** **
RSE: Da li ste u Rigi bili jedini političar iz Srbije?
SVILANOVIĆ: Bio sam jedini političar iz Srbije i ovo je treći samit na kojem prisustvujem. Kao ministar, bio sam pozvan na samit u Budimpešti. Pre dve godine sam bio na samitu u Istanbulu. Tada nisam bio ministar, ali sam bio pozvan da bih govorio na panelima koji idu uporedo sa samitom. Sada sam bio tri dana u Rigi. Učestvovao sam u panelu čiji je naziv bio - "Da li NATO ima budućnost na Balkanu? Da li ima mesta za NATO na Balkanu i kakva mu je budućnost?" To je bila prilika da se sretnem sa svima sa kojima sam trebao da se sretnem.
RSE: Da li ste bili u toku svih tih dramatičnih promena koje su se dešavale do poslednje noći?
SVILANOVIĆ: Jesam. Moj lični doživljaj onoga što se tamo dogodilo je zaista potpuno lični. Osećao sam se kao neko ko je posle četiri pune godine dobio odgovor na svoje pismo. Kao ministar sam 2002. godine poslao pismo u kojem sam tražio da naša zemlja uđe u Partnerstvo za mir. Ćutanje je trajalo četiri godine.
RSE: Oni su odgovorili pozitivno na jedno drugo pismo, pismo predsednika Tadića koje je upućeno pre par dana.
SVILANOVIĆ: Tako je. Rekao sam svoj lični doživljaj. Četiri godine kasnije sam tu sedeo i bio jedini naš predstavnik koji je primio odgovor na to svoje pismo. Bio sam presrećan. Ljudi su me pitali, kada više nisam bio ministra, šta je moj najveći uspeh, a šta je moj najveći neuspeh. Za uspeh sam uvek govorio da su to naši odnosi sa susedima i ulazak zemlje u Savet Evrope. Neuspehom sam uvek smatrao to što nisam ubedio svoje sagovornike da prime našu zemlju u Partnerstvo za mir. Bio sam presrećan kada se to sada dogodilo. Čestitao sam Vuku Draškoviću jer je on ministar u ovom trenutku.
RSE: Da li se spavalo te poslednje noći u Rigi? Pokušavam da saznam šta se događalo iza zavesa.
SVILANOVIĆ: Ova odluka ima jaku američku unutrašnju dimenziju. Amerika je presekla. Toga treba biti svestan.
RSE: Kažu da je Amerika napravila obrt za 180 stepeni u svom pristupu Balkanu i Srbiji. Zašto se to dogodilo? Šta je bilo presudno?
SVILANOVIĆ: Postoji jedan element koji je samo američki, a to su odnos republikanske politike i politike Demokrata prema nama. U to zaista ne bih želeo da ulazim. To je njihova tema. Bio sam u prilici da 3. jula objavim tekst u Politici. Istog dana je bio i na blogu B92, i bio je kompletan, a u Politici su ga skratili za taj deo koji se odnosio na Partnerstvo. Taj tekst se zove "Paket za Srbiju". Probao sam u njemu da predstavim moguću alternativnu politike Evropske unije i SAD-a prema Srbiji, kao i ono što bi, eventualno, Srbija mogla da uradi. Elemente koje sam tu pomenuo bili su:
- Omogućite nam ulazak u Partnerstvo za mir pre izbora.
- Nastavite pregovore o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Bar jednu rundu održite pre izbora.
- Pomozite vladi i svim drugim političarima da donesemo Ustav Srbije. Dopustite da u njemu bude i nešto što se možda vama ne dopada, ali ohrabrite nas da dođemo do Ustava pre izbora.
- Posle demokratskih izbora, kada formiramo demokratsku vladu, očekujte da Srbija sa svoje strane ispuni one obaveze koje ni jednog trenutka ne treba da budu zaboravljene. To je puna saradnja sa Haškim tribunalom i hapšenje onih šest optuženih, a naročiti imam u vidu Ratka Mladića.
- Dajte nam vizne olakšice.
Kada krenete kroz taj tekst možete da štrihirate šta se od toga dogodilo. Dogodilo se Partnerstvo za mir, dogodile su se vizne olakšice, dogodilo se da je donet Ustav. Idemo u izbore i posle toga ćemo dobiti vladu, za koju se nadam da će ispuniti svoju obavezu.
RSE: Nije prvi put da dobro anticipirate stvari, ali šta mislite da je uticalo na promenu stava Amerike? Da li manja zainteresovanost za Balkan, da li Kosovo, da li strah od neke političke radikalizacije Srbije, a oni baš ne bi da se mnogo bave Balkanom jer imaju važnija posla?
