RSE
Naša večerašnja gošća je Ljubica Marković, jedan od osnivača, a sada direktorka Novinske agencije Beta. Svoju novinarsku karijeru započela je 1972. godine u jugoslovenskoj agenciji Tanjug. Usavršavala se na prestižnom američkom Stenfordu, bila dopisnik Tanjug-a iz Rima od 1984. do 1989. godine. Početkom devedesetih, kada je Tanjug, kao i svi drugi državni mediji postao jedno od Miloševićevih ratnih pomagala, ona je sa grupom novinara otišla i 1992. godine krenula u pionirski posao – osnivanje nezavisne novinske agencije u Miloševićevoj ratnoj Srbiji. Nova agencija Beta, 1994. godine, šalje svoju prvu vest. Bilo je to pre tačno deset godina. Danas je Ljubica Marković direktorka prestižne agencije koja pokriva događaje u regionu, južnoj i jugoistočnoj Evropi. Ima oko dvestotine zaposlenih i više od 570 klijenata u zemlji, regionu i svetu.
Ljubica je rođena u poznatoj partizanskoj, komunističkoj porodici, otac Moma, stric Draža Marković. Osetila je čari, ali i naličje, života funkcionerskog deteta. Porodična istorija je poznata u uskim beogradskim krugovima. Kada su njena polusestra MIrjana i zet Slobodan postali najčuveniji, najpre najvoljeniji, a onda najomraženiji, bračni par u Srbiji, Milošević – Marković, malo ko je sa njima mogao da poveže novinarku koja je svih tih strašnih devedesetih bila u prvim redovima borbe za profesionalno novinarstvo.
RSE
Devedesetih se sve urušavalo. Novinarstvo kao profesija naročito. U teškim uslovima devedesetih su , medjutim, stvarane i paralelne nezavisne institucije, izmedju ostalog i agencija Beta.
MARKOVIĆ
Paradoksalno, ali pod bivšim Miloševićevim režimom desilo se nešto što je postavilo temelje današnjeg civilnog društva, onog civilnog društva koje, nadamo se, će biti izgrađeno u Srbiji. Stvoreni su nezavisni mediji, opozicione političke partije i nevladine orgnizacije. Nezavisni mediji su bili najsnažnija potpora opoziciji i alternativnim glasovima koji su postojali svih tih godina pod bivšim režimom. Agencija Beta je delila sudbinu i bila jedan od mnogih medija koji su u to vreme rađani. Postojali su alternativni glasovi, ali su bili mariginalizovani. Njihov domet je bio ograničen. Ako bi previše narasli, bili bi gušeni, zatvarani, kažnjavani. S jedne strane su pritiskani i maltretirani, a s druge strane su režimu služili kao potvrda pred svetom. Takvom režimu je bilo jako važno da postoji sloboda izražavanja, da se mediji ne zatvaraju, da postoji sloboda informisanja. To je bila istina samo u onoj meri u kojoj je to bilo potrebno da se brojkama potkrepi.
Nas osmoro je osnovalo Betu: Julija Bogojeva, Radomir Diklić, Dragan Janjić, Dušan Reljić, Aleksandar Nenadović, Stevan Nikšić, Đorđe Zorkić i ja. U toj grupi bio je i Duško Simić, ali je u međuvremenu otišao. Beta je preduzeće sa ograničenom odgovornošću. Možda ćemo jednom biti i akcionarsko društvo. Kada je Beta pravljena, registrovana i počela prve korake, niko od nas nije želeo da se obogati, svakako ne da pravi paralelni Tanjug, svakako ne da pravi opoziciono glasilo i da ruši režim, iako je to bilo neminovno, jer ako radiš dobro, ideš kontra režimu. Hteli smo da radimo slobodno i komotno, onako kako smo u istom tom Tanjugu naučili da je moguće.
RSE
Beta je, secham se, nastala u Beograđanki u jednoj maloj i pretoploj sobici.
MARKOVIĆ
Počeli smo bez para. Imali smo jako mnogo dobre volje, mnogo motivacije. Sastajali smo se mesecima, kovali planove po kafanama, a onda smo završili u mom stanu jer živim u centru grada. Svakog četvrtka smo imali dogovore. Na kraju, kada smo rekli da krećemo i da je vreme da se nešto uradi, para nije bilo. Išli smo kod Panića, Vukobrata, kod stranaca..... Niko nije bio spreman da nam da novac. To je bilo klizavo vreme. Nije se znalo šta će biti kada se počne s radom. Studio B je bio nezavisna radio TV produkcija, pre nego što je poništena njegova privatizacija. Još uvek je u njemu bilo uređivačke nezavisne politike koja se već tada počela urušavati, ali je imao jako dobru reputaciju. Glavni šef je bio Dragan Kujadinović, koji je danas ministar kulture. On je tada osetio da bi tu moglo biti i neke koristi za njega. Dali su nam prostor na dvadesetom spratu, jednu sobu od 60 kvadrata, dva kompjutera i telefon koji smo sami plaćali. Za uzvrat je trebalo da dajemo besplatan servis Studiju B. To je bio prvi aražman zahvaljujući kojem je Beta mogla da krene. Za vrlo kratko vreme smo stekli prve klijente. Mislim da smo prve ozbiljne pare počeli da zarađujemo posle tri meseca. Volela bih da, kada pričamo o tim vrlo teškim i neizvesnim danima, spomenem ime još jednog, vrlo zaslužnog, čoveka za naš uspešan pokušaj i početak, a to je Ivan Stambolić koji je u to vreme bio predsednik Jubmes banke. Imao je uticaja na drugu banku u kojoj je direktor bio njegov prijatelj. Prvi kredit smo dobili u visini od 50 hiljada dinara i zahvaljujući njemu mogli da isplatimo prve plate. Ceo kredit nismo mogli iskoristiti, a u obema bankama su promenjena rukovodstva. Kredit smo vratili sa visokom kamatom posle godinu dana, ali je došao u vrlo važnom trenutku.
RSE
Kolika je bila plata vas novinara u Beti?
MARKOVIĆ
Tada smo imali otprilike svi iste plate. Mislim da smo počinjali sa između 150 i 300 maraka. Bilo je i nekoliko meseci bez plate. Pet meseci nisam dobila platu. Dugo je trajala uravnilovka. Dešavalo se da dođe prvi i da treba da isplatimo plate, a mi, koji smo osnivači, ne primimo plate, već sačekamo da se nakupe neke pare, ali to tada nije predstavljalo problem. Bila je potpuno normalna stvar da ljudi žive sa teškoćama u potpunoj političkoj neizvesnosti i u jeku rata na tlu Hrvatske i Bosne. Sve što je dobro funkcionisalo, makar tri dana, je već bio pobednički poduhvat.
RSE
O tim vremenima sempriccalo da je nevladin sektor, i svi koji su bili s druge strane vlasti, dobijali iz inostranstva vreće gotovih para. To nekako ne ide uz ovu tvoju priccu.
MARKOVIĆ
To su gluposti. Svi razumni ljudi i oni koji su imali dodira sa nevladinim sektorom, ili sa nezavisnim novinarstvom, znaju da je to potpuna glupost. Sećam se takvih priča i ranije. Kao komunističko dete imala sam mnogo poznanika koji su mislili da kada mome ocu stigne plata, onda dođe velika porodica pa svi uzimaju koliko im treba. Na to se nikada nismo osvrtali.
