KARABEG:Gospodine Redžepi, vi ste nedavno pripremili predlog o budućem izgledu Kosovske Mitrovice, koji je prihvatio i pregovarački tim Kosova. U tom planu vi predlažete da se Kosovska Mitrovica sastoji od dve opštinske jedinice - srpske i albanske. Da li to znači legalizaciju sadašnje podele?
REDŽEPI: Prvo, ja bih hteo da vas korigiram. Mislim da ne stoji naziv srpski i albanski deo, s obzirom da je i pre rata bilo dosta Albanaca i u severnom delu i grad nikada nije deljen na srpski i albanski. Možda se može geografski podeliti na severni i južni deo. Tačno je da sam ja dobio mandat od pregovaračkog tima Kosova da pripremam nacrt plana za Mitrovicu i ja sam to učinio uz pomoć nekoliko eksperata. I taj plan je u načelu prihvaćen od pregovaračkog tima. Predviđeno je da se formiraju dve opštinske jedinice ili dve opštine u okviru grada. Znači, Mitrovica će dobiti status grada.
KARABEG:Da li bi to bio jedinstven grad?
REDŽEPI: Na čelu grada biće administrativni bord, a svaka opštinska jedinica ili opština imaće svoje opštinske organe - predsednika opštine, savet i lokalnu vladu. Svaka opština će birati podjednak broj svojih predstavnika u administrativni bord na nivou grada kojim će u prve tri godine rukovoditi međunarodni administrator. U prve tri godine Mitrovica će imati i međunarodnog komesara policije koji će se brinuti o sigurnosti, vladavini reda i zakona, slobodi kretanja i o imovinskim pravima. On će, možda, ima dva zamenika iz obe etničke zajednice. Nakon tri godine trebalo bi da se izabere predsednik administrativnog borda. Kako - o tome treba da se razgovora. Mogu ga izabrati članovi borda, a mogu se organizovati i posebni izbori za predsednika.
KARABEG:Gospodine Ivanoviću, da li je za vas prihvatljiv projekat gospodina Redžepija?
IVANOVIĆ: To je albanski projekat. Albanci pokazuju tendenciju da iz meseca u mesec, iz godine u godinu, nude neke svoje predloge koji ne odgovaraju Srbima. Inače, mislim da se pitanje Mitrovice previše apostrofira. Veći problem predstavljaju monoetnički, albanski gradovi, do kojih se došlo entičkim čišćenjem nealbanaca, odnosno Srba. Jedino je Mitrovica, odnosno njen severni deo, multietnički grad. Južni deo Mitrovice je zaista monoetnički, albanski, dok severni nije srpski, u njemu osim Srba žive i Albanci, Goranci, Muslimani, Bošnjaci i Romi kojih nema u južnom delu grada. Plan gospodina Bajrama Redžepija nije ništa novo, predlažu se neke kozmetičke promene pri čemu bi na kraju po principu majorizacije na vlasti bili Albanci, pa bi Mitrovica, odnosno severna Mitrovica, doživela sudbinu ostalih gradova iz kojih su nealbanci pod pritiskom, institucionalnim ali i vaninstitucionalnim, morali da odu. Mi smatramo da severna Mitrovica mora da bude samostalna opština sastavljena iz severnog dela grada i opštine Zvečan koja je u neposrednoj bilizini severne Mitrovice, granica između njih praktično i ne postoji.
REDŽEPI: Srbi imaju pravo da predlažu svoj plan, ali ne nešto što je unapred neprihvatljivo. Taj plan sa Zvečanom mi nećemo prihvatiti. Severni deo Mitrovice i Zvečan jesu teritorijalno povezani, ali između severnog dela grada i Zvečana je više od tri kilometra gde uopšte nema stanovnika. Ja sam u svom predlogu vodio računa o tome da se Srbi boje da će Albanci iz južnog dela grada preći u severni deo i ugroziti srpsku etničku zajednicu. To je realan strah koji se često preuveličava, ali on se mora uzeti u obzir. Tačno je to što kaže gospodin Ivanović da je severni deo Mitrovice multietnička sredina. Ali ne treba zaboraviti da je tokom rata i posle njega iz severnog dela proterano oko 9.000 Albanaca. Neki od njih su i prodali svoja imanja Koordinacionom centru Vlade Srbije preko agencije "Daki" i nekih drugih agencija. Znači, iza svega je stajao plan Vlade Srbije da smanji broj Albanaca u severnom delu grada i sada ih je otprilike oko 1.800, znači 10 do 12 posto.