SVILANOVIĆ: Mnoge okolnosti su uticale zajedno. Pomenuo sam jednu koja je čisto američka. Dalje u nju ne bih išao. Izvan toga, okolnosti koje su važne i koje valja imati u vidu, a to je bio moj argument, kao i argument niza ljudi iz Srbije, to je ako sada ne budemo ušli, za godinu dana možda nećete biti u stanju da donesete takvu odluku. Te noći mislim da je to bilo ono što je prelomilo Evropljane. Amerikanci su već prelomili i došli sa tim. Ono što je prelomilo Evropljane je bila poruka - Srbija sada ulazi u kampanju. U kampanji, kako kod vas, tako i kod nas, svašta će te ćuti, pa će možda neko nešto da kaže što vam se ne bi dopalo. Posle toga će doći period formiranje nove vlade i trajaće par meseci. Onda će doći Kosovo. U tom trenutku zaista ne možete biti sigurni kako će reagovati srpska javnost i šta će se događati. Oni su shvatili da tokom cele 2007. godine takva odluka neće biti moguća. "Da", rekao sam. Tokom cele 2007. godine možda Srbija neće biti dovoljno politički stabilna da može da napravi taj korak. Onda je to pomereno. Druge okolnosti su vrlo dobro izložene u jednom tekstu. Pogledao sam tekst koji je napisao Momčilo Pantelić, novinar, dopisnik Politike iz Vašingtona. Napisao je odličnih 11 tačaka. Sve koje je naveo su tačne. Njemu čestitam. On je napravio jedan dobar tekst, odličnu analizu, u koju je stavio sve ove elemente o kojima govorim, uključujući i jedan koji naša javnost ne prati. Mi smo zatvoreni u jednoj ogradici koja se zove Srbijica i malo većoj koja se zove Evropa. Gotovo da ne gledamo šta se događa u svetu. To mi je žao. Mislim da bi bilo dobro da ima više otvorene debate o Libanu, o Kini, o Indiji, da se vidi gde smo tu mi, ali i gde su drugi u nekim svojim odnosima. Posle susreta generalnog sekretara NATO-a, Jap de Hop Shefer-a, i Putina dogovoreno je da ovo neće bitu samit proširenja. I ovo nije bio samit proširenja. U izvesnom smislu ovaj samit je bio posvećen debati o Afganistanu. U razgovorima u kojima sam učestvovao iza velikih naziva krilo se ime Rusije. To su energetska bezbednost, kao jedna od ključnih tema o kojoj je Luger govorio u 80 posto svog govora, ili Kosovo, ili Gruzija i Ukrajina. To sve je razgovor o Rusiji, na izvestan način. Relativno skroman rezultat samita u ostalim temama kompenziran je na pravi način time da su tri zemlje ušle u program Partnerstva za mir. Nije to samo Srbija, to je Bosna i Hercegovina, kao i Crna Gora. Ovaj samit ima važnu regionalnu, balkansku dimenziju. Drugo, što ne treba zaboraviti, tri druge zemlje sa Balkana, naši susedi, Hrvatska, Makedonija i Albanija su dobile garancije da će na narednom samitu biti pozvane da uđu u NATO. Mislim da je to šansa i za Srbiju, ali da sada ne idemo tri koraka unapred. Dajte da ispunimo naše osnovne obaveze, kao što je saradnja sa Hagom i da na taj način kompletiramo ovu dobru odluku naših partnera u NATO-u. Kada to pogledate, praktično je samit uspio. Iako to nije bio samit proširenja, napravio je jedan veliki iskorak da ipak ceo balkanski prostor sada bude deo, u ovom trenutku, najuspešnijeg sistema vojne bezbednosti.
RSE: Da li je to zaokret Evrope uopšte? Da li sada ide sledeći korak, a to je nastavak procesa priključivanja bez uslovljavanja isporuke Ratka Mladića Hagu?
SVILANOVIĆ: To je jedina tačka u mom tekstu za koju kažem da nije još ispunjena. Mislim da neće ni biti ispunjena. Ono što je bilo moje očekivanje, ili predlog, to je da se bar jedna runda razgovora o sporazumu o pridruživanju i stabilizaciji održi. Mislim da će sada Evropa malo rigidnije da reaguje jer je ovde učinila iskorak, zajedno sa SAD-om i pod njihovim vodstvom, kada je u pitanju integracija ove tri zemlje u Partnerstvo za mir. Uslovi nisu sporni. Oni su identični i u očima SAD-a, ne treba imati iluziju. Velika su očekivanja da će nova vlada kompletirati saradnju sa Sudom u Hagu.
RSE: Da li to znači da Mladić posle ovoga ne može da odahne?
SVILANOVIĆ: Ne sme ni jednog trenutka da odahne. Vlada Srbije, i ova i sledeća, ne sme da odahne, pa ni predsednik Srbije. Obzirom na velike obaveze koje je preuzeo predsednik Tadić u pismu koje je veoma toplo primljeno i koje je takođe, kada je u pitanju američka administracija, bilo prelomno. Oni vole liderstvo. I to je dobro. Videli su u Đinđiću šta znači sposobnost jednog balkanskog političara evropskog formata da preuzme na sebe obaveze i da ih ispuni. Poruka Tadiću je - sledi svog prethodnika, ali sledi ga do kraja. To znači da obećanje mora da bude ispunjeno. To je ono što je napravilo Đinđića tako velikim jer je njegova poruka bila da će uhapsiti i izručiti Miloševića, da će sarađivati sa Sudom u Hagu. On je to uradio i to mu je izgradio ogroman oreol demokrate koji čvrsto vodi svoju zemlju i koji ima ideju kuda je vodi.
