KARABEG: Da li se može reći da jaz između Srba i Albanaca nikada nije bio veći nego što je to sada na početku 21. veka? U prilog takve ocene ide činjenica da je, osim u prilikama kada posreduju predstavnici međunarodne zajednice, prekinuta gotovo svaka komunikacija između pripadnika dva naroda.
JANJIĆ: Kao i svako uopštavanje i to je samo delimično tačno. Činjenica je da je kosovsko društvo podeljeno između ostalog i po etničkim linijama. Unutar te podele, Srbi žive u svojim enklavama izdvojeno od Albanaca i to je ono što govori u prilog teze da postoji velika distanca, ali ne i u prilog tome da nema nikakve komunikacije. Mislim da postoji komunikacija među običnim ljudima, ali i strah od onog drugog. Komunikacija, na žalost, najbolje funkcioniše među kriminalcima i švercerima. Oni odlično rade i njima ide jako dobro. Nisam siguran ni da je tačna teza da razgovor bez posredstva međunarodne zajednice ne daje nikakav efekat. Bio sam svedok nekih situacija, pomenuću razgovore oko decentralizacije 2002. godine, kad je bilo evidentno da bi se Srbi i Albanci mnogo bolje dogovorili da nije bilo UNMIK-a koji je imao drugačije ideje.
MALJOKU: Ne bih se složio s tezom da je jaz između Albanaca i Srba veći nego ikada. Ispitivanje javnog mnenja na Kosovu pokazuje da Albanci nemaju onaj nivo predrasuda prema Srbima koji su imali pre rata.
KARABEG:Da li se Srbi i Albanci danas mrze?
JANJIĆ: Ja mislim da, pre svega, postoji međusobni strah, podozrenje, neizvesnost oko toga šta će biti, a ne mržnja. Kad su u pitanju Srbi, to posebno važi za one Srbe koji žive u enklavama u centralnom Kosovu, a manje za one koji koji žive na severu - oni sebe i ne vide deo Kosova. Ponavljam, strah je veliki. Kad su Srbi u pitanju to je strah za vlastitu bezbednosti, a kad su u pitanju Albanci reč je o strahu od neizvesne ekonomske i socijalne budućnosti.
MALJOKU: Kada je reč o odnosu između običnog Srbina i običnog Albanca, a ne odnosu između Srbije i Kosova, istraživanja našeg instituta pokazuju da Albanci i Srbi mogu živeti zajedno. Srbi koji žive u enklavama nemaju strah za vlastititu bezbednost, već kolektivni strah šta će biti sa Srbima, da li će imati kolektivna prava.
KARABEG: Može li Srbin danas živeti u Prištini?
MALJOKU: Mnogi Srbi koji žive u Prištini i na Kosovu - prema izveštajima UNMIK-a ima ih oko 140.000, možda i više - komuniciraju sa komšijama Albancima. To znam iz ličnog iskustva. Sve to pokazuje da je albansko javno mnenje spremno da ih prihvati kao sugrađane i komšije.
JANJIĆ: Neki žive u Prištini i moram da kažem da jako teško žive. Uzmimo samo primer Zorana Stanišića, čoveka koji dan danas ne može da povrati otetu zgradu svoje firme, iako je dobio sve sudske odluke. Srbi u Prištini žive izolovani u takozvanom ju-bloku i teško žive. Ne mora uvek da postoji neposredna pretnja. Dovoljno je da neko misli da je ugrožen i to je dovoljan razlog da se na vrati na Kosovo. Normalan život podrazumeva da ljudi mogu da se vrate na posao, da im deca idu u škole na srpskom jeziku, a ne samo da dođu u posetu, kao što ja dolazim. Kad dođem u Prištinu ja se zaista ne osećam ugroženim. Lagao bih kad bih rekao da sam u Prištini doživeo bilo kakvu neprijatnost za sve ovo vreme. Međutim, problem je u nečem drugom. Da bih to ilustrovao ispričaću vam jedan moj doživljaj. To je ustvari test koji je pokazuje u čemu je problem. Bio sam u Prištini na nekom sastanku gde nam je dokazivano kako se u Prištini poštuje multietničnost. Kad se sastanak završio šetao sam sa kolegama Prištinom. Kad smo prolazili pored zgrade UNMIK-a, namerno sam prišao dvojici policajaca i pitao ih na srpskom gde je sedište UNMIK-a. Oni su samo odmahnuli glavom. Onda sam ih pitao na engleskom i jedan od njih mi je onda rekao: "Što si uporan, neću da ti kažem". Dakle, u tome je problem. Sve dok predstavnici institucija, u ovom slučaju pocajci, ne shvate da moraju da koriste i srpski kao službeni jezik, pa makar ga i ne voleli, neće nestati strah Srba. Mislim da još uvek u Prištini nisu stvoreni uslovi da Srbi tu mogu da žive. Pomenuo bih samo jedan bitan uslov. Na Kosovu ne postoji zakonska obaveza, kao što je to slučaj u Bosni i Hercegovini, da svi oni koji su okupirali tuđe stanove moraju da se iz njih isele, pa makar ti stanovi bili prazni dok se njihovi predratni stanari ne vrate.