Beta je od britanske ambasade dobila pet hiljada maraka. Čekali su da počnemo sa radom, jer ništa nisu hteli da daju unapred, bez obzira što su tu bila poznata imena srpskog novinarstva. Radili smo već mesec dana kada nas je posetio ataše za štampu, dao nam pare na priznanicu i rekao da ćemo opravdati sve što smo dobili računima za kompjutere za koje smo rekli da nam trebaju. Tada nam je moj drugar Miki Vasiljević, koji je prodavao kompjutere i radio software, mnogo pomogao. Dali smo mu pet hiljada maraka, a on nam je dao opreme za deset hiljada maraka. Rekao je da će nas čekati kada mu budemo mogli vratiti. Vratili smo mu za godinu dana. Njegova firma je mala i zbog toga je imao samo teškoće.
RSE
Kada su zemlje sa prostora bivše Jugoslavije počele da koriste usluge Bete?
MARKOVIĆ
Dugo nije bilo telefonskih linija. Prestale su komunikacije. Preko Mađarske, Brisela, Berlina smo zvali naše prijatelje, rođake i kolege. Dopisnika iz Sarajeva smo zvali preko Brisela, dopisnika iz Ljubljane okolo naokolo. Razmenu vesti sa agencijom ONASA iz Sarajeva smo započeli 1994. godine. ONASA je privatna novinska agenicja, rekla bih, najuglednija u Bosni, koja je nastala iz lista Oslobođenje a distribuirala je servis preko Ljubljane, zato što je Sarajevo bilo pod opsadom. Vesti smo slali u Ljubljanu i uzimali ih iz Ljubljane. Kada su uspostavljene normalne telefonske veze to je bio dramatičan trenutak. Kada smo dali tu vest sa dvadesetog sprata Beograđanke odmah sam rekla da pozovemo Tuđmanov kabinet. Pitali su me a zašto baš njih. Htela sam od njih da dobijem izjavu. Oni su najveći predstavnici vlasti u Hrvatskoj. Dobili smo kabinet, predstavili se i rekli razlog našeg poziva. Oni su bili hladnokrvni. Dobili smo izjavu nekog atašea, nismo mogli da razgovaramo sa predsednikom, ali smo prvi imali izjavu. Sećam se da je sva štampa, koja je htela, to objavila. Onda smo mogli da počnemo da razmišljamo o tome da i naš servis, koji se distribuira telefonskim putem, prodajemo u zemljama bivše Jugoslavije. U početku je to bila samo Bosna. Sa Hrvatskom ni dan danas ne ide lako, ali polako smo stigli i u Hrvatsku.
RSE
Posle 2000. godine počinje jedna nova podela , kada su u pitanju mediji. U čaršiji se tačno zna koji list je uz koju stranku. Ne znam da li je sve tačno što čaršija govori, ali da li se tu negde smešta i Beta?
MARKOVIĆ
Nismo čuli takve čaršijske priče, ali ne zato što bi mogle da budu i na naš račun, već zato što novinska agencija nije tako zanimljiva kao što su zanimljivi dnevni listovi i magazini koji dolaze u ruke čitaocima. Novinska agencija nije preterano zanimljiva za ogovaranje. Podela se nametnula, iako nije sasvim odgovarajuća. Geldano na štampane medije imate podelu na tabloide i na manje ili više ozbiljne dnevnike. Ta podela je jasna i neki koji nisu bili tabloidi počinju da liče na tabloide. U pitanju je borba za tiraž i za novac. U toj borbi ne postoji ozbiljan rad na odgovornosti javne reči. Mislim da se tu džemper para u odnosu na govor mržnje koji je vladao u vreme bivšeg režima.
RSE
Kakav je tvoj stav u vezi sa onim što se događa sa čuvenim novinarskim imenima u Beogradu? Mediji koji su igrali problematiccnu ulogu u 90-im "dobijaju" vrlo poznata i profesionalno čista novinarska imena. To su ljudi koji su u devedesetim čuvali svoj profesionalni obraz. Da li misliš da je sada vreme normalno i da novinari odlaze tamo gde su im ponuđeni najbolji uslovi, da više ne postoje mediji u kojima je sramno raditi?
MARKOVIĆ
Izgleda da se nekako stihijski kreće u tom pravcu. Ne bi to bilo tako kada bi se planirano i organizovano kretalo u tom pravcu i kada bi se ispravila ta golema nejednaka i neravnopravna pozicija o kojoj sam maločas govorila. To mogu da kažu i kolege iz elektronskih medija. Televizija Pink je stekla svoje frekvencije i kanale, ugled, novac i zgradu na neregularan način, a svi oni koji su se mučili na neki drugi način imaju pravo da kažu da nemaju jednaku poziciju. Priča je mnogo snažnija jer je u pitanju veći uticaj i veći novac. Da se to raspliće na jedan regularan način niko to ne bi mogao ni da kaže, ni da primeti. Verovatno takvih ogovaranja i primedbi ne bi ni bilo toliko. Kao primer možemo da uzemmo RTS. Ona je kuća koja se u dobroj meri promenila. Taj program je posato gledljiv, a bio je negledljiv, kako sa estetske strane, tako i sa sadržajne. To je bilo prosto nepodnošljivo. Bila je mimo dobrog ukusa, pristojnosti, razuma sve do 2000. godine. Sada je to duboko promenjena televizija koja se jako trudi da bude dinamična. To je jedan golemi mehanizam. Gordana Suša tu može da unese neki dinamičniji duh, kao neko ko je tu radio i ko je okusio gorak hleb teškog i ozbiljnog rada na drugoj strani. Pitanje je šta je učinjeno unutar toga, šta je sa spiskovima svih onih zlotvora među novinarima koji su bili na plati u RTS-u. Da li su oni još uvek tamo? Da li je pravda zadovoljena? Da li je izašlo na videlo sve što je bilo oko bombardovanja RTS-a i smrti 16 ljudi? Sa time nikakve veze nema novi glavni urednik Gordana Suša, ali mislim da je krajnje vreme da se te duboke nejednakosti i nepravde završe. Slavko Ćuruvija je ubijen i do dana današnjeg ne znamo ko ga je ubio. Ubijen je Milan Pantić u Jagodini zato što je pisao o mafiji i korupciji. Nenad Ristić je odležao godinu dana u zatvoru i nije ni nadoknađeno čoveku to što je sedeo u zatvoru nepravedno. Vlada je vratila novac medijima kažnjenim po Zakonu o informisanju. Nominalno je to bila ista svota, ali realno je bila 40 posto niža. To je bio jako lep gest. I Beta je dobila nazad svoj novac. To je bio mali pokušaj i onda se stalo. Strašno mnogo toga ima što stvara opravdano nezadovoljstvo u novinarima, što stvara osećanje duboke nepravde. Dešava se da nezavisan novinar ode u državni medij. Bojana Lekić, ugledni novinar sa B92, glavna urednica RTS-a, odlazi u Karićevu televiziju da bude glavna urednica.
RSE
Vrachamo se na raniji period vreme kada si bila dopisnik iz Rima. To je bilo od 1985. do 1989. godine.
MARKOVIĆ
Počeci televizije u našoj zemlji su bili vezani za italijansku televiziju. Tada je bilo jako malo eksperimentalnog jugoslovenskog programa pa smo se stalno uključivali u program italijanske televizije. Kao dete sam bez prestanka gledala italijansku televiziju i tako naučila talijanski. Kasnije sam ga usavršila na raznim kursevima. To je bio ključni uslov da mogu da postanem dopisnik.
RSE
Kakav je bio tretman dopisnika jedne jugoslovenkse agencije u to vreme?