RSE: Kako izgleda dogovaranje? Kako je izgledao trenutak kada je to prelomljeno, kada je to rečeno? Da li je to bilo pismo na stolu? Da li se analiziralo to pismo?
SVILANOVIĆ: Koliko znam, SAD su došle na skup sa svojom formiranom odlukom. To se videlo već na prvoj večeri kada smo došli. Ključni govornik je bio senator Luger. On je u govoru rekao nešto što niko od nas nije očekivao. On je rekao da ovaj samit treba da donese odluku da na narednom samitu budu pozvane Hrvatska, Makedonija i Albanija, zemlje iz Jadranske povelje. Zatim je oćutao na temu Bosne i Hercegovine i Crne Gore i nije rekao ništa. Onda je rekao: "Srbiju od NATO-a deli samo Mladić". Za mene je to bilo novo jer to nije bilo o Partnerstvu za mir. Otišao je dalje i poruka je bila vrlo snažna. "Srbija je spremna već sada da uđe u NATO u ostalim elementima. Na njenom putu je samo Mladić". Pomenuo je NATO, a ne Partnerstvo za mir i to je bio veliki korak napred. To je dovelo do komešanja za stolom jer to je rekao na večeri. Ipak to je bio samo jedan glas. Sutradan je govorio Jap de Hop Shefer. On se nije posebno osvrtao, nije davao nikakvo obećanje. Za vreme ručka odjednom se kraj mene stvorio politički direktor slovačkog Ministarstva spoljnih poslova, Miroslav Majčak, nama veoma dobro poznat i vrlo ugledan diplomata. Rekao mi je: "Gorane, upravo sam dobio poruku. Amerikanci hoće i pitaju zašto mi nećemo. Nismo mi Slovaci ti koji nećemo. Navodno, mi Slovaci, Holanđani, Francuzi i Britanci nećemo, ali to nije naš stav". Pitao sam ga a zašto neće. Rekao je da hoće, ali da su mislili da nije najbolji trenutak pre izbora, da je pravi trenutak da to dogovore sa novom vladom.
RSE: Predsednik Tadić je rekao da je te poslednje noći nekoliko puta razgovarao sa Rigom telefonom.
SVILANOVIĆ: Verujem da jeste. Tu je bio i politički direktor norveškog Ministarstva spoljnih poslova, koji je kao ambasador Norveške u NATO-u, nama poznat političar koji je napravio dva odlična izveštaja o Kosovu. I s njim sam razgovaro. Razgovarali smo na temu da li sada, ili za neki mesec. Njihova je argumentacija bila - možda posle. Razgovori su tekli vrlo privatno, uz ručak ili uz kafu. Vrlo smo otvoreno razgovarali. Đinđić je rekao "A ako ne sada, kada? A ako ne mi, onda ko"? To je bila moja argumentacija u tim razgovorima. Onda su Evropljani prelomili svoju poziciju i rekli da je pravi trenutak sada. "Ohrabrimo demokrate da shvate da oni jesu deo porodice evropskih naroda. Dunimo vetar u jedra novoj demokratskoj Srbiji od koje imamo velika očekivanja".
RSE: Da li je nova demokratska Srbija ova Srbija, sa ovom vlašću danas?
SVILANOVIĆ: Imamo političare koje imamo.
RSE: U zemlji su počele nimalo ukusne rasprave ko je zaslužan za to što se dogodilo.
SVILANOVIĆ: Slažem se sa vama. Rasprave nisu ukusne. Trebalo bi da razgovaramo o tome šta je to, kakav je poklon koji smo dobili i zašto nije bilo nikoga tamo da ga primi osim Svilanovića. Kada je u pitanju američka administracija, od ogromnog značaja je bilo pismo predsednika Tadića i aktivnost njegovih najbližih saradnika. To zaslužuje najvišu ocenu. To ne bi dalo nikakvog rezultata da nismo imali Ministarstvo odbrane koje je u poslednje dve godine napravilo nekoliko odličnih poteza koje treba pozdraviti. Treba tim ljudima u ministarstvu čestitati, kao i njihovim najbližim saradnicima u Vojsci Srbije. To ne bi bilo moguće bez upornog, višegodišnjeg rada Ministarstva spoljnih poslova. Vuk Drašković je ipak sedam dana pre samita sedeo sa Jap de Hop Shefer-om i slao istu poruku. Imali smo partnerstvo vlade, predsednika i premijera, i nevladinog sektora. Moja prva SMS poruka i prva čašica bila je sa Ivom Vejvodom i Sonjom Liht. Oni možda nisu niko u našoj administraciji, oni vode nevladine organizacije. Oni su uporno insistirali u svojim razgovorima sa Solanom, Oli Ren-om, britanskim ministarstvom spoljnih poslova i sličnim.
