Na 9. festivalu Večeri dalmatinske šansone u Šibeniku Goran Karan nedavno je osvojio prvu nagradu publike za pjesmu Dite jubavi. To je nova u nizu mnogih Goranovih festivalskih pobjeda. O tome šta festivali znače za njega i zbog čega ne propušta niti jedan festival, Goran kaže:
«Ljudi moraju nastupati na festivalima ako žele pokazati pismu širim slušateljima; ili ako nemaš neku multinacionalnu kompaniju da ti bude sponzor, pa da to u programu svojih prozvoda ljudima stavi onako na tanjur svako jutro, ručak i večeru; ili ako nisi vezan uz neki politički trenutak. Na festivale još uvik dolazi veliki broj ljudi iz tvoje struke, medija, bez obzira što se, recimo, proteklih konkretno 4, 5 godina, manje zadnjih godinu i po dana, u Hrvatskoj onako pežorativno govorilo o festivalima, kao oni su pase i tako te stvari. Kad napišeš neku pismo, onda ona obično traži put do ušiju ljudi - i do srca. Ako ne staviš je u pravu formu, na pravo misto u pravo vrime, onda jednostavno pisma prođe nezapaženo. Budući da se baviš javnim poslom koji je vrlo osjetljiv u naravi, ako napraviš pismu a ako ljudi ne znaju za nju, onda ne radiš dobro. Napravio sam pismu Dite jubavi i pojavila se prvi put na Šibenskom festivalu, jer je pisma neke mirne naravi, tradicinalana dalmatinska. Htio sam napisati sam pismu koja će biti, ako Bog da, klapska pisma za par godina. Znači, nisam htija nikakve komplikacije, nikakve situacije gdje klapa simulira zbor - ja sam piva prije 20 i nešto godina u klapi i znam otprilike o čemu se tu radi. Desija se jedan sritan tekst lipi, desila se ta prva nagrada publike. To je u mom poslu dosta dobro. Naravno da dolazi da imaš amplitude u poslu kad si ljudima simpatičniji ili manje simpatičan, kad si, kako bi rekli, živ ili kad nisi, a da nisam tu pismu stavio na Šibenski festival, ona bi bila samo jedna pisma na CD-u. Bila je noć, bila je šibenska pjaca, stvarno je dobro zazvučala u tom trenutku. To je bila ideja. Osim toga, umra je prije dvije godine Zdenko Runjić, najveći autor popularne muzike u Hrvatskoj, s kojim sam ja ima sriću i čast i zadovoljstvo raditi, i kad je došlo do te situacije, bilo je jako bitno u mome žovotu nakon toga kako će ljudi prihvatiti novi rukopis, ko će pisati -oponašanje njegovoga pisanja, nije to to. Dok smo radili, ja sam nekoliko tekstova radio, on je radio glazbu cilo vrime, gleda sam kako meštar radi, a ima sam i sam i svojih aspiracija još kad sam došao iz benda - i skupilo se nekoliko lipih pisama i samo je trebalo samopouzdanje. Ljudi me znaju kao pivača. A ako neko zna si napisati neki tekst, vrlo malo ko zna si napisati i glazbu za neke pisme koje su mi bile drage. Ključna situacija je bila da li će ljudi prihvatiti tu promjenu rukopisa. I ja sam iskoristio nekoliko festivala da se pokažem s tim.»
Prošli je album Goran promovisao kroz humanitarnu akciju u domovima za djecu, što je vjerovatno i jedini takav način promocije zabilježen na ovim prostorima. Na pitanje otkud ideja za tako nešto, Goran odgovara:
«Imamo ekipu splitskih pivača i muzičara, zove se Split stars, i onda ti jako često krizu svojih srednjih godina, koju liječimo balunom, pravdamo sa time da igramo neke humanitarne utakmice, a posli toga su koncerti. I zadnje što je bilo, bija je čovik jedan i zvao me da idemo u Gradac pomoći jednoj maloj za operaciju i skupili smo neke velike, za njihove uvjete, novce. Kad sam doša doma, čekala me promocija CD-a i nekako sam bio zasićen tih ekskluzivnih prostora, medija i osoba iz javnog života koji dolaze tu da gledaju koje su hlače obuka, jesu li to sa prošlog festivala ili su neke nove, a sam sadržaj ne zanima ih - neko to ’džetseterstvo’, za koje ja u principu ne vidim potrebu u svom životu, ustvari ni u povijesti južnih Slovena ako mole bolje pogledaš, ali dobro - neka radi ko šta hoće. I kad sam iša doma, u tom trenutku mi je pala na pamet zašto ne bih to napravio u Juraj Bonaći školi. To je škola za dicu sa specijalnim potrebama. Odlično je bilo - desio se jedan tako vruć dan, staklenik je bio, mislim da je bilo 40 unutra, oni su primali svjedodžbe za svoju školsku godinu. Prvo su oni meni pivali, pa sam ja piva njima piva. Našli smo manje sponzore, Mercator im je da dva ili tri, ne mogu se sititi sada, klima uređaja, jer to je njima tribalo, biloje onako sitnih poklona. I onda mi je palo na pamate da gdi god dođemo da se može to organizirati, di ima vrimena, di ostajemo ujutro ili di dođemo prije koncerta -mene u principu ništa ne košta nego malo vrimena. Onda ja zakuvam u medijima, a kad obezbijediš medije, onda i ovi sitni sponzori imaju ideju da će dati, onda nazovem direktora te date ustanove i pitam šta im fali, oni kažu u sferi u kojoj ja mogu pomoći - i napravimo to. Imali smo to u Puli, u Ljubljani, u Mariboru, Zagrebu, Splitu. Dubrovniku. I to će se permanentno događati - neka bude neke koristi i od moga vikanja.»
