* * * * *
RSE: Sa 30 godina dosta impresivna biografija. Pripadate generaciji koja je odrastala u vreme najžešće izolacije, ali koja je ipak uspela da oseti i vreme pre izolacije.
MORVAI-HORVAT: Ono što je bilo pre, bilo je srećno detinjstvo. Sa mojih 15 godina počelo je sve ovo da nam se dešava. Bez obzira na to, pamtim dosta. Za mene je ona prethodna Jugoslavija bila država u kojoj sam odrasla. Za mene je to bilo normalne stanje i normalan život. To je bilo nešto sa čim sam se maksimalno identifikovala. Sledeća stvar koju pamtim je kupovina užine za feninge i neka crna situacija - autobusi bez goriva, pešaćenje i mračne ulice bez struje.
RSE: Na koji način ste uspeli tu izolaciju da pobedite, da vas ne uguši? Ono što ste radili svih ovih godina pokazalo je da pripadate onom, manjem ili većem, delu generacije koji je uspeo da se iščupa iz tog mraka.
MORVAI-HORVAT: Verovatno zato jer sam dosta rano počela da se angažujem. Mislim da u tom momentu, u to vreme, nije bilo skoro nigde neke zdrave sredine, osim nevladinog sektora gde je čovek mogao da nađe sebi slične i da živi kvalitetan život, bez obzira na ono što se dešavalo oko njega, da bude kreativan, da bude aktivan, a pored svega toga, da ima mogućnosti i za neko dodatno usavršavanje, edukovanje, pa čak i putovanje.
RSE: Da li je motiv za učenje stranih jezika bio i pokušaj da se iskorači iz zemlje koja je izolovana?
MORVAI-HORVAT: Od detinjstva živim sa dva jezika, sa mađarskim i srpskim. U školi je došlo do učenja nemačkog i engleskog jezika. Kasnije sam svesno usavršavala svoje znanje jer sam imala i prilike da koristim te jezike. To me i danas tera na to da budem što bolja u govoru i da to razvijam na neki nivo na kojem mogu da ih koristim ravnopravno.
RSE: Objavili ste knjigu "Priče iz redova za vize".
Prva priča:
U tom teškom trenutku za sve nas meni je na um pala jedna genijalna zamisao kojom sam nadmudrio sve u ambasadi, prevario starog kralja, osvojio princezu, zakrpio pukotinu u prostoru i tako na kraju spasao svet od propasti. Evo o čemu se radi. Obzirom da je teritorija ambasade Holandije na teritoriji Holandije, (da, da, klimali su moji prijatelji i slušali me otvorenih usta) mi ćemo jedan mali pub otvoriti na teritoriji ambasade. Apsolutno legalni amsterdamski pub u Beogradu. (Na to svi poskočiše od zadovoljstva. Potom smo pili i slavili do duboko u noć.) E zatim, kada razradimo posao sa tim pubom i privučemo strane turiste, taj pub će postati suviše mali za sve one koji budu želeli da dođu. (Da, da - klimali su glavom moji prijatelji.) Onda ćemo morati da proširimo teritoriju puba na okolni kvart, potom i na celi kvart, sve dok teritorija Beograda ne bude jedan veliki amsterdamski pub. (Erupcija oduševljenja. Svi me slave i predlažu za predsednika, kralja i premijera istovremeno.) Nekoliko dana posle policija je vodenim topovima rasturala demonstrante za slobodnu amsterdamsku zonu u Beogradu. Nekoliko hiljada mladih, mahom studenata, okitilo je grad u narančasto i pevalo Ajaxove navijačke pesme. San je bio odsanjan, realnost postala neostvarena. Ali to nije bilo ništa novo za ove prostore gde obične stvari lako ostaju u domenu nemogućeg i nestvarnog, a haos važi za sistem.
MORVAI-HORVAT: To je knjiga koju smo objavili u okviru kampanje za ukidanje viza. Ta kampanja je pokrenuta još 2002. godine. Radili smo puno toga kako bi podigli svest o ovom problemu jer se ovde kod nas, niti u regionu, nije govorilo o problemu slobode kretanja. Ljudi su jednostavno i zaboravili da bi trebali da putuju. Uzeli smo sebi za zadatak da počnemo da govorimo o tome, a u kampanji su bila određena dva cilja. Prvi cilj je bio da pokušamo da pokrenemo pitanje ukidanja viza u regionu, a drugo pitanje je liberalizacija viznog režima šengenskih država i država Evropske unije prema državama regiona.