KARABEG: Gospodine Maljoku, Vi ste, koliko znam, odlazili u Beograd. Da li se osećate bezbedno u Beogradu?
MALJOKU: Da, ali ja polazim od toga da mi je savest čista. A što se tiče slučaja koji je pomenuo gospodin Janjić, rekao bih da to isto važi i za Albance. Mi na Kosovu tek gradimo političke institucije i međuetničke odnose, gradimo jednu novu svest koje do sada nije bilo ni ovde, ni na celom zapadnom Balkanu. Uslovi za to nisu stvoreni jer još uvek postoji neizvesnost oko političkog statusa. Mislim da u tom grmu leži zec. Kad se reši status, mislim da će se etničke strasti smiriti i da će se smanjiti etnička distanca. Istraživanje javnog mnjenja, koje je naš institut vršio u Gračanici, pokazuje da bi Srbi mogli bez problema da žive zajedno sa Albancima da se njima ne manipuliše iz Beograda.
KARABEG: Gospodine Janjiću, da li mislite da bi odnosi između Srba i Albanaca na Kosovu bili daleko bolji kada se Beograd ne bi u to mešao?
JANJIĆ: Srbi i Albanci mogu da žive zajedno, ali da bi se to ostvarilo moraju da se stvaraju institucije i atmosfera zajedničkog života. A to se ne radi. Navešću vam jedan primer. Kada je Kušner nakon rata dosao na Kosovo kao prvi šef UNMIK-a, on he s pravom pozvao sve Albance, koji su bili proterani s posla, da se vrate na svoja radna mesta. A onda je usledilo proterivanje Srba sa posla. Nakon toga, predstavnici međunarodne zajednice ne samo da nisu stvorli uslove da se Srbi vrate na posao, nego im nije priznat ni minuli rad kao deo prava za učešće u vaučerskoj ili nekoj drugoj privatizaciji. Ja u ovom trenutku ne vidim nikakav pokušaj međunarodne zajednice i albanske većine da Srbima ponude prihvatljiv plan integracije u kosovsko društvo. Ja vidim samo pritisak i pozive međunarodne zajednice Srbima da učestvuju u kosovskim institucijama i očekivanje Albanca da im Srbi pomognu u dobijanju nezavisnosti. Kad je to tako, jasno je onda zašto Beograd dobija mogućnost da koristi Srbe sa Kosova za političku akciju i manipulaciju. S jedne strane, Srbi sa Kosova koriste se u obračunima između frakcija vlasti u Beogradu ili za neke ciljeve koji nemaju direktne veze s Kosovom, ali, s druge strane, prirodno je da postoji briga matične države za njihov položaj. Ima još jedan momenat koji albanski političari sa Kosova često zanemaruju. Naime, nekada je Beograd mnogo kooperativniji nego Srbi s Kosova. Postoji, recimo, rašireno uverenje da je Beograd pozvao Srbe da bojkotuju poslednje izbore na Kosovu, a stvar je bila obrnuta. Ogromna većine Srba sa Kosova vršila je pritisak na Beograd da im da podršku da ne idu na izbore. Tako da ja nisam siguran ko kome tu više komanduje i da li je Beograd talac srpskih političara sa Kosovu ili su Srbi na Kosovu dvostruki taoci - i Beograda i okruženja u kome žive. U svakom slučaju mislim da jedan broj ljudi u Beogradu smatra da Srbi ne mogu da žive zajedno sa Albancima - ne treba pominjati samo Dobricu Ćosića, dosta je onih koji tako misle - ali to nije oficijelna politika Beograda otkad se promenila vlast 2001 godine. Sigurno je, međutim, da Beograd ne uspeva da nađe efikasne mehanizme zaštite Srba, niti će ih naći bez saradnje sa Albancima. Za mene je vrlo indikativno da Beogad govori o Kosovu kao o delu svoje teritorije, a da pri tome ne spominje nikog drugog osim Srba. Nijednom rečju se ne pominju građani Kosova. Znači, Beograd je već na izvestan način pristao na postojeće stanje. S druge strane, albanski političari i predstavnici međunarodne zajednice na Kosovu smatraju da bi sve bilo u redu samo kada bi Srbi ušli u vladu i kosovsku skupštinu. Stvar je, međutim, mnogo komplikovanija, treba stvoriti uslove da bi Srbi i Albanci živeli zajedno.
