RSE: Davor Džalto sa 26 godina postao je najmlađi doktor nauka u oblasti istorije umjetnosti na ovim prostorima. Rođen je u Travniku, danas živi i radi u Beogradu. Otkud Travničanin u Beogradu?
DŽALTO: Kada je krenuo rat, sticajem sasvim neverovatnih okolnosti sam došao do Niša, dakle bez ikakvog logičnog razloga. Tu sam završio osnovnu i srednju školu. Onda sam prešao u Beograd na studije istorije umjetnosti i završio ih kao najmlađi diplomirani student istorije umjetnosti i najbolji student Filozofskog fakulteta. Tu sam onda upisao i postdiplomske studije i nakon toga otišao za Nemačku.
RSE: Ove godine ste odbranili doktorsku tezu „Uloga umjetnika u umjetnosti samoodređivanja“ u Frajburgu. Možete li nam približiti Vaš doktorski rad?
DŽALTO: Kratko i jednostavno rečeno, bavio sam se istraživanjem odnosa umetnika, znači koncepta umetnika – time kako funkcioniše neko ko stvara umetnička dela – i ličnosti sa druge strane, u umetničkim koncepcijama 20. veka. Dakle, pre svega je reč o nekoj sredini 20. veka ili nešto malo posle te sredine, koja je koristila tautološke forme prezentacije umetničkog rada. Znači, reč je o konceptualizmu, minimalizmu i tako dalje.
RSE: Vi se ne bavite samo istorijom umetnosti, vi ste i performer, video-umjetnik.
DŽALTO: Da. Dok sam u Frajburgu radio doktorat, imao sam običaj da kažem da sam ja ustvari umetnik po vokaciji, a doktorat mi je hobi. Prosto mi se nekako čini da bar u mom slučaju prosto nema smisla odvajati taj praktični i teorijski rad. Prosto je reč o bavljenju nekim problemima na terenu umjetnosti.
RSE: Koje su to oblasti umjetnosti koje Vas zanimaju?
DŽALTO: Konkretno kad je reč o ovom praktičnom umetničkom angažmanu, to je pre svega nešto što se tiče performansa, što se tiče određenih elemenata tih vizuelnih umetnosti, ali shvaćenih na jedan ne tako tradicionalan način. Što se tiče ove tekstualne produkcije i nekog teorijskog rada, tu su mi pre svega važne te teme ličnosti, dakle koncepti stvaralaštva, koncepti slobode, način na koji se čovek ostvaruje kroz umetnički rad i smisao, na kraju krajeva, umetničke produkcije kao takve.
RSE: Vaš teorijski rad odnosio se, između ostalog, i na oglede u bogosloviji. Otkud interesovanje za tu oblast.
DŽALTO: To je jako logično, zbog toga što razmatranje tih kreativnih potencijala, razmatranje smisla umetničkog dela i manifestacije umetnosti kao suštinske ljudske sposobnosti zapravo vodi ka istraživanju, ka poentiranju ličnosti kao nečega što zapravo stoji u centru čitave kulture i što bi trebalo da stoji u centru uopšte nekog interesovanja. Tako da je to istraživanje ljudskih sposobnosti i ličnosti vodilo u teren bogoslovije, preciznije nekih teoloških koncepcija iz prvih vekova naše ere.
RSE: Takođe ste analizirali proces globalnih integracija, ali ste se bavili i kritikom nacionalizma. Koliko vam je pomoglo to što ste čovjek s Balkana?
DŽALTO: To mi je mnogo pomoglo jer sam imao to konkretno, živo iskustvo i sećanje na vreme kada sam odrastao i živeo u jednoj multinacionalnoj i multikonfesionalnoj sredini, a i na ratno vreme. Te vrste različitih koncepcija, nacija, vera i tako dalje, to se kod nas vrlo često meša na najnezgodniji način.
RSE: Već smo rekli da ste rođeni u Travniku. Kakva je Vaša veza sa Bosnom i Hercegovinom i sa Travnikom danas?
DŽALTO: U svakom slučaju, čitav taj odnos ne treba tumačiti kao neku jugonostalgiju. Na kraju krajeva, ja sam bio suviše mlad kada se desio raspad Jugoslavije. Ali mislim da je važno očuvati tu ideju o jednom prostoru koji treba da bude prostor bez granica. Bez ikakvih političkih implikacija, prosto na način na koji je i Evropa jedan prostor koji nema vidljivih granica. Tako da mislim da se iz toga može izvući mnogo dobroga. I da je dao Bog da smo bili pametniji pa da iz toga izvučemo sve dobro.
