Sterija se pak tužno podsmehnuo u mnogim svojim komadima, a najbriljantnije u Pokondirenoj tikvi, tada rađajućem se novom društvenom sloju novokomponovanih bogataša koji su posedovali novac kojim su kupovali društveni ugled, a u čemu su im zdušno pomagali razni nobles čankolizi. Tako smo dobili prototipe: Fema, Sara, prevarantski filozof, greabtor, koji su vremenom u Srbiji nastavljali da se umnožavaju, a njihove verne replike viđamo danas u takozvanom društvenom kremu, među estradnim političarima, estradnim intelektualcima, estradnim zabavljačima, koji su uvek viđeni i uslikani na svim premijerama pozorišnih i drugih kulturnih dešavanja. Politički etablirani oni za mnoge medije postaju važniji od događaja kojima su nazočni. Tako je, naprimer, gro novinskih izveštaja sa pre nekoliko dana premijerno izvedene nove postavke Pokondirene tikve u režiji Jagoša Markovića, uz jedva jedan ili dva prikaza same predstave, ostatak srpske štampe pisao, ne o Femama, Ružičićima i čankolizima na sceni, već su nam se iz prvih redova publike smešili replikati ovih likova.
Elektronski mediji naravno prate isti trend, tako da je nepodnošljiva lakoća tumačenja sveta politički prihvatljivih estradnih intelektualaca i njihovih sadruga i sadrugarica očistila televizijske ekrane od mogućnosti svakog ozbiljnog razmatranja politike, kulture i svega što nam se dešava. Uvek ostaje mogućnost da se posegne za daljinskim upravljačem i ova pojava, uz svu pogubnost po kulturu nacije, ima i svoju smešnu stranu, baš kao što je i Pokondirena tikva tragikomična. Pa ipak, postavlja se pitanje kako smo i u XXI veku ti isti iz Zmajevih ili Sterijinih prikazanija i kako se time danas pozabaviti, gde, uostalom kada su mediji okupirani, s kim, uostalom ko već nije u mašini?
O tome govore:
* Gorčin Stojanović, pozorišni i filmski reditelj.
* Mirjana Novaković, književnica, ali prava književnica, pa možda zbog toga neki po prvi put čuju njeno ime.
* Srbijanka Turajlić, profesorka Beogradskog univerziteta.
****
STOJANOVIĆ: Fenomen estradnih intelektualaca i fenomen ljudi koji imaju potrebu da kao estradni intelektualci budu uz skute vlasti na bilo koji način, jeste vrlo star fenomen i vrlo često obrađivan. U našem se trenutnom društvenom trenutku nekako stvar očituje kroz izvesnu disharmoniju koja upada u oči između događaja kojima ti ljudi prisustvuju, koji su tamo neočekivani, ljudi koji tamo dolaze samo zbog toga da bi bili snimljeni za društvene rubrike novina, što jeste skorašnji fenomen, nešto čega nije bilo, ili nije bilo izraženo u dovoljnoj meri, u socijalističkom društvu, ili, ako je i bilo izraženo, postojalo je u nekoj formi tema gde su, šta rade i sličnih naslova.
Ono što je problem u medijskoj prezentaciji cele te stvari jeste i to što se ozbiljni mediji, pa i mi sada koji bar pokušavamo da budemo ozbiljni ljudi i mediji, bavimo time da na taj način omogućujemo perpetuiranje cele te jedne društvene igre koja se zove estradna intelektualnost. To znači da se u našem društvu multiplikuje jedan model Sterijinih Ružičića. On je lik iz Pokondirene tikve jednog nadri-pesnika, koji se grebe za ručak, zajedno sa svojom tetkom, kod nesrećne Feme, koja, jureći svoj nobles, prima u kuću i takve očigledne nesrećne prevarante. Ako bi se ta stvar malo zaoštrila i podigla na jedan opasniji nivo, nego što je relativno benigna Sterijina knjiga, i ako se isključi ono što je Steriju nerviralo u njegovo doba, a to je ta količina nadri-pisaca koja se provlačila kroz njegov život i kroz početke srpske slovesnosti sredinom XIX veka, onda ostaje jedan model koji se da transponovati na savremeni trenutak. To je taj svet ljudi koji su spremni da svoj suverenitet do izvesne mere podastru vlastima, da na svaki način budu uz skute vlasti da bi se, kao što je to slučaj sa Ružičićem, ogrebali za "neki ručak".