RSE: Mene zanima da li Evropa i Amerika smatraju da Srbija u ovom trenutku, kako to neki od žestokih kritičara današnje vlasti kažu, ide ponovo u devedesete godine, ili je to pokušaj da se to ne dogodi?
SVILANOVIĆ: To je pokušaj da se to ne dogodi.
RSE: Pre godinu dana ste prvi put rekli, baš na ovom radiju, da će Kosovo biti nezavisno.
SVILANOVIĆ: To sam javno rekao prvi put u aprilu 2005. godine, kada je međunarodna Komisija za Balkan, ili kako je sada zovu - Amatova komisija, dala svoj predlog šta uraditi sa Balkanom. Tu nije reč samo o Kosovu.
RSE: Da li ste namerno žrtvovali svoju političku karijeru jer to reći u Srbiji 2005. godine, pa i 2006., znači upravo to?
SVILANOVIĆ: Očekivao sam da će reakcija predsednika i premijera, ljudi koje cenim, s kojima sam sarađivao i s kojima i sada sarađujm, biti sledeća - mi se ne slažemo sa onim što je Svilanović rekao, ali hajde da porazgovaramo zašto je to rekao i šta je to što je rekao, da do kraja ostanu na poziciji da se ne slažu, ali da otvore jednu intelektualnu političku raspravu u Srbiji o tome zašto je taj izveštaj takav kakav je i zašto je tu predlog koji je vrlo konkretan. Naš predlog bio je da Kosovo ide ka nezavisnosti, ali sa ograničenim suverenitetom. Da taj suverenitet bude ograničen međunarodnim prisustvom koje će još ostati na Kosovu i činjenicom da Kosovo neće moći da bude primljeno u Ujedinjene nacija dok god ne bude ispunilo uslove za članstvo u Evropsku uniju. Na dan kada Evropska unija kaže da je Kosovo spremno za Evropsku uniju, Kosovo može u UN. To što mi predlažemo je bolje od onoga što će pregovori doneti. Mogao bih da pretpostavim da ako Kosovo bude nezavisno može da bude spremno za Evropsku uniju u periodu od 20 godina. Može Kosovo da bude u sistemu UN mnogo pre nego za 20 ili 25 godina, koliko bi bilo potrebno da Kosovu bude spremno za Evropsku uniju. U tom smislu i dalje tvrdim da je moguće da rezultat bude nepovoljniji za Srbiju, nego što je predlog Amatove komisije.
Godina 2007. bi trebala da donese razrešenje budućeg statusa Kosova, ako bude postignuta saglasnost unutar Kontakt grupe. Da li će saglasnosti biti, ili ne, odgovor danas ne znam. Naravno da možete da očekujete da je u Rigi, tokom samita, za tim ručkovima i večerama, uveče kada se ne spava, bilo veoma mnogo reči o tome. Mogu da prenesem veliku dozu zabrinutosti od najbližih političkih prijatelja iz evropskih zemalja oko nas o mogućnosti da uđemo u zamrznuti konflikt, a to znači da cela 2007. godina eventualno protekne bez odluke Saveta bezbednosti. Evropska unija neće preduzeti ni jedan korak ako nema rezolucije Saveta bezbednosti koja zamenjuje rezoluciju koja sada postoj, Rezoluciju 1244. Možda je i neće biti ako Rusija bude insistirala na vetu. Mogući scenario je da nema rezolucije, a onda nema ni angažovanja Evrope. Onda imamo situaciju pravno onu koju imamo i danas – imamo Rezoluciju 1244 i prisustvo UNMIK-a, a faktički na terenu imamo potpunu političku degradaciju i stvarnu mogućnosti da UNMIK utiče na događaja na Kosovu, a istovremeno pasivnu Evropu. To je za mene jedan mračan scenario i nadam se da se to neće dogoditi, već da će ipak biti sporazum unutar Kontakt grupe.
RSE: Kada ste postali šef diplomatije 2000. godine, New York Times-u ste rekli: "Nisam diplomata od karijere i odlučio sam da radim kako sam uvek radio. Neću slediti pravila diplomatije. Zvaću telefonom i razgovarati direktno i otvoreno". Moj utisak je da ste ipak naučili diplomatski jezik. Nisam od vas uspela da saznam mnogo o tome šta je bilo na tim ručkovima i večerama.
SVILANOVIĆ: Prihvatam vašu ocenu, ali mislim da sam u razgovoru sa vama bio za nekoliko kopalja otvoreniji i direktniji, objašnjavajući vam kako izgledaju ti razgovori i koji su argumenti, nego što je to uobičajeno kod naših političara.