MALJOKU: Istina je da nijedna dosadašnja kosovska vlada u prethodnih šest-sedam godina nije učinila nikakvu ozbiljnu ponudu za integraciju manjina, naročito Srba, u kulturnom, jezičkom, a naročito u političkom smislu. S druge strane, etnička distanca ima svoje istorijske razloge. Od pamtiveka je na Kosovu postojao nekakav kastinski sistem odlučivanja. Iako na Kosovu nikada nije bilo više Srba nego Albanaca, vlast je bila u Beogradu i Srbi na Kosovu bili su povlašteni. Oni su bili kasta koja je vladala svim etničkim grupacijama na Kosovu. I onda odjednom 1999. godine menjaju se uloge i sada je ponašanje Albanca pod lupom međunarodne zajednice. Rekao sam da vlada Kosova nije ponudila nijedan projekat integrisanja lokalnih Srba. Kad sam o tome razgovarao sa ovdašnjim političarima, rekli su mi da oni o tome ne odlučuju već UNMIK. To je tačno, ali to ne isključuje odgovornost albanske političke elite koja je, po mom mišljenju, trebalo da pripremi jednu ozbiljnu i fer političku ponudu za integraciju lokalnih Srba.
KARABEG: Mislite li da vlasti Kosova iskreno žele povratak Srba na Kosovo?
MALJOKU: To bi pitanje trebalo njima uputiti. Ja mislim da je nacionalni interes Kosovara da sve etničke grupacije koje ovde žive budu integrisane u građansko društvo. Međutim, kad je reč o Srbima, rekao bih da je mešanje Beograda kočnica za njihovu integraciju. Evo sad su u preambuli novog Ustava napisali da je Kosovo neodvojivi deo Srbije.
KARABEG: Mislite da je to još više zaoštrilo odnose između Srba i Albanaca na Kosovu?
MALJOKU: Albansko javno mnenje na Kosovu je veoma indiferentno prema onome što se dešava u Srbiji, pa mislim da to nema uticaj na odnose između običnih Albanaca i Srba.
KARABEG: Hoćete da kažete da običnog Albanca previše ne interesuje šta se događa u Srbiji i šta misli Beograd?
MALJOKU: Ne kažem da ga ne interesuje, ali on je svestan da Srbija nema više uticaja na procese na Kosovu. Zna da Beograd više ne može da diriguje šta da se radi na Kosovu.
JANJIĆ: Jeste, očigledno je da je reakcija upravo ovakva kako je rekao gospodin Maljoku. Ne treba zaboraviti da se od 1992. godine albanskim građanima Kosova nudi koncept nezavisne države i da su od 1994. godine oni zapravo bili gurnuti da svoje potrebe u obrazovanju i zdravstvu, na primer, dobrim delom zadovoljavaju takozvanim paralelnim institucijama. Od 1999. godine Kosovo je de facto nezavisno i Beograd, odnosno Srbija, ne mogu da vrše bilo kakvu direktnu vlast na Kosovu. Beograd ima onoliko uticaja koliko ima komunikacije sa kosovskim Srbima i koliko im pomaže, a pomaže im dosta - oko 100 i nešto miliona evra godišnje ide Srbima na Kosovu. Što se tiče kosovskih Albanaca oni dobro znaju da više nisu pod vlašću Srbije, ali primetio sam nešto što me je malo iznenadilo - postoji jedan potisnuti strah od mogućnosti povratka srpske vojske. Čim neko zapreti vojskom, kao, recimo, Tomislav Nikolić, počinje neka nervoza, i to više među pripadnicima srednje i starije generacije, nego među mladim Albanacima.
KARABEG: Ukoliko Kosovo jednog dana bude nezavisno, može li kosovska vlast garantovati sigurnost kosovskim Srbima?
MALJOKU: Apsolutno. Kad se na Kosovu izgradi građansko društvo, etnička distanca i međusobni strah više uopšte neće postojati. Ljudima je važno da budu slobodni, da postoji protok kapitala. Činjenica je da Kosovo ima najveći obim trgovine sa Srbijom. Mislim da će u budućnosti, ukoliko se otvore sva vrata, ta saradnja između dve zemlje, Srbije i Kosova, biće još veća. Mi smo susedi. Ne može biti veća trgovinska saradnja između Kosova i Slovenije nego između Kosova i Srbije, jer da bi slovenačka roba došla na Kosovo ona treba da pređe i Hrvatsku i Srbiju.
KARABEG: Vi mislite da bi se, ukoliko Kosovo postane nezavisno, smanjile tenzije između Albanaca i Srba?
MALJOKU: Apsolutno. Kada politički status bude rešen, ja sam ubeđen da ćemo se okrenuti svakodnevnim problemima.
