Mi se svakako nećemo baviti nagađanjima. Mi ćemo se više baviti srcem. Ratove prepuštamo bolje obaveštenim, valjda zaraćenim stranama, dnevnoj politici ili nekom višem sudu pravde. Poslednji Trougao posvetićemo sećanju na Zorana Đinđića, samo iz onog aspekta koji je nesporan i koji apsolutno niko ne može dovoditi u pitanje.
Za tu svrhu odabrala sam delove iz dve emisije emitovane na RSE. Prva je bila povodom prve godišnjice od ubistva, a druga iz serijala Ponoćni gost, kada je povodom druge godišnjice od ubistva premijera Đinđića o njegovom ljudskom, političkom i filozofskom liku i delu, precizno i nadahnuto govorio Branislav Lečić, dramski umetnik, nekada ministar kulture u vladi Zorana Đinđića.
Ono što nam je Zoran Đinđić darovao u nasleđe, čak i danas, 2007. godine, u Srbiji zvuči kao da je izrekao neko ko tek dolazi iz neke daleke budućnosti jer kako neko reče: "Kada se lepo upakovana gomila laži uspe da proda narodnim masama, polako i sistematski tokom nekoliko hiljada godina, onda se istina smatra totalnom besmislicom, a onaj koji je pripoveda totalnim ludakom". Za svoje poštovaoce i sve ljude koji teže istini, Zoran Đinđić je bio i ostao čovek budućnosti.
ĐINĐIĆ: Mi stojimo uz svoju istoriju, uz njene svetle i tamne strane. Ništa što je deo naše istorije neće biti ukinuto. Naprotiv. Mislim da će 2003. i 2004. godina biti godina otvaranja novih muzeja povodom 200 godina Prvog srpskog ustanka i, naravno, smeštanja ovih postojećih muzeja u jedan kontekst nepristrasne i objektivne istroije. Istina je ono što je pisalo u novinama da sam zamolio naše kolege u Užicu da spreče da se Titove biste, koje su pravljenje pedesetih i šezdesetih godina, prodaju kao staro gvožđe. Mislim da je to naša istorija. Niko nema pravo da se prema svojoj istoriji odnosi ignorantski i da bude sudija šta od te istorije ide u kontejner, a šta u vitrine.
Prva godišnjica
Godinu od ubistva premijera, nova vlada na čelu sa novim premijerom, Vojislavom Koštunicom, ne obeležava zvanično ovaj događaj. Komemoraciju i parastos organizuje Fondacija doktor Zoran Đinđić, na čijem čelu je Ružica Đinđić, supruga ubijenog premijera i Demokratska stranka. Takav začuđujući odnos novih vlasti komentarišu Vesna Pešić i Dragoljub Mićunović:
PEŠIĆ: Zoran je ubijen, ne kao privatna ličnost i ne kao stranački lider, iako je u to vreme bio predsednik Demokratske stranke, nego je bio ubijen kao premijer Srbije. Moje osećanje gorčine je zbog toga što se to odvija samo na jednom stranačkom koloseku, a nema zvaničnog obeležavanja godišnjice. To pokazuje da naša država nije ni u kakvom pogledu konstituisana kao jedan javni organ koji o takvim stvarima brine.
MIĆUNOVIĆ: Ako neka zemlja, ili neka vlast, želi da poštuje sebe i svoje građane, koji su spontano ispratili Zorana Đinđića sa takvim bolom i poštovanjem i sa takvom masovnošću, koja je zadivila svet, onda u tom smislu treba da se ponašaju i oni. To treba da učine onako kako to zaslužuje, ne samo Zoran Điniđić, nego kako zaslužuju i građani Srbije.
ĐINĐIĆ: Ko vama daje pravo da budete umorni u ime ovoga naroda? Ako ste umorni, idite pa spavajte! Ako ne bude ovo izglasano, šta će biti izglasano? Ništa! Još godinu dana će te spavati, pa još deset godina, pa još 100 godina, kao Trnoružica koja čeka svoga princa da je probudi. Prošle su bajke. Ovo je realan život. Preuzmite na sebe odgovornost kao realni političari, u realnoj zemlji, ili se sklonite sa političke scene, pa idete i spavajte u nekoj bajci.