RSE: Kako je došlo do izdavanja knjige?
MORVAI-HORVAT: Prošle godine, u oktobru mesecu, smo objavili jedna konkurs za mlade ljude iz država zapadnog Balkana. Na konkurs su trebali da se jave mladi ljudi koji imaju manje od 35 godina. Odredili smo taj kriterij jer smo stvarno želeli da vidimo kako razmišljaju mladi koji su najviše i ograničeni, što se putovanja tiče. Dobili smo nekih sto priča, od kojih je žiri od tri člana, u kojem je bio Slobodan Tišma i Rajko Božić iz Novog Sada i Kim Mehmeti iz Skopja, odabrao dvadeset najboljih. Objavili smo tih dvadeset priča u jednoj knjizi na originalnim jezicima, na srpskom i na bosanskom uglavnom, kao i na engleskom jeziku. To je jedna lepa, vrlo šarena knjiga iznutra, a s polja potpuno crna. Knjiga je privukla dosta pažnje. Uspeli smo da je predstavimo čak i u Evropskom parlamentu u martu ove godine, kao i u Amsterdamu u okviru jednog kulturnog događaja. Imamo još neke planove kako bi koristili ovu knjigu za promovisanje ljudske dimenzije ovog našeg problema.
RSE: Da li su ljudi bili iznenađeni onim što su saznavali od vas? Da li ljudi znaju šta znači biti mlad čovek u jednoj zemlji oko koje je podignut kordon?
MORVAI-HORVAT: Oni nemaju ideja kako to izgleda i baš zbog toga je ova knjiga tako sjajna. To su intimne priče tih mladih ljudi koji su to i napisali. Mi je, za sada, koristimo da pokažemo ljudsku dimenziju koja se krije iza svih onih birokratskih priča sa kojima se oni susreću i na koje oni imaju neke birokratske odgovore tipa bezbednost i ne znam šta već, što jednostavno onemogućuju da se ovaj problem reši.
Druga priča:
Zdravo. Ja sam Zoran Petrović a ovo je Cilit Bang, neverovatno sredstvo za čišćenje rđe. Pogledajte, samo jednim potezom uklanja sve nečistoće sa vaših zuba, auta, šporeta, čak i onu dubinsku, kao naprimer sa obraza. Šalim se i to je dobro. Još nisam izgubio smisao za humor. Ja sam stvarno Zoran, ali ne Petrović. Iger, Zoran Iger. Ortaci iz kraja me zovu Kiza. Sve Nikole su Džoni, a Zorani Kize. Šatrovačka igra reči. Sutra punim 23. Od moje jedanaeste ovde se stalno ratovalo i ginulo. Ne želim da ratujem. Ne želim da poginem. U okolini Brčkog sam 18. novembra 1993. godine izgubio oca, rezervnog oficira JNA, a šest godina kasnije i starijeg brata negde na Kosovu. Još ga nismo sahranili. Ne znaju gde mu je telo. Mrzim vojsku! Plava koverta mi je stizala već pet puta. Svake godine po jedna. Iako je sada mir, nisam se odazvao. Čak ni regrutaciji. Krijem se. Mir je ovde tako prolazna stvar. A ko nije služio vojsku, ne može da ima pasoš. Glupa pravila. Ja nikada nisam putovao, niti ću.
RSE: Kakav kontakt ste imali sa predstavnicima zemalja Balkana koji se nalaze u evropskim institucijama? Da li su vam oni pomagali u pokušaju da napravite kontakte i da nešto uradite, barem za mlade ljude?
MORVAI-HORVAT: Za sada je to uglavnom Slovenija, koja je članica Evropske unije. Slovenački predstavnik u Evropskom parlamentu, Jelko Kacin, nam je pomogao da organizujemo ovu promociju u Parlamentu, u martu ove godine.
RSE: Da li je prava adresa Brisel, Strazburg, ili je prava adresa možda Beograd?