JANJIĆ: Albanski političari sa Kosovo kažu - prvo nezavisnost pa ćemo onda rešiti sve probleme. Ja verujem da oni iskreno žele da izgrade građansko društvo, ali postavlja se pitanje zašto odmah ne reše problem položaja Srba, tim pre što je to jedan od uslova za nezavisnost. Razume se, ne možete to rešavati ako ne držite sve poluge vlasti, a činjenica je da mnoge od njih drži međunarodna zajednica. I tu nastaje problem, Moram da kažem da, za razliku od Bosne, od predstavnika međunarodne zajednice nisam čuo jasnu poruku svima onima, i s jedne i druge strane, pogotovo albanske, koji bi da se uhvate nasilja i koji misle da Kosovo još uvek može da se potpuno očisti od Srba, nisam ih cuo da kažu: "Gospodo, rat je završen". Dok god se to jasno ne kaže, bojim se da će Albanci pomalo biti instrument zloupotrebe u neraščišćenim igrama, ne samo srpsko-albanskim, nego i regionalnim i globalnim. Zašto ovo kažem? Ako pogledate mapu zapadnog Balkana, jasno je da su albansko-srpski odnosi, pri tome ne mislim na odnose između Srbije i Kosova nego na ukupne odnose između Srba i Albanaca, ključ bezbednosti tog regiona, kao što su srpsko-hrvatski odnosi bili ključ bezbednosti onog užeg okvira koji se zvao Jugoslavija. Dakle, dokle god se ne uspostavi srpsko-albanska saradnja, neće biti bezbednog Balkana. Ubeđen sam da su za naše prilike srpsko-albanska saradnja i pomirenje ono što je za Evropu bilo nemačko-francusko pomirenje nakon Drugog svetskog rata. Nedavno sam na jednoj raspravi u Tirani rekao: "Ja zaista mogu da zamislim postojanje dve ili tri albanske države, zašto ne, ali isto tako i dve ili tri srpske". Dinamika sukoba je takva da zaista nije isključeno da postoje Kosovo i Albanija, ali i Srbija i Republika Srpska kao samostalne države. Međutim, problem je u tome hoćemo li do toga doći krvlju, ili političkim odlukama. Moram da kažem da ja ne verujem da ćemo u dogledno vreme doći do jasnih odgovora kad su u pitanju nezavisnost Kosova i stabilnost Srbije zbog toga što su evropske integracije u krizi i što Evropa zapravo ne zna šta da radi sa samom sobom, a kamo li li šta će sa Balkanom, da ne govorim o Turskoj. U takvoj situaciji mi bismo morali da se više oslonimo sami na sebe, a to, na žalost, ne možemo jer su nas političari zakrvili kroz ove ratove
MALJOKU: Slažem se sa gospodinom Janjićem da su srpsko-albanski odnosi ključ mira i bezbednosti zapadnog Balkana. Mislim da su Kosovari napravili jedan kompromis. Istorijski gledano, Albanci su živeli u pet država i uvek su bili onemogućeni da budu stvarna, jedinstvena snaga na Balkanu i u jugoistočnoj Evropi, Međutim, i pored toga nijedna albanska politička elita, ni u Albaniji, ni u Makedoniji, ni na Kosovu, ne želi Veliku Albaniju. Albanci su kao nacija spremni da uđu u nove integracione procese sa, kao što je rekao gospodin Janjić, dve ili tri albanske države. U tim novim integracionim procesima i suverenitet će biti drugačiji. Ni Srbija, koja ima dugu istoriju državnosti, ni Makedonija, ni Crna Gora, neće imati sadašnji stepen suvereniteta, pa ni Kosovo.
KARABEG: Šta, po vama, treba da urade Albanci, a šta Srbi da bi odnosi između dva naroda postali snošljiviji?
JANJIĆ: Prvo da kažem šta bi morali da urade Srbi. Najpre bi trebalo da pokušaju da savladaju strah za vlastitu bezbednost i da se više orijentišu na probleme razvoja. Treba da se manje bave onim tradicionalnim kategorijama teritorije, krvi, mita i ostaloga, a više da se okrenu rešavanju praktičnih problema sopstvenog statusa i pitanjima razvoja vlastite etničke zajednice u kulturnom i obrazovnom smislu, i, pre svega, u ekonomskom pogledu. Kad su u pitanju kosovski Albanci, mislim da albanska većina mora da konačno smanji prostor za nasilje i ekstremizam. Naravno, tu ne može mnogo da se učini kad je reč o organizovanom kriminala jer je on posledica zatvorene ekonomije, ali bi Albanci na Kosovu morali da se vrate onom svom etičkom kodu, koji je, izgleda, zaboravljen, a koji zabranjuje nasilje nad susedom. Kad se to nasilje stavi pod kontrolu, kada ono ne bude više legitimno sredstvo za socijalnu promociju, mislim da će doći do unutrašnjeg oslobađanja u toj zajednici. Da zaključim, mislim da bi Srbi trebalo da budu manje opsednuti vojno-političkom kontrolom teritorije i da se više okrenu razvoju, a Albanci bi trebalo da budu manje opsednuti nezavisnošću i da više pažnje posvete stvarnoj demokratizaciji i unutrašnjoj pluralizaciji.
MALJOKU: Političkoj eliti Kosova, naročito novim naraštajima koji su školovani u inostanstvu i koji su usvojili zapadne vrednosti, treba dati šansu da odlučuje, znači, da kontroliše teritoriju Kosova, da snosi odgovornost za izgradnju demokratskog društva i da gradi mostove između etničkih grupacija. Mislim da će se etničke strasti i mržnja stišati čim se reši pitanje statusa Kosova. A što se tiče lokalnih Srba, mislim da oni treba da prihvate odluku o statusu Kosova i da poštuju kosovske zakone koji će, naravno, biti isti kao i u zapadnim društvima.