MARKOVIĆ
Iako je zbog Tita u periodu posle Drugog svetskog rata naš ugled bio veliki, tada se malo poljuljao. Tito je umro 1980. godine. Unutrašnja borba za njegovo nasleđe je bila uveliko u toku, ali se to tada nije mnogo videlo. Jugolsavija je još uvek imala nepoljuljani ugled u Evropi i svetu. Biti dopisnik jugoslovenske novinske agencije je bila prestižna stvar. Tada je u Italiji bila vrlo snažna Komunistička partija. Evrokomunizam je bio vrlo delotvoran i aktivan. Jugoslovenska Komunistička partija, kao najliberalnija partija u komunističkom svetu, je imala snažne veze sa italijanskom Komunističkom partijom. U te četiri godine je bilo i toliko kongresa Komunističke partije Italije koje sam pratila detaljno. Mimo toga je izveštavanje iz Italije bilo naporno, zahtevno i činilo mi je veliko zadovoljstvo.
RSE
Da li su tvoji tekstovi bili na iste teme i događaje kao i tvojih kolega iz drugih svetskih agencija?
MARKOVIĆ
Tanjug je imao vrlo dobru tržišnu orjentaciju. Naravno, bilo je tu i cenzure i autocenzure. Nije se smelo dirati u neke svete političke krave, naročito u unutrašnjoj politici. Dopisnici iz inostranstva su imali ogroman stepen slobode. Osim pred kraja svoga mandata, kada je počela politička borba u Jugoslaviji, nikada nisam osećala nikakav pritisak na način izveštavanja iz Italije. Imala sam ogromnu slobodu i mogla sam da pišem o tome kako proizvođači špageta ratuju, kako se živi na Siciliji, o izložbama, kulturi, politici. Samo što sam došla u Italiju otet je brod u Mediteranu, pa se danima nije znalo gde je 400 putnika. Brod su oteli palestinski teroristi. Zbog toga je pala talijanska vlada. To je bilo vrlo dinamično vreme. Bile su to poslednje godine političkog establišmenta i nekog političkog ambijenta u Italiji koji je početkom devedesetih nestao u korupcionarskoj aferi koja se zvala Manipulite (čiste ruke) kada je izbrisana Demohrišćanska stranka. Komunistička partija se podelila i promenila ime. Sva ona velika imena talijanske političke scene, kao što je Đulio Andreoti, svi su završli svoje karijere. Kada sam ja tamo bila, oni su još bili na sceni, ali je njihovo vreme bilo negde pri kraju.
RSE
Da li si kao dopisnik Tanjuga kročila u Predsedničku palatu?
MARKOVIĆ
Kao i svi drugi strani dopisnici, dok je Kosiga bio predsednik. Kosiga je za nacionalni dan Italije, koji se obeležavao krajem juna, u predsedničkoj palati organizovao banket. Predsednička palata je nekada bila sedište papa. Nalazi se u centru Rima i prepuna je prekrasnih vrtova. Bukvalno svi novinari i njihovi supružnici su dolazili na taj banket koji se održavao preko dana. Služio se samo šampanjac i šumske jagode u neograničenim količinama. Mogli smo da časkamo sa svim predsednicima. U zapadnoj kulturi je političar pristupačan, nema oreol nedodirljivog. Za mene je to bio priličan kulturni šok, da možete lako doći do političara, pružiti mu ruku, zakazati intervju, dobiti ga na telefon.
RSE
Kada je u pitanju svet kulture i umetnosti, tu je Italija takođe veoma zanimljiva.
MARKOVIĆ
Umberto Eko tada nije bio poznat kod nas, tek je bila izdata njegova knjiga Ime ruže po kojoj je postao poznat svuda u svetu. Do tada je bio teoretičar, lingvista, bavio se teorijom književnosti. Iz njegovih udžbenika sam učila na fakultetu. Mislim da i dan danas ima stalnu rubriku u listu Espreso. On je jedan vrlo zanimljiv i dinamičan čovek. Na javnom mestu ste mogli da upoznate i ccuvenu glumicu Moniku Viti.
Italija je susedna zemlja koja nam je uvek bila zanimljiva i bliska, a nikada se o njoj nije mnogo učilo, nije se učio talijanski jezik. U Italiji se nalazi 50 posto čitave svetske kulturne baštine. Gde god da krenete, u svakom selu i svakom gradiću ima barem jedan spomenik koji je nezaobilazan. To je veliko bogatsvo. Srećna sam i ja i moja deca koja su od te kulture mogla nešto da dobiju.
RSE
U Beogradu si bila strastveni posetilac pozorišta. Šta se dogodilo kada si došla u Rim?
MARKOVIĆ
Beogradska pozorišna scena je uvek bila, po tradiciji, jako dobra. Od najmađih dana sam išla na BITEF, za koji mislim da je svetski festival. Imao je svetski ugled mnogo decenija pre nego što je prošli režim to uspio da uruši. Sada se ponovo oporavlja. To je jedan od najstarijih pozorišnih festivala na svetu. U Beogradu smo imali sreću da možemo da vidimo najbolje predstave zhvaljujući Miri Trajlović i Jovanu Ćirilovu. Mislim da je beogradska pozorišna publika prefinjena i obrazovana. Kako u Italiji mogu da kažu da imaju jako dobro vaspitanu publiku za operu koja će da izviždi lošeg pevača, tako ovde postoji publika za pozorište. Šokirala sam se da je u Rimu jedno ccuveno pozorište davalo svoje predstave u cirkuskoj šatri. Mnoga pozorišta su istovremeno i mesta gde se održavaju kvizovi i kokteli. Nema ni pozorišne publike, ni pozorišnog repertoara. Predstave koje sam gledala u Ateljeu 212 i u Rimu su neuporedive. Na daleko nižem nivou su bile u Italiji, nego kod nas. Mislim da od naše pozorišne tradicije nije sve umrlo i da ona postoji i dalje. Drago mi je da vidim da se oporavlja i pozorišni repertoar u Beogradu. To mi je zaista jako nedostojalo te četiri godine u Italiji.
RSE
Da li si posle 1989. godine odlazila u Rim, ili u Italiju?
MARKOVIĆ
Bila sam 2000. godine u oktobru, baš u vreme kada je u Srbiji bila smena vlasti. Dobila sam talijansku nagradu za novinarstvo koja mi je uručena u Kalabriji, ali sam prošla kroz Rim, tamo ostala nekoliko dana i podsetila se na te lepe dane. Rim je tada bio još lepši nego onda. Bilo je to vreme posle fudbalskog prvenstva i obeležavalo se 2000 godna hrišćanstva. Sve crkve su ispeglane, izgrađena je nova podzemna i nadzemna železnica. Rim je bio okupan i bilo je prijatno videti ga, jer nije bio tako čist u moje veme.
RSE
Već sam rekla da si funkcionersko dete. Tvoj otac je Moma Marković a stric Draža Marković. Onaj koji je živeo u tom periodu mora da zna ta imena. Kako je bilo živeti kao funkcionersko dete?
MARKOVIĆ
Sada kada gledam unazad mogu da kažem da sam živela zaštićeno, neki kažu pod staklenim zvonom, ali istovremeno sve vreme svesna, zahvaljujući mojim roditeljima, da to nije nešto što mi je Bogom dano i da tako neće biti večno. Kada toga više nije bilo u jednom tenutku, nije bilo nikakve drame. Živeli smo u vili na Dedinju, po vilama na Brionima i po celoj Jugoslaviji. Moj otac je bio visoki funkcioner, ne najviši, ali smo imali pristup svim tim beneficijama. Mogu da zahvalim mojoj majci koja me je vaspitla da sama spremam svoju sobu, da čistim, da perem, da kuvam. Uvek je bila neka dvostrukost. S jedne strane otvoreni, bezbedni, rajski svet, srećno, mirno i udobno detinstvo, a s druge strane osećanje da to nije nešto što ti pripada.
RSE
Kada si se iselila iz vile na Dedinju?
