Subota, 7. avgust (2004.)
Dolazim do kioska da kupim karte za gradski prevoz, a prodavačica razrogačila oči: zar se vi, gospodine, vozite gradskim prevozom? Sigurno me je videla na nekoj od televizijskih brbljaonica na kojima se katkad pojavljujem - mnogo češće nego što mi to treba, a mnogo ređe nego što me zovu - i iz nekih razloga upamtila moj inače neupadljivi lik. I sada se dobrodušna žena silno čudi otkud neko kao ja, neko ko se, zamislite, pojavljuje na televiziji, da se koristi oronulim prevoznim sredstvom običnih smrtnika sa hronično bušnim džepovima? Ona sigurno, dosađujući se u kiosku, redovno čita one šarene magazine u kojima se piše o tome "gde izlaze poznati" i misli da je sve to gola istina, i da svi ti čovečuljci iz televizora, ako već nemaju krila, svakako imaju besne automobile, možda i sa ličnim šoferima. U stvarnosti, možda je u njenom buđelaru više para nego u mom. Sve ostalo je lažni palanački glamur besramne kvazielite jedne patetično siromašne zemlje, u kojoj šačica kriminalizovanih skorojevića ima pare, a mi ostali koji prirodom posla ponekad takođe virimo iz televizora imamo, hm, "slavu". Osim ako smo i sami deo jedne turobne estrade, i njene obesne imitacije života. Međutim, što kaže Kundera, "život je negde drugde". U autobusu, recimo, u kojem i danas veselo razmenjujem znojna isparenja sa svojim svakodnevnim sapatnicima.
Nedelja, 8. avgust
Nedelja je kao stvorena za odmaranje od subote, a pošto sam subotu proveo u dobrom društvu, imam se od čega i odmarati. No, za mene nema boljeg odmora od rada, ali rada po svom ćeifu, pa se istom radosno prepuštam. Odavno sam digao ruke od objašnjavanja nerazumnima zašto mislim da se najbolje radi upravo onda kada radu tobože vreme nije.
Ponedeljak, 9. avgust
Pišem redovni komentar za "Slobodnu Evropu", bavim se zagrevanjem za septembarske lokalne izbore. A ono što me zapravo najviše fascinira jesu kandidati za gradonačelnike Beograda i Novog Sada, među kojima je sve više onih živopisnih likova koji kao jedan od svojih glavnih aduta navode činjenicu da su se rodili u gradu kojem bi da načelnikuju. Pre desetak godina su se, mahom ti isti likovi, busali u nacionalna prsa, a sada u lokalpatriotska, što mu dođe nešto kao mirnodopska varijanta istog fenomena: predmodernog, predgrađanskog, suštinski pretpolitičkog razumevanja politike u kojem su biografske tričarije koje nisu ničija lična zasluga ili krivica - poput mesta rođenja ili nacionalne pripadnosti - postale erzac za pamet, za moral, za znanje, za sve ono za šta bi čovek morao da uradi još nešto osim što se, eto, rodio. A pošto sam ja slučajno rođen u Skoplju, u gradu s kojim inače baš nikakve veze nemam, razmišljam da se kandidujem za tamošnjeg gradonačelnika. Na pitanje koji me kvaliteti preporučuju za to mesto, uskliknuću "ja sam, bre, rođen ovde", to jest "tuka". Pa čik da me ne izaberu!
Utorak, 10. avgust
Počinje Olimpijada, a Srbi i Crnogorci još nisu izabrali himnu svoje virtuelne državne zajednice, pa će sad kaobajagi navrat-nanos to da učine, i to tako što će mehanički slepiti dve neslepljive pesme, inače obe osporavane svaka u svom dvorištu. Kada će sav taj cirkus prestati da daje nove, sve otkačenije premijere? Verovatno tek onda kada se i zvanično ukine, kada se napokon prizna realnost. A realnost je da je čak i odavno pokojna, mučni likvidirana SFRJ, sve sa njenom himnom "Hej Sloveni", dan-danas življa i stvarnija od imaginarne federacije Srbije i Crne Gore.
