Dostupni linkovi

Svedok vremena


Branka MIHAJLOVIC (Portret gosta: Isidora SEKULIC)

Pravo je zadovoljstvo da, udaljavajući se od mučnih vesti beogradske svakidašnjice, svoju pažnju posvetimo novinaru koji je, braneći boje profesionalnog novinarstva više od 40 godina, stekao veliki ugled među kolegama, baš kao i među čitaocima. Branša ga zove Kira, a ime mu je Dušan Simić.

Rođen je u Svorniku kraj Bosanskog Novog, u porodici železničara. Detinjstvo je proveo u malenom mestu u okolini Daruvara u Hrvatskoj. Onda je došla 1941. godina i porodica je sa izbeglicama stigla u Beograd. Završio je Pravni fakultet, iako je još u gimnaziji znao da je novinarstvo njegov izbor, ali, kako kaže, imao je odlično društvo. Bio je tu Makavejev, Ćirilov, Vlada Bulatović Vib, Vojin Dimitrijević i mnogi drugi, kasnije viđeni ljudi. Novinarsku karijeru počinje 1956. godine u Borbi i ubrzo odlazi na seminar na Hardvard, za koji ga vezuje poznanstvo i prijatni razgovori sa budućim američkim državnim sekretarom, Henrijem Kisindžerom. Pravi profesionalni izazov počinje kada ga redakcija, početkom šezdesetih, šalje za dopisnika iz jugoistočne Azije - Kambodža, Burma, Laos, Indonezija. Bilo je to vreme kada se zahuktavao rat u Vijetmanu, i u tim, inače divnim zemljama, sa divnim ljudima, vrebale su ga mnoge opasnosti. Od 1962 – 1965 bio je dopisnik iz Indije. Sledi povratak u zemlju, pisanje u Borbi, a onda, na poziv Frana Barbijerija, prelazi u novi NIN za urednika spoljne rubrike. Ipak, najveći deo karijere provodi u listu Politika, za koju piše sa Bliskog Istoka, jugoistočne Azije, Afrike, iz Njujorka. Kada je u Srbiju Đavo već došao po svoje, 1989. godine, Kira Simić se vraća iz Amerike, ne sluteći, kako kaže, kakav ga haos ovde očekuje. Učestvuje u osnivanju Nezavisnog sindikata Politike, a kada je 1992. godine na njeno čelo trebao da dođe Radovan Božović, predvodi štrajk za čijeg trajanja ovaj list nije izlazio. Božović nije prošao, ali je Politika ostala perjanica Miloševićevog režima, upečatljiv primer jezika mržnje i svojom rubrikom Odjeci i reagovanja postala je šampion manipulacije, odigravši nečasnu ulogu u srpskom novinarstvu. Simić odlazi za dopisnika iz Londona sa preporukom da se ne bavi ovdašnjim problemima, dovoljni su britanski. Po odlasku u penziju, godinu dana je proveo kao direktor dnevnika Danas. Potom odlazi u Brisel za izvršnog urednika agencije Sens, za koju i dalje radi, ali sada iz Beograda. Predsednik je Foruma za međunarodne odnose pri Evropskom pokretu za Srbiju. Napisao je knjigu o Gandiju, hiljade komentara, analiza i izveštaja iz kriznih područja u svetu. Bio je svedok raznim nemirima. Uprkos tome, Kira Simić, ostao je miran, stabilan, nepretenciozan, blag čovek. Tako je, pretpostavljam, jedino i bilo moguće baviti se ovim paklenim poslom toliko godina.

****

RSE: Bio si svedok mnogih smena vlasti, nasilnih i manje nasilnih, na raznim kontinentima. Koliko si režima ispratio?

SIMIĆ: Ne znam tačno, ali u svakom slučaju najkrvaviji rastanak sa nekim režimom bio je u Indoneziji, kada je pao Sukarno i kada su poginuli ili pobijeni na stotine hiljada ljudi, po nekima i milion. Prisustvovao sam smenama u istočnoj Evropi, u Češkoj i Poljskoj, ali to je bilo mirno. To je bila ona kruška koja padne jer je prezrela. To nisu bile neke dramatične smene.

RSE: Proteklih decenija bio si u Indoneziji, Singapuru, Tajlandu, Kambodži, Laosu, Burmi, Šri Lanki, Bangladešu, Pakistanu, Iranu, Afganistanu, Siriji, Libanonu, Gvineji, Egiptu, Libiji, Tunisu, Grčkoj, Italiji, Rusiji, Poljskoj, Češkoj, Norveškoj, Mađarskoj, Nju Delhiju, Njujorku, Londonu. Kada si stigao da obiđeš sve te zemlje i gradove?

