No bez obzira na sva ta sporenja koje je potaklo objavljivanje Legijinih knjiga, u izdavačkoj kući „Spina“ kažu da nemaju problema sa distribucijom novog Ulemekovog romana:
„Ne postoji otpor knjižara. Svako ko želi - uzme i prodaje knjige, ko ne želi naravno - ne uzme. U svakom slučaju, nijedna knjiga još nije zabranjena. On je pisac kao i svaki drugi.“
Uz obilje psovki na račun aktuelne vlasti koje izgovaraju Ulemekovi junaci, i stalnih lamentiranja nad zlehudom sudbinom Srbije, radnja romana «Kraj» je smeštena u jedan od novobeogradskih kvartova, gde društvo iz kraja vodi svoj privatni rat protiv dilera droge. Knjiga je prožeta Ulemekovim autobiografskim detaljima koji su se lako mogli napabirčiti iz dnevne štampe, tako se i ponovo otvara pitanje stvarnog autorstva ovog dela. U „Kraju“ se mogu naći reference na neke druge knjige koje su objavljene dok je Ulemek uveliko spremao svoju odbranu u Centralnom zatvoru. Mada je autor koji je potpisan na koricama romana rođen i odrastao u Beogradu, u romanu se na nekoliko mesta pojavljuju i ijekavski izrazi.
Bez obzira na dileme o tome ko je sve učestvovao u nastajanju ovog romana, pravni zastupnik porodice Đinđić Rajko Danilović smatra da se Legijine knjige pojavljuju sa jasnim ciljem:
„Prvo, ne mislim da to on piše, to pišu pojedinci ili službe kojima je on pripadao. Mislim da je to neki pritisak koji se vrši na javnost, ali iza toga se krije želja da se stalno ostane u centru pažnje, da se o njemu priča, ali da se ne priča o onome zbog čega je osuđen, nego da se priča o drugim stvarima vezanim za njegovu ličnost. Tipično za tu vrstu ljudi – on je egzibicionista! Na kraju krajeva svako ima pravo da piše šta hoće, niko mu to ne može zabraniti. Neka skreće pažnju na sebe, nas naravno ne zanima njegova literalna nego kriminalna delatnost.“
Čak ukoliko je ovaj roman zaista napisao Milorad Ulemek, ostaje nejasno kako je ovaj rukopis došao do izdavača. Prepiska pritvorenika Centralnog zatvora sa spoljnjim svetom, morala bi da prođe kroz ruke istražnog sudije, što, po svemu sudeći, nije bio slučaj sa rukopisom Legijinog romana. Ulemekov branilac Slobodan Milivojević tvrdi da u ovom slučaju ipak nije prekršeno slovo zakona:
„Tu je procedura ispoštovana i ne postoji nikakva odluka, u skladu sa odredbama zakonika o krivičnom postupku, kojom se njemu zabranjuje bilo kakvo opštenje sa bilo kojim licem.“
Zatvorska literatura je već odavno izborila svoje mesto u svetu, ali štampanje knjiga čoveka koji je osuđen za teške zločine, uključujući i ubistvo premijera Zorana Đinđića, otvara neke moralne dileme. Da li u tome ima bilo čega spornog za književnika Marka Vidojkovića:
„U principu ne postoji zato što je bilo još svetskih vucibatina koje su pisale romane i koje su bile u književnom smislu i veličine, recimo prvi je Selin takav. Ličnost pisca nije naravno daleko od njegovih umetničkih dela. Ako imamo u glavi da je umetničko delo ipak nešto što mora da prenosi neku etiku, onda je problematično kakvu etiku može da prenosi umetničko delo koje je napisao neko ko je osuđen na 40 godina robije zbog najzverskijih dela, a pri tom još uvek nije došlo do stadijuma da se on zbog toga žestoko pokajao. Mislim da svi njegovi romani koji su do sada izašli, uključujući i ovaj novi, nemaju nikakav umetnički značaj i nemaju nikakvu specifičnu težinu u bilo kom smislu.“
Neki Ulemekovi romani su, uprkos tome, dosegli vrtoglave tiraže. Nije, naravno, prijatno kada ime ubice postane brand koji prodaje književna dela, ali otpor knjižara prema distribuciji „Kraja“, samo podstiče lažnu famu da se u toj knjizi iznose neke zabranjene istine.