Sreda, 11. avgust
Palo je veče na Beograd, sedim kod kuće i uživam u direktnom prenosu utakmice Crvena Zvezda-PSV, jer na svojoj zemunskoj osmatračnici hvatam signal televizije Republike Srpske. Eto meni najzad neke tužne vajde i od postojanja te frankenštajnovske, na ljudskim kostima nastale a Dejtonom legalizovane tvorevine.
Četvrtak, 12. avgust
Napokon u Novom Sadu. Nije me bilo ovde preko mesec dana, još od "Egzita". Ne pamtim kada sam ovako dugo bio odsutan. Otvaram prozore i pripuštam u stan dragi smog i milozvučnu buku Bulevara. Koliko juče, zvao me Duca Bogdanović, hoće da snimi emisiju o mom, kako on kaže, novosadskom "trećem ja". Odlična ideja, samo, zašto o trećem, pomišljam, zašto ne prvom?
Petak, 13. avgust
Baksuzan je dan i velika vrućina, ne treba danas ništa ozbiljno započinjati. Bazam po gradu, prevrćem knjige u antikvarijatu pa posle zasednem u "Izbu", a onda i oblaci počinju da se namiču nad Novim Sadom. Pitam se hoće li se i u septembru ovako namrčiti nad Vojvodinom, hoće li se kroz lokalne i pokrajinske izbore na vlast ili blizu nje vratiti svi oni ludaci koji su harali tokom devedesetih, ili će ovo nežno zrno normalnosti ipak biti očuvano? Kako god okreneš, ljudima je uvek tačno onako kako zaslužuju, uvek žanju kako su sejali. Samo što me ove dežurne mudrosti opšteg tipa ne spasavaju od brige, naprotiv. Baksuzni dan, pa to ti je. Paprikaš kod prijatelja, tamo u dubinama Telepa, otkloniće valjda i tu dokonu sekiraciju.
Dolazim do kioska da kupim karte za gradski prevoz, a prodavačica razrogačila oči: zar se vi, gospodine, vozite gradskim prevozom? Sigurno me je videla na nekoj od televizijskih brbljaonica na kojima se katkad pojavljujem - mnogo češće nego što mi to treba, a mnogo ređe nego što me zovu - i iz nekih razloga upamtila moj inače neupadljivi lik. I sada se dobrodušna žena silno čudi otkud neko kao ja, neko ko se, zamislite, pojavljuje na televiziji, da se koristi oronulim prevoznim sredstvom običnih smrtnika sa hronično bušnim džepovima? Ona sigurno, dosađujući se u kiosku, redovno čita one šarene magazine u kojima se piše o tome "gde izlaze poznati" i misli da je sve to gola istina, i da svi ti čovečuljci iz televizora, ako već nemaju krila, svakako imaju besne automobile, možda i sa ličnim šoferima. U stvarnosti, možda je u njenom buđelaru više para nego u mom. Sve ostalo je lažni palanački glamur besramne kvazielite jedne patetično siromašne zemlje, u kojoj šačica kriminalizovanih skorojevića ima pare, a mi ostali koji prirodom posla ponekad takođe virimo iz televizora imamo, hm, "slavu". Osim ako smo i sami deo jedne turobne estrade, i njene obesne imitacije života. Međutim, što kaže Kundera, "život je negde drugde". U autobusu, recimo, u kojem i danas veselo razmenjujem znojna isparenja sa svojim svakodnevnim sapatnicima.
Nedelja, 8. avgust
Nedelja je kao stvorena za odmaranje od subote, a pošto sam subotu proveo u dobrom društvu, imam se od čega i odmarati. No, za mene nema boljeg odmora od rada, ali rada po svom ćeifu, pa se istom radosno prepuštam. Odavno sam digao ruke od objašnjavanja nerazumnima zašto mislim da se najbolje radi upravo onda kada radu tobože vreme nije.
