Ova dva slučaja, Handke i Cobel, reagovanja i prijemčivost za jedan ili drugi pogled, samo su povod da razmislimo o tome na koji način se u Srbiji instrumentalizuje mišljenje koje nam dolazi iz sveta. Na koji način i zašto se ovdašnja elita, bez dubljih razmatranja, odlučuje da prigrabi ili pokudi ovog ili onog takozvanog stranca i da li ova instrumentalizacija ikada ide ma i korak dalje od opredelivanja za ono mišljenje koje doprinosi samo ličnom političkom stavu?
O tome govore:
* Ljubiša Rajić, profesor beogradskog univerziteta.
* Ivana Vujić, pozorišna rediteljka.
****
RAJIĆ: Peter Handke i ambasador Cobel su dva čoveka koji pripadaju sasvim različitim društvenim sferama. Handke je pisac koji ono što govori, govori iz svojih osećanja, a može se raspravljati da li neko voli ili ne volji njegova osećanja. On nema nikakvu političku težinu van redova jednog dela intelektualaca u Nemačkoj i na njega negativno reaguju, pre svega, intelektualci na desnici. Njegov problem je u tome što kada podržava Srbiju, ili Srbe, ne pravi nikakvu razliku između toga koga i kako podržava, te on u jednu reč trpa ceo narod - i demokratsku opoziciju i Miloševića i Radikale i bilo koga drugog i time postiže suprotan učinak. S druge strane je veoma pogodan za instrumentalizaciju - ima jedan strani pisac, koji je uz to i poznat, koji je plemenit i sve nas podržava. Pri čemu pod tim, sve nas, podrazumevaju po pravilu, podržava nas Radikale, Socijaliste i uopšte nacionaliste.
Cobel je pak sasvim drugi slučaj. On daje političku analizu, ne govori na osnovu svoga osećanja žući, ili bilo čega drugog, iako se ne može isključiti da neka osećanja u to ipak meša. Ne ume sasvim da odmeri način na koji će to reći, ali to je vezano s time da je Nemačka jedna od najvećih i najmoćnijih zemalja na svetu. Moramo shvatiti da smo u odnosu na Nemačku mi bukvalno jedan deo njihove pokrajine. Kod njih bi smo bili svrstani negde kod načelnika neke službe u nekom ministarstvu. Mi nismo značajniji od toga, ma koliko nama to bilo teško da pojmemo.
Cobel je preterao u onome što je rekao i zbog toga je bio vrlo pogodan da bude instrumentalizovan, tako što će ga neko podržati ili napasti u određenom trenutku. Vidim da ga pre svega svi kritikuju, a vlada se uzbudila. Cobel je ukazao na nešto o čemu mi nećemo da razgovaramo.
Kada govorimo o tome da je Kosovo vekovno naše i da ga mi moramo sačuvati, onda pri tome zaboravljamo da je Kosovo naše tek od 1912. godine i da je ono već 1912. godine bilo izgubljeno jer umesto da se Albancima na Kosovu daju puna građanska prava i da se oni uklope u politički život Srbije, dole je uveden vojno-policijski režim. Pre toga Kosovo nekoliko stotina godina nije bilo deo Srbije. To što dole žive Srbi je jedna sasvim druga stvar.
Vojvodina nikada nije bila deo Srbije. Postala je deo Srbije iza Prvog svetskog rata, a pretežno srpsko stanovništvo živi u njoj tek dobro iza Drugog svetskog rata, zahvaljujući naseljavanju srpskog stanovništva, kolonista sa teritorije Bosne i Hercegovine, Dalmacije i Hrvatske.