MORVAI-HORVAT: Obe. Puno smo radili i ovde, i još uvek radimo. U ogromnom smo minusu u odnosu na ono što je trebalo da se uradi. Isto tako je i sa Bosnom i sa Makedonijom. Nismo jedini u tome. Ono što u Građanskom paktu pokušavamo da uradimo jeste da i u tome imamo neki regionalni pristup kako bi videli gde se ove države mogu međusobno povezati, da budu jače u nekom lobiranju i da vide gde mogu da iskoriste neka iskustva i neka rešenja, da tako brže svi dođu do onih koraka koje treba preuzeti.
RSE: U regionu se zaista lakše kreće. Za Hrvatsku nisu potrebne vize, za Bosnu i Hercegovinu takođe. Sa Makedonijom su otvorene granice, a o Crnoj Gori da ne pričam. Slovenija je nešto drugo jer je u Evropskoj uniji. Dobili ste nagradu Osvajanje slobode. Živite u zemlji koja je opasana zidom, a taj zid se gradi i dalje - Rumunija, Bugarska, Mađarska. U čemu je onda vaše osvajanje slobode?
MORVAI-HORVAT: Mislim da se taj zid gradi i spolja i iznutra. To znači da smo praktično okruženi dvostrukim bedemom, koji će polako biti nemoguće preći. To me jako plaši. Ta sloboda je, možda, neka mikro sloboda. Sada već postajemo jedno mikro okruženje, i to treba da shvatimo, koje je maksimalno izolovano. To treba podvući, ne zato što po svaku cenu drugi žele da mi budemo izolovani, već što mi, nekako, sve više idemo u tom pravcu da sami sebe odsečemo od sveta.
RSE: Gde nailazite na više razumevanja, ili nerazumevanja, u Briselu ili u Beogradu?
MORVAI-HORVAT: To su dva različita tipa nerazumevanja. Razumevanja je jako malo. Teže pada ono nerazumevanje ovde. Čovek uvek misli da radimo na istom, za isto dobro. Onda je neshvatljivo zašto to tako teško ide.
RSE: Da li su mladi ljudi svesni da su izolovani? Da li im nedostaje pasoš sa kojim mogu da krenu u svet?
MORVAI-HORVAT: Mi smo u startu kampanje identifikovali taj problem kao najhitniji da se reši, da se prvo svest o tom problemu podigne. U protekle dve godine fokusirali smo se na mlade ljude. Mislim da to sve ide u nekom pravcu da se stvori neka kritična masa među mladima koji će, kako god znaju i umeju, kuda god da odu, da šire ovu priču. Puno govorim o imidžu Srbije i o nekoj civilnoj diplomatiji. Stvarno verujem da svako od nas, kad god ima priliku, može puno toga da uradi, s jedne strane da menja sliku Srbije, a s druge strane da promoviše i da radi na ovim problemima. Kada mlad čovek otputuje negde, ili razgovara sa svojim prijateljima koji su u inostranstvu, uvek može da učini pozitivan korak što se ovog problema tiče. Mislim da mladi ljudi polako shvataju šta to znači.
RSE: Koliko je mladim ljudima zanimljiv region i zašto?
MORVAI-HORVAT: Ne verujem da je mladim ljudima jako zanimljiv region kao takav. Možda spadam u generaciju koja se seća života u Jugoslaviji, u onoj staroj, ali ovi mlađi više nemaju ono pozitivno sećanje. To što oni znaju o našim susedima su uglavnom negativne stvari i ne mislim da im je region bitan. Mislim da je to još teže pitanje, nego probuditi neku želju za njihovu otvorenost prema Evropi. Treba puno na tome raditi jer mi ne možemo od ovog regiona da pobegnemo. Kako god ko bio član Evropske unije, mi ćemo uvek imati iste susede.
RSE: Da li se plašite budućnosti?
MORVAI-HORVAT: Moram priznati da se malo plašim jer je budućnost u ovoj zemlji praktično neproračunjiva. To je svuda tako, da ne ulazim u neku filozofiju. Mislim da smo počeli da živimo život dan za danom i nekako nedostaje sigurnost. Nekako nedostaju neke osnovne ljudske vrednosti koje bi diktirale i neki siguran put. To je ono što meni nedostaje i što ume da me demotiviše u poslu jer je već jako teško videti rezultate kada čovek radi ovako nešto, a pri tome ni ne vidi da su stvari krenule u određenom pravcu, nego samo vidi opštu konfuziju oko sebe. To samo može da plaši čoveka.