SIMIĆ: To je moja cela profesionalna karijera. Rano sam počeo, a kada rano počneš, svašta možeš da ostvariš. Čim sam završio studije bio sam primljen na konkurs u tadašnju Borbu. I pošto sam već tada dobro znao engleski, radio sam i kao prevodilac tokom studija, onda su me vrlo brzo poslali na Hardvard, gde sam upoznao Henrija Kisindžera. Posle toga sam išao u Aziju i na Daleki Istok, tako da sam čitavih 40 godina karijere praktično proveo negde u inostranstvu.

RSE: Od koje zemlje da počnemo?

SIMIĆ: Možda da počnemo od Kambodže. To je bila jedna vrlo simpatična zemlja, dok je njom vladao princ Sihanuk, koji je bio autokrata, ali je bio benevolentni vladar. To je jedna od tih zemalja smeška. Izgledalo je da je sve u najboljem redu, ali se onda ta zemlja pretvorila u žarište najvećeg krvoprolića u tom delu sveta, možda je samo Indonezija bila gora.

RSE: Da li si bio tamo kada se to događalo?

SIMIĆ: Bio sam tamo kada je to bila jedna srećna, nasmešena zemlja, kojom je vladao benevolentni vladar. Gotovo da tamo niko i nije bio kada je počeo teror Crvenih Kmera.

RSE: Lično si poznavao princa Sihanuka?

SIMIĆ: Jesam. Puno puta smo bili zajedno u njegovim dvorovima. Imao je neke slike koje su smešne, gde on učestvuje, tobože, u nekim radnim akcijama, kopa neke kanale, a ja stojim pored njega. Voleo je da se druži sa narodom i da izigrava nekog narodnog vladara, koji, između ostalog, učestvuje i u radnim akcijama. To je bio početak šezdesetih godina. Tada sam objavio neke intervjue s njim, a on mi je poslao neke telegrame u kojima zahvaljuje na divnom prikazu Kambodže i njega lično. Bio je apsolutno simpatičan vladar, ali, na žalost, njegova se vladavina završila u moru krvi.

RSE: Da li je bilo teško upoznati se sa jednim takvim vladarom?

SIMIĆ: Ne. On je bio jako pristupačan, tim pre što smo mi, kao Jugoslavija, imali tada veliki kredit u tom delu sveta. On je dolazio kod nas i znao je Tita. To, ne da nije bilo teško, nego je on želeo da se upozna sa mnom. Vodio me na razne ručkove i večere. To je bilo jedno druženje po afinitetu. On je vrlo cenio Jugoslaviju i Tita i vrlo je voleo da razmenjuje mišljenja sa mnom.

RSE: Bio si u društvu još jednog vladara - Sukarna.

SIMIĆ: To ne bih mogao da nazovem druženjem. On je čovek potpuno druge vrste. On je bio pravi autokrata, koji se okružio svojom svitom. Voleo je da poziva strance, diplomate i novinare, na seanse pevanja kod njega. To je bio jedan apsurdan ritual. On je sedeo na nekom prestolu. Prvo bi bio održan jedan govor, a onda bi pozivao goste da pevaju, prvo svoje ministre, od kojih su neki dobro pevali, a neki vrlo loše. To je ličilo na ritual nekog srednjovekovnog autokrate. Onda bi počeo da proziva neke strance. Tu su bile diplomate koje su znale da će morati da pevaju. Oni koji su znali da pevaju, dolazili su, a oni koji nisu, nisu ni dolazili. Onda je prozivao i novinare. Pitao me ko sam ja. Predstavio sam se. Rekao mi je da pevam. Meni se taj ritual dosta smučio i zaista ne umem da pevam, tako da nisam želeo da pravim budalu od sebe. Rekao sam mu da pevam vrlo loše, a pošto moj narod ima jako dobre pevače, ne bi hteo da ih kompromitujem. Onda pogrešim pa kažem kako moj kolega Savić iz Tanjuga možda ume bolje da peva. Jadni Savić se sav zgrčio i rekao da ne zna ni on. Posle smo svratili u našu ambasadu. Tada je ambasador bio Leka Lončar, naš sjajan diplomata. Ispričao sam mu šta se desilo, a on mi, svojim dalmatinskim naglaskom reče: "Joj druže Simiću, to neće nikako valjati. To može naštetiti našim odnosima. On je vrlo sujetan". Ništa se strašno nije desilo. Dve-tri nedelje posle toga, vojska je srušila Sukarna, tako da nije bilo nikakve štete po naše odnose.

RSE: Ima i jedna zanimljiva priča koja je vezana za Kardelja i Sihanuka.