On ukazuje na to da mi imamo dva različita pristupa. Jednom se pozivamo na istorijski kontinuitet, drugi put se pozivamo na granice, treći put se pozivamo na stanovništvo, četvrti put na neku duhovnu vertikalu, peti put na nešto peto. To je prosto neodrživo u međunarodnim odnosima. Mi, mali, siromašni i suštinski beznačajni pokušavamo da se takmičimo sa nekim ko je veliki i moćan. To da se mi nalazimo na nekom geostrateški važnom mestu, više nije tačno. Nekada je bilo tačno, ali više nije. To se vidi po kamiondžijama koji Srbiju obilaze preko Rumunije i Bugarske jer im je tako jeftinije. Običan turski vozač teretnog kamiona je shvatio da mi više nismo toliko bitni i da put preko Srbije nije baš najkraći put između Zapadne Evrope i Bliskog Istoka.
Na žalost, iskazi tog tipa, ili sličnog tipa, uvek bivaju aktualizovani i upotrebljeni u sukobu između Prve Srbije, one nacionalističke i ove druge koja je antinacionalistička. Onda se i ta Druga, pošto se razlikuje, posvađa oko toga ko i kako može da bude naša podrška. Tako dobijamo ceo taj spektar, od Danijela Šifera, koji je apsolutno nepoznat i beznačajan na Zapadu, ali se ovde dobro koristio tom svojom kvazi-podrškom Miloševićevom režimu, preko Limonova koji je beznačajan u Rusiji i u Rusiji kažnjen, pa redom do slučaja Handke i Cobel. Pri čemu neki uticajni i ozbiljni ljudi govore o prilikama na ovom terenu, kao što je to bio Jiri Dinzbir i još neki drugi, kao Mark Novicki, ombucman na Kosovu. Oni se ne uzimaju ozbiljno jer oni ne mogu tako lako da se instrumentalizuju. Oni pristupaju strogo analitički, a to našim vlastima i našim političarima ne odgovora. Većina naših političara nije u stanju da razmišlja analitički. Njihov intelektualni domet nije dovoljno jak za to. Analitičko razmišljanje, koje nije upućeno osećanjima, nego razumu, vrlo teško može da se aktualizuje i upotrebi u dnevno-političke svrhe.
Na žalost, na političkoj sceni Srbije, a u poslednje vreme pre svega na onom njenom antinacionalističkom delu, počeo je polako da se razvija sindrom Hamlet, gde je ona njegova čuvena replika – Biti, ili ne biti, pretvorena u - Ili ću ga ja njemu, ili će ga on meni. To je delimice zasnovano na sukobu objektivnih interesa, delimice zasnovano na različitim političkim viđenjima. Stara savezništva ne izgledaju više postojana. Ljudi su se razišli iz nekih različitih simpatija i umesto da se bore za demokratizaciju Srbije, sada više nisu u stanju da sednu i da razgovaraju jasno, bez ličnih sujeta i ličnih interesa o tome šta je najbolje za državu Srbiju i za njene građane. Ipak, govore o građanima Srbije, a ne samo o Srbima. Nemojmo zaboraviti da skoro jedna četvrtina građana Srbije nisu Srbi. Ovaj put su se podelili upravo oko tog odnosa prema pregovorima sa Evropskom unijom i u tome jedni vide mogućnost da se nešto stvarno uradi, tako što će Evropska unija prekinuti te pregovore i nastaviti ih tek kada Mladić bude isporučen, a drugi vide neke blaže varijante, želeći pri tome da jedna grupa uključi i nevladin sektor u te pregovore. Nevladin sektor ne čini deo pregovora između dve državne institucije. Oni mogu da čine savetnike, ali ne pregovarače. Države pregovaraju kao države, a nevladine organizacije kao nevladine organizacije.