MARKOVIĆ
Bilo je to posle Brionskog plenuma 1966. godine. To je bio dosta prelomni trenutak u životu ove zemlje, sve je zavisilo od plenuma. Tada se zključilo da treba reformisati i napraviti čistke. Jedna od tih reformi je bila da funkcioneri koji žive u vilama, a ne plaćaju kiriju, ili plaćaju mali deo, moraju plaćati punu kiriju. Živeli smo u vili Srbijanka od 600 kvadrta. Kada su odredili ekonomsku cenu, kirija je bila dvostruko veća od plate moga oca. Strmoglavili smo se u pet puta manji stan i preselili u centar grada za vrlo kratko vreme. Boravak na Brionima je bio izuzetno prijatan, ali moji roditelji, koji su za sobom vukli šestero dece, nikada nisu mogli da ostanu duže od petnaest dana. To je bilo jako skupo.
RSE
Da li si sretala Tita?
MARKOVIĆ
Dok sam bila malo dete, Tito se kretao slobodno. Poslije toga je uvek bio iza nekih bodigardova, u zatvorenim kolima. Bilo mi je osam godina. Kada su me poslali da spavam, krišom sam izlazila na terasu i gledala kako Tito dolazi u kabrioletu sa cigarom u ustima do terase. Ispod terase su sedeli Leka Ranković, Veselinov, Kardelj, Koča Popović, sva poznata imena naše istorije, i igrali karte, mislim preferans. Tito se pridružuje igri. Imala sam osećaj da su svi bili drugari i ravnopravno se drali i navijali za stolom. Kasnije se to promenilo. On više nije dolazio ni na plažu, izdvajao se. Na Brione su dolazili Miroslav Krleža i njegova žena Bela i Vladislav Ribnikar koji je bio izutetan čovek. Poznati književnici i zaslužni umetnici su imali svoje beneficije. Sada kada gledam te filmove koje je moj otac intezivno snimao, vidim istoriju. Tada to nije bilo važno. Stvari su se dramitično menjale u istoriji ove države, čak i za vreme Tita. Lojalni i nelojlni, brzo se okretala ta vrteška. Moj otac je brzo ispao iz nje. Nije bio više važan. Ispao je iz vidokruga, prestao je da bude savezni ministar, postao je direktor Borbe, a onda je i odatle brzo otišao. Dok je bio direktor Borbe, jako veliki krug novinara je stalno dolazio u našu kuću. Mislim da je to bilo najdinamičnije i najprijatnije vreme očeve profesionalne karijere. Kuća nam je bila stalno puna. Slobodan Glumac je bio očev zaista bliski prijatelj. On je jedan od osnivača Studija B, izuzetan književni prevodilac i novinar, dinamičan čovek.
RSE
Kako to izgleda u porodici kada jedan brat ispadne iz igre, a drugi se nalazi u vrhu?
MARKOVIĆ
Oni se nikada nisu politički slagali. Uvek je bilo nekih varnica između njih. Moj otac je stariji osam godina od Draže, pa su uvek bile neke diskusije za stolom. Htela sam da se sakrijem ispod stola kada počnu da sevaju varnice. Onda je Draža postao važan. Mislim da su došli na isto tek pod Miloševićem .
RSE
Ne sećam se da si mnogo pričala o svojoj sestri, Mirjani Marković.
MARKOVIĆ
Nemam mnogo toga da kažem. Ono što je vezano za nju, vezano je za period dok se nije udala na poodmaklim godinama fakulteta. Kao devojčici bila mi je jako bliska i u nju sam gledala kao u stariju sestru. Ona nije odrasla u mojoj porodici, već sa majčinim roditeljima. Dolazila je kao gost kod nas. Nekako mislim da je to bila velika greška mojih roditelja što je makar silom nisu uzeli od bake i deke. Mislim da bi joj neko normalno porodično okruženje sa braćom i sestrama verovatno pomoglo da odraste zdravije.
Ona je ratno dete moga oca. Majka joj je streljana brzo po njenom rođenju. Baka i deka su je podigli. Nisam je videla dvadeset godina. Poslednji put smo se videle 1992. godine, na daljinu, kada mi je umro otac. Došla je na sahranu sa zakašnjenjem, otišla je prva. Ne znam šta bih danas mogla da joj kažem. Nikakve kontakte nemamo. Duboko žalim što je otišla na pogrešnu stazu i što su, verujem, nedostaci vaspitanja i odrastanja i ko zna kakve sve muke je odvele na nešto što bih rekla da je zlokobna i strašna staza za koju će tek da plati.
RSE
Šta se događalo u periodu kada si se sretala sa Mirom Marković?
MARKOVIĆ
Išla sam u gimnaziju a ona se zabavljala sa Slobom, svojom najvećom ljubavi, koji je bio jedan dobar student, štreber. To je bilo sve, a onda je napravio tu vrtoglavu karijeru o kojoj niko nije mogao ni da sanja. Pre nego što ću otići u Italiju, on je bio muž moje sestre i mislim da je bio direktor u Beobanci. Viđala sam ga dva puta godišnje, kada bi došao na večeru kod mojih roditelja. Razgovori su postajali sve usiljeniji. Onda sam, čitajući novine u Rimu i izveštaje iz Kosovske Mitrovice, shvatila da je ludilo na delu. Vrativši se u Beograd videla sam fotokopije sa Slobom na svakom kamionu i na svakom izlazu. Kada sam tada pričala ljudima oko sebe da je to nešto bolesno i nenormalno, rekli su mi kasnije da sam znala kakav je on. Ne, kao takvog ga zaista nisam znala. Duboko sam bila iznenađena šta se dogodilo.
RSE
Da li je na tim porodičnim ručkovima bilo priče o politici?
MARKOVIĆ
Ne, nikada kada sam ja bila prisutna. Kasnije smo gubili te veze. Kako se on uspinjao na toj lestvici vlasti, tako ga je Mirjana sve više držala po strani, pa su na kraju postali vrlo protokolarni i hladni odnosi između mojih roditelja i nje. Na kraju su i prekinuti, 1989. godine. To znam po priči moje majke, jer sam tada bila u Italiji. Moj otac je Miloševiću rekao šta sve misli o njegovoj politici i izgrdio ga. To je bio poslednji put da su se oni videli. Tu priču sam čula od moje majke. Otac je bio u bolnici, bio je jako bolestan, ležao je na VMA. Oni su došli da ga posete, a majka je bila prisutna. Po rečima moje majke Mirjana se rasplakala, Slobo naljutio, digao nos i više nikada se nisu javili. Moj otac je umro tri godine kasnije.
RSE
Za tebe je bilo iznenađenje takav uspon, i na takav način, tog bračnog para?
MARKOVIĆ
U tom trenutku, taj preokret za mene je bio apsolutni šok. On je bio niko i družio se sa Brankom Pešićem. Ivan Stambolić ga je vukao sa sobom. On je uvek cutio, kupio i slušao, ali nije delovao kao neki čovek koji ima veće ambicije, osim da se ulizuje i da se drži blizu političara. Onda je došao taj "svetli trenutak" za koji ni on nije znao da će se desiti u Kosovskoj Mitrovici. Mislim da mu je tada nešto puklo u glavi. Sada kada se upoređuju činjenice, kao da se spremao za to, kao da je bio medijum kroz koje je to zlo moralo da se izlije. To danas tako doživljavam. To je priča koja još nije dovršena, to je bolna priča naše istorije, bolna priča Srba gubitnika koji su kroz Slobu videli svoga spasitelja, a uradili sve naopačke. Ta će priča tek da se rasplete. Imam i tako bliske ljude u svojoj porodici za koje je istorija ove države duboko vezana.