SIMIĆ: Mi stariji se sećamo Kardelja kao jednog krutog i uzdržanog čoveka. Došao je u Džakartu kod Sihanuka, koji je bio potpuno druga priroda. Još nas nekoliko je bilo s Kardeljom.

Sihanuk (pita Kardelja): Da li znate da me u Beogradu zovu Lola od Metropola. Pretpostavljam da znate šta znači to Lola.

Kardelj: (zbunjen i pocrveneo): U našem narodu lola je neko ko je veseo, ko voli zabavu.

Sihanuk: A da li to znači još nešto?

Kardelj (već potpuno crven kao rak): Stvarno ne znam gospodine predsedniče.

Sihanuk (odmahnuvši rukom): Dobro.

Lola od Metropola se odnosilo na to da Sihanuk nikada nije odsedao na Dedinju, nego u hotelu Metropol, gde mu je naša policija dovodila lake ženske. Kardelj je to sigurno znao, ali nije znao kako da izađe na kraj sa tim pitanjem.

RSE: Kada je došao Milošević na vlast, 1987. godine, bio si u Njujorku. Vratio si se 1989. godine. Kako ti je onda izgledala Srbija?

SIMIĆ: Meni je već izgledala vrlo loše i iz Njujorka. Dolazili su naši ljudi, pratio sam šta se događa, dobijao sam Politiku. Video sam da se to menja na jedan loš način. Jasno mi je bilo šta se tamo događa, ali prvi susret sa stvarnošću je bio, na neki način, vrlo slikovit. Žena i ja smo se iskrcali na beogradskom aerodromu. Prolazimo kroz pasošku kontrolu i vidimo jednu ženu, u nekoj paravojnoj uniformi, mladu, koja tuda paradira. Rekao sam ženi da je ovo ipak strašnije nego što smo mislili. Ta slika me je frapirala.

RSE: Kako izgleda kada jedan dugogodišnji novinar, jednog uglednog lista, kao što je Politika do tada bila, bude svedok njenog urušavanja? Da li se nešto moglo učiniti iznutra?

SIMIĆ: Bilo je vrlo tužno, ali smo mislili da možemo nešto da učinimo. Osnovali smo Nezavisni sindikat novinara Politike, koji sam vodio najvećim delom. Činilo nam se da možemo nešto da uradimo, da možemo da dovedemo do neke promene. Naravno, vlast je bila još uvek čvrsta, a mi baš i nismo toliko toga bili svesni. Mislili smo da možemo nešto da uradimo u samoj Politici. Ispostavilo se da ne možemo. Imam jedno iskustvo iz tog vremena koje je na neki način i romantično. Tada je Panić bio premijer i van njegove volje je Milošević hteo za direktora Politike da nametne Radovana Božovića, da Politika bude državno preduzeće. Mi smo štrajkovali i deset dana Politika nije izlazila. To je, sem dva svetska rata, najduži period kada Politika nije izlazila. Imali smo podršku radnika štamparije i praktično cele kuće, tako da je taj štrajk bio vrlo uspešan. Onda je RTS zakazala jednu emisiju u 20:00 sati, odmah posle Dnevnika, da se raspravlja o Politici. Bio sam određen da govorim ispred Politike, a Zoran Đinđić je bio naš gost. S druge strane su bili vojvoda Šešelj i Mihajlo Marković. Taj program uživo je trajao 3,5 sata. Ta 3,5 sata smo iskoristili fantastično, najvećim delom zahvaljujući Đinđiću koji je u pet minuta puta, koliko smo išli od Politike do televizije, rekao šta će da kaže i šta ću ja da kažem. On je čovek neverovatnih organizatorskih sposobnosti. U Politici, kada smo se vratili, svi su nas čekali, grlili nas, ljubili. To je bila stvarno velika pobeda. Posle toga je obustavljena ideja da dođe Radovan Borović na čelo Politike i da Politika postane državna. Kada smo završili sa emisijom, rekao sam Šešelju da nije bio tako agresivan prema meni. Rekao je, a to je tipično za njega: "Raspitao sam se ko si ti. Kažu da si pošten čovek. A Voja na poštene ne ide".

RSE: Zašto nisi napustio Politiku? Bila je urušena, pratila je Miloševićeve pohode po tadašnjoj Jugoslaviji, u nju se ukorenio nacionalizam, pisala je najstrašnije ratno-huškačke tekstove.

