* * * *
RSE: Kakvo je ostvarivanje ljudskih prava u Srbiji danas, u odnosu na devedesete?
ČOLOVIĆ: Nisam pratio one izveštaje koji govore o ljudskim pravima i stanju ljudskih prava u Srbiji poslednjih godina, ali sam pratio razvoj ideja na kojima se zasniva poštovanje ljudskih prava. Čini mi se da u tom pogledu ne postoji neka bitna razlika između ideja koje su bile u opticaju u Srbiji devedesetih i onih koje su u Srbiji u opticaju danas. Postoji jedna spoljašna razlika da se one glavne ideje danas ne pojavljuju baš u ogoljenom i eksplicitnom obliku, nego su više implicitne, a te glavne ideje su ideje etničkog nacionalizma. Po mom mišljenju je to osnova vladajuće ideologije devedesetih godina u Srbiji i vladajuće ideologije danas.
RSE: Bili ste na obilježavanju desete godišnjice smrti književnice Biljane Jovanović, jedne od osnivača Beogradskog kruga i osobe koja se angažovala protiv nacionalizma rata. Govorili ste o pokušaju kulturnog establišmenta da pristojno progovori o Biljani, o njenom književnom delu, potpuno zaobilazeći njen politički angažman. Rekli ste: "Ističući visoke poetičke domete njenog dela, taj govor autorke široko-grudo oprašta zabludu da u tom delu ima i nešto od njenog života, pa i onu najgoru od svih zabluda - uverenje da je za pisca mogućno da odbaci bez pogovornu poslušnost naciji u dobru i zlu, kako se to patetično kaže, kao da tu nekog dobra može biti. Biljana je osećala smrad koji iz te poslušnosti dolazi. Još u junu 1991. godine ona je Maruši Krese pisala – Sada samo da se ne ugušimo od božansko-nacionalnog smrada. A onda smo se ugušili". Šta mislite o pokušaju odvajanja stvaralaštva od političkog angažmana?
ČOLOVIĆ: Kao politički antropolog pomalo istražujem i književnu čaršiju - književni život u Srbiji. Našao sam da se danas često čuje kako treba razlikovati samo dobre i loše pisce, da druge razlike nisu bitne. To može da zvuči kao razuman stav koji brani književnost, ali kada malo bolje pogledate ko taj stav brani, ko vam tu priču pripoveda, onda ćete videti da su to mahom oni književnici u Srbiji koji su devedesetih godina bili u Udruženju književnika Srbije i koje je Milošević 1999. godine nagradio jednim značajnim odlikovanjem, nekim ordenom čijeg se imena više i ne sećam. Pored tih pisaca iz Miloševićevog vremena, koje je Milošević nagradio, koji sada kažu kako je jedino važno razlikovati dobre pisce od loših, ima i onih neutralnih koji su sve vreme sramno ćutali. I oni će reći da sve treba gurnuti na stranu, da je sve to nebitno, da je zalaganje onih koji su bili protiv rata njihova privatna stvar, da je važno samo to da vidimo ko je dobar pisac, a ko loš. Tako ćete čuti čak i mišljenje da to što je izvesni Edvard Limonov, čuveni ruski fašista i pisac, pucao na Sarajevo iz nekog mitraljeza da bi se pokazao u svojoj pravoj svetlosti, za nas nebitno i da je to njegova privatna stvar, ali da je on veliki pisac. To je ono što sam hteo da kažem jer sam primetio da se i u slučaju Biljane Jovanović javlja ta, na izgled, široko-gruda ponuda - Svima ćemo oprostiti, pa i Biljani Jovanović, što je u ratnim vremenima bila angažovana i nije važno što je ona bila angažovana na jednoj strani a Limonov na drugoj, važno je da su dobri pisci. Izgleda da neće biti baš tako.