Naša večerašnja gošća je Ljubica Marković, jedan od osnivača, a sada direktorka Novinske agencije Beta. Svoju novinarsku karijeru započela je 1972. godine u jugoslovenskoj agenciji Tanjug. Usavršavala se na prestižnom američkom Stenfordu, bila dopisnik Tanjug-a iz Rima od 1984. do 1989. godine. Početkom devedesetih, kada je Tanjug, kao i svi drugi državni mediji postao jedno od Miloševićevih ratnih pomagala, ona je sa grupom novinara otišla i 1992. godine krenula u pionirski posao – osnivanje nezavisne novinske agencije u Miloševićevoj ratnoj Srbiji. Nova agencija Beta, 1994. godine, šalje svoju prvu vest. Bilo je to pre tačno deset godina. Danas je Ljubica Marković direktorka prestižne agencije koja pokriva događaje u regionu, južnoj i jugoistočnoj Evropi. Ima oko dvestotine zaposlenih i više od 570 klijenata u zemlji, regionu i svetu.
Ljubica je rođena u poznatoj partizanskoj, komunističkoj porodici, otac Moma, stric Draža Marković. Osetila je čari, ali i naličje, života funkcionerskog deteta. Porodična istorija je poznata u uskim beogradskim krugovima. Kada su njena polusestra MIrjana i zet Slobodan postali najčuveniji, najpre najvoljeniji, a onda najomraženiji, bračni par u Srbiji, Milošević – Marković, malo ko je sa njima mogao da poveže novinarku koja je svih tih strašnih devedesetih bila u prvim redovima borbe za profesionalno novinarstvo.
RSE
Devedesetih se sve urušavalo. Novinarstvo kao profesija naročito. U teškim uslovima devedesetih su , medjutim, stvarane i paralelne nezavisne institucije, izmedju ostalog i agencija Beta.
MARKOVIĆ
Paradoksalno, ali pod bivšim Miloševićevim režimom desilo se nešto što je postavilo temelje današnjeg civilnog društva, onog civilnog društva koje, nadamo se, će biti izgrađeno u Srbiji. Stvoreni su nezavisni mediji, opozicione političke partije i nevladine orgnizacije. Nezavisni mediji su bili najsnažnija potpora opoziciji i alternativnim glasovima koji su postojali svih tih godina pod bivšim režimom. Agencija Beta je delila sudbinu i bila jedan od mnogih medija koji su u to vreme rađani. Postojali su alternativni glasovi, ali su bili mariginalizovani. Njihov domet je bio ograničen. Ako bi previše narasli, bili bi gušeni, zatvarani, kažnjavani. S jedne strane su pritiskani i maltretirani, a s druge strane su režimu služili kao potvrda pred svetom. Takvom režimu je bilo jako važno da postoji sloboda izražavanja, da se mediji ne zatvaraju, da postoji sloboda informisanja. To je bila istina samo u onoj meri u kojoj je to bilo potrebno da se brojkama potkrepi.
Nas osmoro je osnovalo Betu: Julija Bogojeva, Radomir Diklić, Dragan Janjić, Dušan Reljić, Aleksandar Nenadović, Stevan Nikšić, Đorđe Zorkić i ja. U toj grupi bio je i Duško Simić, ali je u međuvremenu otišao. Beta je preduzeće sa ograničenom odgovornošću. Možda ćemo jednom biti i akcionarsko društvo. Kada je Beta pravljena, registrovana i počela prve korake, niko od nas nije želeo da se obogati, svakako ne da pravi paralelni Tanjug, svakako ne da pravi opoziciono glasilo i da ruši režim, iako je to bilo neminovno, jer ako radiš dobro, ideš kontra režimu. Hteli smo da radimo slobodno i komotno, onako kako smo u istom tom Tanjugu naučili da je moguće.
RSE
Beta je, secham se, nastala u Beograđanki u jednoj maloj i pretoploj sobici.
MARKOVIĆ
Počeli smo bez para. Imali smo jako mnogo dobre volje, mnogo motivacije. Sastajali smo se mesecima, kovali planove po kafanama, a onda smo završili u mom stanu jer živim u centru grada. Svakog četvrtka smo imali dogovore. Na kraju, kada smo rekli da krećemo i da je vreme da se nešto uradi, para nije bilo. Išli smo kod Panića, Vukobrata, kod stranaca..... Niko nije bio spreman da nam da novac. To je bilo klizavo vreme. Nije se znalo šta će biti kada se počne s radom. Studio B je bio nezavisna radio TV produkcija, pre nego što je poništena njegova privatizacija. Još uvek je u njemu bilo uređivačke nezavisne politike koja se već tada počela urušavati, ali je imao jako dobru reputaciju. Glavni šef je bio Dragan Kujadinović, koji je danas ministar kulture. On je tada osetio da bi tu moglo biti i neke koristi za njega. Dali su nam prostor na dvadesetom spratu, jednu sobu od 60 kvadrata, dva kompjutera i telefon koji smo sami plaćali. Za uzvrat je trebalo da dajemo besplatan servis Studiju B. To je bio prvi aražman zahvaljujući kojem je Beta mogla da krene. Za vrlo kratko vreme smo stekli prve klijente. Mislim da smo prve ozbiljne pare počeli da zarađujemo posle tri meseca. Volela bih da, kada pričamo o tim vrlo teškim i neizvesnim danima, spomenem ime još jednog, vrlo zaslužnog, čoveka za naš uspešan pokušaj i početak, a to je Ivan Stambolić koji je u to vreme bio predsednik Jubmes banke. Imao je uticaja na drugu banku u kojoj je direktor bio njegov prijatelj. Prvi kredit smo dobili u visini od 50 hiljada dinara i zahvaljujući njemu mogli da isplatimo prve plate. Ceo kredit nismo mogli iskoristiti, a u obema bankama su promenjena rukovodstva. Kredit smo vratili sa visokom kamatom posle godinu dana, ali je došao u vrlo važnom trenutku.
RSE
Kolika je bila plata vas novinara u Beti?
MARKOVIĆ
Tada smo imali otprilike svi iste plate. Mislim da smo počinjali sa između 150 i 300 maraka. Bilo je i nekoliko meseci bez plate. Pet meseci nisam dobila platu. Dugo je trajala uravnilovka. Dešavalo se da dođe prvi i da treba da isplatimo plate, a mi, koji smo osnivači, ne primimo plate, već sačekamo da se nakupe neke pare, ali to tada nije predstavljalo problem. Bila je potpuno normalna stvar da ljudi žive sa teškoćama u potpunoj političkoj neizvesnosti i u jeku rata na tlu Hrvatske i Bosne. Sve što je dobro funkcionisalo, makar tri dana, je već bio pobednički poduhvat.
RSE
O tim vremenima sempriccalo da je nevladin sektor, i svi koji su bili s druge strane vlasti, dobijali iz inostranstva vreće gotovih para. To nekako ne ide uz ovu tvoju priccu.
MARKOVIĆ
To su gluposti. Svi razumni ljudi i oni koji su imali dodira sa nevladinim sektorom, ili sa nezavisnim novinarstvom, znaju da je to potpuna glupost. Sećam se takvih priča i ranije. Kao komunističko dete imala sam mnogo poznanika koji su mislili da kada mome ocu stigne plata, onda dođe velika porodica pa svi uzimaju koliko im treba. Na to se nikada nismo osvrtali.