SIMIĆ: Više puta sam razmišljao o tome da odem negde, ali tada neke valjane alternative nije ni bilo. Bila je uvek i ta krhka nada da ćemo uspeti nešto da promenimo. Kada nismo, ponuđeno mi je da odem u London za dopisnika. To mi je izgledalo kao neko izbeglištvo, neka emigracija od tih strahota, tim pre što sam pokušao nešto, kao tobože, da plasiram iz Londona, nešto što bi prikazalo naš režim. Nisu me puštali. Tadašnji glavni urednik, Struja, mi je poručio da se ne bavim našim temama, nego samo engleskim. Sve te engleske teme su mi bile dosadne, ali mi je to obezbeđivalo neku vrstu izbeglištva od svih tih strahota, kao i egzistenciju.

RSE: Iz ugla čoveka koji je prisustvovao, i bio svedok, mnogim smenama vlasti, da li si osetio olakšanje oktobra 2000. godine, kada si video da je vojska i policija ostala po strani? Da li si verovao da može doći do tako mekog prenosa vlasti i odlaska Miloševića?

SIMIĆ: Osetio sam ogromno olakšanje. Tada sam bio stacioniran u Briselu i radio sam za agenciju Sens, ali sam došao u Beograd i prisustvovao celom dramatičnom događaju, koji je samo s polja bio dramatičan jer nije bilo žrtava. Moglo je da bude gore. Nikada nisam verovao da će taj Miloševićev nasilnički režim da ode tako lako. Te večeri smo bili pred Skupštinom koja je gorela. Onda sam otišao u Politiku. Niko nije verovao da će to tako da prođe. Svi smo strahovali i nismo spavali te noći. Svi smo očekivali da će doći do pokušaja restauracije bivše vlasti. Pošto sada znamo šta se događalo i sa Crvenim beretkama, vidimo da je to bilo zaista dramatično i da je naša velika sreća da se to završilo kako se završilo. Takvi nasilnički režimi, kao što je bio Miloševićev, obično ne padaju tako lako. To je možda na neki način i u prirodi njegove ličnosti. On pokuša sve i kada vidi da to ne prolazi, onda se preda i popusti.

RSE: Da li su i drugi vladari imali svoje Crvene beretke? Šta je bilo sa njima posle promene vlasti i kako su oni upotrebljavani u tom periodu?

SIMIĆ: Znam da je Sukarno imao svoju ličnu gardu koja je bila pandan Crvenim beretkama. Njih su sve, još iste večeri kada je Sukarno svrgnut, poubijali, barem su nam tako rekli. Tamo je prenos vlasti bio vrlo surov. U svim istočnoevropskim zemljama su postojale takve grupacije kao što su Crvene beretke, ali ti režimi su već bili truli i bilo je jasno da zavise od strane podrške, od podrške SSSR-a i Moskve. Tamo je sve to išlo vrlo lako. Specijalne jedinice su vrlo brzo, ili raspuštene, ili transformisane u neke druge. Tamo se nije čekalo 2,5 godine da se pojavi sloj ljudi koji je spreman da ustane protiv novog režima, kao kod nas.

RSE: Da li još negde ima primera da su takve institucije ostale nedirnute i nekoliko godina posle smene vlasti?

SIMIĆ: Ne mogu da se setim tog primera. Kada se izvrši smena vlasti, prva stvar koja se mora učiniti je da se raspuste, ili transformišu, takve jedinice. Mislim da je to svugde bio slučaj.

RSE: Rekao si da nisi zabrinut za budućnost Srbije, a da li si zabrinut za budućnost sveta? Kuda to idu Evropa i Amerika?

SIMIĆ: Mislim da je to pozitivan razvoj. Razdvajanje Evrope od Amerike je moralo da se desi u jednom trenutku, naročito kada Amerika ima takvo vodstvo, kao što je sadašnje. Normalno je da dođe do odvajanja Evrope. Mislim da to može da ima jedan samo pozitivan razvoj na svetskoj sceni. Postojao je bipolarni svet između Amerike i SSSR-a. Rusija više nije taj drugi pol. Dobro je da se stvori nešto što je protiv-teža Amerike. To je ta koalicija Pariz-Berlin-Moskva. To nije naročito jako i stabilno, ali nešto takvo se stvara. Čak se i Englezi kolebaju na neki način. Potrebno je, uvek u svetu, da postoji protiv-teža, naročito u sadašnjem. Sa tim ogromnim potencijalom razornih oružja mora da postoji neki balans dominantnoj sili. To se na primeru Iraka na neki način stvorilo.

RSE: Da li to kažeš da nisi zabrinut ni za budućnost sveta?

SIMIĆ: Petrica Kerempuh je rekao: "Biće nekako", a kako će to da izgleda, ne znam. Nikada neće doći do kraja sveta. Biće uvek nekako.
XS
SM
MD
LG