RSE: Izabrali ste onaj teži put – izlazak sa ovim pasošem u svet. Neki drugi mladi ljudi su u devedesetim godinama uzimali taj pasoš i odlazili. Da li ste ikada pomisli da ste, možda, napravili grešku?
MORVAI-HORVAT: Jesam, naravno. Puno puta sam pomislila i još uvek pomislim, često kada budem tužna i nesrećna zbog stvari koje se dešavaju. Ako se čovek bavi ovim stvarima, onda mora da prati i analizira svakodnevna politička dešavanja, da pravi neke proračune i da pokušava da ima neku viziju. To zna da bude jako komplikovano i mračno u određenim trenutcima. Mislim da je odlazak jedan vrlo komplikovan proces, ne zbog tehničkih detalja. Odlazak ipak zavisi od prilika svakoga od nas, kao i socijalnih, društvenih i materijalnih očekivanja. To je neki sklop stvari i želja koje svako od nas stavi na vagu - da li će jedno doći, a drugo nestati ako odem odavde? To je komplikovano pitanje.
RSE: Treća priča:
U predstojnici sam jedne balkanske i evropske zemlje. Asfaltirano je, a ima i noćnog svetla, ali sve liči nekako na kasabu, razvijenu ali kasabu. I taj šalter i te babe što tako preživljavaju i ljudi koji se tu muvaju sa sitnim snovima da negde otputuju, nekog vide, rade, bolje jedu i lepše spavaju. I sav taj narod mi dođe nekako tužan. I ja zajedno sa njim. Ali tu je život. I tako, svakog dana, dešava se jedna obična priča iz naše čaršije. Zgrada pored ambasade je Centar za kulturnu dekontaminaciju. Na nju je okačena tablica na kojoj piše "Žudnja za životom". Takvu tablicu bi trebalo okačiti na skoro svaku zgradu u gradu jer svi delimo istu žudnju za životom koji nismo imali u proteklom zarobljenom vremenu. Šest godina kasnije još uvek nisam videla Berlin, a tako bih volela.
RSE: Sa 30 godina dosta impresivna biografija. Pripadate generaciji koja je odrastala u vreme najžešće izolacije, ali koja je ipak uspela da oseti i vreme pre izolacije.
MORVAI-HORVAT: Ono što je bilo pre, bilo je srećno detinjstvo. Sa mojih 15 godina počelo je sve ovo da nam se dešava. Bez obzira na to, pamtim dosta. Za mene je ona prethodna Jugoslavija bila država u kojoj sam odrasla. Za mene je to bilo normalne stanje i normalan život. To je bilo nešto sa čim sam se maksimalno identifikovala. Sledeća stvar koju pamtim je kupovina užine za feninge i neka crna situacija - autobusi bez goriva, pešaćenje i mračne ulice bez struje.
RSE: Na koji način ste uspeli tu izolaciju da pobedite, da vas ne uguši? Ono što ste radili svih ovih godina pokazalo je da pripadate onom, manjem ili većem, delu generacije koji je uspeo da se iščupa iz tog mraka.
MORVAI-HORVAT: Verovatno zato jer sam dosta rano počela da se angažujem. Mislim da u tom momentu, u to vreme, nije bilo skoro nigde neke zdrave sredine, osim nevladinog sektora gde je čovek mogao da nađe sebi slične i da živi kvalitetan život, bez obzira na ono što se dešavalo oko njega, da bude kreativan, da bude aktivan, a pored svega toga, da ima mogućnosti i za neko dodatno usavršavanje, edukovanje, pa čak i putovanje.
RSE: Da li je motiv za učenje stranih jezika bio i pokušaj da se iskorači iz zemlje koja je izolovana?
MORVAI-HORVAT: Od detinjstva živim sa dva jezika, sa mađarskim i srpskim. U školi je došlo do učenja nemačkog i engleskog jezika. Kasnije sam svesno usavršavala svoje znanje jer sam imala i prilike da koristim te jezike. To me i danas tera na to da budem što bolja u govoru i da to razvijam na neki nivo na kojem mogu da ih koristim ravnopravno.
RSE: Objavili ste knjigu "Priče iz redova za vize".