Beta je od britanske ambasade dobila pet hiljada maraka. Čekali su da počnemo sa radom, jer ništa nisu hteli da daju unapred, bez obzira što su tu bila poznata imena srpskog novinarstva. Radili smo već mesec dana kada nas je posetio ataše za štampu, dao nam pare na priznanicu i rekao da ćemo opravdati sve što smo dobili računima za kompjutere za koje smo rekli da nam trebaju. Tada nam je moj drugar Miki Vasiljević, koji je prodavao kompjutere i radio software, mnogo pomogao. Dali smo mu pet hiljada maraka, a on nam je dao opreme za deset hiljada maraka. Rekao je da će nas čekati kada mu budemo mogli vratiti. Vratili smo mu za godinu dana. Njegova firma je mala i zbog toga je imao samo teškoće.
RSE
Kada su zemlje sa prostora bivše Jugoslavije počele da koriste usluge Bete?
MARKOVIĆ
Dugo nije bilo telefonskih linija. Prestale su komunikacije. Preko Mađarske, Brisela, Berlina smo zvali naše prijatelje, rođake i kolege. Dopisnika iz Sarajeva smo zvali preko Brisela, dopisnika iz Ljubljane okolo naokolo. Razmenu vesti sa agencijom ONASA iz Sarajeva smo započeli 1994. godine. ONASA je privatna novinska agenicja, rekla bih, najuglednija u Bosni, koja je nastala iz lista Oslobođenje a distribuirala je servis preko Ljubljane, zato što je Sarajevo bilo pod opsadom. Vesti smo slali u Ljubljanu i uzimali ih iz Ljubljane. Kada su uspostavljene normalne telefonske veze to je bio dramatičan trenutak. Kada smo dali tu vest sa dvadesetog sprata Beograđanke odmah sam rekla da pozovemo Tuđmanov kabinet. Pitali su me a zašto baš njih. Htela sam od njih da dobijem izjavu. Oni su najveći predstavnici vlasti u Hrvatskoj. Dobili smo kabinet, predstavili se i rekli razlog našeg poziva. Oni su bili hladnokrvni. Dobili smo izjavu nekog atašea, nismo mogli da razgovaramo sa predsednikom, ali smo prvi imali izjavu. Sećam se da je sva štampa, koja je htela, to objavila. Onda smo mogli da počnemo da razmišljamo o tome da i naš servis, koji se distribuira telefonskim putem, prodajemo u zemljama bivše Jugoslavije. U početku je to bila samo Bosna. Sa Hrvatskom ni dan danas ne ide lako, ali polako smo stigli i u Hrvatsku.
RSE
Posle 2000. godine počinje jedna nova podela , kada su u pitanju mediji. U čaršiji se tačno zna koji list je uz koju stranku. Ne znam da li je sve tačno što čaršija govori, ali da li se tu negde smešta i Beta?
MARKOVIĆ
Nismo čuli takve čaršijske priče, ali ne zato što bi mogle da budu i na naš račun, već zato što novinska agencija nije tako zanimljiva kao što su zanimljivi dnevni listovi i magazini koji dolaze u ruke čitaocima. Novinska agencija nije preterano zanimljiva za ogovaranje. Podela se nametnula, iako nije sasvim odgovarajuća. Geldano na štampane medije imate podelu na tabloide i na manje ili više ozbiljne dnevnike. Ta podela je jasna i neki koji nisu bili tabloidi počinju da liče na tabloide. U pitanju je borba za tiraž i za novac. U toj borbi ne postoji ozbiljan rad na odgovornosti javne reči. Mislim da se tu džemper para u odnosu na govor mržnje koji je vladao u vreme bivšeg režima.
RSE
Kakav je tvoj stav u vezi sa onim što se događa sa čuvenim novinarskim imenima u Beogradu? Mediji koji su igrali problematiccnu ulogu u 90-im "dobijaju" vrlo poznata i profesionalno čista novinarska imena. To su ljudi koji su u devedesetim čuvali svoj profesionalni obraz. Da li misliš da je sada vreme normalno i da novinari odlaze tamo gde su im ponuđeni najbolji uslovi, da više ne postoje mediji u kojima je sramno raditi?
MARKOVIĆ
Izgleda da se nekako stihijski kreće u tom pravcu. Ne bi to bilo tako kada bi se planirano i organizovano kretalo u tom pravcu i kada bi se ispravila ta golema nejednaka i neravnopravna pozicija o kojoj sam maločas govorila. To mogu da kažu i kolege iz elektronskih medija. Televizija Pink je stekla svoje frekvencije i kanale, ugled, novac i zgradu na neregularan način, a svi oni koji su se mučili na neki drugi način imaju pravo da kažu da nemaju jednaku poziciju. Priča je mnogo snažnija jer je u pitanju veći uticaj i veći novac. Da se to raspliće na jedan regularan način niko to ne bi mogao ni da kaže, ni da primeti. Verovatno takvih ogovaranja i primedbi ne bi ni bilo toliko. Kao primer možemo da uzemmo RTS. Ona je kuća koja se u dobroj meri promenila. Taj program je posato gledljiv, a bio je negledljiv, kako sa estetske strane, tako i sa sadržajne. To je bilo prosto nepodnošljivo. Bila je mimo dobrog ukusa, pristojnosti, razuma sve do 2000. godine. Sada je to duboko promenjena televizija koja se jako trudi da bude dinamična. To je jedan golemi mehanizam. Gordana Suša tu može da unese neki dinamičniji duh, kao neko ko je tu radio i ko je okusio gorak hleb teškog i ozbiljnog rada na drugoj strani. Pitanje je šta je učinjeno unutar toga, šta je sa spiskovima svih onih zlotvora među novinarima koji su bili na plati u RTS-u. Da li su oni još uvek tamo? Da li je pravda zadovoljena? Da li je izašlo na videlo sve što je bilo oko bombardovanja RTS-a i smrti 16 ljudi? Sa time nikakve veze nema novi glavni urednik Gordana Suša, ali mislim da je krajnje vreme da se te duboke nejednakosti i nepravde završe. Slavko Ćuruvija je ubijen i do dana današnjeg ne znamo ko ga je ubio. Ubijen je Milan Pantić u Jagodini zato što je pisao o mafiji i korupciji. Nenad Ristić je odležao godinu dana u zatvoru i nije ni nadoknađeno čoveku to što je sedeo u zatvoru nepravedno. Vlada je vratila novac medijima kažnjenim po Zakonu o informisanju. Nominalno je to bila ista svota, ali realno je bila 40 posto niža. To je bio jako lep gest. I Beta je dobila nazad svoj novac. To je bio mali pokušaj i onda se stalo. Strašno mnogo toga ima što stvara opravdano nezadovoljstvo u novinarima, što stvara osećanje duboke nepravde. Dešava se da nezavisan novinar ode u državni medij. Bojana Lekić, ugledni novinar sa B92, glavna urednica RTS-a, odlazi u Karićevu televiziju da bude glavna urednica.
RSE
Vrachamo se na raniji period vreme kada si bila dopisnik iz Rima. To je bilo od 1985. do 1989. godine.
MARKOVIĆ
Počeci televizije u našoj zemlji su bili vezani za italijansku televiziju. Tada je bilo jako malo eksperimentalnog jugoslovenskog programa pa smo se stalno uključivali u program italijanske televizije. Kao dete sam bez prestanka gledala italijansku televiziju i tako naučila talijanski. Kasnije sam ga usavršila na raznim kursevima. To je bio ključni uslov da mogu da postanem dopisnik.
RSE
Kakav je bio tretman dopisnika jedne jugoslovenkse agencije u to vreme?