RSE: Uz Vaše ime se vežu epiteti „najpoznatiji srpski umjetnik“, „najpriznatiji hrvatski umjetnik“, pa i najpriznatiji „bosanskohercegovački umjetnik“. Kako to objašnjavate i da li Vam to prija?
DŽALTO: Moram da priznam da mi je drago kad to vidim, iz prostog razloga što meni ta vrsta nacionalnog identiteta, kao nešto što čini suštinu naše ličnosti i na šta treba da se u potpunosti svedemo, strana koncepcija. Mislim da čovek treba da radi na sebi samom i na razvijanju sopstvenih mogućnosti, a da naravno jedan deo toga treba u najboljem smislu da bude i taj nacionalni identitet.
RSE: Da li je teško postati doktor nauka sa 26 godina?
DŽALTO: To traži rad i traži jedan angažman, traži zapravo možda pre svega odluku čoveka da nešto radi. Moja primarna ideja nije bila postati doktor nauka, ovo ili ono, nego baviti se određenim problemima i pokušati dati neke rezultate.
RSE: Pitanje za kraj – budućnost Davora Džalte, gdje je? Je li to Srbija, je li to Njemačka…?
DŽALTO: Pa mislim da je to pre svega jedna evropska scena za početak, a kasnije zašto ne i nešto šira. Mislim da je ono što je jako bitno i za naše mlade ljude, a i za naše stanovništvo uopšte, jeste to što se popularno zove umrežavanje, jeste to nadilaženje tih nekakvih uskih torova u kojima se nalazimo, tih nekakvih getoa i tako dalje koje smo stvorili, pre svega mentalno i najpre mentalno, pa onda i fizički, i nekih granica. Prosto je neophodno da što više kontaktiramo, da skupljamo što više iskustava. A sada, gde će fizički biti pozicionirano to mesto u budućnosti, konkretno u mom slučaju, mislim da to nije toliko bitno. Meni je najvažnije da imam mogućnosti da radim na onome što me interesuje, gde zaista mislim da mogu da doprinesem nečemu, nekom širem kontekstu.
RSE: Hvala vam lijepo što ste govorili za Radio Slobodna Evropa.
DŽALTO: Kada je krenuo rat, sticajem sasvim neverovatnih okolnosti sam došao do Niša, dakle bez ikakvog logičnog razloga. Tu sam završio osnovnu i srednju školu. Onda sam prešao u Beograd na studije istorije umjetnosti i završio ih kao najmlađi diplomirani student istorije umjetnosti i najbolji student Filozofskog fakulteta. Tu sam onda upisao i postdiplomske studije i nakon toga otišao za Nemačku.
RSE: Ove godine ste odbranili doktorsku tezu „Uloga umjetnika u umjetnosti samoodređivanja“ u Frajburgu. Možete li nam približiti Vaš doktorski rad?
DŽALTO: Kratko i jednostavno rečeno, bavio sam se istraživanjem odnosa umetnika, znači koncepta umetnika – time kako funkcioniše neko ko stvara umetnička dela – i ličnosti sa druge strane, u umetničkim koncepcijama 20. veka. Dakle, pre svega je reč o nekoj sredini 20. veka ili nešto malo posle te sredine, koja je koristila tautološke forme prezentacije umetničkog rada. Znači, reč je o konceptualizmu, minimalizmu i tako dalje.
RSE: Vi se ne bavite samo istorijom umetnosti, vi ste i performer, video-umjetnik.
DŽALTO: Da. Dok sam u Frajburgu radio doktorat, imao sam običaj da kažem da sam ja ustvari umetnik po vokaciji, a doktorat mi je hobi. Prosto mi se nekako čini da bar u mom slučaju prosto nema smisla odvajati taj praktični i teorijski rad. Prosto je reč o bavljenju nekim problemima na terenu umjetnosti.
RSE: Koje su to oblasti umjetnosti koje Vas zanimaju?
DŽALTO: Konkretno kad je reč o ovom praktičnom umetničkom angažmanu, to je pre svega nešto što se tiče performansa, što se tiče određenih elemenata tih vizuelnih umetnosti, ali shvaćenih na jedan ne tako tradicionalan način. Što se tiče ove tekstualne produkcije i nekog teorijskog rada, tu su mi pre svega važne te teme ličnosti, dakle koncepti stvaralaštva, koncepti slobode, način na koji se čovek ostvaruje kroz umetnički rad i smisao, na kraju krajeva, umetničke produkcije kao takve.
