JEFTIĆ: Suština je u tome da je to bila pogrešna procena elite, kako generala, profesora univerziteta, posebno Akademije, pa i crkve. I sva ostala srpska elita je odgovorna za to. Oni ne vole to da čuju, i danas mnogi od njih nam pričaju iste priče, a mi ih puštamo da nam ih pričaju. Sve računamo da će to tako proći, da nije važno šta oni pričaju, a vidite kako se plaća. Postojao je program. Ako se sećate, mi smo bili završili praktično dogovore oko promene Ustava Srbije, i onda je Slobodan napravio jedan politički iskorak, onaj na Kosovu polju, i on je praktično sve sveo na neku radikalizaciju. Onda je sve to razbijeno jednim potezom, jer samo je tako moglo da dođe do opcije da „poslije Tita bude Tito“, odnosno da Milošević bude posle Tita.
RSE: Kakav je bio odnos tadašnjih partijskih funkcionera, pre svega sa Kosova, prema tome što je Milošević na 8. sednici predlagao i što je kasnije uradio?
JEFTIĆ: Oni su praktično glasali za njega. Bolje rečeno, oni nisu glasali protiv. Samo nas osam je bilo protiv. Na 8. sednici članovi Centralnog komiteta iz pokrajina, i jedne i druge, nisu diskutovali, niti su glasali protiv Slobodana Miloševića. Oni su bili za ono što je on hteo jer im je on više odgovarao. Druga točka je bila situacija na Kosovu, preko koje se samo prešlo, a tema – kao što znate – je bio Buco Pavlović i njegova izjava, Ivan i projekat koji je vodio ka jednom demokratskom, ako je to u komunizmu uopšte moguće, dogovornom rešenju. Za razliku od ovog drugog projekta koji je bio radikalan, a to je, praktično, da svi Srbi žive u jednoj državi.
RSE: Kad je već postalo jasno, i među vama, u kom smeru vodi politika Slobodana Miloševića, da li je tada bilo nekih pokušaja da se on zaustavi, da se na neki način razvlasti?
JEFTIĆ: On je do Osme sednice osvajao vlast. Imate „Memorandum“, Ivan napada „Memorandum“, i mnogi drugi, a Slobodan koketira s Akademijom, dobija Akademiju na „Memorandumu“. Sećate se priče – mošti kneza Lazara idu granicama gde žive Srbi. Tu praktično Slobodan dobija podršku crkve. Tako da je on osvojio praktično sve institucije pre 8. sednice. Počelo je mnogo ranije i bilo je mnogo akcija i mnogo razlika. I ja sam onda video, čim Ivan napadne nekog iz te kadrovske liste i počne da kritikuje, odmah ga Slobodan uzima u Centralni komitet.
RSE: Da li je Srbija kao država i uopšte da li je srpsko društvo izvuklo neku pouku uz tih događaja od vremena Osme sednice do danas?
JEFTIĆ: Ja mislim da mi još nismo prošli katarzu, ali da povratak na te velike gluposti nije moguć. Došlo je do promena. One nisu velike. Mi kao narod nemamo osobinu da se suočavamo sa našim zabludama. Više volimo da nas neko ubeđuje da smo jeli zlatnim kašikama. Mi ustvari sami sebe uveravamo da smo vredniji nego što jesmo, i to je naš nacionalni problem. Opet, nije narod kriv za to, krivi su oni koji su ga to naučili i koji ga i danas tome uče. Ali mislim da je korak iz tog vremena napravljen. Ali samo jedan korak. Morali bi mnogo više da se ugledamo na Nemce posle Drugog svetskog rata, da stanemo na loptu i da shvatimo da neće niko raditi mesto nas. Moram na kraju da kažem ono što je Đinđić jednom rekao: „Mogu da radim za vas, ali ne mogu mesto vas“. To znači da ovaj narod mora da počne da radi za sebe, a ne da očekuje da neko drugi to uradi.
RSE: Kakav je bio odnos tadašnjih partijskih funkcionera, pre svega sa Kosova, prema tome što je Milošević na 8. sednici predlagao i što je kasnije uradio?
JEFTIĆ: Oni su praktično glasali za njega. Bolje rečeno, oni nisu glasali protiv. Samo nas osam je bilo protiv. Na 8. sednici članovi Centralnog komiteta iz pokrajina, i jedne i druge, nisu diskutovali, niti su glasali protiv Slobodana Miloševića. Oni su bili za ono što je on hteo jer im je on više odgovarao. Druga točka je bila situacija na Kosovu, preko koje se samo prešlo, a tema – kao što znate – je bio Buco Pavlović i njegova izjava, Ivan i projekat koji je vodio ka jednom demokratskom, ako je to u komunizmu uopšte moguće, dogovornom rešenju. Za razliku od ovog drugog projekta koji je bio radikalan, a to je, praktično, da svi Srbi žive u jednoj državi.
RSE: Kad je već postalo jasno, i među vama, u kom smeru vodi politika Slobodana Miloševića, da li je tada bilo nekih pokušaja da se on zaustavi, da se na neki način razvlasti?
JEFTIĆ: On je do Osme sednice osvajao vlast. Imate „Memorandum“, Ivan napada „Memorandum“, i mnogi drugi, a Slobodan koketira s Akademijom, dobija Akademiju na „Memorandumu“. Sećate se priče – mošti kneza Lazara idu granicama gde žive Srbi. Tu praktično Slobodan dobija podršku crkve. Tako da je on osvojio praktično sve institucije pre 8. sednice. Počelo je mnogo ranije i bilo je mnogo akcija i mnogo razlika. I ja sam onda video, čim Ivan napadne nekog iz te kadrovske liste i počne da kritikuje, odmah ga Slobodan uzima u Centralni komitet.
RSE: Da li je Srbija kao država i uopšte da li je srpsko društvo izvuklo neku pouku uz tih događaja od vremena Osme sednice do danas?
JEFTIĆ: Ja mislim da mi još nismo prošli katarzu, ali da povratak na te velike gluposti nije moguć. Došlo je do promena. One nisu velike. Mi kao narod nemamo osobinu da se suočavamo sa našim zabludama. Više volimo da nas neko ubeđuje da smo jeli zlatnim kašikama. Mi ustvari sami sebe uveravamo da smo vredniji nego što jesmo, i to je naš nacionalni problem. Opet, nije narod kriv za to, krivi su oni koji su ga to naučili i koji ga i danas tome uče. Ali mislim da je korak iz tog vremena napravljen. Ali samo jedan korak. Morali bi mnogo više da se ugledamo na Nemce posle Drugog svetskog rata, da stanemo na loptu i da shvatimo da neće niko raditi mesto nas. Moram na kraju da kažem ono što je Đinđić jednom rekao: „Mogu da radim za vas, ali ne mogu mesto vas“. To znači da ovaj narod mora da počne da radi za sebe, a ne da očekuje da neko drugi to uradi.