Problem je da oni koji traže da se izvrši pritisak na Srbiju, Srbiju posmatraju kao jednu homogenu celinu i žele da pritisnu celu Srbiju. Pritisak je efikasan ako je upućen na onoga ko donosi odluke. Koliko je glup pritisak na celu državu, videlo se prilikom bombardovanja, kada je američka propaganda govorila da ako dovoljno pritisnu stanovništvo Srbije, ono će se dići na ustanak i svrgnuti Miloševića. Istovremeno se govorilo da je Srbija jedan veliki konclogor, ali da narod treba da smeni predsednika države. Nisam čuo da su zatvorenici u konclogoru uspeli izborima da smene komandanta konclogora. Tako je čitava ta priča bila potpuno besmislena. Na žalost, i na Zapadu rade političare i oni u drugim političarima ne vide one koje treba pritiskati. Oni vole da pritiskaju druge narode, ili da pritiskaju sopstveni narod, a da se sa političarima samo tuku oko vlasti. Mislim da je ideja da treba prekinuti sve odnose sa Srbijom, pogrešna, koliko god je ona druga ideja da treba nastaviti pregovore sa Srbijom, pa se nadati da će jednog dana da isporuče generala Mladića, delovala neprihvatljivo jer onda to može brže isporučenje da odgodi na neki beskonačan rok. Nemojmo pri tome zaboraviti da su tu isti političari na Zapadu sve vreme gledali kroz prste i Mladiću i Karadžiću dok su mogli da ih uhapse u Bosni i Hercegovini, pre svega SAD. Bio je potpuno jasan pritisak SAD-a, UNMIK administracije i dela Evropske unije da se Haradiniju ne sudi jer im je nužan iz političkih razloga.
Pojavila se situacija da smo se podelili oko favorita i ne favorita onih sa druge strane. Mi još uvek nismo u stanju da shvatimo kako oni reaguju. Naš problem je u tome što mi uvek sve stvari posmatramo isključivo iz naše perspektive. Nismo u stanju da uđemo u glave onih sa druge strane i da vidimo kako oni to doživljavaju. Mi smo nekada za nekog visokog birokratu iz Evropske unije jedino sredstvo pomoću koga će on da obezbedi bolju ili slabiju karijeru. Kada budemo shvatili koji je naš objektivni položaj i šta mi objektivno značimo, onda ćemo, možda, nešto moći i da uradimo.
****
VUJIĆ: Kako bi rekao Vladimir Velmar Janković, čuveni prevodilac i visoki intelektualac Srbije pre Drugog svetskog rata, nikada u Srbiji mira. Što bi se reklo - nikada mira i uvek neke vrste rata i tenzije.
Sada smo dobili poruke gospodina Cobela. Naravno da je to što Cobel govori neprimereno njegovoj poziciji, potpuno neprimereno mestu jednoga ambasadora. On čak ni sa sopstvenom ženom ne može da govori takve stvari o zemlji u kojoj je ambasadorem. On mora tu zemlju razumeti, voleti, učiti jezik te zemlje i dobro razumeti situaciju te zemlje. Ovo nije ništa novo za Srbiju i mi ne treba da budemo stalno iznenađeni. Mislim da je to naša greška. Mi kao da nismo dovoljno obavešteni sami o sebi. Mi se stalno zbunimo ako je situacija komplikovana i teška. Reakcije na Cobela su takođe slične nama. Sada se pojavljuje hiljade dušebrižnika koji napadaju Cobela. On nije bitan. Čovek koji je ambasador, a može da daje tako neodgovorne izjave, mene zaista ne zanima. Mislim da on kao ambasador nije interesantan nama, ali ono što je nama interesantno jesu naše reakcije. Iz najvećih kritika i najlošijih situacija svaka zemlja je dužna da po sebe izvuče ono što je korisno za nju. Šta mi možemo izvući iz ovoga što se događalo? Najskorije to je jedna izjava koja je potpuno haotična, koja pripada tom nekom opštem mestu velikih država Evrope, gde se maloj državi oduzima svako pravo na autonomiju i na njen značaj u bilo kakvim velikim svetskim događajima.
Iako Srbija pripada grupi malih zemalja, za razliku od Nemačke koja broji 80 miliona stanovnika, sigurno je da ono najinteresantnije nisu teme tipa Cobel. On je jasan sam sebi i u potpunosti je iskazao sebe, i svojoj državi i svom narodu, kao i našem narodu. Mislim da je mnogo važnije da mi imamo strategiju za sebe, kao mali narod koji je uvek u poziciji da svoju strategiju mora ozbiljno da shvati, da se bavi sopstvenim narodom i da pokušava sebi maksimalno da pomogne. Nije sada tema da se mi iscrpljujemo u diskusiji šta je Cobel rekao. Oko toga su višesatne rasprave i okrugli stolovi.