Prva priča:
U tom teškom trenutku za sve nas meni je na um pala jedna genijalna zamisao kojom sam nadmudrio sve u ambasadi, prevario starog kralja, osvojio princezu, zakrpio pukotinu u prostoru i tako na kraju spasao svet od propasti. Evo o čemu se radi. Obzirom da je teritorija ambasade Holandije na teritoriji Holandije, (da, da, klimali su moji prijatelji i slušali me otvorenih usta) mi ćemo jedan mali pub otvoriti na teritoriji ambasade. Apsolutno legalni amsterdamski pub u Beogradu. (Na to svi poskočiše od zadovoljstva. Potom smo pili i slavili do duboko u noć.) E zatim, kada razradimo posao sa tim pubom i privučemo strane turiste, taj pub će postati suviše mali za sve one koji budu želeli da dođu. (Da, da - klimali su glavom moji prijatelji.) Onda ćemo morati da proširimo teritoriju puba na okolni kvart, potom i na celi kvart, sve dok teritorija Beograda ne bude jedan veliki amsterdamski pub. (Erupcija oduševljenja. Svi me slave i predlažu za predsednika, kralja i premijera istovremeno.) Nekoliko dana posle policija je vodenim topovima rasturala demonstrante za slobodnu amsterdamsku zonu u Beogradu. Nekoliko hiljada mladih, mahom studenata, okitilo je grad u narančasto i pevalo Ajaxove navijačke pesme. San je bio odsanjan, realnost postala neostvarena. Ali to nije bilo ništa novo za ove prostore gde obične stvari lako ostaju u domenu nemogućeg i nestvarnog, a haos važi za sistem.
MORVAI-HORVAT: To je knjiga koju smo objavili u okviru kampanje za ukidanje viza. Ta kampanja je pokrenuta još 2002. godine. Radili smo puno toga kako bi podigli svest o ovom problemu jer se ovde kod nas, niti u regionu, nije govorilo o problemu slobode kretanja. Ljudi su jednostavno i zaboravili da bi trebali da putuju. Uzeli smo sebi za zadatak da počnemo da govorimo o tome, a u kampanji su bila određena dva cilja. Prvi cilj je bio da pokušamo da pokrenemo pitanje ukidanja viza u regionu, a drugo pitanje je liberalizacija viznog režima šengenskih država i država Evropske unije prema državama regiona.
RSE: Kako je došlo do izdavanja knjige?
MORVAI-HORVAT: Prošle godine, u oktobru mesecu, smo objavili jedna konkurs za mlade ljude iz država zapadnog Balkana. Na konkurs su trebali da se jave mladi ljudi koji imaju manje od 35 godina. Odredili smo taj kriterij jer smo stvarno želeli da vidimo kako razmišljaju mladi koji su najviše i ograničeni, što se putovanja tiče. Dobili smo nekih sto priča, od kojih je žiri od tri člana, u kojem je bio Slobodan Tišma i Rajko Božić iz Novog Sada i Kim Mehmeti iz Skopja, odabrao dvadeset najboljih. Objavili smo tih dvadeset priča u jednoj knjizi na originalnim jezicima, na srpskom i na bosanskom uglavnom, kao i na engleskom jeziku. To je jedna lepa, vrlo šarena knjiga iznutra, a s polja potpuno crna. Knjiga je privukla dosta pažnje. Uspeli smo da je predstavimo čak i u Evropskom parlamentu u martu ove godine, kao i u Amsterdamu u okviru jednog kulturnog događaja. Imamo još neke planove kako bi koristili ovu knjigu za promovisanje ljudske dimenzije ovog našeg problema.
RSE: Da li su ljudi bili iznenađeni onim što su saznavali od vas? Da li ljudi znaju šta znači biti mlad čovek u jednoj zemlji oko koje je podignut kordon?
MORVAI-HORVAT: Oni nemaju ideja kako to izgleda i baš zbog toga je ova knjiga tako sjajna. To su intimne priče tih mladih ljudi koji su to i napisali. Mi je, za sada, koristimo da pokažemo ljudsku dimenziju koja se krije iza svih onih birokratskih priča sa kojima se oni susreću i na koje oni imaju neke birokratske odgovore tipa bezbednost i ne znam šta već, što jednostavno onemogućuju da se ovaj problem reši.