Između likova koji popunjavaju te rubrike po novinama, ili u nekim elektronskim medijima, i ljudi koji su guzače vlasti, vrlo često se postavlja znak jednakosti. Mene toliko ne dodiruje pitanje toga što mi uz svakog lika moramo da imamo i po jednog dežurnog sociologa, psihologa, dve ili četiri spisateljice čije je pisanje sa tog stanovišta ništavno i uglavnom je neka vrsta iskustvenog ogovaranja, priča koje su se nekome drugom dogodile, ili koje bi te nesrećne spisateljice volele da su se njima dogodile, mada im se nikada ne događaju. To sve me naročito ne dotiče i mislim da je ovo o čemu sada govorim davanje značaja nečemu što značaja nema. Šund, ili društveni talog, u obliku nečega što se u Beogradu naziva fensi šljam, ili ološ, postoji svuda, a i to je jedan društveni fenomen koji ne nalazim da je naročito opasan.
Ali kada se ti ljudi pozicioniraju na javnoj sceni, tako da bi se dokopali vlasti, onda to jeste opasno. Tim nadri-spisateljima, nadri-psiholozima, nadri-sociolozima, nadri-kulturolozima i toj jednoj čitavoj ekipi se niska estradna svest nimalo ne gadi, naprotiv. Oblikuje se jedna vrsta društvene svesti koja je podrazumevajuća. Tako se podrazumeva nečija pozicija koja postaje neupitna. Kada god se ta pozicija postavi i nad njom se izvrši upit tog trenutka, budući da je to u bliskim polugama vlasti, ti ljudi se tih poluga vlasti i maše. Onda se to pretvori u jednu potencionalno opasnu društvenu situaciju. To je jedan fenomen i ne udubljujem se u tu stvar. Ako neko od takvih ljudi dođe na neku moju premijeru, s tim nemam ništa i vrlo brzo ti ljudi shvate da na nekim mestima nisu poželjni.
Odgovornost, ako je ima, ljudi koji prave programe za tu ekipu je možda u tome da se zapitaju, kada im počnu učestalo dolaziti estradni intelektualci na njihove predstave, izložbe, koncerte - da li su oni na svom umetničkom putu, izneverili neki estetski kredo, da li se kič ušuljao na neka mala vrata. Ti ljudi neverovatno precizno prepoznaju onu vrstu niskog ukusa koji se izdaje za meritoran društveni javni ukus. To su sve sitna pitanja koja su stvar neukusa, ili ukusa, u zemlji u kojoj je trećina ljudi nepismena, druga trećina funkcionalno polupismena i veoma mali broj ljudi čita, odlazi u pozorište, a da ne govorim o bioskopima. Cela ta stvar nema velikog značaja.
Taj značaj je bio mnogo izrazitiji oko izbora. Mi smo to sada preživeli, tu društvenu igru, i videli da se jedan broj nekog sveta iz prostora takozvanih umetnika, našao uz skute vlasti i gledaju kako će se udomiti, gde će smestiti svoje stražnjice, u koju vrstu pozicija. Možda neko od njih ima ambiciju da bude direktor nekog pozorišta, ili ima ozbiljniju ambiciju da bude ministar kulture, mada se za tu stvar niko u Srbiji ne otima jer je to jedna ozbiljna i velika rabota koja u svakom slučaju sa sobom nosi 80 posto neuspeha i 80 posto mogućnosti da budete ispljuvani. Koliko sve ovo ima veze sa nečim što zovemo pokondirenost, što je jedna teško prevodiva reč, ali to ne bih ni nazvao nekim negativnim fenomenom jer sama pokondirenost, sama po sebi, nije negativna pojava.
Za mene je mnogo negativnije okruženje koje je spremno da pruži uslugu kiča toj osobi koja, nemajući ukusa, pokušavajući da ga stekne, je spremna da, ako ima nešto novaca, plati bilo šta. Mi smo živeli tokom devedesetih godina u zemlji Tapijevih slika, koje su dospevale i do ozbiljnih galerija, živeli smo u svetu neke jeftine umetničke muzike. I dan danas postoji čitava jedan likovna scena ljudi koji se bave nekim mazarijama, u kojima ima nešto zanata, ali nema nikakvog dosluha sa bilom vremena. Kič je uvek vanvremen i uvek van svakog konteksta. Nevolja je kada odgovoran čovek oseti potrebu da bude jedna agitpropovska umetnička forma. To onda znači da se previše vodi računa o tome.