RSE: Vaš teorijski rad odnosio se, između ostalog, i na oglede u bogosloviji. Otkud interesovanje za tu oblast.
DŽALTO: To je jako logično, zbog toga što razmatranje tih kreativnih potencijala, razmatranje smisla umetničkog dela i manifestacije umetnosti kao suštinske ljudske sposobnosti zapravo vodi ka istraživanju, ka poentiranju ličnosti kao nečega što zapravo stoji u centru čitave kulture i što bi trebalo da stoji u centru uopšte nekog interesovanja. Tako da je to istraživanje ljudskih sposobnosti i ličnosti vodilo u teren bogoslovije, preciznije nekih teoloških koncepcija iz prvih vekova naše ere.
RSE: Takođe ste analizirali proces globalnih integracija, ali ste se bavili i kritikom nacionalizma. Koliko vam je pomoglo to što ste čovjek s Balkana?
DŽALTO: To mi je mnogo pomoglo jer sam imao to konkretno, živo iskustvo i sećanje na vreme kada sam odrastao i živeo u jednoj multinacionalnoj i multikonfesionalnoj sredini, a i na ratno vreme. Te vrste različitih koncepcija, nacija, vera i tako dalje, to se kod nas vrlo često meša na najnezgodniji način.
RSE: Već smo rekli da ste rođeni u Travniku. Kakva je Vaša veza sa Bosnom i Hercegovinom i sa Travnikom danas?
DŽALTO: U svakom slučaju, čitav taj odnos ne treba tumačiti kao neku jugonostalgiju. Na kraju krajeva, ja sam bio suviše mlad kada se desio raspad Jugoslavije. Ali mislim da je važno očuvati tu ideju o jednom prostoru koji treba da bude prostor bez granica. Bez ikakvih političkih implikacija, prosto na način na koji je i Evropa jedan prostor koji nema vidljivih granica. Tako da mislim da se iz toga može izvući mnogo dobroga. I da je dao Bog da smo bili pametniji pa da iz toga izvučemo sve dobro.
RSE: Uz Vaše ime se vežu epiteti „najpoznatiji srpski umjetnik“, „najpriznatiji hrvatski umjetnik“, pa i najpriznatiji „bosanskohercegovački umjetnik“. Kako to objašnjavate i da li Vam to prija?
DŽALTO: Moram da priznam da mi je drago kad to vidim, iz prostog razloga što meni ta vrsta nacionalnog identiteta, kao nešto što čini suštinu naše ličnosti i na šta treba da se u potpunosti svedemo, strana koncepcija. Mislim da čovek treba da radi na sebi samom i na razvijanju sopstvenih mogućnosti, a da naravno jedan deo toga treba u najboljem smislu da bude i taj nacionalni identitet.
RSE: Da li je teško postati doktor nauka sa 26 godina?
DŽALTO: To traži rad i traži jedan angažman, traži zapravo možda pre svega odluku čoveka da nešto radi. Moja primarna ideja nije bila postati doktor nauka, ovo ili ono, nego baviti se određenim problemima i pokušati dati neke rezultate.
RSE: Pitanje za kraj – budućnost Davora Džalte, gdje je? Je li to Srbija, je li to Njemačka…?
DŽALTO: Pa mislim da je to pre svega jedna evropska scena za početak, a kasnije zašto ne i nešto šira. Mislim da je ono što je jako bitno i za naše mlade ljude, a i za naše stanovništvo uopšte, jeste to što se popularno zove umrežavanje, jeste to nadilaženje tih nekakvih uskih torova u kojima se nalazimo, tih nekakvih getoa i tako dalje koje smo stvorili, pre svega mentalno i najpre mentalno, pa onda i fizički, i nekih granica. Prosto je neophodno da što više kontaktiramo, da skupljamo što više iskustava. A sada, gde će fizički biti pozicionirano to mesto u budućnosti, konkretno u mom slučaju, mislim da to nije toliko bitno. Meni je najvažnije da imam mogućnosti da radim na onome što me interesuje, gde zaista mislim da mogu da doprinesem nečemu, nekom širem kontekstu.
RSE: Hvala vam lijepo što ste govorili za Radio Slobodna Evropa.