Više od pola vijeka Radosava Lala Milićević čuva goveda i pravi sir i kajmak u selu Vrbnica u Srbiji i prodaje ga na pijaci u Bijelom Polju u Crnoj Gori. Mnogo se šta na bolje promijenilo za to vrijeme u tom kraju, priča ona, osim što joj je kičma povijenija za cijelih devedeset stepeni. Krave jednako pasu travu i sa ove i sa one strane granice i nakon crnogorskog referenduma jednako ih je teško čuvati i tamo i tamo:
„Polako jadna, đe ćeš. Ovo ti je gore i naviše i naniže. Dobro je sad, bogomi. Ko je zdrav, ko je mlad, fino. Dom mi otiš’o na sve strane, ne bih ti znala kazat', svuđ. Sve to rasprštalo“. Vrće se tele“.
RSE: Đe da ih poćeramo?
BABA RADOSAVA: Ja ću naniže. Treba čuvanje.
RSE: Ja ću. Ja ću. Šta ću joj reći?
BABA RADOSAVA: Balja.
RSE: Balja. Razumije me.
BABA RADOSAVA: Neće da idu.
Uglavnom su starci ostali u četrdesetak vrbničkih kuća. Tu je svega šest mlađih bračnih parova. Baba Darinka je i proizvođač i prodavac mlječnih proizvoda:
„Evo više no četeres' godina sam vođe u ovaj dom. Mi se služimo s Bijelijem Poljem. Šjenica nam je srez, ali daleko. Ja sam non-stop u Bijelo Polje subotom na pijac. Ispratu me đeca do u Kumanicu, ja poslije vozom idem“.
RSE: A ne vele, problem druga država?
BABA DARINKA: Ne vala. Niko nam ništa rekao nije. Niko ništa. Neću da lažem.
Među mlađim ljudima u Vrbnici je Darinkin unuk Miloje Milinković i on kaže da većih problema sa granicom nema, osim što nije dobro da se dobroj volji carinika koja je do sada prisutna prepušta odluka da Vrbničani svoje proizvode unesu u Crnu Goru za koju su prirodno vezani i pored administrativne pripadnosti Sjenici:
„Evo kamena s ovoga krša dolje možeš kamen da prebaciš u Crnu Goru. Imanje nam graniči sa Crnom Gorom. Ja mislim da te pogranične zone za te ljude bi trebalo da ima neke tolerancije. Ne treba nam Berlinski zid i on je nekad bio pa je srušen. Prije odvajanja, ne sada, kažem, što je odvojeno, nego isto je zadržano. Pravi se jedan problem, tu se pojavljuje sad kao da mi švercujemo. Niko ti ne priznaje da je to tvoj proizvod. Ima razumnih ljudi, puste to i znaju. Očekujemo sada, lično sam ja bio sa predsednikom Miloševićem dolje, sa Tarzanom i on fino čovek kaže da će sve to morati da se reguliše. Sad oni ne znaju da li mi tu našu robu prodajemo ili je švercujemo ili neko na naše ime prodaje na šlepere. Mora se uspostaviti da ima papirologija da se zna. Mi telad i jagnjad ćeramo za Bijelo Polje, devedeset posto, ali na punktu kaže da možeš da proguraš jedno tele i ne mo’š više. Da on ne bi sumnj’o da je to šverc. Ja imam pet krava i za ovih mesec dana svijeh pet se istelilo. Ja ću najverovatnije to da ćeram odjednom, ako ikako mognem da ne bih pet puta plaćao prevoz. I niko te ne veruje sada da ti to, pogotovo meni je žuto bela rasa, gotovo je odmah si ga vrno iz Srbije.“
„Polako jadna, đe ćeš. Ovo ti je gore i naviše i naniže. Dobro je sad, bogomi. Ko je zdrav, ko je mlad, fino. Dom mi otiš’o na sve strane, ne bih ti znala kazat', svuđ. Sve to rasprštalo“. Vrće se tele“.
RSE: Đe da ih poćeramo?
BABA RADOSAVA: Ja ću naniže. Treba čuvanje.
RSE: Ja ću. Ja ću. Šta ću joj reći?
BABA RADOSAVA: Balja.
RSE: Balja. Razumije me.
BABA RADOSAVA: Neće da idu.
Uglavnom su starci ostali u četrdesetak vrbničkih kuća. Tu je svega šest mlađih bračnih parova. Baba Darinka je i proizvođač i prodavac mlječnih proizvoda:
„Evo više no četeres' godina sam vođe u ovaj dom. Mi se služimo s Bijelijem Poljem. Šjenica nam je srez, ali daleko. Ja sam non-stop u Bijelo Polje subotom na pijac. Ispratu me đeca do u Kumanicu, ja poslije vozom idem“.
RSE: A ne vele, problem druga država?
BABA DARINKA: Ne vala. Niko nam ništa rekao nije. Niko ništa. Neću da lažem.
Među mlađim ljudima u Vrbnici je Darinkin unuk Miloje Milinković i on kaže da većih problema sa granicom nema, osim što nije dobro da se dobroj volji carinika koja je do sada prisutna prepušta odluka da Vrbničani svoje proizvode unesu u Crnu Goru za koju su prirodno vezani i pored administrativne pripadnosti Sjenici:
„Evo kamena s ovoga krša dolje možeš kamen da prebaciš u Crnu Goru. Imanje nam graniči sa Crnom Gorom. Ja mislim da te pogranične zone za te ljude bi trebalo da ima neke tolerancije. Ne treba nam Berlinski zid i on je nekad bio pa je srušen. Prije odvajanja, ne sada, kažem, što je odvojeno, nego isto je zadržano. Pravi se jedan problem, tu se pojavljuje sad kao da mi švercujemo. Niko ti ne priznaje da je to tvoj proizvod. Ima razumnih ljudi, puste to i znaju. Očekujemo sada, lično sam ja bio sa predsednikom Miloševićem dolje, sa Tarzanom i on fino čovek kaže da će sve to morati da se reguliše. Sad oni ne znaju da li mi tu našu robu prodajemo ili je švercujemo ili neko na naše ime prodaje na šlepere. Mora se uspostaviti da ima papirologija da se zna. Mi telad i jagnjad ćeramo za Bijelo Polje, devedeset posto, ali na punktu kaže da možeš da proguraš jedno tele i ne mo’š više. Da on ne bi sumnj’o da je to šverc. Ja imam pet krava i za ovih mesec dana svijeh pet se istelilo. Ja ću najverovatnije to da ćeram odjednom, ako ikako mognem da ne bih pet puta plaćao prevoz. I niko te ne veruje sada da ti to, pogotovo meni je žuto bela rasa, gotovo je odmah si ga vrno iz Srbije.“