RSE: Nije problem što postoji takvo mišljenje. Pitanje je da li je to vladajuće mišljenje u Srbiji? Da li ovaj primer pokazuje da je kulturni establišment iz devedesetih ostao isti, da je sistem vrednosti ostao isti, da je ono što je bilo neprihvatljivo za kulturnu elitu u devedesetim isto tako neprihvatljivo za kulturnu elitu 2006. godine?
ČOLOVIĆ: Uglavnom bi se moglo reći da je tako, s tom razlikom što danas ima manje onih od kojih ćete dobiti odlikovanja za svoje patriotsko i rodoljubivo angažovanje i za svoje nekadašnje ratne zasluge. Zbog toga jedan deo tih pisaca, koji su ta odlikovanja dobijali, ili za svoje sramno ćutanje bili nagrađivani, sada pokušava da zasluge dobije na drugom terenu i da sebe predstave kao velike pisce, a ne velike rodoljube. Oni su i dalje na sceni kao nekadašnji veliki rodoljubi, ali dobijaju satisfakciju, nagrade i priznanja kao veliki pisci. Mnogi neće mnogo pričati o njihovom rodoljublju, jer se za to zna i zbog toga ih poštuju, ali će reći da su oni pisci i nemojmo da zanemarimo njihovu književnu dimenziju. Neki se čak i stavljaju u ulogu tih velikih pisaca i pitaju se - Zašto više nisam cenjen i u onim zemljama bivše Jugoslavije gde su me uvek voleli? Jeste da sam bio na strani onih, ali to je moja privatna i patriotska stvar, a moje delo bi trebalo i tu da bude prihvaćeno.
RSE: Gde su intelektualci nekadašnjeg Beogradskog kruga? Da li su oni i dalje u podzemlju?
ČOLOVIĆ: Ne može se reći baš da su u podzemlju, ali su marginalizovani i prihvaćeni kao učesnici jedne utakmice u kojoj pobeđuje ova prva kategorija takmaca. To je strategija današnje vlasti i današnjih medija, koje su na strani vlasti i koje legitimišu današnji nacionalizam u reformisanom i ublaženom obliku. Oni će vas pozvati i reći - Mi nismo zatvoreni za vas, mi poštujemo vaš angažman, a vaš je problem što je vaš angažman tako bedan, ništavan, mali i ima 3,4 prisutnosti tih ideja u našem društvu. Mi ćemo objaviti sve što kažete, nećemo vas cenzurisati, ali ćemo dati prednost onima koji tu i treba da pobede jer su oni važniji, pa ako hoćete, učestvovat ćete u tome.
RSE: Više ne postoji Prva i Druga Srbija, nego Treća, oslobođena ekstrema, s jedne strane nacionalističkih, a s druge strane antinacionalističkih.
ČOLOVIĆ: Da, to je ta umiljata Srbija, to je taj dobri nacionalizam, što bi rekao Nenad Čanak – taj krokodil vegetarijanac, koji se sada nudi kao jedno kompromisno srednje rešenje jer mi nećemo prihvatiti te ekstremiste, ljuti smo na njih i na te ratne zločince. Ali ako pogledamo - i ovi antifašisti i ovi kritičari zločinaca mogu da preteruju i preteruju strašno. Dajte da i jedne i druge eliminišemo, da zauzmemo jednom prihvatljivom, kompromisnom, Trećom Srbijom koja će svoje zube sakriti i umiljato se i ljupko osmehivati.
RSE: I, kako kažete, koja će se predstaviti svetu preko etno muzike. Da li je to etnološka potka? O tome ste pisali u vašoj knjizi Etno.
ČOLOVIĆ: Mislim da je to politička knjiga. Zove se Etno i priča o muzici sveta na Internetu, ali sam napravio jednu ozbiljnu etnološku ili antropološku monografiju i potrudio sam se da taj materijal do kraja obradim i da šetnju kroz Internet i kroz stranice Interneta, gde se govori o muzici sveta, produžim na godinu i pol dana. To je moje interesovanje za jednu vrstu ideje koja se zove kulturni fundamentalizam i za izvesne probleme sa kojima nas suočava nešto što se zove multikulturalizam.