ĐINĐIĆ: Ne može jedan kamion mene da spreči da dođem u Banja Luku. Mislim da je to bio neki nesavesni vozač koji uči da vozi na autoputu. Pošto smo mi jedan impulsivan narod, ljudi često, i na svoju štetu, rade neke stvari. Umesto da u svom dvorištu vežba vožnju, vežbao je na autoputu. Bilo bi to sada preterano smatrati pokušajem ugrožavanja moje bezbednosti. Mediji nisu objavili da na utakmici koju smo igrali, gde sam se povredio, nije bila žandarmerija, nego da su to bile specijalne antiterorističke jedinice. Sada bi možda tumačenje bilo da je to bio neki napad na moj integritet, ali naravno da nije. Mislim da su sve to normalne životne situacije i da smo mi jedna mediteranska zemlja gde se ljudi malo komotnije ponašaju, a iz toga proističu i dobre i loše strane.
ĐINĐIĆ: Lako je biti veliki kada pobediš, ali i kada ne pobediš, treba da zadržiš minimum dostojanstva i da ispratiš taj rezultat, pogotovo ako su pravila igre bila poznata i ranije.
ĐINĐIĆ: Stani čoveče! Tvoja odgovornost je i pred Bogom i pred tobom ogromna. Ti si pobedio u najvažnijoj od svih utakmica. Živ si! Rodio si se! Uradi nešto pozitivno sa svojim životom. Gluposti su fraze - ma lako ćemo, sutra ćemo, ne može to, oni su protiv nas, svetska zavera! To su sve gluposti.
To su sve gluposti! A šta nisu gluposti? Kakvo je to društvo koje je ubilo Zorana Đinđića i zašto? Zašto dve godine posle biva sve ovako kako biva?
BRANISLAV LEČIĆ: Kako kaže Zoran – sve su to gluposti, misleći na naše zablude, na ono što se konstantno prodaje, da postoje spolja zavere prema nama, nebeskom narodu, i tako dalje. A šta ako zavera stvarno postoji? Ali ne zavera protiv naroda, od strane nekih koji su izvan njega, nego ako zavera postoji protiv sopstvenog naroda? Šta ćemo ako poverujemo da je to moguće, ako utišamo svoj razum i oslušnemo svoje srce i ako u tom srcu čujemo glas koji nam kaže - pa zaista je sve u skladu sa tezom da zavere ima, a pri tome ne moramo biti suviše racionalni, pa ako hoćete čak ni ljudi koji su od duha ili od umetničkog nadahnuća, kod kojih je intuicija razvijena. Može se zaćutati i oslušnuti srce i shvatiti da takva mogućnost postoji.
Lično mislim, slušajući svoje srce, da je ovde jedna ekipa ozbiljno zaverena protiv sopstvenog naroda i da ona dugo traje i da ono što mi vidmo, nije ono što mi vidimo i da ono što u institucijama koje postoje u društvu mi očekujemo jeste jedna vrsta obmane, da u suštini te institucije ne rade svoj posao i da nisu u skladu sa osnivačkim aktima u kojima piše šta treba da rade, nego da se tu nalaze neki ljudi koji pripadaju jednom javnom ili tajnom zavereničkom društvu. Obzirom da tajna u Srbiji po svim pravilima ne može da traje, postavlja se pitanje zašto ona traje? Odakle i kako, po kom kodu i kodeksu ti ljudi sebi daju za pravo da rade suprotno interesima naroda u ovom vremenu?
KOŠTUNICA: Kao što postoje ratni profiteri, postoje, davno je rečeno, i antiratni profiteri. Među antiratnim profiterima, u našoj javnosti, kao posebna podvrsta postoje haški profiteri.
ĐINĐIĆ: Liderstvo se sastoji u tome da donosite nepopularne odluke. Liderstvo nije u tome da se dodvoravate narodu. Ovoga trenutka našoj zemlji je potreban reprogram dugova, potrebno je potpuno ulaženje u međunarodne institucije, garancije za kredite da bi ovde bila otvorena radna mesta i da bi ljudi imali od čega da žive. Bez pune saradnje sa Haškim sudom to nije moguće. Zbog toga možemo samo da donesemo odluku da izađemo iz UN i međunarodne zajednice, da prekinemo sve odnose, iskreno, fer i pošteno, da se ne šalimo, ili s druge strane da potpuno sarađujemo.