RSE: Da li ste u Rigi bili jedini političar iz Srbije?
SVILANOVIĆ: Bio sam jedini političar iz Srbije i ovo je treći samit na kojem prisustvujem. Kao ministar, bio sam pozvan na samit u Budimpešti. Pre dve godine sam bio na samitu u Istanbulu. Tada nisam bio ministar, ali sam bio pozvan da bih govorio na panelima koji idu uporedo sa samitom. Sada sam bio tri dana u Rigi. Učestvovao sam u panelu čiji je naziv bio - "Da li NATO ima budućnost na Balkanu? Da li ima mesta za NATO na Balkanu i kakva mu je budućnost?" To je bila prilika da se sretnem sa svima sa kojima sam trebao da se sretnem.
RSE: Da li ste bili u toku svih tih dramatičnih promena koje su se dešavale do poslednje noći?
SVILANOVIĆ: Jesam. Moj lični doživljaj onoga što se tamo dogodilo je zaista potpuno lični. Osećao sam se kao neko ko je posle četiri pune godine dobio odgovor na svoje pismo. Kao ministar sam 2002. godine poslao pismo u kojem sam tražio da naša zemlja uđe u Partnerstvo za mir. Ćutanje je trajalo četiri godine.
RSE: Oni su odgovorili pozitivno na jedno drugo pismo, pismo predsednika Tadića koje je upućeno pre par dana.
SVILANOVIĆ: Tako je. Rekao sam svoj lični doživljaj. Četiri godine kasnije sam tu sedeo i bio jedini naš predstavnik koji je primio odgovor na to svoje pismo. Bio sam presrećan. Ljudi su me pitali, kada više nisam bio ministra, šta je moj najveći uspeh, a šta je moj najveći neuspeh. Za uspeh sam uvek govorio da su to naši odnosi sa susedima i ulazak zemlje u Savet Evrope. Neuspehom sam uvek smatrao to što nisam ubedio svoje sagovornike da prime našu zemlju u Partnerstvo za mir. Bio sam presrećan kada se to sada dogodilo. Čestitao sam Vuku Draškoviću jer je on ministar u ovom trenutku.
RSE: Da li se spavalo te poslednje noći u Rigi? Pokušavam da saznam šta se događalo iza zavesa.
SVILANOVIĆ: Ova odluka ima jaku američku unutrašnju dimenziju. Amerika je presekla. Toga treba biti svestan.
RSE: Kažu da je Amerika napravila obrt za 180 stepeni u svom pristupu Balkanu i Srbiji. Zašto se to dogodilo? Šta je bilo presudno?
SVILANOVIĆ: Postoji jedan element koji je samo američki, a to su odnos republikanske politike i politike Demokrata prema nama. U to zaista ne bih želeo da ulazim. To je njihova tema. Bio sam u prilici da 3. jula objavim tekst u Politici. Istog dana je bio i na blogu B92, i bio je kompletan, a u Politici su ga skratili za taj deo koji se odnosio na Partnerstvo. Taj tekst se zove "Paket za Srbiju". Probao sam u njemu da predstavim moguću alternativnu politike Evropske unije i SAD-a prema Srbiji, kao i ono što bi, eventualno, Srbija mogla da uradi. Elemente koje sam tu pomenuo bili su:
- Omogućite nam ulazak u Partnerstvo za mir pre izbora.
- Nastavite pregovore o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Bar jednu rundu održite pre izbora.
- Pomozite vladi i svim drugim političarima da donesemo Ustav Srbije. Dopustite da u njemu bude i nešto što se možda vama ne dopada, ali ohrabrite nas da dođemo do Ustava pre izbora.
- Posle demokratskih izbora, kada formiramo demokratsku vladu, očekujte da Srbija sa svoje strane ispuni one obaveze koje ni jednog trenutka ne treba da budu zaboravljene. To je puna saradnja sa Haškim tribunalom i hapšenje onih šest optuženih, a naročiti imam u vidu Ratka Mladića.
- Dajte nam vizne olakšice.
Kada krenete kroz taj tekst možete da štrihirate šta se od toga dogodilo. Dogodilo se Partnerstvo za mir, dogodile su se vizne olakšice, dogodilo se da je donet Ustav. Idemo u izbore i posle toga ćemo dobiti vladu, za koju se nadam da će ispuniti svoju obavezu.
RSE: Nije prvi put da dobro anticipirate stvari, ali šta mislite da je uticalo na promenu stava Amerike? Da li manja zainteresovanost za Balkan, da li Kosovo, da li strah od neke političke radikalizacije Srbije, a oni baš ne bi da se mnogo bave Balkanom jer imaju važnija posla?