Više bih volela da ima okruglih stolova i rasprava o situaciji na Kosovu, o pomoći srpskom narodu na Kosovu, koji se sigurno nalazi u jednom nezavidnom položaju, vrlo teškom položaju i jednoj tako haotičnoj evropskoj, svetskoj, situaciji kakva je Kosovo, koja se predstavlja kao presedan, koja nije presedan. Živeti u presedanu, koji nije presedan, u današnje surovo vreme, znači biti na goloj pustari gde ti se stalno radi o životu. Kosovo jeste prostor velikog nasilja. Ako ujedinjena Evropa govori da njeno ujedinjene donosi mir, onda se ona mora baviti Kosovom kao mestom stalnog nasilja i mora izučiti zašto to nasilje nastaje. Ono neće nestati tek tako, nikakvim planovima, niti rušenjem jednog naroda. Srpski narod i srpske vlasti, intelektualci ili neka srpska elita, moraju idejno da predvode svoj narod, mali narod, i da mu objasne koji je njegov značaj. Ako imamo svoje puteve, mi se ne moramo bojati toga kada ćemo ući u Evropsku uniju, a očigledno da ih i nemamo.
Nije mi Cobel interesantan. Meni su interesantni naši političari koji još uvek ne uspevaju da naprave vladu, koji moraju svoju borbu ka prosvetiteljstvu svoga naroda da naprave tako jakom, tako snažnom, tako uzbudljivom da i gospodin Cobel, ne samo da nauči sve naše replike i izreke, nego i da recituje našu poeziju i da bude ponosan na to.
Cobel je samo jedan odsjaj, a ogledalo koje je nama bitno je ogledalo u kome smo mi sami takvi kavi smo. Šta je Srbija danas, u XXI veku, koji su njeni razvojni ciljevi, šta je tema srpskog naroda, šta srpski narod treba da predstavlja sebi, šta treba da predstavlja Evropi, koje su koleracije sa Evropom, koje su koleracije sa regionom i šta mi tu možemo da uradimo?
Slovenija je brojčano mnogo manja, a ona se pojavljuje na Kosovu sa svojim vojnim trupama. Vojne trupe su prve trupe koje ulaze kao predvodnica ekonomske invazije i jednog ozbiljnog trgovinskog rata za teritoriju. Mislim da Srbija mora da se trgne iz opštih mesta. Umesto da Cobelu odgovorimo akcijama, temama, novim idejama, našim novim projektima, nama samima, mi sada kao nešto njega grdimo. Postoji njegov šef koji je obavešten jer je odmah posle pet minuta išao na javno izvinjenje. To je bila konferencija za štampu na kojoj nije bilo nikakvih pitanja za novinare. Nemačka na taj način štiti svog čoveka koji je pogrešio. Srbija bi morala da nudi svoje akcije i svoje spektakle. Oni mogu biti kulturni, sportski, privredni. Srbija mora brinuti o svom stanovništvu i njegovom zdravlju, prosvećenju, ujedinjenu srpskog naroda, kao što se Nemačka jako lepo ujedinila posle 50 godina, ali i proizvela genocid i smrt dvadesetak miliona ljudi širom sveta. Nemojmo gubiti vreme na neke ljude koji za novinare govore jedno, a bez novinara govore nešto treće. To su neki ljudi koji ne govore istinu.
Majka Petera Handkea je bila Slovenka. Vrlo interesantan je i njen životni put. Ona ima svoju usamljenost i ona je izvršila samoubistvo, što je sigurno obeležilo ovog velikog pesnika, ne samo romanopisca i dramskog pisca. Zašto da se jedan individualac, jedan umetnik ne suprotstavi režimima globalizma time što će neki novac pokloniti nekim ljudima koje smatra ugroženim i koji smatra da je njima korisnije dati tu nagradu, nego njemu jer on ima dovoljno? Mislim da je to jedan sasvim dostojanstven čin i da je to prava stvar. Handke se svojim postupkom suprotstavlja kao pojedinac globalističkoj politici, koja ne vidi ni pojedinca, ni pojedine male narode.