Nadam se da više nikada neću biti u prilici da govorim o tome. Mislim da postoje forme društvenog ponašanja koje je dovoljno ignorisati i one će polako izgubiti svoj značaj. U jednom trenutku taj svet će prestati da bude zanimljiv za tabloide, a onda će i oni izgubiti interes za, recimo, pozorište.
****
NOVAKOVIĆ: Iznenadila sam se kada sam videla u nekim novinama izveštaj sa pozorišne premijere i u jednoj rečenici napisano ko je režirao, a onda su na naredne dve stranice objašnjavali ko je došao na tu premijeru, kako je bio obučen, ko je s kim došao, ko s kim nije došao. Često u tome postoje najmanje dve stvari. Jedna stvar je ta ludačka potreba određenog dela naših poznatih ličnosti da budu na bilo koji način u novinama. Ako oni i dođu na premijeru, o tome novine moraju da pišu. Ne sumnjam da oni i plaćaju pojedinim novinarima da ih stave u novine. One se jave novinama i kada im neko umre, da nacija ne propusti tako nešto. Nije im bitno što im je neko umro, već im je bitno da oni mogu da dođu ponovo u neke medije. Naravno, ima lepih, ili manje lepih, povoda, ali za njih je svaki povod dovoljno dobar da javnosti ponovo predstave to šta su uradili.
Da sada ne objašnjavam zašto je to loše i zašto je to pogubno po nešto što se zove kultura, to je ogromno zauzimanje prostora i vremena totalnim glupostima i nebitnim stvarima jer sada te njihove budalaštine zauzimaju vreme i prostor. Ono što vredi, nema šanse da bude u bilo kakvim medijima i u bilo čemu gde bi moglo da se čuje da neko zaista zna da peva, da slika, ili da piše. Nije važno da li je to zabava ili neka umetnost. Zna se ko i zašto treba da se pojavljuje u medijima.
Kada sam to videla, shvatila sam da bi jedino rešenje bilo da se nekako proglasi zanimanje - javne ličnosti - celebriti. To u svetu manje-više postoji. Nismo mi daleko od sveta po tom pitanju. Sve najgore što se dešava u svetu mi odmah zgrabimo i oduševljeno prihvatimo. Decenije teranja i maltretiranja mogu samo da nas nateraju da prihvatimo nešto što vredi. Kada bi moglo da im se da to zanimanje celebriti, onda oni mogu da luduju i da se takmiče u tome ko će više da bude u novinama, ko će da bude više na televiziji, ko će više da lupeta o čemu god jer oni i služe za to da ih svuda zovu da pričaju jer oni imaju mišljenje o svemu i svačemu. U Politici, kada su pričali o Ustavu, ili o nekoj drugoj važnoj temi, zvali su Cecu da čuju njeno mišljenje o tome.
Poenta priče jeste da ovaj narod ne može da funkcioniše bez njih, to je neophodna vrsta one najgore droge i kamena u glavu. Onda ćemo postaviti te njihove da ih stalno gledaju, slušaju i čitaju o njima, ali neka se barem zna šta su oni. Neka se barem zna da to nisu ljudi koji se bave nekim zanimanjem, već su to ljudi kojima je posao da budu slavni. I onda, kada im je posao da budu slavni, neka imaju mere i tehnike i načini kako se ostvaruje to da budeš slavan, da što duže budeš slavan, da što više budeš slavan. Bar bi pustili one koji znaju da pevaju da pevaju, koji znaju da budu novinari da budu novinari i to su uglavnom ona najčešća navodna zanimanja tih ljudi koji se bave sami sobom i svojim imidžom u medijima.
Druga strana cele te priče je to što je očigledno to sve počelo u nekom svetu i nekim tabloidima pre deset godina, kada je ta vrsta đubreta počela da izlazi, i to se sve proširilo i na ozbiljne novine. Sada je čitav medijski prostor zagađen tim ljudima koji ništa nisu i ništa ne vrede. Više niko, ni u kakvoj oblasti, ne može da priđe. Ako se bavite nečim i ako ste novinar, nemate vremena da idete po drugim novinama i da pričate o sebi. Ne možete da budete dobri u nečemu i da toliko vremena posvećujete slici o sebi, ako ste dobri u nečemu. To je neizvodljivo. Neko ko se nečim bavi i ima neki određeni posao, onda se mnogo manje bavi predstavljanjem sebe. A ovi se samo time bave. Recimo, sedite pred televizijom i naslepo prebacujete kanale na kablovskoj, videćete ih istog dana na deset televizija. Koje je samo vreme uloženo na odlaske na televizije i te priče. Vi sada na 50 televizija nemate ni 36 sati dnevno, kada se sve sabere, kvalitetnog programa. Vi ćete potpuno da reducirate medije, naročito televiziju. Možete da pustite ove da divljaju, ali neka onda te persone ne zovemo pevačica, pevačima, novinarima, slikarima, piscima, već da ih zovemo javnim ličnostima.