SVILANOVIĆ: Mnoge okolnosti su uticale zajedno. Pomenuo sam jednu koja je čisto američka. Dalje u nju ne bih išao. Izvan toga, okolnosti koje su važne i koje valja imati u vidu, a to je bio moj argument, kao i argument niza ljudi iz Srbije, to je ako sada ne budemo ušli, za godinu dana možda nećete biti u stanju da donesete takvu odluku. Te noći mislim da je to bilo ono što je prelomilo Evropljane. Amerikanci su već prelomili i došli sa tim. Ono što je prelomilo Evropljane je bila poruka - Srbija sada ulazi u kampanju. U kampanji, kako kod vas, tako i kod nas, svašta će te ćuti, pa će možda neko nešto da kaže što vam se ne bi dopalo. Posle toga će doći period formiranje nove vlade i trajaće par meseci. Onda će doći Kosovo. U tom trenutku zaista ne možete biti sigurni kako će reagovati srpska javnost i šta će se događati. Oni su shvatili da tokom cele 2007. godine takva odluka neće biti moguća. "Da", rekao sam. Tokom cele 2007. godine možda Srbija neće biti dovoljno politički stabilna da može da napravi taj korak. Onda je to pomereno. Druge okolnosti su vrlo dobro izložene u jednom tekstu. Pogledao sam tekst koji je napisao Momčilo Pantelić, novinar, dopisnik Politike iz Vašingtona. Napisao je odličnih 11 tačaka. Sve koje je naveo su tačne. Njemu čestitam. On je napravio jedan dobar tekst, odličnu analizu, u koju je stavio sve ove elemente o kojima govorim, uključujući i jedan koji naša javnost ne prati. Mi smo zatvoreni u jednoj ogradici koja se zove Srbijica i malo većoj koja se zove Evropa. Gotovo da ne gledamo šta se događa u svetu. To mi je žao. Mislim da bi bilo dobro da ima više otvorene debate o Libanu, o Kini, o Indiji, da se vidi gde smo tu mi, ali i gde su drugi u nekim svojim odnosima. Posle susreta generalnog sekretara NATO-a, Jap de Hop Shefer-a, i Putina dogovoreno je da ovo neće bitu samit proširenja. I ovo nije bio samit proširenja. U izvesnom smislu ovaj samit je bio posvećen debati o Afganistanu. U razgovorima u kojima sam učestvovao iza velikih naziva krilo se ime Rusije. To su energetska bezbednost, kao jedna od ključnih tema o kojoj je Luger govorio u 80 posto svog govora, ili Kosovo, ili Gruzija i Ukrajina. To sve je razgovor o Rusiji, na izvestan način. Relativno skroman rezultat samita u ostalim temama kompenziran je na pravi način time da su tri zemlje ušle u program Partnerstva za mir. Nije to samo Srbija, to je Bosna i Hercegovina, kao i Crna Gora. Ovaj samit ima važnu regionalnu, balkansku dimenziju. Drugo, što ne treba zaboraviti, tri druge zemlje sa Balkana, naši susedi, Hrvatska, Makedonija i Albanija su dobile garancije da će na narednom samitu biti pozvane da uđu u NATO. Mislim da je to šansa i za Srbiju, ali da sada ne idemo tri koraka unapred. Dajte da ispunimo naše osnovne obaveze, kao što je saradnja sa Hagom i da na taj način kompletiramo ovu dobru odluku naših partnera u NATO-u. Kada to pogledate, praktično je samit uspio. Iako to nije bio samit proširenja, napravio je jedan veliki iskorak da ipak ceo balkanski prostor sada bude deo, u ovom trenutku, najuspešnijeg sistema vojne bezbednosti.
RSE: Da li je to zaokret Evrope uopšte? Da li sada ide sledeći korak, a to je nastavak procesa priključivanja bez uslovljavanja isporuke Ratka Mladića Hagu?
SVILANOVIĆ: To je jedina tačka u mom tekstu za koju kažem da nije još ispunjena. Mislim da neće ni biti ispunjena. Ono što je bilo moje očekivanje, ili predlog, to je da se bar jedna runda razgovora o sporazumu o pridruživanju i stabilizaciji održi. Mislim da će sada Evropa malo rigidnije da reaguje jer je ovde učinila iskorak, zajedno sa SAD-om i pod njihovim vodstvom, kada je u pitanju integracija ove tri zemlje u Partnerstvo za mir. Uslovi nisu sporni. Oni su identični i u očima SAD-a, ne treba imati iluziju. Velika su očekivanja da će nova vlada kompletirati saradnju sa Sudom u Hagu.
RSE: Da li to znači da Mladić posle ovoga ne može da odahne?
SVILANOVIĆ: Ne sme ni jednog trenutka da odahne. Vlada Srbije, i ova i sledeća, ne sme da odahne, pa ni predsednik Srbije. Obzirom na velike obaveze koje je preuzeo predsednik Tadić u pismu koje je veoma toplo primljeno i koje je takođe, kada je u pitanju američka administracija, bilo prelomno. Oni vole liderstvo. I to je dobro. Videli su u Đinđiću šta znači sposobnost jednog balkanskog političara evropskog formata da preuzme na sebe obaveze i da ih ispuni. Poruka Tadiću je - sledi svog prethodnika, ali sledi ga do kraja. To znači da obećanje mora da bude ispunjeno. To je ono što je napravilo Đinđića tako velikim jer je njegova poruka bila da će uhapsiti i izručiti Miloševića, da će sarađivati sa Sudom u Hagu. On je to uradio i to mu je izgradio ogroman oreol demokrate koji čvrsto vodi svoju zemlju i koji ima ideju kuda je vodi.