LEČIĆ: Sve što se tiče Zorana, sve što je zabeleženo je neverovatno živo. Na bilo kom mestu, sve što pročitate je delotvorno i prepoznatljivo u sadašnjem životu i stvarnosti. Zanimljiv deo teksta je iz knjige San o Srbiji, intervju koji je napravila Vesna Malešić posle 5. oktobra. Mislim da je pravljen iz dva-tri navrata, ali je zapanjujuće s kojom preciznošću je on sve predvideo. Tu se vidi sva njegova politička genijalnost. U tom njegovom intervju se nalazi i odgovor na mnoge stvari koje nas muče:
"SDB je napravila strategiju da se između Koštunice i mene napravi rascep. Po tom planu ja treba da budem proglašen za zlo, za onoga ko je organizovao samo loše stvari – nemire, nerede, mračne operacije, a da je Koštunica umeren čovek koji štiti mir, red, zakon i bezbednost. Ja sam zli duh koji negde iz pozadine pokušava da sruši i Koštunicu i ceo sistem, sada ne više u službi stranih sila, nego u službi stvaranja svoje mreže vlasti, koja će se u jednom trenutku pokazati. Svi će shvatiti da sam ja kao Iznogud preuzeo vlast u Srbiji. Onda, nema Koštunice, nema demokratije, nema DOS-a, postojim samo ja. U suštini od tada do danas taj scenario funkcioniše. Njihova je namera da aktiviraju sve svoje ljude koje su celu deceniju zasađivali po raznim organizacijama i medijima da rade na tom planu. Svuda treba da se pojavljuje priča - Koštunica je odličan, DOS je privremen, a Zoran Đinđić je demon. On upada u firme i banke, on napada Radeta Markovića da bi vratio Stanišića i stare kadrove SDB-a, on drži PINK, Palmu, RTS, Narodnu banku. Sve što se dešava u Srbiji, on organizuje, a sve sa namerom da zameni Miloševića i da preuzme vlast. To je scenario koji se punom parom sprovodi. Taj scenario je pripremio vrh SDB-a, zajedno sa vrhom JUL-a. To je njihova nova faza borbe protiv neprijatelja. U toj fazi, Koštunica nije neprijatelj. U toj fazi Zoran Đinđić je neprijatelj i računaju ako mene sruše, praktično će u drugoj formi zadržati kontinuitet. Osećao sam da počinje specijalni rat protiv mene."
ĐINĐIĆ: Imamo ogromnu istorijsku šansu da uradimo nešto veliko, i u ovoj zemlji i u ovom regionu, ali moramo mnogo da se trudimo kako bi smo izbegli rizike i iskušenja. Nije nikakva garantovana stvar da smo osvojili demokratiju, da idemo u ekonomske reforme, da idemo prema Evropi. To je šansa koja sutra može da bude prokockana. Ono što me pomalo pogađa i boli je to što ne osećam u našem društvu svest o tome.
RSE: Uvek sam pokušavala da napravim razmeru odgovornosti filozofa i odgovornosti političara. Šta je on čemu žrtvovao? Citatom iz knjige Alisa s one strane ogledala, Zoran počinje jednu svoju davnu filozofsku studiju, negde iz 1978. godine, a citat glasi: "U ovoj zemlji moraš neprestano trčati iz sve snage ako hoćeš da ostaneš u mestu". Uprkos tome, on je kao političar gradio vizuru budućnosti i bio sav usmeren ka budućnosti.
LEČIĆ: Ima u tome ironije. Ima jednog finog, intelektualnog cinizma. Nije on bio cinik, ali je imao dozu ironije, samoironiju pre svega. To jeste neka naša tragedija, što trčimo, a stojimo u mestu, ili, tamo gde se pokazuje energija, svako ko se miče je kriv – on brže tone. Onda se izrodila psihologija, ili filozofija - Ne moj ni da mičeš jer ionako toneš. Pa zašto, kada se mičeš, da brže toneš, kao da se svi nalazimo u živom blatu. Bolje je - Fino se opusti i uživaj u tom tonjenju. Ipak, imaš neko vreme, pa će ti na kraju oči izviriti i imaćeš zadnji pogled, miran pogled, u nebo. Tako ćeš i nestati u živom blatu.
Mislim da je Zoran imao odgovor na to. On je imao neverovatnu brzinu. Ta brzina je bila dobar deo njegovog temperamenta, ali je bila izbor. On je želeo najplemenitije da nas prevari. Tom brzinom želeo je da spreči mogućnost naše analize svakog poteza tog prelaska od tačke A do tačke B, da pređemo reku, a da se ne sudarimo baš sa svakim momentom straha koji sledi u svakoj promeni. Znajući da je društvo prilično konzervativno, da ima izmišljeni tradicionalizam, da ima jedan populistički primitivizam, kao posledicu jednog poretka koji je upravo te stvari negovao da bi opstao, da bi opstali oni na vlasti, onda je u takvom stanju bilo neophodno da ne računaš odmah na pojavu svesti i želju da se promeniš, nego daj da ti pokažem, veštim i brzim ritmom, kako taj ritam prija, kako život u svom damaru, u svom izazovu, u svom nagonu, u svojim lepim bojama predstavlja zaista pravi izazov za tebe.