Da ne ispadne da samo pričam o pevačicama i tom nekom najnižem kulturnom sloju, ukoliko to može da se zove kulturom, već o bilo kome ko se predstavlja tako da se bavi nekim ozbiljnijim poslovima, koji nisu samo pevanje, pucanje, igranje, već su neke oblasti života koji se predstavljaju kao visoka kultura, ili čak kao visoka nauka, u smislu psihologije, sociologije. Tu imamo neki deo estradnih ličnosti koje stalno gledamo na televiziji i koje nam govore o tako nekim važnim stvarima, kao što su Ceca i ekipa. To nije priča čak ni za srednje slojeve jer ko iole nešto zna o tim oblastima, kojim se te osobe bave, vidi da je to nešto što se zove treš. Odmah možete da prepoznate koliko je to loše. Poenta je priče da oni nemaju šta da kažu. Poenta priče je da ta vrsta prevaranata, kojih je pun naš medijski prostor, je apsolutno provaljena od strane onog sloja stanovništva kojem bi oni možda najviše voleli da se dopadnu, a da ti prevaranti preziru onaj sloj stanovništva koji možda o njima ima neko mišljenje. To je jedna utešna stvar za kraj.
****
TURAJLIĆ: Da li u srpskom društvu danas ima pokondirenih tikvi? Ima, na žalost, više nego što bi bilo pristojno u jednom društvu. Otkuda razlog što smo najedanput postali društvo lažnih vrednosti i elita? Prosto zato što smo izgubili pojam o pravim vrednostima. Ovo je društvo u kome se jako dugo ne razgovara ni o čemu ozbiljnom, ovo je društvo koje živi od afera. To su naravno inicirali političari, prihvatili novinari i onda je najedanput sva medijska pažnja usmerena ka jednom broju ljudi. Čak na neki način postajete i vrlo popularni ako ste učesnik neke afere, eto vas u svim novinama, eto vas dajete razna mišljenja.
Iz nekog razloga naša vlast, političke stranke prevashodno, možda i zato da se ne bi pokazalo koliko su one tanke u stručnosti, u moralu, u pojmu sistema vrednosti, svesno ili nesvesno, promovišu jedan broj ljudi koji se njima čini da je sasvim u redu i koji se neće preterano isticati sa nekim vrednostima, pa se onda neće kloniti ni nedostatku tuđih vrednosti. Odjedanput postoje ličnosti koje oblikuju javno mnijenje i koje nama počinju servirati šta je vredno, a šta je manje vredno. Onda to zdušno prihvate novinari i vi tako slušate razne izjave raznih ljudi koje postaju najedanput apsolutne istine.
Ima i drugi problem. Najedanput, kada neko kaže visoko obrazovanje, meni počnu da zvone telefoni. Svi novinari bi hteli sa mnom o tome da razgovaraju. Verujem da nešto o tome znam, ali sigurno nisam jedina osoba u Srbiji koja o tome može da razgovara, ali je svima to zgodno jer imaju moj mobil, ne moraju da se muče. Valjda su i naučili da neću da kažem nešto što deluje baš mnogo glupo. Tako, umesto da ozbiljno radim posao, oni ispunjavaju rubrike i dolazim sama sebi, počinjem sama sebi da delujem neozbiljno. S druge strane mi je neugodno jer ljudi rade taj posao a ja im mogu pomoći. I mi, kao učesnici te javne scene, se ponašamo ponekada neodgovorno iz raznih razloga. Mogla bih da vam nabrajam razne sentimentalne razloge jer da bi novinar zaradio za sutrašnji dan mora nešto da napiše, a vi morate nešto da mu kažete, a možda i volite da se čuje vaše mišljenje. Društvo u kome nema nikakvog sistema vrednosti je društvo koje zaista generiše pokondirene tikve.