JANJIĆ: Kao i svako uopštavanje i to je samo delimično tačno. Činjenica je da je kosovsko društvo podeljeno između ostalog i po etničkim linijama. Unutar te podele, Srbi žive u svojim enklavama izdvojeno od Albanaca i to je ono što govori u prilog teze da postoji velika distanca, ali ne i u prilog tome da nema nikakve komunikacije. Mislim da postoji komunikacija među običnim ljudima, ali i strah od onog drugog. Komunikacija, na žalost, najbolje funkcioniše među kriminalcima i švercerima. Oni odlično rade i njima ide jako dobro. Nisam siguran ni da je tačna teza da razgovor bez posredstva međunarodne zajednice ne daje nikakav efekat. Bio sam svedok nekih situacija, pomenuću razgovore oko decentralizacije 2002. godine, kad je bilo evidentno da bi se Srbi i Albanci mnogo bolje dogovorili da nije bilo UNMIK-a koji je imao drugačije ideje.
MALJOKU: Ne bih se složio s tezom da je jaz između Albanaca i Srba veći nego ikada. Ispitivanje javnog mnenja na Kosovu pokazuje da Albanci nemaju onaj nivo predrasuda prema Srbima koji su imali pre rata.
KARABEG:Da li se Srbi i Albanci danas mrze?
JANJIĆ: Ja mislim da, pre svega, postoji međusobni strah, podozrenje, neizvesnost oko toga šta će biti, a ne mržnja. Kad su u pitanju Srbi, to posebno važi za one Srbe koji žive u enklavama u centralnom Kosovu, a manje za one koji koji žive na severu - oni sebe i ne vide deo Kosova. Ponavljam, strah je veliki. Kad su Srbi u pitanju to je strah za vlastitu bezbednosti, a kad su u pitanju Albanci reč je o strahu od neizvesne ekonomske i socijalne budućnosti.
MALJOKU: Kada je reč o odnosu između običnog Srbina i običnog Albanca, a ne odnosu između Srbije i Kosova, istraživanja našeg instituta pokazuju da Albanci i Srbi mogu živeti zajedno. Srbi koji žive u enklavama nemaju strah za vlastititu bezbednost, već kolektivni strah šta će biti sa Srbima, da li će imati kolektivna prava.
KARABEG: Može li Srbin danas živeti u Prištini?
MALJOKU: Mnogi Srbi koji žive u Prištini i na Kosovu - prema izveštajima UNMIK-a ima ih oko 140.000, možda i više - komuniciraju sa komšijama Albancima. To znam iz ličnog iskustva. Sve to pokazuje da je albansko javno mnenje spremno da ih prihvati kao sugrađane i komšije.
JANJIĆ: Neki žive u Prištini i moram da kažem da jako teško žive. Uzmimo samo primer Zorana Stanišića, čoveka koji dan danas ne može da povrati otetu zgradu svoje firme, iako je dobio sve sudske odluke. Srbi u Prištini žive izolovani u takozvanom ju-bloku i teško žive. Ne mora uvek da postoji neposredna pretnja. Dovoljno je da neko misli da je ugrožen i to je dovoljan razlog da se na vrati na Kosovo. Normalan život podrazumeva da ljudi mogu da se vrate na posao, da im deca idu u škole na srpskom jeziku, a ne samo da dođu u posetu, kao što ja dolazim. Kad dođem u Prištinu ja se zaista ne osećam ugroženim. Lagao bih kad bih rekao da sam u Prištini doživeo bilo kakvu neprijatnost za sve ovo vreme. Međutim, problem je u nečem drugom. Da bih to ilustrovao ispričaću vam jedan moj doživljaj. To je ustvari test koji je pokazuje u čemu je problem. Bio sam u Prištini na nekom sastanku gde nam je dokazivano kako se u Prištini poštuje multietničnost. Kad se sastanak završio šetao sam sa kolegama Prištinom. Kad smo prolazili pored zgrade UNMIK-a, namerno sam prišao dvojici policajaca i pitao ih na srpskom gde je sedište UNMIK-a. Oni su samo odmahnuli glavom. Onda sam ih pitao na engleskom i jedan od njih mi je onda rekao: "Što si uporan, neću da ti kažem". Dakle, u tome je problem. Sve dok predstavnici institucija, u ovom slučaju pocajci, ne shvate da moraju da koriste i srpski kao službeni jezik, pa makar ga i ne voleli, neće nestati strah Srba. Mislim da još uvek u Prištini nisu stvoreni uslovi da Srbi tu mogu da žive. Pomenuo bih samo jedan bitan uslov. Na Kosovu ne postoji zakonska obaveza, kao što je to slučaj u Bosni i Hercegovini, da svi oni koji su okupirali tuđe stanove moraju da se iz njih isele, pa makar ti stanovi bili prazni dok se njihovi predratni stanari ne vrate.