O tome govore:
* Ljubiša Rajić, profesor beogradskog univerziteta.
* Ivana Vujić, pozorišna rediteljka.
****
RAJIĆ: Peter Handke i ambasador Cobel su dva čoveka koji pripadaju sasvim različitim društvenim sferama. Handke je pisac koji ono što govori, govori iz svojih osećanja, a može se raspravljati da li neko voli ili ne volji njegova osećanja. On nema nikakvu političku težinu van redova jednog dela intelektualaca u Nemačkoj i na njega negativno reaguju, pre svega, intelektualci na desnici. Njegov problem je u tome što kada podržava Srbiju, ili Srbe, ne pravi nikakvu razliku između toga koga i kako podržava, te on u jednu reč trpa ceo narod - i demokratsku opoziciju i Miloševića i Radikale i bilo koga drugog i time postiže suprotan učinak. S druge strane je veoma pogodan za instrumentalizaciju - ima jedan strani pisac, koji je uz to i poznat, koji je plemenit i sve nas podržava. Pri čemu pod tim, sve nas, podrazumevaju po pravilu, podržava nas Radikale, Socijaliste i uopšte nacionaliste.
Cobel je pak sasvim drugi slučaj. On daje političku analizu, ne govori na osnovu svoga osećanja žući, ili bilo čega drugog, iako se ne može isključiti da neka osećanja u to ipak meša. Ne ume sasvim da odmeri način na koji će to reći, ali to je vezano s time da je Nemačka jedna od najvećih i najmoćnijih zemalja na svetu. Moramo shvatiti da smo u odnosu na Nemačku mi bukvalno jedan deo njihove pokrajine. Kod njih bi smo bili svrstani negde kod načelnika neke službe u nekom ministarstvu. Mi nismo značajniji od toga, ma koliko nama to bilo teško da pojmemo.
Cobel je preterao u onome što je rekao i zbog toga je bio vrlo pogodan da bude instrumentalizovan, tako što će ga neko podržati ili napasti u određenom trenutku. Vidim da ga pre svega svi kritikuju, a vlada se uzbudila. Cobel je ukazao na nešto o čemu mi nećemo da razgovaramo.
Kada govorimo o tome da je Kosovo vekovno naše i da ga mi moramo sačuvati, onda pri tome zaboravljamo da je Kosovo naše tek od 1912. godine i da je ono već 1912. godine bilo izgubljeno jer umesto da se Albancima na Kosovu daju puna građanska prava i da se oni uklope u politički život Srbije, dole je uveden vojno-policijski režim. Pre toga Kosovo nekoliko stotina godina nije bilo deo Srbije. To što dole žive Srbi je jedna sasvim druga stvar.
Vojvodina nikada nije bila deo Srbije. Postala je deo Srbije iza Prvog svetskog rata, a pretežno srpsko stanovništvo živi u njoj tek dobro iza Drugog svetskog rata, zahvaljujući naseljavanju srpskog stanovništva, kolonista sa teritorije Bosne i Hercegovine, Dalmacije i Hrvatske.
On ukazuje na to da mi imamo dva različita pristupa. Jednom se pozivamo na istorijski kontinuitet, drugi put se pozivamo na granice, treći put se pozivamo na stanovništvo, četvrti put na neku duhovnu vertikalu, peti put na nešto peto. To je prosto neodrživo u međunarodnim odnosima. Mi, mali, siromašni i suštinski beznačajni pokušavamo da se takmičimo sa nekim ko je veliki i moćan. To da se mi nalazimo na nekom geostrateški važnom mestu, više nije tačno. Nekada je bilo tačno, ali više nije. To se vidi po kamiondžijama koji Srbiju obilaze preko Rumunije i Bugarske jer im je tako jeftinije. Običan turski vozač teretnog kamiona je shvatio da mi više nismo toliko bitni i da put preko Srbije nije baš najkraći put između Zapadne Evrope i Bliskog Istoka.