Počinjete da imate poštovanje za onaj mali broj ljudi, u koje sebe ne ubrajam, koji zaista jako mnogo zna, koji je u stanju da kaže čitav niz tema, a koji se ustručava u toj poplavi banalnosti da iznese svoje mišljenje. Ne vidim da bi jedna ozbiljna rasprava, na bilo koju temu, bilo koga zainteresovala. Ne znam kako se tome staje na put. Mislim da je tu uloga medija izuzetno važna. Mislim da su mediji ti koji bi mogli jedini da pomognu da se ovom društvu vrate neke vrednosti. Očito je da to takozvana intelektualna elita, akademska elita, neće uraditi. Očito je da to političari još manje žele da urade. Možda nas mediji spasu, a možda i neko napiše novu Pokondirenu tikvu i onda se na tome cela priča završi.
Elektronski mediji naravno prate isti trend, tako da je nepodnošljiva lakoća tumačenja sveta politički prihvatljivih estradnih intelektualaca i njihovih sadruga i sadrugarica očistila televizijske ekrane od mogućnosti svakog ozbiljnog razmatranja politike, kulture i svega što nam se dešava. Uvek ostaje mogućnost da se posegne za daljinskim upravljačem i ova pojava, uz svu pogubnost po kulturu nacije, ima i svoju smešnu stranu, baš kao što je i Pokondirena tikva tragikomična. Pa ipak, postavlja se pitanje kako smo i u XXI veku ti isti iz Zmajevih ili Sterijinih prikazanija i kako se time danas pozabaviti, gde, uostalom kada su mediji okupirani, s kim, uostalom ko već nije u mašini?
O tome govore:
* Gorčin Stojanović, pozorišni i filmski reditelj.
* Mirjana Novaković, književnica, ali prava književnica, pa možda zbog toga neki po prvi put čuju njeno ime.
* Srbijanka Turajlić, profesorka Beogradskog univerziteta.
****
STOJANOVIĆ: Fenomen estradnih intelektualaca i fenomen ljudi koji imaju potrebu da kao estradni intelektualci budu uz skute vlasti na bilo koji način, jeste vrlo star fenomen i vrlo često obrađivan. U našem se trenutnom društvenom trenutku nekako stvar očituje kroz izvesnu disharmoniju koja upada u oči između događaja kojima ti ljudi prisustvuju, koji su tamo neočekivani, ljudi koji tamo dolaze samo zbog toga da bi bili snimljeni za društvene rubrike novina, što jeste skorašnji fenomen, nešto čega nije bilo, ili nije bilo izraženo u dovoljnoj meri, u socijalističkom društvu, ili, ako je i bilo izraženo, postojalo je u nekoj formi tema gde su, šta rade i sličnih naslova.
Ono što je problem u medijskoj prezentaciji cele te stvari jeste i to što se ozbiljni mediji, pa i mi sada koji bar pokušavamo da budemo ozbiljni ljudi i mediji, bavimo time da na taj način omogućujemo perpetuiranje cele te jedne društvene igre koja se zove estradna intelektualnost. To znači da se u našem društvu multiplikuje jedan model Sterijinih Ružičića. On je lik iz Pokondirene tikve jednog nadri-pesnika, koji se grebe za ručak, zajedno sa svojom tetkom, kod nesrećne Feme, koja, jureći svoj nobles, prima u kuću i takve očigledne nesrećne prevarante. Ako bi se ta stvar malo zaoštrila i podigla na jedan opasniji nivo, nego što je relativno benigna Sterijina knjiga, i ako se isključi ono što je Steriju nerviralo u njegovo doba, a to je ta količina nadri-pisaca koja se provlačila kroz njegov život i kroz početke srpske slovesnosti sredinom XIX veka, onda ostaje jedan model koji se da transponovati na savremeni trenutak. To je taj svet ljudi koji su spremni da svoj suverenitet do izvesne mere podastru vlastima, da na svaki način budu uz skute vlasti da bi se, kao što je to slučaj sa Ružičićem, ogrebali za "neki ručak".
Između likova koji popunjavaju te rubrike po novinama, ili u nekim elektronskim medijima, i ljudi koji su guzače vlasti, vrlo često se postavlja znak jednakosti. Mene toliko ne dodiruje pitanje toga što mi uz svakog lika moramo da imamo i po jednog dežurnog sociologa, psihologa, dve ili četiri spisateljice čije je pisanje sa tog stanovišta ništavno i uglavnom je neka vrsta iskustvenog ogovaranja, priča koje su se nekome drugom dogodile, ili koje bi te nesrećne spisateljice volele da su se njima dogodile, mada im se nikada ne događaju. To sve me naročito ne dotiče i mislim da je ovo o čemu sada govorim davanje značaja nečemu što značaja nema. Šund, ili društveni talog, u obliku nečega što se u Beogradu naziva fensi šljam, ili ološ, postoji svuda, a i to je jedan društveni fenomen koji ne nalazim da je naročito opasan.