RSE: Kako izgleda dogovaranje? Kako je izgledao trenutak kada je to prelomljeno, kada je to rečeno? Da li je to bilo pismo na stolu? Da li se analiziralo to pismo?
SVILANOVIĆ: Koliko znam, SAD su došle na skup sa svojom formiranom odlukom. To se videlo već na prvoj večeri kada smo došli. Ključni govornik je bio senator Luger. On je u govoru rekao nešto što niko od nas nije očekivao. On je rekao da ovaj samit treba da donese odluku da na narednom samitu budu pozvane Hrvatska, Makedonija i Albanija, zemlje iz Jadranske povelje. Zatim je oćutao na temu Bosne i Hercegovine i Crne Gore i nije rekao ništa. Onda je rekao: "Srbiju od NATO-a deli samo Mladić". Za mene je to bilo novo jer to nije bilo o Partnerstvu za mir. Otišao je dalje i poruka je bila vrlo snažna. "Srbija je spremna već sada da uđe u NATO u ostalim elementima. Na njenom putu je samo Mladić". Pomenuo je NATO, a ne Partnerstvo za mir i to je bio veliki korak napred. To je dovelo do komešanja za stolom jer to je rekao na večeri. Ipak to je bio samo jedan glas. Sutradan je govorio Jap de Hop Shefer. On se nije posebno osvrtao, nije davao nikakvo obećanje. Za vreme ručka odjednom se kraj mene stvorio politički direktor slovačkog Ministarstva spoljnih poslova, Miroslav Majčak, nama veoma dobro poznat i vrlo ugledan diplomata. Rekao mi je: "Gorane, upravo sam dobio poruku. Amerikanci hoće i pitaju zašto mi nećemo. Nismo mi Slovaci ti koji nećemo. Navodno, mi Slovaci, Holanđani, Francuzi i Britanci nećemo, ali to nije naš stav". Pitao sam ga a zašto neće. Rekao je da hoće, ali da su mislili da nije najbolji trenutak pre izbora, da je pravi trenutak da to dogovore sa novom vladom.
RSE: Predsednik Tadić je rekao da je te poslednje noći nekoliko puta razgovarao sa Rigom telefonom.
SVILANOVIĆ: Verujem da jeste. Tu je bio i politički direktor norveškog Ministarstva spoljnih poslova, koji je kao ambasador Norveške u NATO-u, nama poznat političar koji je napravio dva odlična izveštaja o Kosovu. I s njim sam razgovaro. Razgovarali smo na temu da li sada, ili za neki mesec. Njihova je argumentacija bila - možda posle. Razgovori su tekli vrlo privatno, uz ručak ili uz kafu. Vrlo smo otvoreno razgovarali. Đinđić je rekao "A ako ne sada, kada? A ako ne mi, onda ko"? To je bila moja argumentacija u tim razgovorima. Onda su Evropljani prelomili svoju poziciju i rekli da je pravi trenutak sada. "Ohrabrimo demokrate da shvate da oni jesu deo porodice evropskih naroda. Dunimo vetar u jedra novoj demokratskoj Srbiji od koje imamo velika očekivanja".
RSE: Da li je nova demokratska Srbija ova Srbija, sa ovom vlašću danas?
SVILANOVIĆ: Imamo političare koje imamo.
RSE: U zemlji su počele nimalo ukusne rasprave ko je zaslužan za to što se dogodilo.
SVILANOVIĆ: Slažem se sa vama. Rasprave nisu ukusne. Trebalo bi da razgovaramo o tome šta je to, kakav je poklon koji smo dobili i zašto nije bilo nikoga tamo da ga primi osim Svilanovića. Kada je u pitanju američka administracija, od ogromnog značaja je bilo pismo predsednika Tadića i aktivnost njegovih najbližih saradnika. To zaslužuje najvišu ocenu. To ne bi dalo nikakvog rezultata da nismo imali Ministarstvo odbrane koje je u poslednje dve godine napravilo nekoliko odličnih poteza koje treba pozdraviti. Treba tim ljudima u ministarstvu čestitati, kao i njihovim najbližim saradnicima u Vojsci Srbije. To ne bi bilo moguće bez upornog, višegodišnjeg rada Ministarstva spoljnih poslova. Vuk Drašković je ipak sedam dana pre samita sedeo sa Jap de Hop Shefer-om i slao istu poruku. Imali smo partnerstvo vlade, predsednika i premijera, i nevladinog sektora. Moja prva SMS poruka i prva čašica bila je sa Ivom Vejvodom i Sonjom Liht. Oni možda nisu niko u našoj administraciji, oni vode nevladine organizacije. Oni su uporno insistirali u svojim razgovorima sa Solanom, Oli Ren-om, britanskim ministarstvom spoljnih poslova i sličnim.