MARKOVIĆ
Iako je zbog Tita u periodu posle Drugog svetskog rata naš ugled bio veliki, tada se malo poljuljao. Tito je umro 1980. godine. Unutrašnja borba za njegovo nasleđe je bila uveliko u toku, ali se to tada nije mnogo videlo. Jugolsavija je još uvek imala nepoljuljani ugled u Evropi i svetu. Biti dopisnik jugoslovenske novinske agencije je bila prestižna stvar. Tada je u Italiji bila vrlo snažna Komunistička partija. Evrokomunizam je bio vrlo delotvoran i aktivan. Jugoslovenska Komunistička partija, kao najliberalnija partija u komunističkom svetu, je imala snažne veze sa italijanskom Komunističkom partijom. U te četiri godine je bilo i toliko kongresa Komunističke partije Italije koje sam pratila detaljno. Mimo toga je izveštavanje iz Italije bilo naporno, zahtevno i činilo mi je veliko zadovoljstvo.
RSE
Da li su tvoji tekstovi bili na iste teme i događaje kao i tvojih kolega iz drugih svetskih agencija?
MARKOVIĆ
Tanjug je imao vrlo dobru tržišnu orjentaciju. Naravno, bilo je tu i cenzure i autocenzure. Nije se smelo dirati u neke svete političke krave, naročito u unutrašnjoj politici. Dopisnici iz inostranstva su imali ogroman stepen slobode. Osim pred kraja svoga mandata, kada je počela politička borba u Jugoslaviji, nikada nisam osećala nikakav pritisak na način izveštavanja iz Italije. Imala sam ogromnu slobodu i mogla sam da pišem o tome kako proizvođači špageta ratuju, kako se živi na Siciliji, o izložbama, kulturi, politici. Samo što sam došla u Italiju otet je brod u Mediteranu, pa se danima nije znalo gde je 400 putnika. Brod su oteli palestinski teroristi. Zbog toga je pala talijanska vlada. To je bilo vrlo dinamično vreme. Bile su to poslednje godine političkog establišmenta i nekog političkog ambijenta u Italiji koji je početkom devedesetih nestao u korupcionarskoj aferi koja se zvala Manipulite (čiste ruke) kada je izbrisana Demohrišćanska stranka. Komunistička partija se podelila i promenila ime. Sva ona velika imena talijanske političke scene, kao što je Đulio Andreoti, svi su završli svoje karijere. Kada sam ja tamo bila, oni su još bili na sceni, ali je njihovo vreme bilo negde pri kraju.
RSE
Da li si kao dopisnik Tanjuga kročila u Predsedničku palatu?
MARKOVIĆ
Kao i svi drugi strani dopisnici, dok je Kosiga bio predsednik. Kosiga je za nacionalni dan Italije, koji se obeležavao krajem juna, u predsedničkoj palati organizovao banket. Predsednička palata je nekada bila sedište papa. Nalazi se u centru Rima i prepuna je prekrasnih vrtova. Bukvalno svi novinari i njihovi supružnici su dolazili na taj banket koji se održavao preko dana. Služio se samo šampanjac i šumske jagode u neograničenim količinama. Mogli smo da časkamo sa svim predsednicima. U zapadnoj kulturi je političar pristupačan, nema oreol nedodirljivog. Za mene je to bio priličan kulturni šok, da možete lako doći do političara, pružiti mu ruku, zakazati intervju, dobiti ga na telefon.
RSE
Kada je u pitanju svet kulture i umetnosti, tu je Italija takođe veoma zanimljiva.
MARKOVIĆ
Umberto Eko tada nije bio poznat kod nas, tek je bila izdata njegova knjiga Ime ruže po kojoj je postao poznat svuda u svetu. Do tada je bio teoretičar, lingvista, bavio se teorijom književnosti. Iz njegovih udžbenika sam učila na fakultetu. Mislim da i dan danas ima stalnu rubriku u listu Espreso. On je jedan vrlo zanimljiv i dinamičan čovek. Na javnom mestu ste mogli da upoznate i ccuvenu glumicu Moniku Viti.
Italija je susedna zemlja koja nam je uvek bila zanimljiva i bliska, a nikada se o njoj nije mnogo učilo, nije se učio talijanski jezik. U Italiji se nalazi 50 posto čitave svetske kulturne baštine. Gde god da krenete, u svakom selu i svakom gradiću ima barem jedan spomenik koji je nezaobilazan. To je veliko bogatsvo. Srećna sam i ja i moja deca koja su od te kulture mogla nešto da dobiju.
RSE
U Beogradu si bila strastveni posetilac pozorišta. Šta se dogodilo kada si došla u Rim?
MARKOVIĆ
Beogradska pozorišna scena je uvek bila, po tradiciji, jako dobra. Od najmađih dana sam išla na BITEF, za koji mislim da je svetski festival. Imao je svetski ugled mnogo decenija pre nego što je prošli režim to uspio da uruši. Sada se ponovo oporavlja. To je jedan od najstarijih pozorišnih festivala na svetu. U Beogradu smo imali sreću da možemo da vidimo najbolje predstave zhvaljujući Miri Trajlović i Jovanu Ćirilovu. Mislim da je beogradska pozorišna publika prefinjena i obrazovana. Kako u Italiji mogu da kažu da imaju jako dobro vaspitanu publiku za operu koja će da izviždi lošeg pevača, tako ovde postoji publika za pozorište. Šokirala sam se da je u Rimu jedno ccuveno pozorište davalo svoje predstave u cirkuskoj šatri. Mnoga pozorišta su istovremeno i mesta gde se održavaju kvizovi i kokteli. Nema ni pozorišne publike, ni pozorišnog repertoara. Predstave koje sam gledala u Ateljeu 212 i u Rimu su neuporedive. Na daleko nižem nivou su bile u Italiji, nego kod nas. Mislim da od naše pozorišne tradicije nije sve umrlo i da ona postoji i dalje. Drago mi je da vidim da se oporavlja i pozorišni repertoar u Beogradu. To mi je zaista jako nedostojalo te četiri godine u Italiji.
RSE
Da li si posle 1989. godine odlazila u Rim, ili u Italiju?
MARKOVIĆ
Bila sam 2000. godine u oktobru, baš u vreme kada je u Srbiji bila smena vlasti. Dobila sam talijansku nagradu za novinarstvo koja mi je uručena u Kalabriji, ali sam prošla kroz Rim, tamo ostala nekoliko dana i podsetila se na te lepe dane. Rim je tada bio još lepši nego onda. Bilo je to vreme posle fudbalskog prvenstva i obeležavalo se 2000 godna hrišćanstva. Sve crkve su ispeglane, izgrađena je nova podzemna i nadzemna železnica. Rim je bio okupan i bilo je prijatno videti ga, jer nije bio tako čist u moje veme.
RSE
Već sam rekla da si funkcionersko dete. Tvoj otac je Moma Marković a stric Draža Marković. Onaj koji je živeo u tom periodu mora da zna ta imena. Kako je bilo živeti kao funkcionersko dete?
MARKOVIĆ
Sada kada gledam unazad mogu da kažem da sam živela zaštićeno, neki kažu pod staklenim zvonom, ali istovremeno sve vreme svesna, zahvaljujući mojim roditeljima, da to nije nešto što mi je Bogom dano i da tako neće biti večno. Kada toga više nije bilo u jednom tenutku, nije bilo nikakve drame. Živeli smo u vili na Dedinju, po vilama na Brionima i po celoj Jugoslaviji. Moj otac je bio visoki funkcioner, ne najviši, ali smo imali pristup svim tim beneficijama. Mogu da zahvalim mojoj majci koja me je vaspitla da sama spremam svoju sobu, da čistim, da perem, da kuvam. Uvek je bila neka dvostrukost. S jedne strane otvoreni, bezbedni, rajski svet, srećno, mirno i udobno detinstvo, a s druge strane osećanje da to nije nešto što ti pripada.
RSE
Kada si se iselila iz vile na Dedinju?