KARABEG: Gospodine Maljoku, Vi ste, koliko znam, odlazili u Beograd. Da li se osećate bezbedno u Beogradu?
MALJOKU: Da, ali ja polazim od toga da mi je savest čista. A što se tiče slučaja koji je pomenuo gospodin Janjić, rekao bih da to isto važi i za Albance. Mi na Kosovu tek gradimo političke institucije i međuetničke odnose, gradimo jednu novu svest koje do sada nije bilo ni ovde, ni na celom zapadnom Balkanu. Uslovi za to nisu stvoreni jer još uvek postoji neizvesnost oko političkog statusa. Mislim da u tom grmu leži zec. Kad se reši status, mislim da će se etničke strasti smiriti i da će se smanjiti etnička distanca. Istraživanje javnog mnjenja, koje je naš institut vršio u Gračanici, pokazuje da bi Srbi mogli bez problema da žive zajedno sa Albancima da se njima ne manipuliše iz Beograda.
KARABEG: Gospodine Janjiću, da li mislite da bi odnosi između Srba i Albanaca na Kosovu bili daleko bolji kada se Beograd ne bi u to mešao?
JANJIĆ: Srbi i Albanci mogu da žive zajedno, ali da bi se to ostvarilo moraju da se stvaraju institucije i atmosfera zajedničkog života. A to se ne radi. Navešću vam jedan primer. Kada je Kušner nakon rata dosao na Kosovo kao prvi šef UNMIK-a, on he s pravom pozvao sve Albance, koji su bili proterani s posla, da se vrate na svoja radna mesta. A onda je usledilo proterivanje Srba sa posla. Nakon toga, predstavnici međunarodne zajednice ne samo da nisu stvorli uslove da se Srbi vrate na posao, nego im nije priznat ni minuli rad kao deo prava za učešće u vaučerskoj ili nekoj drugoj privatizaciji. Ja u ovom trenutku ne vidim nikakav pokušaj međunarodne zajednice i albanske većine da Srbima ponude prihvatljiv plan integracije u kosovsko društvo. Ja vidim samo pritisak i pozive međunarodne zajednice Srbima da učestvuju u kosovskim institucijama i očekivanje Albanca da im Srbi pomognu u dobijanju nezavisnosti. Kad je to tako, jasno je onda zašto Beograd dobija mogućnost da koristi Srbe sa Kosova za političku akciju i manipulaciju. S jedne strane, Srbi sa Kosova koriste se u obračunima između frakcija vlasti u Beogradu ili za neke ciljeve koji nemaju direktne veze s Kosovom, ali, s druge strane, prirodno je da postoji briga matične države za njihov položaj. Ima još jedan momenat koji albanski političari sa Kosova često zanemaruju. Naime, nekada je Beograd mnogo kooperativniji nego Srbi s Kosova. Postoji, recimo, rašireno uverenje da je Beograd pozvao Srbe da bojkotuju poslednje izbore na Kosovu, a stvar je bila obrnuta. Ogromna većine Srba sa Kosova vršila je pritisak na Beograd da im da podršku da ne idu na izbore. Tako da ja nisam siguran ko kome tu više komanduje i da li je Beograd talac srpskih političara sa Kosovu ili su Srbi na Kosovu dvostruki taoci - i Beograda i okruženja u kome žive. U svakom slučaju mislim da jedan broj ljudi u Beogradu smatra da Srbi ne mogu da žive zajedno sa Albancima - ne treba pominjati samo Dobricu Ćosića, dosta je onih koji tako misle - ali to nije oficijelna politika Beograda otkad se promenila vlast 2001 godine. Sigurno je, međutim, da Beograd ne uspeva da nađe efikasne mehanizme zaštite Srba, niti će ih naći bez saradnje sa Albancima. Za mene je vrlo indikativno da Beogad govori o Kosovu kao o delu svoje teritorije, a da pri tome ne spominje nikog drugog osim Srba. Nijednom rečju se ne pominju građani Kosova. Znači, Beograd je već na izvestan način pristao na postojeće stanje. S druge strane, albanski političari i predstavnici međunarodne zajednice na Kosovu smatraju da bi sve bilo u redu samo kada bi Srbi ušli u vladu i kosovsku skupštinu. Stvar je, međutim, mnogo komplikovanija, treba stvoriti uslove da bi Srbi i Albanci živeli zajedno.
MALJOKU: Istina je da nijedna dosadašnja kosovska vlada u prethodnih šest-sedam godina nije učinila nikakvu ozbiljnu ponudu za integraciju manjina, naročito Srba, u kulturnom, jezičkom, a naročito u političkom smislu. S druge strane, etnička distanca ima svoje istorijske razloge. Od pamtiveka je na Kosovu postojao nekakav kastinski sistem odlučivanja. Iako na Kosovu nikada nije bilo više Srba nego Albanaca, vlast je bila u Beogradu i Srbi na Kosovu bili su povlašteni. Oni su bili kasta koja je vladala svim etničkim grupacijama na Kosovu. I onda odjednom 1999. godine menjaju se uloge i sada je ponašanje Albanca pod lupom međunarodne zajednice. Rekao sam da vlada Kosova nije ponudila nijedan projekat integrisanja lokalnih Srba. Kad sam o tome razgovarao sa ovdašnjim političarima, rekli su mi da oni o tome ne odlučuju već UNMIK. To je tačno, ali to ne isključuje odgovornost albanske političke elite koja je, po mom mišljenju, trebalo da pripremi jednu ozbiljnu i fer političku ponudu za integraciju lokalnih Srba.