Ali kada se ti ljudi pozicioniraju na javnoj sceni, tako da bi se dokopali vlasti, onda to jeste opasno. Tim nadri-spisateljima, nadri-psiholozima, nadri-sociolozima, nadri-kulturolozima i toj jednoj čitavoj ekipi se niska estradna svest nimalo ne gadi, naprotiv. Oblikuje se jedna vrsta društvene svesti koja je podrazumevajuća. Tako se podrazumeva nečija pozicija koja postaje neupitna. Kada god se ta pozicija postavi i nad njom se izvrši upit tog trenutka, budući da je to u bliskim polugama vlasti, ti ljudi se tih poluga vlasti i maše. Onda se to pretvori u jednu potencionalno opasnu društvenu situaciju. To je jedan fenomen i ne udubljujem se u tu stvar. Ako neko od takvih ljudi dođe na neku moju premijeru, s tim nemam ništa i vrlo brzo ti ljudi shvate da na nekim mestima nisu poželjni.
Odgovornost, ako je ima, ljudi koji prave programe za tu ekipu je možda u tome da se zapitaju, kada im počnu učestalo dolaziti estradni intelektualci na njihove predstave, izložbe, koncerte - da li su oni na svom umetničkom putu, izneverili neki estetski kredo, da li se kič ušuljao na neka mala vrata. Ti ljudi neverovatno precizno prepoznaju onu vrstu niskog ukusa koji se izdaje za meritoran društveni javni ukus. To su sve sitna pitanja koja su stvar neukusa, ili ukusa, u zemlji u kojoj je trećina ljudi nepismena, druga trećina funkcionalno polupismena i veoma mali broj ljudi čita, odlazi u pozorište, a da ne govorim o bioskopima. Cela ta stvar nema velikog značaja.
Taj značaj je bio mnogo izrazitiji oko izbora. Mi smo to sada preživeli, tu društvenu igru, i videli da se jedan broj nekog sveta iz prostora takozvanih umetnika, našao uz skute vlasti i gledaju kako će se udomiti, gde će smestiti svoje stražnjice, u koju vrstu pozicija. Možda neko od njih ima ambiciju da bude direktor nekog pozorišta, ili ima ozbiljniju ambiciju da bude ministar kulture, mada se za tu stvar niko u Srbiji ne otima jer je to jedna ozbiljna i velika rabota koja u svakom slučaju sa sobom nosi 80 posto neuspeha i 80 posto mogućnosti da budete ispljuvani. Koliko sve ovo ima veze sa nečim što zovemo pokondirenost, što je jedna teško prevodiva reč, ali to ne bih ni nazvao nekim negativnim fenomenom jer sama pokondirenost, sama po sebi, nije negativna pojava.
Za mene je mnogo negativnije okruženje koje je spremno da pruži uslugu kiča toj osobi koja, nemajući ukusa, pokušavajući da ga stekne, je spremna da, ako ima nešto novaca, plati bilo šta. Mi smo živeli tokom devedesetih godina u zemlji Tapijevih slika, koje su dospevale i do ozbiljnih galerija, živeli smo u svetu neke jeftine umetničke muzike. I dan danas postoji čitava jedan likovna scena ljudi koji se bave nekim mazarijama, u kojima ima nešto zanata, ali nema nikakvog dosluha sa bilom vremena. Kič je uvek vanvremen i uvek van svakog konteksta. Nevolja je kada odgovoran čovek oseti potrebu da bude jedna agitpropovska umetnička forma. To onda znači da se previše vodi računa o tome.
Nadam se da više nikada neću biti u prilici da govorim o tome. Mislim da postoje forme društvenog ponašanja koje je dovoljno ignorisati i one će polako izgubiti svoj značaj. U jednom trenutku taj svet će prestati da bude zanimljiv za tabloide, a onda će i oni izgubiti interes za, recimo, pozorište.