Na žalost, iskazi tog tipa, ili sličnog tipa, uvek bivaju aktualizovani i upotrebljeni u sukobu između Prve Srbije, one nacionalističke i ove druge koja je antinacionalistička. Onda se i ta Druga, pošto se razlikuje, posvađa oko toga ko i kako može da bude naša podrška. Tako dobijamo ceo taj spektar, od Danijela Šifera, koji je apsolutno nepoznat i beznačajan na Zapadu, ali se ovde dobro koristio tom svojom kvazi-podrškom Miloševićevom režimu, preko Limonova koji je beznačajan u Rusiji i u Rusiji kažnjen, pa redom do slučaja Handke i Cobel. Pri čemu neki uticajni i ozbiljni ljudi govore o prilikama na ovom terenu, kao što je to bio Jiri Dinzbir i još neki drugi, kao Mark Novicki, ombucman na Kosovu. Oni se ne uzimaju ozbiljno jer oni ne mogu tako lako da se instrumentalizuju. Oni pristupaju strogo analitički, a to našim vlastima i našim političarima ne odgovora. Većina naših političara nije u stanju da razmišlja analitički. Njihov intelektualni domet nije dovoljno jak za to. Analitičko razmišljanje, koje nije upućeno osećanjima, nego razumu, vrlo teško može da se aktualizuje i upotrebi u dnevno-političke svrhe.
Na žalost, na političkoj sceni Srbije, a u poslednje vreme pre svega na onom njenom antinacionalističkom delu, počeo je polako da se razvija sindrom Hamlet, gde je ona njegova čuvena replika – Biti, ili ne biti, pretvorena u - Ili ću ga ja njemu, ili će ga on meni. To je delimice zasnovano na sukobu objektivnih interesa, delimice zasnovano na različitim političkim viđenjima. Stara savezništva ne izgledaju više postojana. Ljudi su se razišli iz nekih različitih simpatija i umesto da se bore za demokratizaciju Srbije, sada više nisu u stanju da sednu i da razgovaraju jasno, bez ličnih sujeta i ličnih interesa o tome šta je najbolje za državu Srbiju i za njene građane. Ipak, govore o građanima Srbije, a ne samo o Srbima. Nemojmo zaboraviti da skoro jedna četvrtina građana Srbije nisu Srbi. Ovaj put su se podelili upravo oko tog odnosa prema pregovorima sa Evropskom unijom i u tome jedni vide mogućnost da se nešto stvarno uradi, tako što će Evropska unija prekinuti te pregovore i nastaviti ih tek kada Mladić bude isporučen, a drugi vide neke blaže varijante, želeći pri tome da jedna grupa uključi i nevladin sektor u te pregovore. Nevladin sektor ne čini deo pregovora između dve državne institucije. Oni mogu da čine savetnike, ali ne pregovarače. Države pregovaraju kao države, a nevladine organizacije kao nevladine organizacije.
Problem je da oni koji traže da se izvrši pritisak na Srbiju, Srbiju posmatraju kao jednu homogenu celinu i žele da pritisnu celu Srbiju. Pritisak je efikasan ako je upućen na onoga ko donosi odluke. Koliko je glup pritisak na celu državu, videlo se prilikom bombardovanja, kada je američka propaganda govorila da ako dovoljno pritisnu stanovništvo Srbije, ono će se dići na ustanak i svrgnuti Miloševića. Istovremeno se govorilo da je Srbija jedan veliki konclogor, ali da narod treba da smeni predsednika države. Nisam čuo da su zatvorenici u konclogoru uspeli izborima da smene komandanta konclogora. Tako je čitava ta priča bila potpuno besmislena. Na žalost, i na Zapadu rade političare i oni u drugim političarima ne vide one koje treba pritiskati. Oni vole da pritiskaju druge narode, ili da pritiskaju sopstveni narod, a da se sa političarima samo tuku oko vlasti. Mislim da je ideja da treba prekinuti sve odnose sa Srbijom, pogrešna, koliko god je ona druga ideja da treba nastaviti pregovore sa Srbijom, pa se nadati da će jednog dana da isporuče generala Mladića, delovala neprihvatljivo jer onda to može brže isporučenje da odgodi na neki beskonačan rok. Nemojmo pri tome zaboraviti da su tu isti političari na Zapadu sve vreme gledali kroz prste i Mladiću i Karadžiću dok su mogli da ih uhapse u Bosni i Hercegovini, pre svega SAD. Bio je potpuno jasan pritisak SAD-a, UNMIK administracije i dela Evropske unije da se Haradiniju ne sudi jer im je nužan iz političkih razloga.
