužbeni zahtev ima opravdanje u međunarodnom pravu. Kada vas neko bombarduje, dakle uništava infrastrukturu, ubija na hiljade ljudi, ugrožava budućnost jednog naroda, a onda neko iz tog istog naroda kaže za te koji su nas bombardovali da oni nisu krivi ni za šta, onda je to takav presedan u istoriji čovečanstva da je za nas prosto neprihvatljiv.“
Da li ova vrsta dileme uopšte postoji za muzikologa Slobodana Turlakova i predsednika Foruma za građanske inicijative Miljenka Deretu:
„Još jedini materijalni dokaz da su nas oni bombardovali bez ikakvog razloga, upravo je ta tužba. Pristanemo li na to da se ta tužba povuče, ispašće da su nas oni tim bombama stvarno na najmilosrdniji način rešavali života i ovih jadnih materijalnih dobara. Trebali su sve da poruše, da bi se jednoga dana valjda rodila jedna generacija na Zapadu koju bi bilo za to sramota; devetnaest zemalja se ujedinilo da nas bombarduje. Sve je ovo jedan pakleni, sukcesivni plan za uništenje našeg naroda i naše zemlje.“
„Ja mislim da tu tužbu treba povući, zato što je ona na štetu naše države. Razloga za to je naravno više. Pod jedan, mislim da se ta vrsta štete prosto ne može naplatiti. Pod dva, mislim da se ta šteta već nadoknađuje na izvestan način, kroz ogromnu pomoć koju ova zemlja dobija, i od EU i od SAD, koji zajedno čine NATO, protiv koga se mi sad tužimo. Prema tome, mi se suočavamo sa jednom vrlo praktičnom posledicom Miloševićeve politike i ako hoćemo da raskinemo sa njegovom politikom, po meni tu tužbu treba povući.“
Spor koji se vodi pred Međunarodnim sudom pravde protiv zemalja NATO-a, mnogo je više od neke obične sudske parnice na koje nisu imune ni same države. Ova tužba pre svega ima jak simbolički potencijal za domaću javnost, jer u njenoj osnovi leži odnos prema samoj NATO intervenciji. Stoga i protivnici povlačenja ove tužbe na sav glas galame da bi odustajanje od procesa amnestiralo one koji su bombardovali zemlju. Gordana Pop Lazić i Radoslav Stojanović:
„U najmanju ruku, ukoliko sadašnja vlast smatra da treba amnestirati one koji su nas toliko dana besomučno bombardovali, to pitanje treba da stave na referendum, jer građani Srbije jedini imaju pravo da o tome odlučuju.“
„Amnestija agresije NATO-u nije potrebna, niti mi to možemo učiniti. To je učinila Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjeniha nacija (SB UN), koja je doneta i u kojoj se NATO agresija tako ne kvalifikuje, nego se Rezolucijom 1244 nameću obaveze koje ova zemlja treba da ispuni da bi prestalo bombarodvanje. Prema tome SB UN je naknadno legalizovao bombardovanje, za koje prethodno nije postojala odluka SB UN, te je bombardovanje izvedeno od NATO-a bilo nelegalno, ali ga je Rezolucija 1244 legalizovala i mi nemamo tu šta da tražimo, to jest da mi amnestiramo NATO. To je jednostavno jedna floskula.“
Da li bi se povlačenjem tužbe stvarno dalo prećutno priznanje da je NATO bio u pravu što je bombardovao i razorio zemlju, kako upozoravaju svi oni koji se zalažu za nastavak ovog spora. Miljenko Dereta i Slobodan Turlakov:
„Ne mislim da bi to ni na koji način to značilo. Upitnost oko prava na takvu vrstu intervencije je nešto što ostaje, po meni, potpuno otvoreno. Mi ne možemo i nećemo povlačenjem tužbe izbrisati to što se dogodilo. To će ostati jedna otvorena tema za dugogodišnje rasprave, pravne i neke druge, da li je to bilo dozvoljeno i tako dalje, ali o tome se ne može presuditi na sudu i dodeljena šteta, da tako kažem, to neće promeniti.“