Piter Gabrijel u pripovedanju o etno muzici je s jedne strane dobri duh, a s druge strane zli čarobnjak, zavisi ko o njemu govori. On je jedan od glavnih likova pripovetke o etno muzici sveta i u njegovoj muzici sam nešto od toga čuo. Ima stvari u kojima se može uživati.
Jusum Dur je jedna od ikona svetske muzike. On je ostao u Senegalu i nije, kao mnogi muzičari, iskoristio mogućnost koja je zvezdama te muzike danas dana, da žive izvan svojih siromašnih, nerazvijenih zemalja, nego da se presele negde na Zapad. On je ostao tamo i platio je izvesnu cenu jer se morao nekako snaći. Svoju svetsku orjentaciju i saradnju sa svetskim producentima morao je da nadoknadi saradnjom sa lokalnim islamskim vođama. Pokušao je da pravi neki treći, kompromisni Senegal.
RSE: Stereotip je da je turbo-folk muzika, muzika Miloševićevog vremena, najniži kič i kada čujete taj kič setite se devedesetih godina. Vi govorite o etno muzici, i u Srbiji i u svetu, da bi ta muzika po definiciji trebala da bude multikulturalna muzika. Kako to može biti upravo obrnuto – kulturni fundamentalizam?
ČOLOVIĆ: To jeste glavna tema moje knjige jer se bavim diskursom o etno muzici, o pripovedanju o toj vrsti muzike i u tom pripovedanju otkrivam dva toka. U jednom toku imamo kulturni fundamentalizam, u tom smislu što se govori da je etno muzika, muzika identiteta, korena, izvora, tradicije i da ona izražava jedan autohtoni zvuk podneblja u kome se stvara. Onda se dodaje jedan drugi tok pripovedanja i kaže se – muzika je takva, takvo je njeno biće, ali možemo da prekoračimo granice tih žanrova, podneblja, ambijenata nacionalnih zvukova i da se ukrštamo i oplođujemo sa drugima, da budemo primer saradnje, hibridizacije i svega drugog što se tu pominje. Pokazujem kako je to jedna nemogućna ljubav i kako taj govor nailazi na jednu granicu jer ako hoćete da spasete identitet, korene, izvore, tradiciju u ukrštanjima, onda radite jednu nepotrebnu stvar. Ako hoćete da se ukrštate, to podrazumeva da hoćete da stvarate nešto novo, da idete prema nekoj sintezi, a onda morate da prihvatite da ćete žrtvovati ono sa čim ste u to ukrštanje ušli, svoj čuveni identitet, korene i ostalo. Ovde takve volje nema, već postoji jedna paradoksalna želja da se kroz ukrštanja koreni i identiteti učvršćuju. E pa izvinjavam se - pokazao sam da to tako ne ide. Ako volite supu, onda morate da prihvatite da će ukus šargarepe, peršuna i krompira u toj supi biti promenjen, a ne, kao što je rekao jedan francuski muzičar – Volim supu, ali hoću da zadrži ukus krompira, šargerepe i peršuna. E pa onda svaki od tih povrća konzumiraj posebno.
RSE: Iz kakvog kulturnog modela proizlazi ideja tog multikulturalizma u etno muzici?
ČOLOVIĆ: Proizlazi iz modela zatvorenih kultura koje međusobno ne mogu da komuniciraju, niti im je ta komunikacija potrebna i one su nesamerljive otkako je sam čuveni Hantigton izišao sa idejom o sukobu kultura i civilizacija jer se te civilizacije neminovno sukobljavaju. Ako je tačno da mi ne možemo izići iz tamnica dugog trajanja, ako ostanemo u tim tamnicama, onda smo zaista u sukobu sa drugima. Pokazao sam da iz tih tamnica ima izlaza i bekstva jer se danas u razmišljanju, u kulturi i u kulturnoj praksi otvara jedna nova filozofija kulture, pa i kulturne saradnje, koja kaže - Ostavimo te modele i te sisteme zatvorenog značenja i zatvorenog pevanja, nego iskoristimo one silne breše i pukotine na tim modelima, kojih srećom ima, i koje čine definiciju onoga što je suštinski važno u kulturi, njenu otvorenost i njenu slobodu.