Ponedeljak, 9. avgust
Pišem redovni komentar za "Slobodnu Evropu", bavim se zagrevanjem za septembarske lokalne izbore. A ono što me zapravo najviše fascinira jesu kandidati za gradonačelnike Beograda i Novog Sada, među kojima je sve više onih živopisnih likova koji kao jedan od svojih glavnih aduta navode činjenicu da su se rodili u gradu kojem bi da načelnikuju. Pre desetak godina su se, mahom ti isti likovi, busali u nacionalna prsa, a sada u lokalpatriotska, što mu dođe nešto kao mirnodopska varijanta istog fenomena: predmodernog, predgrađanskog, suštinski pretpolitičkog razumevanja politike u kojem su biografske tričarije koje nisu ničija lična zasluga ili krivica - poput mesta rođenja ili nacionalne pripadnosti - postale erzac za pamet, za moral, za znanje, za sve ono za šta bi čovek morao da uradi još nešto osim što se, eto, rodio. A pošto sam ja slučajno rođen u Skoplju, u gradu s kojim inače baš nikakve veze nemam, razmišljam da se kandidujem za tamošnjeg gradonačelnika. Na pitanje koji me kvaliteti preporučuju za to mesto, uskliknuću "ja sam, bre, rođen ovde", to jest "tuka". Pa čik da me ne izaberu!
Utorak, 10. avgust
Počinje Olimpijada, a Srbi i Crnogorci još nisu izabrali himnu svoje virtuelne državne zajednice, pa će sad kaobajagi navrat-nanos to da učine, i to tako što će mehanički slepiti dve neslepljive pesme, inače obe osporavane svaka u svom dvorištu. Kada će sav taj cirkus prestati da daje nove, sve otkačenije premijere? Verovatno tek onda kada se i zvanično ukine, kada se napokon prizna realnost. A realnost je da je čak i odavno pokojna, mučni likvidirana SFRJ, sve sa njenom himnom "Hej Sloveni", dan-danas življa i stvarnija od imaginarne federacije Srbije i Crne Gore.
Sreda, 11. avgust
Palo je veče na Beograd, sedim kod kuće i uživam u direktnom prenosu utakmice Crvena Zvezda-PSV, jer na svojoj zemunskoj osmatračnici hvatam signal televizije Republike Srpske. Eto meni najzad neke tužne vajde i od postojanja te frankenštajnovske, na ljudskim kostima nastale a Dejtonom legalizovane tvorevine.
Četvrtak, 12. avgust
Napokon u Novom Sadu. Nije me bilo ovde preko mesec dana, još od "Egzita". Ne pamtim kada sam ovako dugo bio odsutan. Otvaram prozore i pripuštam u stan dragi smog i milozvučnu buku Bulevara. Koliko juče, zvao me Duca Bogdanović, hoće da snimi emisiju o mom, kako on kaže, novosadskom "trećem ja". Odlična ideja, samo, zašto o trećem, pomišljam, zašto ne prvom?
Petak, 13. avgust
Baksuzan je dan i velika vrućina, ne treba danas ništa ozbiljno započinjati. Bazam po gradu, prevrćem knjige u antikvarijatu pa posle zasednem u "Izbu", a onda i oblaci počinju da se namiču nad Novim Sadom. Pitam se hoće li se i u septembru ovako namrčiti nad Vojvodinom, hoće li se kroz lokalne i pokrajinske izbore na vlast ili blizu nje vratiti svi oni ludaci koji su harali tokom devedesetih, ili će ovo nežno zrno normalnosti ipak biti očuvano? Kako god okreneš, ljudima je uvek tačno onako kako zaslužuju, uvek žanju kako su sejali. Samo što me ove dežurne mudrosti opšteg tipa ne spasavaju od brige, naprotiv. Baksuzni dan, pa to ti je. Paprikaš kod prijatelja, tamo u dubinama Telepa, otkloniće valjda i tu dokonu sekiraciju.