„Čovek, ako hoće stvarno da misli i ako hoće stvarno da uđe u ceo taj problem, mora da shvati da je još jedino što je ostalo od našeg dostojanstva i od našeg postojanja upravo ta tužba. Ja ne tvrdim da ćemo se mi preko te tužbe spasiti, ali ćemo spasiti obraz. Nećemo dozvoliti da nam prijatelji budu oni koji su nas ubijali.“
Slobodan Turlakov i Miljenko Dereta:
„Sve ovo podseća na jednu histeričnu majku koja tuče dete i na kraju ga tera da je moli da mu oprosti što ga je tukla. Ali ne može se reći da je onih devetnaest zemalja histerična majka, to su ozbiljni ljudi, to su ljudi državnici. Kada je bio u pitanju Irak, oni su se tu s velikom ozbiljnošću podelili, mislili su da to nije uredu, a kad je bila Srbija u pitanju, svi su bili zajedno, uključujući i Grke. Mi nemamo prijatelja, nama su uvek svi bili dušmani. Prema tome, naše majke i naše žene, kada rode decu, imaju vrlo jednostavan zadatak – da nauče decu da su nam svi neprijatelji. Ceo svet, na čelu sa Amerikom.“
„Onaj kome se čini da mi bilo kome možemo uopšte bilo kakve uslove da postavljamo, očigledno ne prepoznaje svet u kome živimo. Posebno mi koji imamo to jedno breme Miloševićeve politike, to breme neosuđenih zločinaca, to breme nepriznavanja svog učešća u ratovima, to odsustvo demokratske tradicije. Dakle, mi smo u jednoj poziciji da idemo u večernju školu za odrasle, u večernju školu civilizacije, u večernju školu politike i morali bi se ponašati skladno tom svom položaju.“
No osim tog jakog emotivnog naboja koji se oseća kod većine stanovnika ove zemlje prilikom opredeljivanja o sudbini optužnice protiv NATO-a, nisu retki ni oni koji u svemu tome gledaju pre svega mogućnost materijalne nadoknade za počinjenu štetu. Procene o ratnim razaranjima tokom bombardovanja mere se desetinama milijardi dolara, tako da mnogi ovu tužbu pre svega gledaju kao put ka ostvarenju tog cilja. Gordana Pop Lazić i Radoslav Stojanović:
„Ja ne znam da se negde u svetu dogodilo da je neka zemlja pretrpela štetu od agresije, a da tu štetu nije potraživala. Ukoliko povučemo tužbu, to znači da tvrdimo da nema ratne štete, a ukoliko nema štete, nema dakle ni odgovornosti. Samim tim činom opravdavamo agresiju. Jednostavno ne smemo da prihvatimo da se takav presedan u međunarodnom pravu dogodi.“
„To je pre svega pravno neosnovano. Ratna odšteta se može zahtevati od nekoga samo ako je predviđena u mirovnom ugovoru. Šta je mirovni ugovor za rat NATO-a protiv naše zemlje? Rezolucija 1244. Da li se u njoj spominje ratna šteta? Ne. Onda kumanovski sporazum. Da li se u njemu spominje ratna šteta? Ne. Na osnovu čega će Međunarodni sud pravde da odjedanput okrene celu doktrinu međunarodnog prava i dokumente i da nama dosudi odštetu?“
Želja da se nametne svetu pogled na karakter NATO intervencije i nastojanje da se to materijalno kompnezuje, očito u Srbiji nije posustala, ali na tom putu se prosto roje različite prepreke. Jedna od onih koju je verovatno najteže preskočiti, to je sporan status tadašnje SR Jugoslavije, u trenutku pokretanja postupka protiv NATO-a, u Ujedinjenim nacijama. Prema vladajućem mišljenju, SR Jugoslavije tada nije ni bila član ove međunarodne organizacije. Samim tim je pod velikim znakom pitanja da li ova zemlja uopšte ima pravo da se poziva na međunarodne ugovore, uključujući i Konvenciju o genocidu na kojoj se temelji tužba? Potpredsednik Srpske radikalne stranke Gordana Pop Lazić i predsednik Foruma za građanske inicijative Miljenko Dereta:
„Mi jesmo bili članica UN-a i to niko ne može da opovrgne, iako je naša stolica bila prazna i suspendovana, ali nikada nismo prestali da budemo članovi Ujedinjenih nacija. Ali bez obzira na to, Haške i Ženevske konvencije nas ne vezuju za članstvo u UN-u. Osnov po kome mi tražimo naplatu ratne štete leži pre svega u ratnim zločinima koji su regulisani Haškim i Ženevskim konvecijama, a ne Poveljom UN-a.“