Čoveče, zapostavljen si! Ponižen si! Zaklopili su ti vidike! Zarobili su te! A ti imaš tako mnogo kvaliteta i treba da izađeš na svetsku scenu, a ne da budeš kao neki čovek iz geta. Kao da je večni rat i kao da te svi mrze i kao da si ti neprijatelj svemu. U toj mržnji, u tom siromaštvu, u toj bedi još ti dodaju da maštaš uz gusle da si nebeski narod. I time se ceo krug zatvara. Maštaš o posebnosti, uzvišuješ sebe, istoriju gledaš sa velikim uveličavanjem, a u stvari ne shvataš da si zarobljenik, da nisi slobodan. Sloboda nastaje onoga momenta kada taj poklopac skloniš i kada pristaneš na to da si čovek, da si pojedinac, da nisi mnogo veliki i mnogo pametan, ali da imaš šansu, a sloboda je minimum koji se od tebe traži.
ĐINĐIĆ: Pozivam vas pojedinačno da se probudite veseli i da kažete - Evo još jedan dan. Imam šansu da uradim nešto. A ne, kada se dan završi, da kažete - Hvala Bogu, još jedan dan se završio.
LEČIĆ: Zameniti Zorana Đinđića je nemoguće. Nemoguće je očekivati da će se sada pojaviti neko ko će biti isti on, ili neko ko najviše na njega podseća. Mislim da nije, ni dobro, ni pravilno jer sve što na taj način želi da postoji može biti shvaćeno kao nešto iz druge ruke, a znate da je to polovna roba. Gospod Bog pravi originale i od svakog čoveka očekuje ono što on jeste, da se realizuje. Kvalitetni i dobri ljudi, duhovni ljudi, hrabri ljudi, pametni ljudi, treba da budu inspiracija i mesto učenja svih. To su oni koji su sposobni da shvate Zoranovu poruku, koji uspevaju da je pronađu u sebi, koji su nadahnuti time i koji uspevaju da nađu i put i jezik, ne samo da rastumače i da sprovedu tu misao u delo, nego da jasnim političkim akcijama nastave taj kontinuitet ili primenu tog alata koji je on najavio, nešto što je potpuna modernizacija politike. On je sve ljude oko sebe neprekidno edukovao da je vreme bitno i da sve to što se reši i donese kao odluka mora i da se sprovede u delo, a da to sprovođenje u delo ima svoj rok.
ĐINĐIĆ: Život je čudo. Ponekada razmišljam da je jedno ljudsko biće, jedan od 40 hiljada spermatozoida. Taj jedan je uspeo, a onih 39999 uspeli nisu. Znači, svako ko se rodio je šampion. On je uspeo u odnosu na 40 hiljada drugih. Mnogi kažu - Šta će mi život. Čoveče, tvoja odgovornost i pred Bogom i pred tobom je ogromna. Pobedio si u najvažnijoj od svih utakmica. Živ si. Rodio si se. Uradi nešto pozitivno sa svojim životom. Još samo to da se u našem narodu prelomi. Gluposti su fraze - ma lako ćemo, sutra ćemo, ne može to, oni su protiv nas, svetska zavera.
Godina prva
Što ne prolete ptica neka
ispred njega u tom trenu,
pa da plačem za njom?
Što košava,
koje ima kad ne treba,
ne dunu sa reke,
pa zrno da skrene?
Što sunce ne skoči iza krova
i ubici oči ne zaslepi?
Što se zemlja ne zatrese u sekunda,
da ruku mu trgne,
da prst mu zadrhti?
Što se magla nenadana, gusta,
ne spusti oko njega kao štit?
Što? Što?
Što pop u ckrvi pričaše o svemu,
samo ne o njemu?
Što dođoše oni što poganim jezikom ga ubiše
i ružiše i nazivaše najgrđim imenima,
da uvere sebe da ga stvarno više nema?
I pade mrak na Srbiju
i ne vide se više da je među šljivama
i počeše iz crne zemlje izlaziti na videlo
štakori i slepci, gušteri i zmije
i razmileše se po njivi tek zaoranoj
i baciše se na onu malu biljku
što krenu da raste.
I rastgroše je deleći
neko list, neko cvet, stabljiku
i pretvoriše njivu u ledinu.
I čekaće još mnogo godina da se rodi dete
da stasa i bude k’o on,
a on će im opet reći
pustite mene, a vi spavajte
nek vostane ona Srbija
što je uvek budna i hoće da radi
jer i Dositej što napisa
to beše k’o Zoran učen više od svih
i obučen po evropski
i jezike govorio i putovao mnogo
i zaostalost i sujeverje u narodu grdio,
protiv svemoći crkve bio.