RSE: Koji su kulturni proizvodi uspeli kroz te pukotine da prođu?
ČOLOVIĆ: Džefri Orijem, muzičar, mislim Kamerunac. On kaže: "Hoćete da budem maneken nekog afričkog tona, da se kostimiram frulicama i afričkim instrumentima, da se takav pojavljujem na vašim koncertima i projektima etno muzike. Sada sedim u Parizu i vidim pred sobom Ajfelovu kulu. Mene taj motiv i ta slika inspirišu da pravim jednu muziku koja nije ni afrička, ni francuska, nego moja muzika. Mislim da se tako dobija prava muzika".
RSE: Ko je na Balkanu prošao kroz tu pukotinu, ko pokazuje lice dobrog nacionalizma?
ČOLOVIĆ: Među etno muzičarima mislim da se može reći da tu pukotinu pokazuju neki muzičari koje ćemo, možda, svrstati i u turbo-folk i u pop-folk. Esma Redžepova, kada je producenti ne šćepaju i ne upakuju u etno muziku, ima taj ton koji odzvanja na Balkanu, kao ton koji se ne može vezati ni za jedan identitet. Nešto je slično i sa Šabanom Bajramovićem. To je tamo gde osećate jednu autentičnost, koja nije autentičnost nacionalnog etničkog bića, nego autentičnost jednog kulturnog podneblja, koje se ne može definisati takvim granicama i takvim modelima. Onda se javlja mogućnost da mi volimo, uživamo i osećamo vezu između sebe i te muzike, a da to ne znači da uobražavamo da smo time našli neku tajnu šifru onoga što smo mi po nacionalnom etničkom ključu.
RSE: Šta odgovoriti onima koji se boje da će u takvoj globalizaciji nestati kultura manjina, identitet manjina i da će jednog dana sve imati proamerički šmek?
ČOLOVIĆ: To je jedan od čestih argumenata protiv univerzalizma, da zapravo univerzalizma i nema i da nema neke univerzalističke perspektive, nego da se sve svodi na jednu nametnutu viziju koju nameće jedna kultura, recimo američka. Ne postoje univerzalna ljudska prava, nego postoji nešto što se u našim novinama ponekada naziva američka ideologija ljudskih prava. Ne postoji mogućnost da se zaista izmaknemo i spasemo od unapred zadatih granica neke kulture, već moramo u njima večno obitavati i ratovati sa drugima. U tom govoru postoji već jedna kontradiktorna stvar jer ako kažete da su kulture nesamerljive, otkud to znate, da li ste probali da ih upoređujete. Već ranije je primećeno da sam govor o identitetima i njihovoj nesamerljivosti podrazumeva univerzalističku perspektivu. To može da kaže samo neko ko veruje da se taj govor može održati jer inače se može jedino zviždati, a možda samo ćutati.
RSE: A da li slušate tu muziku kao Ivan Čolović, koji se nekada odmara sa prijateljima?
ČOLOVIĆ: Prošao sam kroz nekoliko faza. Pre dvadesetak godina su mi bile omiljene neke novo-komponovane muzike. Moj omiljeni pevač iz tog vremena je bio Bora Spužić Kvaka. Kasnije sam zavoleo i neke druge muzike i neku drugi vrstu pesama, ali često puta je moj ukus u raskoraku sa maticom. Bolje da ne govorim dalje jer ne znam da li će mi mnogi oprostiti ovu simpatiju prema Kvaki.