„Naš odnos prema UN-u je nešto što je, ja mislim, također predmet vrlo ozbiljnog razmatranja – kad smo mi formalno prestali biti članovi, da li smo formalno prestali biti članovi… Mi smo tvrdili da jesmo članovi kada nam je to odgovaralo, a kada nam to nije odgovaralo smo tvrdili da nismo.“
Dok bi za ovu tužbu potvrda članstva u Ujedinjenim nacijama bilo čista premija, dotle se prazna jugoslovenska stolica u ovoj međunarodnoj organizaciji tokom devedesetih uzima kao ključna olakšavajuću okolnost u slučaju tužbe Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Predsednik Pravnog saveta Ministarstva spoljnih poslova Radoslav Stojanović i muzički hroničar Slobodan Turlakov:
„Ako smatraš da nisi obavezan da odgovoriš na tužbu pred Međunarodnim sudom pravde, jer nisi bio član UN-a i potpisnik Konvencije o genocidu, pa kako onda podnosiš tužbu za genocid protiv NATO-a?“
„Mi smo bili osnivači Ujedinjenih nacija. Prema tome, ko je nas odatle mogao da istjera? Ne mogu nam sada, formalnim razlozima koje su oni stvorili, onemogućiti da se branimo. Pazite vi taj zločinački mentalitet – mi po njima nemamo pravo da se branimo, ali zato svi drugi imaju pravo da nas ubijaju.“
No čak i kada bi bili zadovoljeni ti formalni razlozi oko statusa zemlje u trenutku podizanja tužbe, najspornija tvrdnja iz optužnice je da je NATO odgovoran za planirani genocid tokom bombardovanja. Miljenko Dereta i Radmila Pop Lazić:
„Očigledno nije bilo namere da se počini genocid nad srpskim narodom, bez obzira na sve što se događalo i na žrtve koje su tada bile, jer je preciznost s kojom su gađani ciljevi bila prilična, a genocid podrazumeva fizičko uništenje naroda ili uslova u kojima taj narod može normalno da živi. Znači, mislim da očigledno nije bilo namere da se počini genocid jer, moram i to da kažem, da je to bila namera, mislim da bi ona bila i ostvarena.“
„Bila je jasna namera i agresor je želio da se sa prostora Kosova i Metohije iseli srpski živalj. To je lako dokazivo prema broju Srba i uopšte nealbanskog življa koji danas živi na prostorima Kosova i Metohije.“
Da li se na bilo koji način može dokazati na sudu da je NATO svesno uticao na pogoršanje životnih uslova s namerom da se izazove fizičko uništenje jedne nacionalne zajednice, što je zapravo definicija genocida? Bivši profesor Muzičke akademije Slobodan Turlakov i profesor međunarodnog prava na Pravnom fakultetu Radoslav Stojanović:
„Nego šta je? Bez daljnjega. Čist genocid. Zamislite kad bi mogle da progovore one trčeće buktinje iz Grdeličke klisure. Ali mi smo ološ kao narod, da mi još nismo podigli spomenik tim ljudima koji su pomrli u najvećim mukama. Koje je to licemerje nazvati operaciju ,Milosrdni anđeo‘. Zar je milosrdni anđeo ubio Sandru na Varvarinskom mostu ili ono malo dete na noši u Novom Beogradu? Zar je milosrdni anđeo srušio tolike mostove? Ološ je to. A još veći su ološ ovi koji vladaju u ime njih i pričaju o demokratiji. Oni su pod izgovorom da ruše Miloševića krenuli da porobe Srbiju, u čemu su i uspeli.“
„Ja ne mogu i ne želim da verujem da su Francuska, Engleska, Portugalija, Italija, Belgija i tako dalje, htele bombardovanjem da unište srpski narod. Ja u to neću i ne želim da verujem. Ne samo zato što za to imam istorijske razloge, u kojima je sadržano naše prijateljstvo sa tim zemljama, nego i zbog toga što je to nemoguće zamisliti. Zamislite Francuska hoće da uništi srpski narod jednim bombardovanjem, kojim su praktično hteli samo da onemoguće nasilje Slobodana Miloševića. On je proizveo bombardovanje time što je odbio sporazum u Rambujeu.“