MARKOVIĆ
Bilo je to posle Brionskog plenuma 1966. godine. To je bio dosta prelomni trenutak u životu ove zemlje, sve je zavisilo od plenuma. Tada se zključilo da treba reformisati i napraviti čistke. Jedna od tih reformi je bila da funkcioneri koji žive u vilama, a ne plaćaju kiriju, ili plaćaju mali deo, moraju plaćati punu kiriju. Živeli smo u vili Srbijanka od 600 kvadrta. Kada su odredili ekonomsku cenu, kirija je bila dvostruko veća od plate moga oca. Strmoglavili smo se u pet puta manji stan i preselili u centar grada za vrlo kratko vreme. Boravak na Brionima je bio izuzetno prijatan, ali moji roditelji, koji su za sobom vukli šestero dece, nikada nisu mogli da ostanu duže od petnaest dana. To je bilo jako skupo.
RSE
Da li si sretala Tita?
MARKOVIĆ
Dok sam bila malo dete, Tito se kretao slobodno. Poslije toga je uvek bio iza nekih bodigardova, u zatvorenim kolima. Bilo mi je osam godina. Kada su me poslali da spavam, krišom sam izlazila na terasu i gledala kako Tito dolazi u kabrioletu sa cigarom u ustima do terase. Ispod terase su sedeli Leka Ranković, Veselinov, Kardelj, Koča Popović, sva poznata imena naše istorije, i igrali karte, mislim preferans. Tito se pridružuje igri. Imala sam osećaj da su svi bili drugari i ravnopravno se drali i navijali za stolom. Kasnije se to promenilo. On više nije dolazio ni na plažu, izdvajao se. Na Brione su dolazili Miroslav Krleža i njegova žena Bela i Vladislav Ribnikar koji je bio izutetan čovek. Poznati književnici i zaslužni umetnici su imali svoje beneficije. Sada kada gledam te filmove koje je moj otac intezivno snimao, vidim istoriju. Tada to nije bilo važno. Stvari su se dramitično menjale u istoriji ove države, čak i za vreme Tita. Lojalni i nelojlni, brzo se okretala ta vrteška. Moj otac je brzo ispao iz nje. Nije bio više važan. Ispao je iz vidokruga, prestao je da bude savezni ministar, postao je direktor Borbe, a onda je i odatle brzo otišao. Dok je bio direktor Borbe, jako veliki krug novinara je stalno dolazio u našu kuću. Mislim da je to bilo najdinamičnije i najprijatnije vreme očeve profesionalne karijere. Kuća nam je bila stalno puna. Slobodan Glumac je bio očev zaista bliski prijatelj. On je jedan od osnivača Studija B, izuzetan književni prevodilac i novinar, dinamičan čovek.
RSE
Kako to izgleda u porodici kada jedan brat ispadne iz igre, a drugi se nalazi u vrhu?
MARKOVIĆ
Oni se nikada nisu politički slagali. Uvek je bilo nekih varnica između njih. Moj otac je stariji osam godina od Draže, pa su uvek bile neke diskusije za stolom. Htela sam da se sakrijem ispod stola kada počnu da sevaju varnice. Onda je Draža postao važan. Mislim da su došli na isto tek pod Miloševićem .
RSE
Ne sećam se da si mnogo pričala o svojoj sestri, Mirjani Marković.
MARKOVIĆ
Nemam mnogo toga da kažem. Ono što je vezano za nju, vezano je za period dok se nije udala na poodmaklim godinama fakulteta. Kao devojčici bila mi je jako bliska i u nju sam gledala kao u stariju sestru. Ona nije odrasla u mojoj porodici, već sa majčinim roditeljima. Dolazila je kao gost kod nas. Nekako mislim da je to bila velika greška mojih roditelja što je makar silom nisu uzeli od bake i deke. Mislim da bi joj neko normalno porodično okruženje sa braćom i sestrama verovatno pomoglo da odraste zdravije.
Ona je ratno dete moga oca. Majka joj je streljana brzo po njenom rođenju. Baka i deka su je podigli. Nisam je videla dvadeset godina. Poslednji put smo se videle 1992. godine, na daljinu, kada mi je umro otac. Došla je na sahranu sa zakašnjenjem, otišla je prva. Ne znam šta bih danas mogla da joj kažem. Nikakve kontakte nemamo. Duboko žalim što je otišla na pogrešnu stazu i što su, verujem, nedostaci vaspitanja i odrastanja i ko zna kakve sve muke je odvele na nešto što bih rekla da je zlokobna i strašna staza za koju će tek da plati.
RSE
Šta se događalo u periodu kada si se sretala sa Mirom Marković?
MARKOVIĆ
Išla sam u gimnaziju a ona se zabavljala sa Slobom, svojom najvećom ljubavi, koji je bio jedan dobar student, štreber. To je bilo sve, a onda je napravio tu vrtoglavu karijeru o kojoj niko nije mogao ni da sanja. Pre nego što ću otići u Italiju, on je bio muž moje sestre i mislim da je bio direktor u Beobanci. Viđala sam ga dva puta godišnje, kada bi došao na večeru kod mojih roditelja. Razgovori su postajali sve usiljeniji. Onda sam, čitajući novine u Rimu i izveštaje iz Kosovske Mitrovice, shvatila da je ludilo na delu. Vrativši se u Beograd videla sam fotokopije sa Slobom na svakom kamionu i na svakom izlazu. Kada sam tada pričala ljudima oko sebe da je to nešto bolesno i nenormalno, rekli su mi kasnije da sam znala kakav je on. Ne, kao takvog ga zaista nisam znala. Duboko sam bila iznenađena šta se dogodilo.
RSE
Da li je na tim porodičnim ručkovima bilo priče o politici?
MARKOVIĆ
Ne, nikada kada sam ja bila prisutna. Kasnije smo gubili te veze. Kako se on uspinjao na toj lestvici vlasti, tako ga je Mirjana sve više držala po strani, pa su na kraju postali vrlo protokolarni i hladni odnosi između mojih roditelja i nje. Na kraju su i prekinuti, 1989. godine. To znam po priči moje majke, jer sam tada bila u Italiji. Moj otac je Miloševiću rekao šta sve misli o njegovoj politici i izgrdio ga. To je bio poslednji put da su se oni videli. Tu priču sam čula od moje majke. Otac je bio u bolnici, bio je jako bolestan, ležao je na VMA. Oni su došli da ga posete, a majka je bila prisutna. Po rečima moje majke Mirjana se rasplakala, Slobo naljutio, digao nos i više nikada se nisu javili. Moj otac je umro tri godine kasnije.
RSE
Za tebe je bilo iznenađenje takav uspon, i na takav način, tog bračnog para?
MARKOVIĆ
U tom trenutku, taj preokret za mene je bio apsolutni šok. On je bio niko i družio se sa Brankom Pešićem. Ivan Stambolić ga je vukao sa sobom. On je uvek cutio, kupio i slušao, ali nije delovao kao neki čovek koji ima veće ambicije, osim da se ulizuje i da se drži blizu političara. Onda je došao taj "svetli trenutak" za koji ni on nije znao da će se desiti u Kosovskoj Mitrovici. Mislim da mu je tada nešto puklo u glavi. Sada kada se upoređuju činjenice, kao da se spremao za to, kao da je bio medijum kroz koje je to zlo moralo da se izlije. To danas tako doživljavam. To je priča koja još nije dovršena, to je bolna priča naše istorije, bolna priča Srba gubitnika koji su kroz Slobu videli svoga spasitelja, a uradili sve naopačke. Ta će priča tek da se rasplete. Imam i tako bliske ljude u svojoj porodici za koje je istorija ove države duboko vezana.