RSE: Mene zanima da li Evropa i Amerika smatraju da Srbija u ovom trenutku, kako to neki od žestokih kritičara današnje vlasti kažu, ide ponovo u devedesete godine, ili je to pokušaj da se to ne dogodi?
SVILANOVIĆ: To je pokušaj da se to ne dogodi.
RSE: Pre godinu dana ste prvi put rekli, baš na ovom radiju, da će Kosovo biti nezavisno.
SVILANOVIĆ: To sam javno rekao prvi put u aprilu 2005. godine, kada je međunarodna Komisija za Balkan, ili kako je sada zovu - Amatova komisija, dala svoj predlog šta uraditi sa Balkanom. Tu nije reč samo o Kosovu.
RSE: Da li ste namerno žrtvovali svoju političku karijeru jer to reći u Srbiji 2005. godine, pa i 2006., znači upravo to?
SVILANOVIĆ: Očekivao sam da će reakcija predsednika i premijera, ljudi koje cenim, s kojima sam sarađivao i s kojima i sada sarađujm, biti sledeća - mi se ne slažemo sa onim što je Svilanović rekao, ali hajde da porazgovaramo zašto je to rekao i šta je to što je rekao, da do kraja ostanu na poziciji da se ne slažu, ali da otvore jednu intelektualnu političku raspravu u Srbiji o tome zašto je taj izveštaj takav kakav je i zašto je tu predlog koji je vrlo konkretan. Naš predlog bio je da Kosovo ide ka nezavisnosti, ali sa ograničenim suverenitetom. Da taj suverenitet bude ograničen međunarodnim prisustvom koje će još ostati na Kosovu i činjenicom da Kosovo neće moći da bude primljeno u Ujedinjene nacija dok god ne bude ispunilo uslove za članstvo u Evropsku uniju. Na dan kada Evropska unija kaže da je Kosovo spremno za Evropsku uniju, Kosovo može u UN. To što mi predlažemo je bolje od onoga što će pregovori doneti. Mogao bih da pretpostavim da ako Kosovo bude nezavisno može da bude spremno za Evropsku uniju u periodu od 20 godina. Može Kosovo da bude u sistemu UN mnogo pre nego za 20 ili 25 godina, koliko bi bilo potrebno da Kosovu bude spremno za Evropsku uniju. U tom smislu i dalje tvrdim da je moguće da rezultat bude nepovoljniji za Srbiju, nego što je predlog Amatove komisije.
Godina 2007. bi trebala da donese razrešenje budućeg statusa Kosova, ako bude postignuta saglasnost unutar Kontakt grupe. Da li će saglasnosti biti, ili ne, odgovor danas ne znam. Naravno da možete da očekujete da je u Rigi, tokom samita, za tim ručkovima i večerama, uveče kada se ne spava, bilo veoma mnogo reči o tome. Mogu da prenesem veliku dozu zabrinutosti od najbližih političkih prijatelja iz evropskih zemalja oko nas o mogućnosti da uđemo u zamrznuti konflikt, a to znači da cela 2007. godina eventualno protekne bez odluke Saveta bezbednosti. Evropska unija neće preduzeti ni jedan korak ako nema rezolucije Saveta bezbednosti koja zamenjuje rezoluciju koja sada postoj, Rezoluciju 1244. Možda je i neće biti ako Rusija bude insistirala na vetu. Mogući scenario je da nema rezolucije, a onda nema ni angažovanja Evrope. Onda imamo situaciju pravno onu koju imamo i danas – imamo Rezoluciju 1244 i prisustvo UNMIK-a, a faktički na terenu imamo potpunu političku degradaciju i stvarnu mogućnosti da UNMIK utiče na događaja na Kosovu, a istovremeno pasivnu Evropu. To je za mene jedan mračan scenario i nadam se da se to neće dogoditi, već da će ipak biti sporazum unutar Kontakt grupe.
RSE: Kada ste postali šef diplomatije 2000. godine, New York Times-u ste rekli: "Nisam diplomata od karijere i odlučio sam da radim kako sam uvek radio. Neću slediti pravila diplomatije. Zvaću telefonom i razgovarati direktno i otvoreno". Moj utisak je da ste ipak naučili diplomatski jezik. Nisam od vas uspela da saznam mnogo o tome šta je bilo na tim ručkovima i večerama.
SVILANOVIĆ: Prihvatam vašu ocenu, ali mislim da sam u razgovoru sa vama bio za nekoliko kopalja otvoreniji i direktniji, objašnjavajući vam kako izgledaju ti razgovori i koji su argumenti, nego što je to uobičajeno kod naših političara.