Al’ pevaše je ponajviše
baš oni koji živeše u mraku
i držaše je u mraku
jer svetlosti i svakog posla
i svega tuđeg se plašiše
oni koji ne trebaše ni da se probude.
Pevaju je i danas
ne znajući da pesma o njima ne govori.
Čedomir Petrović
Za tu svrhu odabrala sam delove iz dve emisije emitovane na RSE. Prva je bila povodom prve godišnjice od ubistva, a druga iz serijala Ponoćni gost, kada je povodom druge godišnjice od ubistva premijera Đinđića o njegovom ljudskom, političkom i filozofskom liku i delu, precizno i nadahnuto govorio Branislav Lečić, dramski umetnik, nekada ministar kulture u vladi Zorana Đinđića.
Ono što nam je Zoran Đinđić darovao u nasleđe, čak i danas, 2007. godine, u Srbiji zvuči kao da je izrekao neko ko tek dolazi iz neke daleke budućnosti jer kako neko reče: "Kada se lepo upakovana gomila laži uspe da proda narodnim masama, polako i sistematski tokom nekoliko hiljada godina, onda se istina smatra totalnom besmislicom, a onaj koji je pripoveda totalnim ludakom". Za svoje poštovaoce i sve ljude koji teže istini, Zoran Đinđić je bio i ostao čovek budućnosti.
ĐINĐIĆ: Mi stojimo uz svoju istoriju, uz njene svetle i tamne strane. Ništa što je deo naše istorije neće biti ukinuto. Naprotiv. Mislim da će 2003. i 2004. godina biti godina otvaranja novih muzeja povodom 200 godina Prvog srpskog ustanka i, naravno, smeštanja ovih postojećih muzeja u jedan kontekst nepristrasne i objektivne istroije. Istina je ono što je pisalo u novinama da sam zamolio naše kolege u Užicu da spreče da se Titove biste, koje su pravljenje pedesetih i šezdesetih godina, prodaju kao staro gvožđe. Mislim da je to naša istorija. Niko nema pravo da se prema svojoj istoriji odnosi ignorantski i da bude sudija šta od te istorije ide u kontejner, a šta u vitrine.
Prva godišnjica
Godinu od ubistva premijera, nova vlada na čelu sa novim premijerom, Vojislavom Koštunicom, ne obeležava zvanično ovaj događaj. Komemoraciju i parastos organizuje Fondacija doktor Zoran Đinđić, na čijem čelu je Ružica Đinđić, supruga ubijenog premijera i Demokratska stranka. Takav začuđujući odnos novih vlasti komentarišu Vesna Pešić i Dragoljub Mićunović:
PEŠIĆ: Zoran je ubijen, ne kao privatna ličnost i ne kao stranački lider, iako je u to vreme bio predsednik Demokratske stranke, nego je bio ubijen kao premijer Srbije. Moje osećanje gorčine je zbog toga što se to odvija samo na jednom stranačkom koloseku, a nema zvaničnog obeležavanja godišnjice. To pokazuje da naša država nije ni u kakvom pogledu konstituisana kao jedan javni organ koji o takvim stvarima brine.
MIĆUNOVIĆ: Ako neka zemlja, ili neka vlast, želi da poštuje sebe i svoje građane, koji su spontano ispratili Zorana Đinđića sa takvim bolom i poštovanjem i sa takvom masovnošću, koja je zadivila svet, onda u tom smislu treba da se ponašaju i oni. To treba da učine onako kako to zaslužuje, ne samo Zoran Điniđić, nego kako zaslužuju i građani Srbije.
ĐINĐIĆ: Ko vama daje pravo da budete umorni u ime ovoga naroda? Ako ste umorni, idite pa spavajte! Ako ne bude ovo izglasano, šta će biti izglasano? Ništa! Još godinu dana će te spavati, pa još deset godina, pa još 100 godina, kao Trnoružica koja čeka svoga princa da je probudi. Prošle su bajke. Ovo je realan život. Preuzmite na sebe odgovornost kao realni političari, u realnoj zemlji, ili se sklonite sa političke scene, pa idete i spavajte u nekoj bajci.
ĐINĐIĆ: Ne može jedan kamion mene da spreči da dođem u Banja Luku. Mislim da je to bio neki nesavesni vozač koji uči da vozi na autoputu. Pošto smo mi jedan impulsivan narod, ljudi često, i na svoju štetu, rade neke stvari. Umesto da u svom dvorištu vežba vožnju, vežbao je na autoputu. Bilo bi to sada preterano smatrati pokušajem ugrožavanja moje bezbednosti. Mediji nisu objavili da na utakmici koju smo igrali, gde sam se povredio, nije bila žandarmerija, nego da su to bile specijalne antiterorističke jedinice. Sada bi možda tumačenje bilo da je to bio neki napad na moj integritet, ali naravno da nije. Mislim da su sve to normalne životne situacije i da smo mi jedna mediteranska zemlja gde se ljudi malo komotnije ponašaju, a iz toga proističu i dobre i loše strane.