Goran je posljednjih godina bio rado viđen gost u svim zemljama bivše Jugoslavije. Nakon ratnih dešavanja u javnosti se iz nekih političkih krugova želi nametnuti teza da nas je religija podijelila. Šta Goran misli o tome:
«O, ne bih ja to tako reka. Ja bih reka da nas je podijelilo krivo shvaćanje religija kojima se ponosimo. Religija postoji tisuću zbog toga što se istina o Bogu propovijeda u skladu s mjestom, vremenom i okolnostima. Isus je priča ribarima, Muhamed je priča trgovcima, ljudima iz pustinje, koji možda nisu bili upućeni toliko u te teme. Znači, postoje i povjerljiviji razgovori, da su se našli njih dvojica vjerovatno, mislim nemojte se uvriditi, ali bi razgovor bio na višemu nivou. Kod nas su ljudi jako ponosni na svoje tradicije, a tradicija je ustvari samo posuda u koju se treba prenositi ono šta je vridno. Neko pije iz boce, neko iz čaše, neko iz krigle, neko iz potoka direktno. Mislim da religija bi nas trebala spajati. Ako viruješ u Boga, ako je Bog ta osoba, jedan, ili jedna ili jedno, onda... Postoji tisuću religija i postoji tisuću nivoa svijesti i u svakom kutku Univerzuma je Bog poznat po nekoj svojoj osobini - Allah znači velik, Jahve znači ja sam onaj koji jesam, Krišna znači sveprivlačan, Rama znači izvor sveg zadovoljstva, Manitu znači veliki duh - svi ga poznaju po nečemu i svo govore o istoj osobi. To ja kao da o Suncu govorimo - na svakom jeziku se kaže drugačije, ali je isto svima. Ako religiju shvaćaš kao razlog za podjelu, bilo bi dobro da sidneš i da se preispitaš šta si to pokupija iz svega, šta je ono Isus reka o oprostu i milosrđu itd. - i ljubi bližnjega svoga. Normalno da čovjek treba zaštiti svoj integritet. Ja sam proputova dosta svita, znam ko sam i šta sam i odakle sam, ali iznad svega sam duhovna duša i Božije dite. Svi su Božija dica, ne samo ljudi nego sva živa bića. To bi trebalo učiti u školama.»
I na kraju, nešto o novom Goranovom albumu koji je u pripremi:
«Kad napraviš cjelinu, onda vidiš što s čime može korespondirati, na koji način što spojiti da ljudima bude juzer frendli - da kad pustiš CD da ne moraš preskakivati puno pisama. Normalno, ne možeš svačiji ukus potrefiti, niti to trebaš gađati. Napraviš šta god bolje možeš te pisme koje pišeš. To su trenuci neke istine i lipote - ono što u životu obično nisi organiziran i što ti nije možda sve potaman. Snima se, radi se, imamo lipih ideja. Ja se raspisa. To je, recimo, novo da je 80 posto ploče iz moga rukopisa, da vidimo hoće se ljudima se svidit - to me sad izaziva. Zato izlazim na festivale trenutačno. Uvik je zanimljivo vidit da li si pogodio s pismom, ali nemam potrebu u ovim godinama nešto dokazivati. Želim samo zabaviti ljude i doniti pisme na način na koji mislim da ih treba donit. Ali me zanima napisati nešto. Dosta sam u tome sad, baš me ono zanima. Ljudi ne znaju, ali bavim se produkcijom, aranžiranjem i to već odavno. Ljudi te dožive monokrono - ti si pivač. Na prvoj ploči donio sam dosta ozbiljnih, ranjenih, emocionalnih tekstova i obično te doživljava kao mrguda - takve su pisme bile. Inače, ja se volim šalit, imam bendove, s velikim guštom sviramo. Ustvari, to je osnovni razlog - razmjenjivanje te eneregije na bini. A svaki mi je koncert bitan. Nikad ne znaš kad ti je zadnji - a htija bi da zadnji bude dobar."