RSE: Kakvo je ostvarivanje ljudskih prava u Srbiji danas, u odnosu na devedesete?
ČOLOVIĆ: Nisam pratio one izveštaje koji govore o ljudskim pravima i stanju ljudskih prava u Srbiji poslednjih godina, ali sam pratio razvoj ideja na kojima se zasniva poštovanje ljudskih prava. Čini mi se da u tom pogledu ne postoji neka bitna razlika između ideja koje su bile u opticaju u Srbiji devedesetih i onih koje su u Srbiji u opticaju danas. Postoji jedna spoljašna razlika da se one glavne ideje danas ne pojavljuju baš u ogoljenom i eksplicitnom obliku, nego su više implicitne, a te glavne ideje su ideje etničkog nacionalizma. Po mom mišljenju je to osnova vladajuće ideologije devedesetih godina u Srbiji i vladajuće ideologije danas.
RSE: Bili ste na obilježavanju desete godišnjice smrti književnice Biljane Jovanović, jedne od osnivača Beogradskog kruga i osobe koja se angažovala protiv nacionalizma rata. Govorili ste o pokušaju kulturnog establišmenta da pristojno progovori o Biljani, o njenom književnom delu, potpuno zaobilazeći njen politički angažman. Rekli ste: "Ističući visoke poetičke domete njenog dela, taj govor autorke široko-grudo oprašta zabludu da u tom delu ima i nešto od njenog života, pa i onu najgoru od svih zabluda - uverenje da je za pisca mogućno da odbaci bez pogovornu poslušnost naciji u dobru i zlu, kako se to patetično kaže, kao da tu nekog dobra može biti. Biljana je osećala smrad koji iz te poslušnosti dolazi. Još u junu 1991. godine ona je Maruši Krese pisala – Sada samo da se ne ugušimo od božansko-nacionalnog smrada. A onda smo se ugušili". Šta mislite o pokušaju odvajanja stvaralaštva od političkog angažmana?
ČOLOVIĆ: Kao politički antropolog pomalo istražujem i književnu čaršiju - književni život u Srbiji. Našao sam da se danas često čuje kako treba razlikovati samo dobre i loše pisce, da druge razlike nisu bitne. To može da zvuči kao razuman stav koji brani književnost, ali kada malo bolje pogledate ko taj stav brani, ko vam tu priču pripoveda, onda ćete videti da su to mahom oni književnici u Srbiji koji su devedesetih godina bili u Udruženju književnika Srbije i koje je Milošević 1999. godine nagradio jednim značajnim odlikovanjem, nekim ordenom čijeg se imena više i ne sećam. Pored tih pisaca iz Miloševićevog vremena, koje je Milošević nagradio, koji sada kažu kako je jedino važno razlikovati dobre pisce od loših, ima i onih neutralnih koji su sve vreme sramno ćutali. I oni će reći da sve treba gurnuti na stranu, da je sve to nebitno, da je zalaganje onih koji su bili protiv rata njihova privatna stvar, da je važno samo to da vidimo ko je dobar pisac, a ko loš. Tako ćete čuti čak i mišljenje da to što je izvesni Edvard Limonov, čuveni ruski fašista i pisac, pucao na Sarajevo iz nekog mitraljeza da bi se pokazao u svojoj pravoj svetlosti, za nas nebitno i da je to njegova privatna stvar, ali da je on veliki pisac. To je ono što sam hteo da kažem jer sam primetio da se i u slučaju Biljane Jovanović javlja ta, na izgled, široko-gruda ponuda - Svima ćemo oprostiti, pa i Biljani Jovanović, što je u ratnim vremenima bila angažovana i nije važno što je ona bila angažovana na jednoj strani a Limonov na drugoj, važno je da su dobri pisci. Izgleda da neće biti baš tako.