ĐINĐIĆ: Lako je biti veliki kada pobediš, ali i kada ne pobediš, treba da zadržiš minimum dostojanstva i da ispratiš taj rezultat, pogotovo ako su pravila igre bila poznata i ranije.
ĐINĐIĆ: Stani čoveče! Tvoja odgovornost je i pred Bogom i pred tobom ogromna. Ti si pobedio u najvažnijoj od svih utakmica. Živ si! Rodio si se! Uradi nešto pozitivno sa svojim životom. Gluposti su fraze - ma lako ćemo, sutra ćemo, ne može to, oni su protiv nas, svetska zavera! To su sve gluposti.
To su sve gluposti! A šta nisu gluposti? Kakvo je to društvo koje je ubilo Zorana Đinđića i zašto? Zašto dve godine posle biva sve ovako kako biva?
BRANISLAV LEČIĆ: Kako kaže Zoran – sve su to gluposti, misleći na naše zablude, na ono što se konstantno prodaje, da postoje spolja zavere prema nama, nebeskom narodu, i tako dalje. A šta ako zavera stvarno postoji? Ali ne zavera protiv naroda, od strane nekih koji su izvan njega, nego ako zavera postoji protiv sopstvenog naroda? Šta ćemo ako poverujemo da je to moguće, ako utišamo svoj razum i oslušnemo svoje srce i ako u tom srcu čujemo glas koji nam kaže - pa zaista je sve u skladu sa tezom da zavere ima, a pri tome ne moramo biti suviše racionalni, pa ako hoćete čak ni ljudi koji su od duha ili od umetničkog nadahnuća, kod kojih je intuicija razvijena. Može se zaćutati i oslušnuti srce i shvatiti da takva mogućnost postoji.
Lično mislim, slušajući svoje srce, da je ovde jedna ekipa ozbiljno zaverena protiv sopstvenog naroda i da ona dugo traje i da ono što mi vidmo, nije ono što mi vidimo i da ono što u institucijama koje postoje u društvu mi očekujemo jeste jedna vrsta obmane, da u suštini te institucije ne rade svoj posao i da nisu u skladu sa osnivačkim aktima u kojima piše šta treba da rade, nego da se tu nalaze neki ljudi koji pripadaju jednom javnom ili tajnom zavereničkom društvu. Obzirom da tajna u Srbiji po svim pravilima ne može da traje, postavlja se pitanje zašto ona traje? Odakle i kako, po kom kodu i kodeksu ti ljudi sebi daju za pravo da rade suprotno interesima naroda u ovom vremenu?
KOŠTUNICA: Kao što postoje ratni profiteri, postoje, davno je rečeno, i antiratni profiteri. Među antiratnim profiterima, u našoj javnosti, kao posebna podvrsta postoje haški profiteri.
ĐINĐIĆ: Liderstvo se sastoji u tome da donosite nepopularne odluke. Liderstvo nije u tome da se dodvoravate narodu. Ovoga trenutka našoj zemlji je potreban reprogram dugova, potrebno je potpuno ulaženje u međunarodne institucije, garancije za kredite da bi ovde bila otvorena radna mesta i da bi ljudi imali od čega da žive. Bez pune saradnje sa Haškim sudom to nije moguće. Zbog toga možemo samo da donesemo odluku da izađemo iz UN i međunarodne zajednice, da prekinemo sve odnose, iskreno, fer i pošteno, da se ne šalimo, ili s druge strane da potpuno sarađujemo.