Druga priča:
Zdravo. Ja sam Zoran Petrović a ovo je Cilit Bang, neverovatno sredstvo za čišćenje rđe. Pogledajte, samo jednim potezom uklanja sve nečistoće sa vaših zuba, auta, šporeta, čak i onu dubinsku, kao naprimer sa obraza. Šalim se i to je dobro. Još nisam izgubio smisao za humor. Ja sam stvarno Zoran, ali ne Petrović. Iger, Zoran Iger. Ortaci iz kraja me zovu Kiza. Sve Nikole su Džoni, a Zorani Kize. Šatrovačka igra reči. Sutra punim 23. Od moje jedanaeste ovde se stalno ratovalo i ginulo. Ne želim da ratujem. Ne želim da poginem. U okolini Brčkog sam 18. novembra 1993. godine izgubio oca, rezervnog oficira JNA, a šest godina kasnije i starijeg brata negde na Kosovu. Još ga nismo sahranili. Ne znaju gde mu je telo. Mrzim vojsku! Plava koverta mi je stizala već pet puta. Svake godine po jedna. Iako je sada mir, nisam se odazvao. Čak ni regrutaciji. Krijem se. Mir je ovde tako prolazna stvar. A ko nije služio vojsku, ne može da ima pasoš. Glupa pravila. Ja nikada nisam putovao, niti ću.
RSE: Kakav kontakt ste imali sa predstavnicima zemalja Balkana koji se nalaze u evropskim institucijama? Da li su vam oni pomagali u pokušaju da napravite kontakte i da nešto uradite, barem za mlade ljude?
MORVAI-HORVAT: Za sada je to uglavnom Slovenija, koja je članica Evropske unije. Slovenački predstavnik u Evropskom parlamentu, Jelko Kacin, nam je pomogao da organizujemo ovu promociju u Parlamentu, u martu ove godine.
RSE: Da li je prava adresa Brisel, Strazburg, ili je prava adresa možda Beograd?
MORVAI-HORVAT: Obe. Puno smo radili i ovde, i još uvek radimo. U ogromnom smo minusu u odnosu na ono što je trebalo da se uradi. Isto tako je i sa Bosnom i sa Makedonijom. Nismo jedini u tome. Ono što u Građanskom paktu pokušavamo da uradimo jeste da i u tome imamo neki regionalni pristup kako bi videli gde se ove države mogu međusobno povezati, da budu jače u nekom lobiranju i da vide gde mogu da iskoriste neka iskustva i neka rešenja, da tako brže svi dođu do onih koraka koje treba preuzeti.
RSE: U regionu se zaista lakše kreće. Za Hrvatsku nisu potrebne vize, za Bosnu i Hercegovinu takođe. Sa Makedonijom su otvorene granice, a o Crnoj Gori da ne pričam. Slovenija je nešto drugo jer je u Evropskoj uniji. Dobili ste nagradu Osvajanje slobode. Živite u zemlji koja je opasana zidom, a taj zid se gradi i dalje - Rumunija, Bugarska, Mađarska. U čemu je onda vaše osvajanje slobode?
MORVAI-HORVAT: Mislim da se taj zid gradi i spolja i iznutra. To znači da smo praktično okruženi dvostrukim bedemom, koji će polako biti nemoguće preći. To me jako plaši. Ta sloboda je, možda, neka mikro sloboda. Sada već postajemo jedno mikro okruženje, i to treba da shvatimo, koje je maksimalno izolovano. To treba podvući, ne zato što po svaku cenu drugi žele da mi budemo izolovani, već što mi, nekako, sve više idemo u tom pravcu da sami sebe odsečemo od sveta.
RSE: Gde nailazite na više razumevanja, ili nerazumevanja, u Briselu ili u Beogradu?
MORVAI-HORVAT: To su dva različita tipa nerazumevanja. Razumevanja je jako malo. Teže pada ono nerazumevanje ovde. Čovek uvek misli da radimo na istom, za isto dobro. Onda je neshvatljivo zašto to tako teško ide.
RSE: Da li su mladi ljudi svesni da su izolovani? Da li im nedostaje pasoš sa kojim mogu da krenu u svet?