KARABEG: Mislite li da vlasti Kosova iskreno žele povratak Srba na Kosovo?
MALJOKU: To bi pitanje trebalo njima uputiti. Ja mislim da je nacionalni interes Kosovara da sve etničke grupacije koje ovde žive budu integrisane u građansko društvo. Međutim, kad je reč o Srbima, rekao bih da je mešanje Beograda kočnica za njihovu integraciju. Evo sad su u preambuli novog Ustava napisali da je Kosovo neodvojivi deo Srbije.
KARABEG: Mislite da je to još više zaoštrilo odnose između Srba i Albanaca na Kosovu?
MALJOKU: Albansko javno mnenje na Kosovu je veoma indiferentno prema onome što se dešava u Srbiji, pa mislim da to nema uticaj na odnose između običnih Albanaca i Srba.
KARABEG: Hoćete da kažete da običnog Albanca previše ne interesuje šta se događa u Srbiji i šta misli Beograd?
MALJOKU: Ne kažem da ga ne interesuje, ali on je svestan da Srbija nema više uticaja na procese na Kosovu. Zna da Beograd više ne može da diriguje šta da se radi na Kosovu.
JANJIĆ: Jeste, očigledno je da je reakcija upravo ovakva kako je rekao gospodin Maljoku. Ne treba zaboraviti da se od 1992. godine albanskim građanima Kosova nudi koncept nezavisne države i da su od 1994. godine oni zapravo bili gurnuti da svoje potrebe u obrazovanju i zdravstvu, na primer, dobrim delom zadovoljavaju takozvanim paralelnim institucijama. Od 1999. godine Kosovo je de facto nezavisno i Beograd, odnosno Srbija, ne mogu da vrše bilo kakvu direktnu vlast na Kosovu. Beograd ima onoliko uticaja koliko ima komunikacije sa kosovskim Srbima i koliko im pomaže, a pomaže im dosta - oko 100 i nešto miliona evra godišnje ide Srbima na Kosovu. Što se tiče kosovskih Albanaca oni dobro znaju da više nisu pod vlašću Srbije, ali primetio sam nešto što me je malo iznenadilo - postoji jedan potisnuti strah od mogućnosti povratka srpske vojske. Čim neko zapreti vojskom, kao, recimo, Tomislav Nikolić, počinje neka nervoza, i to više među pripadnicima srednje i starije generacije, nego među mladim Albanacima.
KARABEG: Ukoliko Kosovo jednog dana bude nezavisno, može li kosovska vlast garantovati sigurnost kosovskim Srbima?
MALJOKU: Apsolutno. Kad se na Kosovu izgradi građansko društvo, etnička distanca i međusobni strah više uopšte neće postojati. Ljudima je važno da budu slobodni, da postoji protok kapitala. Činjenica je da Kosovo ima najveći obim trgovine sa Srbijom. Mislim da će u budućnosti, ukoliko se otvore sva vrata, ta saradnja između dve zemlje, Srbije i Kosova, biće još veća. Mi smo susedi. Ne može biti veća trgovinska saradnja između Kosova i Slovenije nego između Kosova i Srbije, jer da bi slovenačka roba došla na Kosovo ona treba da pređe i Hrvatsku i Srbiju.
KARABEG: Vi mislite da bi se, ukoliko Kosovo postane nezavisno, smanjile tenzije između Albanaca i Srba?
MALJOKU: Apsolutno. Kada politički status bude rešen, ja sam ubeđen da ćemo se okrenuti svakodnevnim problemima.