LEČIĆ: Sve što se tiče Zorana, sve što je zabeleženo je neverovatno živo. Na bilo kom mestu, sve što pročitate je delotvorno i prepoznatljivo u sadašnjem životu i stvarnosti. Zanimljiv deo teksta je iz knjige San o Srbiji, intervju koji je napravila Vesna Malešić posle 5. oktobra. Mislim da je pravljen iz dva-tri navrata, ali je zapanjujuće s kojom preciznošću je on sve predvideo. Tu se vidi sva njegova politička genijalnost. U tom njegovom intervju se nalazi i odgovor na mnoge stvari koje nas muče:
"SDB je napravila strategiju da se između Koštunice i mene napravi rascep. Po tom planu ja treba da budem proglašen za zlo, za onoga ko je organizovao samo loše stvari – nemire, nerede, mračne operacije, a da je Koštunica umeren čovek koji štiti mir, red, zakon i bezbednost. Ja sam zli duh koji negde iz pozadine pokušava da sruši i Koštunicu i ceo sistem, sada ne više u službi stranih sila, nego u službi stvaranja svoje mreže vlasti, koja će se u jednom trenutku pokazati. Svi će shvatiti da sam ja kao Iznogud preuzeo vlast u Srbiji. Onda, nema Koštunice, nema demokratije, nema DOS-a, postojim samo ja. U suštini od tada do danas taj scenario funkcioniše. Njihova je namera da aktiviraju sve svoje ljude koje su celu deceniju zasađivali po raznim organizacijama i medijima da rade na tom planu. Svuda treba da se pojavljuje priča - Koštunica je odličan, DOS je privremen, a Zoran Đinđić je demon. On upada u firme i banke, on napada Radeta Markovića da bi vratio Stanišića i stare kadrove SDB-a, on drži PINK, Palmu, RTS, Narodnu banku. Sve što se dešava u Srbiji, on organizuje, a sve sa namerom da zameni Miloševića i da preuzme vlast. To je scenario koji se punom parom sprovodi. Taj scenario je pripremio vrh SDB-a, zajedno sa vrhom JUL-a. To je njihova nova faza borbe protiv neprijatelja. U toj fazi, Koštunica nije neprijatelj. U toj fazi Zoran Đinđić je neprijatelj i računaju ako mene sruše, praktično će u drugoj formi zadržati kontinuitet. Osećao sam da počinje specijalni rat protiv mene."
ĐINĐIĆ: Imamo ogromnu istorijsku šansu da uradimo nešto veliko, i u ovoj zemlji i u ovom regionu, ali moramo mnogo da se trudimo kako bi smo izbegli rizike i iskušenja. Nije nikakva garantovana stvar da smo osvojili demokratiju, da idemo u ekonomske reforme, da idemo prema Evropi. To je šansa koja sutra može da bude prokockana. Ono što me pomalo pogađa i boli je to što ne osećam u našem društvu svest o tome.
RSE: Uvek sam pokušavala da napravim razmeru odgovornosti filozofa i odgovornosti političara. Šta je on čemu žrtvovao? Citatom iz knjige Alisa s one strane ogledala, Zoran počinje jednu svoju davnu filozofsku studiju, negde iz 1978. godine, a citat glasi: "U ovoj zemlji moraš neprestano trčati iz sve snage ako hoćeš da ostaneš u mestu". Uprkos tome, on je kao političar gradio vizuru budućnosti i bio sav usmeren ka budućnosti.
LEČIĆ: Ima u tome ironije. Ima jednog finog, intelektualnog cinizma. Nije on bio cinik, ali je imao dozu ironije, samoironiju pre svega. To jeste neka naša tragedija, što trčimo, a stojimo u mestu, ili, tamo gde se pokazuje energija, svako ko se miče je kriv – on brže tone. Onda se izrodila psihologija, ili filozofija - Ne moj ni da mičeš jer ionako toneš. Pa zašto, kada se mičeš, da brže toneš, kao da se svi nalazimo u živom blatu. Bolje je - Fino se opusti i uživaj u tom tonjenju. Ipak, imaš neko vreme, pa će ti na kraju oči izviriti i imaćeš zadnji pogled, miran pogled, u nebo. Tako ćeš i nestati u živom blatu.
Mislim da je Zoran imao odgovor na to. On je imao neverovatnu brzinu. Ta brzina je bila dobar deo njegovog temperamenta, ali je bila izbor. On je želeo najplemenitije da nas prevari. Tom brzinom želeo je da spreči mogućnost naše analize svakog poteza tog prelaska od tačke A do tačke B, da pređemo reku, a da se ne sudarimo baš sa svakim momentom straha koji sledi u svakoj promeni. Znajući da je društvo prilično konzervativno, da ima izmišljeni tradicionalizam, da ima jedan populistički primitivizam, kao posledicu jednog poretka koji je upravo te stvari negovao da bi opstao, da bi opstali oni na vlasti, onda je u takvom stanju bilo neophodno da ne računaš odmah na pojavu svesti i želju da se promeniš, nego daj da ti pokažem, veštim i brzim ritmom, kako taj ritam prija, kako život u svom damaru, u svom izazovu, u svom nagonu, u svojim lepim bojama predstavlja zaista pravi izazov za tebe.