Tužba protiv NATO-a ponovo je aktuelizovala pitanje legitimiteta same vojne intervencije i procene u međunarodnoj zajednici o onome što se dešavalo na Kosovu. Reditelj Miljenko Dereta i visoki funkcioner Srpske radikalne stranke Gordana Pop Lazić:
„Ja mislim da je ona u jednom trenutku postala neminovna, jer je naprosto pokrenut jedan lanac događanja koji se više nije mogao zaustaviti. To je ta strahota logike rata – kad dođe do određene tačke, više ga ne možete zaustaviti. Mislim da smo mi propustili mnoge prilike da na drugi način rešavamo probleme na Kosovu. Treba li podsećati na Rambuje i na que sera, sera, to pevušenje à la Doris Dej (Day) pokazuje ozbiljnost naše politike, u dramatičnim trenucima za zemlju, za narod, za naše mesto u Evropi. Tako jedno olako odbijanje dijaloga je zapravo bio taj zamajac koji je prešao tu tanku liniju, kada se stvar više nije mogla zaustaviti.“
„Da je bilo humanitarne katastrofe, da je bilo progona Albanaca, da su oni bili predmet tlačenja od strane srpskog naroda, kako je moguće da ih posle bombardovanja ima deset puta više, a Srba na Kosovu i Metohiji deset puta manje? Logika agresora je bila jasna: kada počne agresija, Srbi će se sa prostora Kosova i Metohije povlačiti unutar teritorije Republike Srbije i Crne Gore. To je bio njihov krajnji cilj i to treba dokazivati.“
Koliko god drugi procesi, u koje je Srbija i Crna Gora uvučena pred Međunarodnim sudom pravde, nemaju dodirnih tačaka sa sporom protiv NATO-a, toliko je jako nastojanje u pojedinim političkim krugovima da se sve otpužnice – a reč je pre svega o bosanskoj i hrvatskoj – gledaju u nekom zajedničkom kontekstu. Povremeno se čak može čuti da bi povlačenje ove tužbe protiv NATO-a trebalo usloviti obustavljanjem procesa od strane Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Pravnik Radoslav Stojanović i kulturni istoričar Slobodan Turlakov:
„Kada učinimo akt dobre volje povlačenjem naše tužbe, mi time pokazujemo put kojim mislimo da treba da idu i Bosna i Hrvatska. Neka onda te države, u odnosu na koje mi povučemo tužbe, učine pritisak, izvrše uticaj odnosno daju savet Bosni i Hrvatskoj da i one povuku tužbe zbog dobrobiti budućih odnosa. Bosni i Hercegovini je to također poruka – hoćete li da razvijate prijateljske odnose sa SCG ili ćete da nas tužite.“
„Ne interesuju me drugi. Mi imamo najveći broj izbeglica. Mi smo jedini stradali. U Republici Srpskoj kokoške idu unazad. To je zločin. To je posledica njihovih bombardovanja. To ne može biti al pari, ,tamte za kukuriku‘. Bože sačuvaj. To ne dolazi uopšte u obzir.“
Slobodan Turlakov i Radoslav Stojanović:
„Oni mogu da povuku, to je samo njihova stvar. Jer, to su tužbe koje su baraž, to je dimna zavesa.“
„Nama se otvoreno kaže – povucite tužbu, a mi ne možemo vama garantovati da će BiH povući svoju. Ono što nije spekulacija i što je poznato u međunarodnim odnosima, to je da ako jedna država, pogotovo mala država, poštuje međunarodno pravo s jedne strane i s druge strane čini akte dobre volje, ta mala država ima šanse da dobije podršku svetskih faktora.“
To trpanje svih tužbi u jedan koš neodoljivo podseća na neku vrstu tipične balkanske trgovine uz obavezno cenjkanje, koja gubi svoj kolorit čim postane jasno da one nisu podignute zbog ugodnog pijačnog žamora, već ljudi kojih više nema i materijalnih dobara koja su pretvorena u prah. Potpredsednik Srpske radikalne stranke Gordana Pop Lazić i predsednik Foruma za građanske inicijative Miljenko Dereta:
„Niko nema pravo, u ime onih roditelja koji su izgubili svoju decu, ili u ime one dece koja su izgubila svoje očeve, da se odriče onoga što im po svim pravilima međunarodnog prava pripada. I BiH i Hrvatska su jasno stavile do znanja vlastima u Srbiji da nemaju nameru da odustanu od svojih odštetnih zahteva. One treba da dokazuju svoj odštetni zahtev, mi naravno imamo dovoljno argumenata da ga obaramo, ali to jedno sa drugim nema nikakve veze.“
„Očigledno je da je reč o trgovini, i to vezanoj trgovini. Mislim da su to tri ili četri, ne znam više koliko tu tužbi ima sve zajedno, ali koje bi svakako trebalo posmatrati posebno, jer je bila posebna uloga srpske odnosno jugoslovenske vojske u Hrvatskoj, potpuno drugačija je bila situacija u Bosni, a pitanje Kosova je nešto što je specifikum svoje vrste. Prosto mislim da je to također jedan pokušaj da se pomešaju babe i žabe. Kada se govori o tim tužbama, bar kod nas u Srbiji se to odmah vezuje i za Haški tribunal i za presude koje će, ukoliko se donesu, nas optužiti u drugom slučaju, a iza toga je i jedna politička manipulacija u kojoj se izbegavanje da se reše neki problemi koji postoje na jednoj strani pokušava da prikrije razgovorom i povezivanje toga sa tužbama.“
Ako već proces protiv NATO-a nema nikakve veze sa tužakanjima koja dodatno otežavaju ionako narušene odnose u regionu, međunarodni zvaničnici, koji su poslednjih dana dolazili u Beograd, bili su nedvosmisleno jasni – bez povlačenja tužbe, nema ni govora o stupanju Srbije i Crne Gore u bilo kakve integracije, a pre sve u Partnerstvo za mir. Radoslav Stojanović i Slobodan Turlakov:
„Opredelimo se, da li hoćemo da razvijamo prijateljstvo ili ćemo da se tužimo. Mi ne možemo u Partnerstvo za mir ako ovu tužbu zadržimo. A o Evropskoj uniji da ne govorim, zato što je za ulazak u EU potrebno zadovoljiti i mnogo drugih uslova pored povlačenja tužbe. Ali u svakom slučaju, i kada bi ispunili sve uslove za ulazak u EU, na prvom mestu ekonomske, tužba bi naš pristup EU i dalje kočila.“
„Šta će nama Partnerstvo za mir? Da unište sve ovo oružje koje imamo i da se onda zadužimo i kupimo tuđe? Nama Evropa ne treba. Je li treba da mi budemo njihove sluge? Kad stanete s detetom pred ove ruševine koje još nisu obnovljene, šta ćete da mu kažete? ,Znaš, ovo osu srušili naši prijatelji koji nas vode u Evropu‘. Zar ubijanjem? Ološ su oni, veći nego mi.“
Gordana Pop Lazić i Miljenko Dereta:
„Oni mogu da nas uslovljavaju kao i do sad što su nas uslovljavali raznoraznim uslovima, vezanim i za isporučivanje naših državljana Haškom tribunalu, odustanak od ratne odštete i ne znam sve kakve uslove mogu da nam postavljaju, ali na nama je da odlučujemo o tome šta je u interesu naše države. A u interesu naše države nije da od toga odustanemo.“
„Mi hoćemo u Partnerstvo za mir, to su ulazna vrata u NATO,
i hoćemo u Evropsku uniju, ali pre toga hoćemo da raščistimo sve naše odnose s njima i to na taj način da oni nama plate neku štetu koju su nam naneli, pa kad oni to nama plate, e onda ćemo se mi njima pridružiti. To naprosto tako ne ide. Zdrav razum vam govori da to tako ne ide. Meni zapravo to odsustvo zdravog razuma upravo najviše i smeta, a ja mislim da izaziva i podsmeh među našim budućim prijateljima i članovima međunarodnih institucija. Mislim da se sa tužbom sasvim sigurno nećemo uključiti u te institucije.“
Dok vodeće političke partije izbegavaju da se izjasne o sudbini tužbe, znajući da između raspoloženja birača i onoga što od njih očekuje međunarodna zajednica zjapi nepremostiva provalija, čini se da bi svima laknulo kada bi se sam Međunarodni sud u Hagu proglasio nenadležnim u ovom slučaju. Za mnoge bi to bila priželjkivana slamka spasa, koja bi čitav slučaj konačno stavila ad acta. Radoslav Stojanović i Gordana Pop Lazić:
„Devedeset odsto je procena da će se sud proglasiti nenadležnim za našu tužbu protiv NATO-a. Ja neću da spekulišem koje razloge će Međunarodni sud da iznese da odbije našu tužbu protiv NATO-a, ali ja ne verujem, i to mogu slobodno da izrazim, da će sud, sastavljen od takvih vrhunskih pravnika, upotrebiti za odbijanje naše tužbe protiv NATO-a iste one argumente koje je upotrebio za prihvatanje tužbe BiH i Hrvatske.“
„To nije jedini način naplate ratne štete. Postoje i drugi načini. Formalno možemo da potražujemo ratnu štetu i pred drugim sudovima, dakle na drugi način. Ja se iskreno nadam da će ovaj sud sačuvati svoj kredibilitet koji ima u svetu i da neće naći razloge za to da našu tužbu odbaci zbog nenadležnosti. Ali ukoliko se to desi, oni su to uradili, a ne mi, i onda treba da tražimo neke nove puteve kako da do toga dođemo.“
Slobodan Turlakov i Miljenko Dereta:
„Međunarodni sud ne postoji kao samostalan sud. Sigurno će se povući, jer su oni njihove sluge i moraju da rade onako kako im oni narede. Sve je ovo takva jedna zavera, ali nema više morala u ovom svetu da bi nekoga bilo stid.“
„Nama neka slamka treba i tu opet, ako mogu da kažem, zavisimo na neki način od dobre volje druge strane. Ako želi da nas sačuva od nas samih, možda se proglasi nenadležnim. Ako to učine, mislim da bi im trebali biti zahvalni.“
Ukoliko Srbija i Crna gora ipak ne povuče tužbu protiv zemalja NATO-a i Međunarodni sud pravde prihvati svoju nadležnost, predstoji višegodišnji proces. Kakav bi se ishod mogao očekivati na njegovom kraju? Potpredsednik Srpske radikalne stranke Gordana Pop Lazić i predsednik Pravnog saveta Ministarstva spoljnih poslova Radoslav Stojanović:
„Rezultat može da bude jedino pozitivan po našu državu. Dakle, prosto je neverovatno da bilo koji sud utvrdi da ratnih zločina protiv mira i čovečnosti nije bilo, jer mir je bio narušen, agresija je trajala sedamdeset i osam dana, stradali su civili i to je već sasvim dovoljno da se utvrdi da postoje elementi za naplatu ratne štete koja je merljiva i dokaziva.“
„Ako sud prihvati nadležnost u našem sporu, mi tužbu gubimo, jer ne možemo dokazati genocidnu nameru ovih zemalja. Dakle, ili gubimo ili se odbija nadležnost.“
I šta bi to višegodišnje parničenje sa najmoćnijim zemljama sveta uopšte donelo žiteljima Srbije i Crne Gore? Muzikolog i kulturni istoričar Slobodan Turlakov i predsednik Foruma za građanske inicijative reditelj Miljenko Dereta:
„Ne radi se o tome da li ćemo mi dobiti na sudu, već se radi o moralnom principu. To je još jedino što dokazuje da su oni bili i da je ceo svet bio neprijatelj jedne male Srbije, koja je na svakoj okuci krvarila za taj ceo svet.“
„Pod jedan, to će sigurno trajati bar deset godina. Pod dva, to će se zloupotrebljavati kad god bude potrebno, za unutrašnjopolitičke obračune; to će se izvlačiti iz mraka sudskih odaja kad god to nekom političaru bude potrebno da optuži drugog političara za izdaju ili već kako se to bude nazivalo. Ali ja mislim da će presuda, ako ikada bude doneta i ako se uopšte taj scenario ostvari, biti u korist međunarodne zajednice, naprosto zato što će se u okviru međunarodnog pravnog sistema naći opravdanje za tu vrstu intervencija, zato što su one praksa.“
Da li je ova vrsta intervencija legitimna ili ne, pitanje je koje i dalje zaokuplja javnost na Zapadu, ali ta javnost može mnogo lagodnije da se bavi ovakvim temama, s obzirom da nema drugih problema. Za one koji žive ovde, to bi trebalo da bude zaključeno poglavlje sve dok se ne reše osnovna životna pitanja. Iz takve perspektive, mnogo lakše će se razumeti i ta neprijatna epizoda.