„Ne postoji otpor knjižara. Svako ko želi - uzme i prodaje knjige, ko ne želi naravno - ne uzme. U svakom slučaju, nijedna knjiga još nije zabranjena. On je pisac kao i svaki drugi.“
Uz obilje psovki na račun aktuelne vlasti koje izgovaraju Ulemekovi junaci, i stalnih lamentiranja nad zlehudom sudbinom Srbije, radnja romana «Kraj» je smeštena u jedan od novobeogradskih kvartova, gde društvo iz kraja vodi svoj privatni rat protiv dilera droge. Knjiga je prožeta Ulemekovim autobiografskim detaljima koji su se lako mogli napabirčiti iz dnevne štampe, tako se i ponovo otvara pitanje stvarnog autorstva ovog dela. U „Kraju“ se mogu naći reference na neke druge knjige koje su objavljene dok je Ulemek uveliko spremao svoju odbranu u Centralnom zatvoru. Mada je autor koji je potpisan na koricama romana rođen i odrastao u Beogradu, u romanu se na nekoliko mesta pojavljuju i ijekavski izrazi.
Bez obzira na dileme o tome ko je sve učestvovao u nastajanju ovog romana, pravni zastupnik porodice Đinđić Rajko Danilović smatra da se Legijine knjige pojavljuju sa jasnim ciljem:
„Prvo, ne mislim da to on piše, to pišu pojedinci ili službe kojima je on pripadao. Mislim da je to neki pritisak koji se vrši na javnost, ali iza toga se krije želja da se stalno ostane u centru pažnje, da se o njemu priča, ali da se ne priča o onome zbog čega je osuđen, nego da se priča o drugim stvarima vezanim za njegovu ličnost. Tipično za tu vrstu ljudi – on je egzibicionista! Na kraju krajeva svako ima pravo da piše šta hoće, niko mu to ne može zabraniti. Neka skreće pažnju na sebe, nas naravno ne zanima njegova literalna nego kriminalna delatnost.“
Čak ukoliko je ovaj roman zaista napisao Milorad Ulemek, ostaje nejasno kako je ovaj rukopis došao do izdavača. Prepiska pritvorenika Centralnog zatvora sa spoljnjim svetom, morala bi da prođe kroz ruke istražnog sudije, što, po svemu sudeći, nije bio slučaj sa rukopisom Legijinog romana. Ulemekov branilac Slobodan Milivojević tvrdi da u ovom slučaju ipak nije prekršeno slovo zakona:
„Tu je procedura ispoštovana i ne postoji nikakva odluka, u skladu sa odredbama zakonika o krivičnom postupku, kojom se njemu zabranjuje bilo kakvo opštenje sa bilo kojim licem.“
Zatvorska literatura je već odavno izborila svoje mesto u svetu, ali štampanje knjiga čoveka koji je osuđen za teške zločine, uključujući i ubistvo premijera Zorana Đinđića, otvara neke moralne dileme. Da li u tome ima bilo čega spornog za književnika Marka Vidojkovića:
„U principu ne postoji zato što je bilo još svetskih vucibatina koje su pisale romane i koje su bile u književnom smislu i veličine, recimo prvi je Selin takav. Ličnost pisca nije naravno daleko od njegovih umetničkih dela. Ako imamo u glavi da je umetničko delo ipak nešto što mora da prenosi neku etiku, onda je problematično kakvu etiku može da prenosi umetničko delo koje je napisao neko ko je osuđen na 40 godina robije zbog najzverskijih dela, a pri tom još uvek nije došlo do stadijuma da se on zbog toga žestoko pokajao. Mislim da svi njegovi romani koji su do sada izašli, uključujući i ovaj novi, nemaju nikakav umetnički značaj i nemaju nikakvu specifičnu težinu u bilo kom smislu.“
Neki Ulemekovi romani su, uprkos tome, dosegli vrtoglave tiraže. Nije, naravno, prijatno kada ime ubice postane brand koji prodaje književna dela, ali otpor knjižara prema distribuciji „Kraja“, samo podstiče lažnu famu da se u toj knjizi iznose neke zabranjene istine.