«Ljudi moraju nastupati na festivalima ako žele pokazati pismu širim slušateljima; ili ako nemaš neku multinacionalnu kompaniju da ti bude sponzor, pa da to u programu svojih prozvoda ljudima stavi onako na tanjur svako jutro, ručak i večeru; ili ako nisi vezan uz neki politički trenutak. Na festivale još uvik dolazi veliki broj ljudi iz tvoje struke, medija, bez obzira što se, recimo, proteklih konkretno 4, 5 godina, manje zadnjih godinu i po dana, u Hrvatskoj onako pežorativno govorilo o festivalima, kao oni su pase i tako te stvari. Kad napišeš neku pismo, onda ona obično traži put do ušiju ljudi - i do srca. Ako ne staviš je u pravu formu, na pravo misto u pravo vrime, onda jednostavno pisma prođe nezapaženo. Budući da se baviš javnim poslom koji je vrlo osjetljiv u naravi, ako napraviš pismu a ako ljudi ne znaju za nju, onda ne radiš dobro. Napravio sam pismu Dite jubavi i pojavila se prvi put na Šibenskom festivalu, jer je pisma neke mirne naravi, tradicinalana dalmatinska. Htio sam napisati sam pismu koja će biti, ako Bog da, klapska pisma za par godina. Znači, nisam htija nikakve komplikacije, nikakve situacije gdje klapa simulira zbor - ja sam piva prije 20 i nešto godina u klapi i znam otprilike o čemu se tu radi. Desija se jedan sritan tekst lipi, desila se ta prva nagrada publike. To je u mom poslu dosta dobro. Naravno da dolazi da imaš amplitude u poslu kad si ljudima simpatičniji ili manje simpatičan, kad si, kako bi rekli, živ ili kad nisi, a da nisam tu pismu stavio na Šibenski festival, ona bi bila samo jedna pisma na CD-u. Bila je noć, bila je šibenska pjaca, stvarno je dobro zazvučala u tom trenutku. To je bila ideja. Osim toga, umra je prije dvije godine Zdenko Runjić, najveći autor popularne muzike u Hrvatskoj, s kojim sam ja ima sriću i čast i zadovoljstvo raditi, i kad je došlo do te situacije, bilo je jako bitno u mome žovotu nakon toga kako će ljudi prihvatiti novi rukopis, ko će pisati -oponašanje njegovoga pisanja, nije to to. Dok smo radili, ja sam nekoliko tekstova radio, on je radio glazbu cilo vrime, gleda sam kako meštar radi, a ima sam i sam i svojih aspiracija još kad sam došao iz benda - i skupilo se nekoliko lipih pisama i samo je trebalo samopouzdanje. Ljudi me znaju kao pivača. A ako neko zna si napisati neki tekst, vrlo malo ko zna si napisati i glazbu za neke pisme koje su mi bile drage. Ključna situacija je bila da li će ljudi prihvatiti tu promjenu rukopisa. I ja sam iskoristio nekoliko festivala da se pokažem s tim.»
Prošli je album Goran promovisao kroz humanitarnu akciju u domovima za djecu, što je vjerovatno i jedini takav način promocije zabilježen na ovim prostorima. Na pitanje otkud ideja za tako nešto, Goran odgovara:
«Imamo ekipu splitskih pivača i muzičara, zove se Split stars, i onda ti jako često krizu svojih srednjih godina, koju liječimo balunom, pravdamo sa time da igramo neke humanitarne utakmice, a posli toga su koncerti. I zadnje što je bilo, bija je čovik jedan i zvao me da idemo u Gradac pomoći jednoj maloj za operaciju i skupili smo neke velike, za njihove uvjete, novce. Kad sam doša doma, čekala me promocija CD-a i nekako sam bio zasićen tih ekskluzivnih prostora, medija i osoba iz javnog života koji dolaze tu da gledaju koje su hlače obuka, jesu li to sa prošlog festivala ili su neke nove, a sam sadržaj ne zanima ih - neko to ’džetseterstvo’, za koje ja u principu ne vidim potrebu u svom životu, ustvari ni u povijesti južnih Slovena ako mole bolje pogledaš, ali dobro - neka radi ko šta hoće. I kad sam iša doma, u tom trenutku mi je pala na pamet zašto ne bih to napravio u Juraj Bonaći školi. To je škola za dicu sa specijalnim potrebama. Odlično je bilo - desio se jedan tako vruć dan, staklenik je bio, mislim da je bilo 40 unutra, oni su primali svjedodžbe za svoju školsku godinu. Prvo su oni meni pivali, pa sam ja piva njima piva. Našli smo manje sponzore, Mercator im je da dva ili tri, ne mogu se sititi sada, klima uređaja, jer to je njima tribalo, biloje onako sitnih poklona. I onda mi je palo na pamate da gdi god dođemo da se može to organizirati, di ima vrimena, di ostajemo ujutro ili di dođemo prije koncerta -mene u principu ništa ne košta nego malo vrimena. Onda ja zakuvam u medijima, a kad obezbijediš medije, onda i ovi sitni sponzori imaju ideju da će dati, onda nazovem direktora te date ustanove i pitam šta im fali, oni kažu u sferi u kojoj ja mogu pomoći - i napravimo to. Imali smo to u Puli, u Ljubljani, u Mariboru, Zagrebu, Splitu. Dubrovniku. I to će se permanentno događati - neka bude neke koristi i od moga vikanja.»