RSE: Nije problem što postoji takvo mišljenje. Pitanje je da li je to vladajuće mišljenje u Srbiji? Da li ovaj primer pokazuje da je kulturni establišment iz devedesetih ostao isti, da je sistem vrednosti ostao isti, da je ono što je bilo neprihvatljivo za kulturnu elitu u devedesetim isto tako neprihvatljivo za kulturnu elitu 2006. godine?
ČOLOVIĆ: Uglavnom bi se moglo reći da je tako, s tom razlikom što danas ima manje onih od kojih ćete dobiti odlikovanja za svoje patriotsko i rodoljubivo angažovanje i za svoje nekadašnje ratne zasluge. Zbog toga jedan deo tih pisaca, koji su ta odlikovanja dobijali, ili za svoje sramno ćutanje bili nagrađivani, sada pokušava da zasluge dobije na drugom terenu i da sebe predstave kao velike pisce, a ne velike rodoljube. Oni su i dalje na sceni kao nekadašnji veliki rodoljubi, ali dobijaju satisfakciju, nagrade i priznanja kao veliki pisci. Mnogi neće mnogo pričati o njihovom rodoljublju, jer se za to zna i zbog toga ih poštuju, ali će reći da su oni pisci i nemojmo da zanemarimo njihovu književnu dimenziju. Neki se čak i stavljaju u ulogu tih velikih pisaca i pitaju se - Zašto više nisam cenjen i u onim zemljama bivše Jugoslavije gde su me uvek voleli? Jeste da sam bio na strani onih, ali to je moja privatna i patriotska stvar, a moje delo bi trebalo i tu da bude prihvaćeno.
RSE: Gde su intelektualci nekadašnjeg Beogradskog kruga? Da li su oni i dalje u podzemlju?
ČOLOVIĆ: Ne može se reći baš da su u podzemlju, ali su marginalizovani i prihvaćeni kao učesnici jedne utakmice u kojoj pobeđuje ova prva kategorija takmaca. To je strategija današnje vlasti i današnjih medija, koje su na strani vlasti i koje legitimišu današnji nacionalizam u reformisanom i ublaženom obliku. Oni će vas pozvati i reći - Mi nismo zatvoreni za vas, mi poštujemo vaš angažman, a vaš je problem što je vaš angažman tako bedan, ništavan, mali i ima 3,4 prisutnosti tih ideja u našem društvu. Mi ćemo objaviti sve što kažete, nećemo vas cenzurisati, ali ćemo dati prednost onima koji tu i treba da pobede jer su oni važniji, pa ako hoćete, učestvovat ćete u tome.
RSE: Više ne postoji Prva i Druga Srbija, nego Treća, oslobođena ekstrema, s jedne strane nacionalističkih, a s druge strane antinacionalističkih.
ČOLOVIĆ: Da, to je ta umiljata Srbija, to je taj dobri nacionalizam, što bi rekao Nenad Čanak – taj krokodil vegetarijanac, koji se sada nudi kao jedno kompromisno srednje rešenje jer mi nećemo prihvatiti te ekstremiste, ljuti smo na njih i na te ratne zločince. Ali ako pogledamo - i ovi antifašisti i ovi kritičari zločinaca mogu da preteruju i preteruju strašno. Dajte da i jedne i druge eliminišemo, da zauzmemo jednom prihvatljivom, kompromisnom, Trećom Srbijom koja će svoje zube sakriti i umiljato se i ljupko osmehivati.
RSE: I, kako kažete, koja će se predstaviti svetu preko etno muzike. Da li je to etnološka potka? O tome ste pisali u vašoj knjizi Etno.
ČOLOVIĆ: Mislim da je to politička knjiga. Zove se Etno i priča o muzici sveta na Internetu, ali sam napravio jednu ozbiljnu etnološku ili antropološku monografiju i potrudio sam se da taj materijal do kraja obradim i da šetnju kroz Internet i kroz stranice Interneta, gde se govori o muzici sveta, produžim na godinu i pol dana. To je moje interesovanje za jednu vrstu ideje koja se zove kulturni fundamentalizam i za izvesne probleme sa kojima nas suočava nešto što se zove multikulturalizam.