MORVAI-HORVAT: Mi smo u startu kampanje identifikovali taj problem kao najhitniji da se reši, da se prvo svest o tom problemu podigne. U protekle dve godine fokusirali smo se na mlade ljude. Mislim da to sve ide u nekom pravcu da se stvori neka kritična masa među mladima koji će, kako god znaju i umeju, kuda god da odu, da šire ovu priču. Puno govorim o imidžu Srbije i o nekoj civilnoj diplomatiji. Stvarno verujem da svako od nas, kad god ima priliku, može puno toga da uradi, s jedne strane da menja sliku Srbije, a s druge strane da promoviše i da radi na ovim problemima. Kada mlad čovek otputuje negde, ili razgovara sa svojim prijateljima koji su u inostranstvu, uvek može da učini pozitivan korak što se ovog problema tiče. Mislim da mladi ljudi polako shvataju šta to znači.
RSE: Koliko je mladim ljudima zanimljiv region i zašto?
MORVAI-HORVAT: Ne verujem da je mladim ljudima jako zanimljiv region kao takav. Možda spadam u generaciju koja se seća života u Jugoslaviji, u onoj staroj, ali ovi mlađi više nemaju ono pozitivno sećanje. To što oni znaju o našim susedima su uglavnom negativne stvari i ne mislim da im je region bitan. Mislim da je to još teže pitanje, nego probuditi neku želju za njihovu otvorenost prema Evropi. Treba puno na tome raditi jer mi ne možemo od ovog regiona da pobegnemo. Kako god ko bio član Evropske unije, mi ćemo uvek imati iste susede.
RSE: Da li se plašite budućnosti?
MORVAI-HORVAT: Moram priznati da se malo plašim jer je budućnost u ovoj zemlji praktično neproračunjiva. To je svuda tako, da ne ulazim u neku filozofiju. Mislim da smo počeli da živimo život dan za danom i nekako nedostaje sigurnost. Nekako nedostaju neke osnovne ljudske vrednosti koje bi diktirale i neki siguran put. To je ono što meni nedostaje i što ume da me demotiviše u poslu jer je već jako teško videti rezultate kada čovek radi ovako nešto, a pri tome ni ne vidi da su stvari krenule u određenom pravcu, nego samo vidi opštu konfuziju oko sebe. To samo može da plaši čoveka.
RSE: Izabrali ste onaj teži put – izlazak sa ovim pasošem u svet. Neki drugi mladi ljudi su u devedesetim godinama uzimali taj pasoš i odlazili. Da li ste ikada pomisli da ste, možda, napravili grešku?
MORVAI-HORVAT: Jesam, naravno. Puno puta sam pomislila i još uvek pomislim, često kada budem tužna i nesrećna zbog stvari koje se dešavaju. Ako se čovek bavi ovim stvarima, onda mora da prati i analizira svakodnevna politička dešavanja, da pravi neke proračune i da pokušava da ima neku viziju. To zna da bude jako komplikovano i mračno u određenim trenutcima. Mislim da je odlazak jedan vrlo komplikovan proces, ne zbog tehničkih detalja. Odlazak ipak zavisi od prilika svakoga od nas, kao i socijalnih, društvenih i materijalnih očekivanja. To je neki sklop stvari i želja koje svako od nas stavi na vagu - da li će jedno doći, a drugo nestati ako odem odavde? To je komplikovano pitanje.
RSE: Treća priča:
U predstojnici sam jedne balkanske i evropske zemlje. Asfaltirano je, a ima i noćnog svetla, ali sve liči nekako na kasabu, razvijenu ali kasabu. I taj šalter i te babe što tako preživljavaju i ljudi koji se tu muvaju sa sitnim snovima da negde otputuju, nekog vide, rade, bolje jedu i lepše spavaju. I sav taj narod mi dođe nekako tužan. I ja zajedno sa njim. Ali tu je život. I tako, svakog dana, dešava se jedna obična priča iz naše čaršije. Zgrada pored ambasade je Centar za kulturnu dekontaminaciju. Na nju je okačena tablica na kojoj piše "Žudnja za životom". Takvu tablicu bi trebalo okačiti na skoro svaku zgradu u gradu jer svi delimo istu žudnju za životom koji nismo imali u proteklom zarobljenom vremenu. Šest godina kasnije još uvek nisam videla Berlin, a tako bih volela.