Goran je posljednjih godina bio rado viđen gost u svim zemljama bivše Jugoslavije. Nakon ratnih dešavanja u javnosti se iz nekih političkih krugova želi nametnuti teza da nas je religija podijelila. Šta Goran misli o tome:
«O, ne bih ja to tako reka. Ja bih reka da nas je podijelilo krivo shvaćanje religija kojima se ponosimo. Religija postoji tisuću zbog toga što se istina o Bogu propovijeda u skladu s mjestom, vremenom i okolnostima. Isus je priča ribarima, Muhamed je priča trgovcima, ljudima iz pustinje, koji možda nisu bili upućeni toliko u te teme. Znači, postoje i povjerljiviji razgovori, da su se našli njih dvojica vjerovatno, mislim nemojte se uvriditi, ali bi razgovor bio na višemu nivou. Kod nas su ljudi jako ponosni na svoje tradicije, a tradicija je ustvari samo posuda u koju se treba prenositi ono šta je vridno. Neko pije iz boce, neko iz čaše, neko iz krigle, neko iz potoka direktno. Mislim da religija bi nas trebala spajati. Ako viruješ u Boga, ako je Bog ta osoba, jedan, ili jedna ili jedno, onda... Postoji tisuću religija i postoji tisuću nivoa svijesti i u svakom kutku Univerzuma je Bog poznat po nekoj svojoj osobini - Allah znači velik, Jahve znači ja sam onaj koji jesam, Krišna znači sveprivlačan, Rama znači izvor sveg zadovoljstva, Manitu znači veliki duh - svi ga poznaju po nečemu i svo govore o istoj osobi. To ja kao da o Suncu govorimo - na svakom jeziku se kaže drugačije, ali je isto svima. Ako religiju shvaćaš kao razlog za podjelu, bilo bi dobro da sidneš i da se preispitaš šta si to pokupija iz svega, šta je ono Isus reka o oprostu i milosrđu itd. - i ljubi bližnjega svoga. Normalno da čovjek treba zaštiti svoj integritet. Ja sam proputova dosta svita, znam ko sam i šta sam i odakle sam, ali iznad svega sam duhovna duša i Božije dite. Svi su Božija dica, ne samo ljudi nego sva živa bića. To bi trebalo učiti u školama.»
I na kraju, nešto o novom Goranovom albumu koji je u pripremi:
«Kad napraviš cjelinu, onda vidiš što s čime može korespondirati, na koji način što spojiti da ljudima bude juzer frendli - da kad pustiš CD da ne moraš preskakivati puno pisama. Normalno, ne možeš svačiji ukus potrefiti, niti to trebaš gađati. Napraviš šta god bolje možeš te pisme koje pišeš. To su trenuci neke istine i lipote - ono što u životu obično nisi organiziran i što ti nije možda sve potaman. Snima se, radi se, imamo lipih ideja. Ja se raspisa. To je, recimo, novo da je 80 posto ploče iz moga rukopisa, da vidimo hoće se ljudima se svidit - to me sad izaziva. Zato izlazim na festivale trenutačno. Uvik je zanimljivo vidit da li si pogodio s pismom, ali nemam potrebu u ovim godinama nešto dokazivati. Želim samo zabaviti ljude i doniti pisme na način na koji mislim da ih treba donit. Ali me zanima napisati nešto. Dosta sam u tome sad, baš me ono zanima. Ljudi ne znaju, ali bavim se produkcijom, aranžiranjem i to već odavno. Ljudi te dožive monokrono - ti si pivač. Na prvoj ploči donio sam dosta ozbiljnih, ranjenih, emocionalnih tekstova i obično te doživljava kao mrguda - takve su pisme bile. Inače, ja se volim šalit, imam bendove, s velikim guštom sviramo. Ustvari, to je osnovni razlog - razmjenjivanje te eneregije na bini. A svaki mi je koncert bitan. Nikad ne znaš kad ti je zadnji - a htija bi da zadnji bude dobar."