Čoveče, zapostavljen si! Ponižen si! Zaklopili su ti vidike! Zarobili su te! A ti imaš tako mnogo kvaliteta i treba da izađeš na svetsku scenu, a ne da budeš kao neki čovek iz geta. Kao da je večni rat i kao da te svi mrze i kao da si ti neprijatelj svemu. U toj mržnji, u tom siromaštvu, u toj bedi još ti dodaju da maštaš uz gusle da si nebeski narod. I time se ceo krug zatvara. Maštaš o posebnosti, uzvišuješ sebe, istoriju gledaš sa velikim uveličavanjem, a u stvari ne shvataš da si zarobljenik, da nisi slobodan. Sloboda nastaje onoga momenta kada taj poklopac skloniš i kada pristaneš na to da si čovek, da si pojedinac, da nisi mnogo veliki i mnogo pametan, ali da imaš šansu, a sloboda je minimum koji se od tebe traži.
ĐINĐIĆ: Pozivam vas pojedinačno da se probudite veseli i da kažete - Evo još jedan dan. Imam šansu da uradim nešto. A ne, kada se dan završi, da kažete - Hvala Bogu, još jedan dan se završio.
LEČIĆ: Zameniti Zorana Đinđića je nemoguće. Nemoguće je očekivati da će se sada pojaviti neko ko će biti isti on, ili neko ko najviše na njega podseća. Mislim da nije, ni dobro, ni pravilno jer sve što na taj način želi da postoji može biti shvaćeno kao nešto iz druge ruke, a znate da je to polovna roba. Gospod Bog pravi originale i od svakog čoveka očekuje ono što on jeste, da se realizuje. Kvalitetni i dobri ljudi, duhovni ljudi, hrabri ljudi, pametni ljudi, treba da budu inspiracija i mesto učenja svih. To su oni koji su sposobni da shvate Zoranovu poruku, koji uspevaju da je pronađu u sebi, koji su nadahnuti time i koji uspevaju da nađu i put i jezik, ne samo da rastumače i da sprovedu tu misao u delo, nego da jasnim političkim akcijama nastave taj kontinuitet ili primenu tog alata koji je on najavio, nešto što je potpuna modernizacija politike. On je sve ljude oko sebe neprekidno edukovao da je vreme bitno i da sve to što se reši i donese kao odluka mora i da se sprovede u delo, a da to sprovođenje u delo ima svoj rok.
ĐINĐIĆ: Život je čudo. Ponekada razmišljam da je jedno ljudsko biće, jedan od 40 hiljada spermatozoida. Taj jedan je uspeo, a onih 39999 uspeli nisu. Znači, svako ko se rodio je šampion. On je uspeo u odnosu na 40 hiljada drugih. Mnogi kažu - Šta će mi život. Čoveče, tvoja odgovornost i pred Bogom i pred tobom je ogromna. Pobedio si u najvažnijoj od svih utakmica. Živ si. Rodio si se. Uradi nešto pozitivno sa svojim životom. Još samo to da se u našem narodu prelomi. Gluposti su fraze - ma lako ćemo, sutra ćemo, ne može to, oni su protiv nas, svetska zavera.
Godina prva
Što ne prolete ptica neka
ispred njega u tom trenu,
pa da plačem za njom?
Što košava,
koje ima kad ne treba,
ne dunu sa reke,
pa zrno da skrene?
Što sunce ne skoči iza krova
i ubici oči ne zaslepi?
Što se zemlja ne zatrese u sekunda,
da ruku mu trgne,
da prst mu zadrhti?
Što se magla nenadana, gusta,
ne spusti oko njega kao štit?
Što? Što?
Što pop u ckrvi pričaše o svemu,
samo ne o njemu?
Što dođoše oni što poganim jezikom ga ubiše
i ružiše i nazivaše najgrđim imenima,
da uvere sebe da ga stvarno više nema?
I pade mrak na Srbiju
i ne vide se više da je među šljivama
i počeše iz crne zemlje izlaziti na videlo
štakori i slepci, gušteri i zmije
i razmileše se po njivi tek zaoranoj
i baciše se na onu malu biljku
što krenu da raste.
I rastgroše je deleći
neko list, neko cvet, stabljiku
i pretvoriše njivu u ledinu.
I čekaće još mnogo godina da se rodi dete
da stasa i bude k’o on,
a on će im opet reći
pustite mene, a vi spavajte
nek vostane ona Srbija
što je uvek budna i hoće da radi
jer i Dositej što napisa
to beše k’o Zoran učen više od svih
i obučen po evropski
i jezike govorio i putovao mnogo
i zaostalost i sujeverje u narodu grdio,
protiv svemoći crkve bio.
Al’ pevaše je ponajviše
baš oni koji živeše u mraku
i držaše je u mraku
jer svetlosti i svakog posla
i svega tuđeg se plašiše
oni koji ne trebaše ni da se probude.
Pevaju je i danas
ne znajući da pesma o njima ne govori.
Čedomir Petrović