****
NOVAKOVIĆ: Iznenadila sam se kada sam videla u nekim novinama izveštaj sa pozorišne premijere i u jednoj rečenici napisano ko je režirao, a onda su na naredne dve stranice objašnjavali ko je došao na tu premijeru, kako je bio obučen, ko je s kim došao, ko s kim nije došao. Često u tome postoje najmanje dve stvari. Jedna stvar je ta ludačka potreba određenog dela naših poznatih ličnosti da budu na bilo koji način u novinama. Ako oni i dođu na premijeru, o tome novine moraju da pišu. Ne sumnjam da oni i plaćaju pojedinim novinarima da ih stave u novine. One se jave novinama i kada im neko umre, da nacija ne propusti tako nešto. Nije im bitno što im je neko umro, već im je bitno da oni mogu da dođu ponovo u neke medije. Naravno, ima lepih, ili manje lepih, povoda, ali za njih je svaki povod dovoljno dobar da javnosti ponovo predstave to šta su uradili.
Da sada ne objašnjavam zašto je to loše i zašto je to pogubno po nešto što se zove kultura, to je ogromno zauzimanje prostora i vremena totalnim glupostima i nebitnim stvarima jer sada te njihove budalaštine zauzimaju vreme i prostor. Ono što vredi, nema šanse da bude u bilo kakvim medijima i u bilo čemu gde bi moglo da se čuje da neko zaista zna da peva, da slika, ili da piše. Nije važno da li je to zabava ili neka umetnost. Zna se ko i zašto treba da se pojavljuje u medijima.
Kada sam to videla, shvatila sam da bi jedino rešenje bilo da se nekako proglasi zanimanje - javne ličnosti - celebriti. To u svetu manje-više postoji. Nismo mi daleko od sveta po tom pitanju. Sve najgore što se dešava u svetu mi odmah zgrabimo i oduševljeno prihvatimo. Decenije teranja i maltretiranja mogu samo da nas nateraju da prihvatimo nešto što vredi. Kada bi moglo da im se da to zanimanje celebriti, onda oni mogu da luduju i da se takmiče u tome ko će više da bude u novinama, ko će da bude više na televiziji, ko će više da lupeta o čemu god jer oni i služe za to da ih svuda zovu da pričaju jer oni imaju mišljenje o svemu i svačemu. U Politici, kada su pričali o Ustavu, ili o nekoj drugoj važnoj temi, zvali su Cecu da čuju njeno mišljenje o tome.
Poenta priče jeste da ovaj narod ne može da funkcioniše bez njih, to je neophodna vrsta one najgore droge i kamena u glavu. Onda ćemo postaviti te njihove da ih stalno gledaju, slušaju i čitaju o njima, ali neka se barem zna šta su oni. Neka se barem zna da to nisu ljudi koji se bave nekim zanimanjem, već su to ljudi kojima je posao da budu slavni. I onda, kada im je posao da budu slavni, neka imaju mere i tehnike i načini kako se ostvaruje to da budeš slavan, da što duže budeš slavan, da što više budeš slavan. Bar bi pustili one koji znaju da pevaju da pevaju, koji znaju da budu novinari da budu novinari i to su uglavnom ona najčešća navodna zanimanja tih ljudi koji se bave sami sobom i svojim imidžom u medijima.
Druga strana cele te priče je to što je očigledno to sve počelo u nekom svetu i nekim tabloidima pre deset godina, kada je ta vrsta đubreta počela da izlazi, i to se sve proširilo i na ozbiljne novine. Sada je čitav medijski prostor zagađen tim ljudima koji ništa nisu i ništa ne vrede. Više niko, ni u kakvoj oblasti, ne može da priđe. Ako se bavite nečim i ako ste novinar, nemate vremena da idete po drugim novinama i da pričate o sebi. Ne možete da budete dobri u nečemu i da toliko vremena posvećujete slici o sebi, ako ste dobri u nečemu. To je neizvodljivo. Neko ko se nečim bavi i ima neki određeni posao, onda se mnogo manje bavi predstavljanjem sebe. A ovi se samo time bave. Recimo, sedite pred televizijom i naslepo prebacujete kanale na kablovskoj, videćete ih istog dana na deset televizija. Koje je samo vreme uloženo na odlaske na televizije i te priče. Vi sada na 50 televizija nemate ni 36 sati dnevno, kada se sve sabere, kvalitetnog programa. Vi ćete potpuno da reducirate medije, naročito televiziju. Možete da pustite ove da divljaju, ali neka onda te persone ne zovemo pevačica, pevačima, novinarima, slikarima, piscima, već da ih zovemo javnim ličnostima.