JANJIĆ: Albanski političari sa Kosovo kažu - prvo nezavisnost pa ćemo onda rešiti sve probleme. Ja verujem da oni iskreno žele da izgrade građansko društvo, ali postavlja se pitanje zašto odmah ne reše problem položaja Srba, tim pre što je to jedan od uslova za nezavisnost. Razume se, ne možete to rešavati ako ne držite sve poluge vlasti, a činjenica je da mnoge od njih drži međunarodna zajednica. I tu nastaje problem, Moram da kažem da, za razliku od Bosne, od predstavnika međunarodne zajednice nisam čuo jasnu poruku svima onima, i s jedne i druge strane, pogotovo albanske, koji bi da se uhvate nasilja i koji misle da Kosovo još uvek može da se potpuno očisti od Srba, nisam ih cuo da kažu: "Gospodo, rat je završen". Dok god se to jasno ne kaže, bojim se da će Albanci pomalo biti instrument zloupotrebe u neraščišćenim igrama, ne samo srpsko-albanskim, nego i regionalnim i globalnim. Zašto ovo kažem? Ako pogledate mapu zapadnog Balkana, jasno je da su albansko-srpski odnosi, pri tome ne mislim na odnose između Srbije i Kosova nego na ukupne odnose između Srba i Albanaca, ključ bezbednosti tog regiona, kao što su srpsko-hrvatski odnosi bili ključ bezbednosti onog užeg okvira koji se zvao Jugoslavija. Dakle, dokle god se ne uspostavi srpsko-albanska saradnja, neće biti bezbednog Balkana. Ubeđen sam da su za naše prilike srpsko-albanska saradnja i pomirenje ono što je za Evropu bilo nemačko-francusko pomirenje nakon Drugog svetskog rata. Nedavno sam na jednoj raspravi u Tirani rekao: "Ja zaista mogu da zamislim postojanje dve ili tri albanske države, zašto ne, ali isto tako i dve ili tri srpske". Dinamika sukoba je takva da zaista nije isključeno da postoje Kosovo i Albanija, ali i Srbija i Republika Srpska kao samostalne države. Međutim, problem je u tome hoćemo li do toga doći krvlju, ili političkim odlukama. Moram da kažem da ja ne verujem da ćemo u dogledno vreme doći do jasnih odgovora kad su u pitanju nezavisnost Kosova i stabilnost Srbije zbog toga što su evropske integracije u krizi i što Evropa zapravo ne zna šta da radi sa samom sobom, a kamo li li šta će sa Balkanom, da ne govorim o Turskoj. U takvoj situaciji mi bismo morali da se više oslonimo sami na sebe, a to, na žalost, ne možemo jer su nas političari zakrvili kroz ove ratove
MALJOKU: Slažem se sa gospodinom Janjićem da su srpsko-albanski odnosi ključ mira i bezbednosti zapadnog Balkana. Mislim da su Kosovari napravili jedan kompromis. Istorijski gledano, Albanci su živeli u pet država i uvek su bili onemogućeni da budu stvarna, jedinstvena snaga na Balkanu i u jugoistočnoj Evropi, Međutim, i pored toga nijedna albanska politička elita, ni u Albaniji, ni u Makedoniji, ni na Kosovu, ne želi Veliku Albaniju. Albanci su kao nacija spremni da uđu u nove integracione procese sa, kao što je rekao gospodin Janjić, dve ili tri albanske države. U tim novim integracionim procesima i suverenitet će biti drugačiji. Ni Srbija, koja ima dugu istoriju državnosti, ni Makedonija, ni Crna Gora, neće imati sadašnji stepen suvereniteta, pa ni Kosovo.
KARABEG: Šta, po vama, treba da urade Albanci, a šta Srbi da bi odnosi između dva naroda postali snošljiviji?
JANJIĆ: Prvo da kažem šta bi morali da urade Srbi. Najpre bi trebalo da pokušaju da savladaju strah za vlastitu bezbednost i da se više orijentišu na probleme razvoja. Treba da se manje bave onim tradicionalnim kategorijama teritorije, krvi, mita i ostaloga, a više da se okrenu rešavanju praktičnih problema sopstvenog statusa i pitanjima razvoja vlastite etničke zajednice u kulturnom i obrazovnom smislu, i, pre svega, u ekonomskom pogledu. Kad su u pitanju kosovski Albanci, mislim da albanska većina mora da konačno smanji prostor za nasilje i ekstremizam. Naravno, tu ne može mnogo da se učini kad je reč o organizovanom kriminala jer je on posledica zatvorene ekonomije, ali bi Albanci na Kosovu morali da se vrate onom svom etičkom kodu, koji je, izgleda, zaboravljen, a koji zabranjuje nasilje nad susedom. Kad se to nasilje stavi pod kontrolu, kada ono ne bude više legitimno sredstvo za socijalnu promociju, mislim da će doći do unutrašnjeg oslobađanja u toj zajednici. Da zaključim, mislim da bi Srbi trebalo da budu manje opsednuti vojno-političkom kontrolom teritorije i da se više okrenu razvoju, a Albanci bi trebalo da budu manje opsednuti nezavisnošću i da više pažnje posvete stvarnoj demokratizaciji i unutrašnjoj pluralizaciji.
MALJOKU: Političkoj eliti Kosova, naročito novim naraštajima koji su školovani u inostanstvu i koji su usvojili zapadne vrednosti, treba dati šansu da odlučuje, znači, da kontroliše teritoriju Kosova, da snosi odgovornost za izgradnju demokratskog društva i da gradi mostove između etničkih grupacija. Mislim da će se etničke strasti i mržnja stišati čim se reši pitanje statusa Kosova. A što se tiče lokalnih Srba, mislim da oni treba da prihvate odluku o statusu Kosova i da poštuju kosovske zakone koji će, naravno, biti isti kao i u zapadnim društvima.