Pojavila se situacija da smo se podelili oko favorita i ne favorita onih sa druge strane. Mi još uvek nismo u stanju da shvatimo kako oni reaguju. Naš problem je u tome što mi uvek sve stvari posmatramo isključivo iz naše perspektive. Nismo u stanju da uđemo u glave onih sa druge strane i da vidimo kako oni to doživljavaju. Mi smo nekada za nekog visokog birokratu iz Evropske unije jedino sredstvo pomoću koga će on da obezbedi bolju ili slabiju karijeru. Kada budemo shvatili koji je naš objektivni položaj i šta mi objektivno značimo, onda ćemo, možda, nešto moći i da uradimo.
****
VUJIĆ: Kako bi rekao Vladimir Velmar Janković, čuveni prevodilac i visoki intelektualac Srbije pre Drugog svetskog rata, nikada u Srbiji mira. Što bi se reklo - nikada mira i uvek neke vrste rata i tenzije.
Sada smo dobili poruke gospodina Cobela. Naravno da je to što Cobel govori neprimereno njegovoj poziciji, potpuno neprimereno mestu jednoga ambasadora. On čak ni sa sopstvenom ženom ne može da govori takve stvari o zemlji u kojoj je ambasadorem. On mora tu zemlju razumeti, voleti, učiti jezik te zemlje i dobro razumeti situaciju te zemlje. Ovo nije ništa novo za Srbiju i mi ne treba da budemo stalno iznenađeni. Mislim da je to naša greška. Mi kao da nismo dovoljno obavešteni sami o sebi. Mi se stalno zbunimo ako je situacija komplikovana i teška. Reakcije na Cobela su takođe slične nama. Sada se pojavljuje hiljade dušebrižnika koji napadaju Cobela. On nije bitan. Čovek koji je ambasador, a može da daje tako neodgovorne izjave, mene zaista ne zanima. Mislim da on kao ambasador nije interesantan nama, ali ono što je nama interesantno jesu naše reakcije. Iz najvećih kritika i najlošijih situacija svaka zemlja je dužna da po sebe izvuče ono što je korisno za nju. Šta mi možemo izvući iz ovoga što se događalo? Najskorije to je jedna izjava koja je potpuno haotična, koja pripada tom nekom opštem mestu velikih država Evrope, gde se maloj državi oduzima svako pravo na autonomiju i na njen značaj u bilo kakvim velikim svetskim događajima.
Iako Srbija pripada grupi malih zemalja, za razliku od Nemačke koja broji 80 miliona stanovnika, sigurno je da ono najinteresantnije nisu teme tipa Cobel. On je jasan sam sebi i u potpunosti je iskazao sebe, i svojoj državi i svom narodu, kao i našem narodu. Mislim da je mnogo važnije da mi imamo strategiju za sebe, kao mali narod koji je uvek u poziciji da svoju strategiju mora ozbiljno da shvati, da se bavi sopstvenim narodom i da pokušava sebi maksimalno da pomogne. Nije sada tema da se mi iscrpljujemo u diskusiji šta je Cobel rekao. Oko toga su višesatne rasprave i okrugli stolovi.