Piter Gabrijel u pripovedanju o etno muzici je s jedne strane dobri duh, a s druge strane zli čarobnjak, zavisi ko o njemu govori. On je jedan od glavnih likova pripovetke o etno muzici sveta i u njegovoj muzici sam nešto od toga čuo. Ima stvari u kojima se može uživati.
Jusum Dur je jedna od ikona svetske muzike. On je ostao u Senegalu i nije, kao mnogi muzičari, iskoristio mogućnost koja je zvezdama te muzike danas dana, da žive izvan svojih siromašnih, nerazvijenih zemalja, nego da se presele negde na Zapad. On je ostao tamo i platio je izvesnu cenu jer se morao nekako snaći. Svoju svetsku orjentaciju i saradnju sa svetskim producentima morao je da nadoknadi saradnjom sa lokalnim islamskim vođama. Pokušao je da pravi neki treći, kompromisni Senegal.
RSE: Stereotip je da je turbo-folk muzika, muzika Miloševićevog vremena, najniži kič i kada čujete taj kič setite se devedesetih godina. Vi govorite o etno muzici, i u Srbiji i u svetu, da bi ta muzika po definiciji trebala da bude multikulturalna muzika. Kako to može biti upravo obrnuto – kulturni fundamentalizam?
ČOLOVIĆ: To jeste glavna tema moje knjige jer se bavim diskursom o etno muzici, o pripovedanju o toj vrsti muzike i u tom pripovedanju otkrivam dva toka. U jednom toku imamo kulturni fundamentalizam, u tom smislu što se govori da je etno muzika, muzika identiteta, korena, izvora, tradicije i da ona izražava jedan autohtoni zvuk podneblja u kome se stvara. Onda se dodaje jedan drugi tok pripovedanja i kaže se – muzika je takva, takvo je njeno biće, ali možemo da prekoračimo granice tih žanrova, podneblja, ambijenata nacionalnih zvukova i da se ukrštamo i oplođujemo sa drugima, da budemo primer saradnje, hibridizacije i svega drugog što se tu pominje. Pokazujem kako je to jedna nemogućna ljubav i kako taj govor nailazi na jednu granicu jer ako hoćete da spasete identitet, korene, izvore, tradiciju u ukrštanjima, onda radite jednu nepotrebnu stvar. Ako hoćete da se ukrštate, to podrazumeva da hoćete da stvarate nešto novo, da idete prema nekoj sintezi, a onda morate da prihvatite da ćete žrtvovati ono sa čim ste u to ukrštanje ušli, svoj čuveni identitet, korene i ostalo. Ovde takve volje nema, već postoji jedna paradoksalna želja da se kroz ukrštanja koreni i identiteti učvršćuju. E pa izvinjavam se - pokazao sam da to tako ne ide. Ako volite supu, onda morate da prihvatite da će ukus šargarepe, peršuna i krompira u toj supi biti promenjen, a ne, kao što je rekao jedan francuski muzičar – Volim supu, ali hoću da zadrži ukus krompira, šargerepe i peršuna. E pa onda svaki od tih povrća konzumiraj posebno.
RSE: Iz kakvog kulturnog modela proizlazi ideja tog multikulturalizma u etno muzici?
ČOLOVIĆ: Proizlazi iz modela zatvorenih kultura koje međusobno ne mogu da komuniciraju, niti im je ta komunikacija potrebna i one su nesamerljive otkako je sam čuveni Hantigton izišao sa idejom o sukobu kultura i civilizacija jer se te civilizacije neminovno sukobljavaju. Ako je tačno da mi ne možemo izići iz tamnica dugog trajanja, ako ostanemo u tim tamnicama, onda smo zaista u sukobu sa drugima. Pokazao sam da iz tih tamnica ima izlaza i bekstva jer se danas u razmišljanju, u kulturi i u kulturnoj praksi otvara jedna nova filozofija kulture, pa i kulturne saradnje, koja kaže - Ostavimo te modele i te sisteme zatvorenog značenja i zatvorenog pevanja, nego iskoristimo one silne breše i pukotine na tim modelima, kojih srećom ima, i koje čine definiciju onoga što je suštinski važno u kulturi, njenu otvorenost i njenu slobodu.