Da ne ispadne da samo pričam o pevačicama i tom nekom najnižem kulturnom sloju, ukoliko to može da se zove kulturom, već o bilo kome ko se predstavlja tako da se bavi nekim ozbiljnijim poslovima, koji nisu samo pevanje, pucanje, igranje, već su neke oblasti života koji se predstavljaju kao visoka kultura, ili čak kao visoka nauka, u smislu psihologije, sociologije. Tu imamo neki deo estradnih ličnosti koje stalno gledamo na televiziji i koje nam govore o tako nekim važnim stvarima, kao što su Ceca i ekipa. To nije priča čak ni za srednje slojeve jer ko iole nešto zna o tim oblastima, kojim se te osobe bave, vidi da je to nešto što se zove treš. Odmah možete da prepoznate koliko je to loše. Poenta je priče da oni nemaju šta da kažu. Poenta priče je da ta vrsta prevaranata, kojih je pun naš medijski prostor, je apsolutno provaljena od strane onog sloja stanovništva kojem bi oni možda najviše voleli da se dopadnu, a da ti prevaranti preziru onaj sloj stanovništva koji možda o njima ima neko mišljenje. To je jedna utešna stvar za kraj.
****
TURAJLIĆ: Da li u srpskom društvu danas ima pokondirenih tikvi? Ima, na žalost, više nego što bi bilo pristojno u jednom društvu. Otkuda razlog što smo najedanput postali društvo lažnih vrednosti i elita? Prosto zato što smo izgubili pojam o pravim vrednostima. Ovo je društvo u kome se jako dugo ne razgovara ni o čemu ozbiljnom, ovo je društvo koje živi od afera. To su naravno inicirali političari, prihvatili novinari i onda je najedanput sva medijska pažnja usmerena ka jednom broju ljudi. Čak na neki način postajete i vrlo popularni ako ste učesnik neke afere, eto vas u svim novinama, eto vas dajete razna mišljenja.
Iz nekog razloga naša vlast, političke stranke prevashodno, možda i zato da se ne bi pokazalo koliko su one tanke u stručnosti, u moralu, u pojmu sistema vrednosti, svesno ili nesvesno, promovišu jedan broj ljudi koji se njima čini da je sasvim u redu i koji se neće preterano isticati sa nekim vrednostima, pa se onda neće kloniti ni nedostatku tuđih vrednosti. Odjedanput postoje ličnosti koje oblikuju javno mnijenje i koje nama počinju servirati šta je vredno, a šta je manje vredno. Onda to zdušno prihvate novinari i vi tako slušate razne izjave raznih ljudi koje postaju najedanput apsolutne istine.
Ima i drugi problem. Najedanput, kada neko kaže visoko obrazovanje, meni počnu da zvone telefoni. Svi novinari bi hteli sa mnom o tome da razgovaraju. Verujem da nešto o tome znam, ali sigurno nisam jedina osoba u Srbiji koja o tome može da razgovara, ali je svima to zgodno jer imaju moj mobil, ne moraju da se muče. Valjda su i naučili da neću da kažem nešto što deluje baš mnogo glupo. Tako, umesto da ozbiljno radim posao, oni ispunjavaju rubrike i dolazim sama sebi, počinjem sama sebi da delujem neozbiljno. S druge strane mi je neugodno jer ljudi rade taj posao a ja im mogu pomoći. I mi, kao učesnici te javne scene, se ponašamo ponekada neodgovorno iz raznih razloga. Mogla bih da vam nabrajam razne sentimentalne razloge jer da bi novinar zaradio za sutrašnji dan mora nešto da napiše, a vi morate nešto da mu kažete, a možda i volite da se čuje vaše mišljenje. Društvo u kome nema nikakvog sistema vrednosti je društvo koje zaista generiše pokondirene tikve.
Počinjete da imate poštovanje za onaj mali broj ljudi, u koje sebe ne ubrajam, koji zaista jako mnogo zna, koji je u stanju da kaže čitav niz tema, a koji se ustručava u toj poplavi banalnosti da iznese svoje mišljenje. Ne vidim da bi jedna ozbiljna rasprava, na bilo koju temu, bilo koga zainteresovala. Ne znam kako se tome staje na put. Mislim da je tu uloga medija izuzetno važna. Mislim da su mediji ti koji bi mogli jedini da pomognu da se ovom društvu vrate neke vrednosti. Očito je da to takozvana intelektualna elita, akademska elita, neće uraditi. Očito je da to političari još manje žele da urade. Možda nas mediji spasu, a možda i neko napiše novu Pokondirenu tikvu i onda se na tome cela priča završi.