Više bih volela da ima okruglih stolova i rasprava o situaciji na Kosovu, o pomoći srpskom narodu na Kosovu, koji se sigurno nalazi u jednom nezavidnom položaju, vrlo teškom položaju i jednoj tako haotičnoj evropskoj, svetskoj, situaciji kakva je Kosovo, koja se predstavlja kao presedan, koja nije presedan. Živeti u presedanu, koji nije presedan, u današnje surovo vreme, znači biti na goloj pustari gde ti se stalno radi o životu. Kosovo jeste prostor velikog nasilja. Ako ujedinjena Evropa govori da njeno ujedinjene donosi mir, onda se ona mora baviti Kosovom kao mestom stalnog nasilja i mora izučiti zašto to nasilje nastaje. Ono neće nestati tek tako, nikakvim planovima, niti rušenjem jednog naroda. Srpski narod i srpske vlasti, intelektualci ili neka srpska elita, moraju idejno da predvode svoj narod, mali narod, i da mu objasne koji je njegov značaj. Ako imamo svoje puteve, mi se ne moramo bojati toga kada ćemo ući u Evropsku uniju, a očigledno da ih i nemamo.
Nije mi Cobel interesantan. Meni su interesantni naši političari koji još uvek ne uspevaju da naprave vladu, koji moraju svoju borbu ka prosvetiteljstvu svoga naroda da naprave tako jakom, tako snažnom, tako uzbudljivom da i gospodin Cobel, ne samo da nauči sve naše replike i izreke, nego i da recituje našu poeziju i da bude ponosan na to.
Cobel je samo jedan odsjaj, a ogledalo koje je nama bitno je ogledalo u kome smo mi sami takvi kavi smo. Šta je Srbija danas, u XXI veku, koji su njeni razvojni ciljevi, šta je tema srpskog naroda, šta srpski narod treba da predstavlja sebi, šta treba da predstavlja Evropi, koje su koleracije sa Evropom, koje su koleracije sa regionom i šta mi tu možemo da uradimo?
Slovenija je brojčano mnogo manja, a ona se pojavljuje na Kosovu sa svojim vojnim trupama. Vojne trupe su prve trupe koje ulaze kao predvodnica ekonomske invazije i jednog ozbiljnog trgovinskog rata za teritoriju. Mislim da Srbija mora da se trgne iz opštih mesta. Umesto da Cobelu odgovorimo akcijama, temama, novim idejama, našim novim projektima, nama samima, mi sada kao nešto njega grdimo. Postoji njegov šef koji je obavešten jer je odmah posle pet minuta išao na javno izvinjenje. To je bila konferencija za štampu na kojoj nije bilo nikakvih pitanja za novinare. Nemačka na taj način štiti svog čoveka koji je pogrešio. Srbija bi morala da nudi svoje akcije i svoje spektakle. Oni mogu biti kulturni, sportski, privredni. Srbija mora brinuti o svom stanovništvu i njegovom zdravlju, prosvećenju, ujedinjenu srpskog naroda, kao što se Nemačka jako lepo ujedinila posle 50 godina, ali i proizvela genocid i smrt dvadesetak miliona ljudi širom sveta. Nemojmo gubiti vreme na neke ljude koji za novinare govore jedno, a bez novinara govore nešto treće. To su neki ljudi koji ne govore istinu.
Majka Petera Handkea je bila Slovenka. Vrlo interesantan je i njen životni put. Ona ima svoju usamljenost i ona je izvršila samoubistvo, što je sigurno obeležilo ovog velikog pesnika, ne samo romanopisca i dramskog pisca. Zašto da se jedan individualac, jedan umetnik ne suprotstavi režimima globalizma time što će neki novac pokloniti nekim ljudima koje smatra ugroženim i koji smatra da je njima korisnije dati tu nagradu, nego njemu jer on ima dovoljno? Mislim da je to jedan sasvim dostojanstven čin i da je to prava stvar. Handke se svojim postupkom suprotstavlja kao pojedinac globalističkoj politici, koja ne vidi ni pojedinca, ni pojedine male narode.