RSE: Koji su kulturni proizvodi uspeli kroz te pukotine da prođu?
ČOLOVIĆ: Džefri Orijem, muzičar, mislim Kamerunac. On kaže: "Hoćete da budem maneken nekog afričkog tona, da se kostimiram frulicama i afričkim instrumentima, da se takav pojavljujem na vašim koncertima i projektima etno muzike. Sada sedim u Parizu i vidim pred sobom Ajfelovu kulu. Mene taj motiv i ta slika inspirišu da pravim jednu muziku koja nije ni afrička, ni francuska, nego moja muzika. Mislim da se tako dobija prava muzika".
RSE: Ko je na Balkanu prošao kroz tu pukotinu, ko pokazuje lice dobrog nacionalizma?
ČOLOVIĆ: Među etno muzičarima mislim da se može reći da tu pukotinu pokazuju neki muzičari koje ćemo, možda, svrstati i u turbo-folk i u pop-folk. Esma Redžepova, kada je producenti ne šćepaju i ne upakuju u etno muziku, ima taj ton koji odzvanja na Balkanu, kao ton koji se ne može vezati ni za jedan identitet. Nešto je slično i sa Šabanom Bajramovićem. To je tamo gde osećate jednu autentičnost, koja nije autentičnost nacionalnog etničkog bića, nego autentičnost jednog kulturnog podneblja, koje se ne može definisati takvim granicama i takvim modelima. Onda se javlja mogućnost da mi volimo, uživamo i osećamo vezu između sebe i te muzike, a da to ne znači da uobražavamo da smo time našli neku tajnu šifru onoga što smo mi po nacionalnom etničkom ključu.
RSE: Šta odgovoriti onima koji se boje da će u takvoj globalizaciji nestati kultura manjina, identitet manjina i da će jednog dana sve imati proamerički šmek?
ČOLOVIĆ: To je jedan od čestih argumenata protiv univerzalizma, da zapravo univerzalizma i nema i da nema neke univerzalističke perspektive, nego da se sve svodi na jednu nametnutu viziju koju nameće jedna kultura, recimo američka. Ne postoje univerzalna ljudska prava, nego postoji nešto što se u našim novinama ponekada naziva američka ideologija ljudskih prava. Ne postoji mogućnost da se zaista izmaknemo i spasemo od unapred zadatih granica neke kulture, već moramo u njima večno obitavati i ratovati sa drugima. U tom govoru postoji već jedna kontradiktorna stvar jer ako kažete da su kulture nesamerljive, otkud to znate, da li ste probali da ih upoređujete. Već ranije je primećeno da sam govor o identitetima i njihovoj nesamerljivosti podrazumeva univerzalističku perspektivu. To može da kaže samo neko ko veruje da se taj govor može održati jer inače se može jedino zviždati, a možda samo ćutati.
RSE: A da li slušate tu muziku kao Ivan Čolović, koji se nekada odmara sa prijateljima?
ČOLOVIĆ: Prošao sam kroz nekoliko faza. Pre dvadesetak godina su mi bile omiljene neke novo-komponovane muzike. Moj omiljeni pevač iz tog vremena je bio Bora Spužić Kvaka. Kasnije sam zavoleo i neke druge muzike i neku drugi vrstu pesama, ali često puta je moj ukus u raskoraku sa maticom. Bolje da ne govorim dalje jer ne znam da li će mi mnogi oprostiti ovu simpatiju prema Kvaki.