IVANOVIĆ: Svakako da kod Srba postoji strah od prelaska Albanaca, ali strah nije preuveličan, strah je veoma utemeljen. Poznato je da je od 1999. godine do danas bilo 108 nasilnih pokušaja prelaska Albanaca iz južnog u severni deo. Od toga 26 sa upotrebom oružja. Brojni su primeri nasilja koje je prouzrokovano tim nasilnim prelascima Albanaca. Tako je 1999. godine bilo 13 masovnih pokušaja prelaska, iste godine je napadnut srpski konvoj kod Šukovca i jedan Srbin je ubijen, a 20 ih je povređeno. Februaru 2000. godine 40.000 Albanaca sa celog Kosova jurišalo je na glavni most u pokušaju da pređe na severni deo. Marta meseca 2000 pripadnici Albanske nacionalne armije, koja je proglašena terorističkom organizacijom, izveli su teroristički akt na putu Mitrovica – Leposavić da bi se prekinula komunikacija koja Srbe veže sa Srbijom. Diverzija je ponovo izvršena na istom mestu 2003 godine. Sedamnaestog marta 2004. godine došlo je eskalacija nasilja. Sedam dana je trajalo paljenje i rušenje Romske mahale u južnom delu grada, proterano je sedam hiljada Roma, zapaljena je naša crkva, zapaljena je nova kapela, većina spomenika na hrišćanskom groblju je porušena, dok je u severnom delu grada albansko groblje netaknuto. Nakon 1999. godine promenjena je etnička struktura južnog dela grada kada je tamo živelo 4.000 Srba, 3.000 Bošnjaka ili Muslimana i 7.000 Roma. Sada u južnom delu Mitrovice živi oko 300 Muslimana, nema više ni Srba, ni Roma, ni Goranaca. Poznat je i pokušaj dovođenja u mitrovičku bolnicu u severnom delu grada velikog broja Albanaca, čak 400, iako ih je 1999. godine tamo bilo zaposleno 140, kako bi se napravio pritisak da se Srbi isteraju iz bolnice. To su samo neki od primera koji pokazuju da je strah Srba od nasilnog prelaska Albanaca u severni deo grada itekako opravdan. Ne znam za slučajeve proterivanja Albanaca iz severnog dela grada preko neke agencije Koordinacionog centra Vlade Srbije, međutim činjenica je da je od 1999. godine 250.000 nealbanaca proterano sa Kosova i Metohije, dok je, s druge strane, svega nekoliko stotina Albanaca napustilo severni deo Mitrovice, pri čemu je, po proceni OEBS-a, a čini mi se i KFOR-a, oko 2.500 do 3.000 Albanaca ostalo u severnom delu i oni u ovom trenutku čine petnaest procenata od ukupnog življa u tom delu grada.
REDŽEPI: To što govori gospodin Ivanović je retorika koja je meni odavno poznata. Ako se vraćamo u prošlost, idemo ponovno u konflikt i onda će se videti ko ima više razloga da bude netrpeljiv. Ja nisam spomenuo da je posle rata u Mitrovici ubijeno više od dvadeset Albanaca i ostalih za šta su odgovorni čuvari mosta i paramilitarne grupe iz severnog dela grada, jer nisam hteo da se vraćamo u prošlost. Ja želim da razgovaramo o tome kako naći najbolje rešenje za Mitrovicu. Samo još nekoliko reči o strahu Srba. Rekao sam da je taj strah je objektivan, ali je i psihološka percepcija. Jer, danas se po celom Kosovu slobodno kreću kamioni i vozila sa beogradskom ili kraljevačkom registracijom, svako može da razgovara na srpskom jeziku, nastala su druga vremena, ali gospodin Ivanović to ne vidi, on sedi zatvoren u severnom delu Mitrovice i komunicira samo sa Srbijom. Razumljivo je onda što se oseća ugroženim i što samo vidi i vanjske i unutrašnje neprijatelje.
IVANOVIĆ: Ja zaista nemam nameru da predlažem Albancima šta je najbolje za njih. Nadam se da i Albanci nemaju nameru da kažu šta je najbolje za nas. Za Srbe je najbolje da severna Mitrovica formira opštinu zajedno sa Zvečanom. Za to ima više razloga. Severni deo Mitrovice i Zvečani predstavljaju jednu celinu, povezani su u potpunosti preko Malog Zvečana gde su se naselile izbeglice iz Svinjara. Kapitalni objekti infrastrukture su zajednički, smanjili bi se troškovi funkcionisanja lokalne samouprave i stvorili bolji uslovi za razvoj ekonomije, zdravstva, obrazovanja, kulture, sporta. Što je najvažnije, strah od pritisaka Albanaca, od nasilja, bi se smanjio. Srpski narod bi se osećao bolje zaštićenim, jer bi imao svoje institucije lokalne samouprave koje bi ga štitile od daljih pritisaka i raseljavanja. Inače, Zvečan je u XII veku bio središnji deo naše srednjovekovne srpske države, a posle pada Kosova i Metohije pod tursku vlast ostao je središte za čitav taj region. Kasnije mu je pridodata Dmitrovica, selo sa pretežno srpskim stanovništvom koje je dobilo ime po crkvi Sv. Dimitrija. Danas je Mitrovica, odnosno njen severni deo, u političkom, ekonomskom, zdravstvenom i univerzitetskom smislu središte Srba na Kosovu i Metohiji. Nažalost, to više nije Priština. U Prištini više gotovo da i nema Srba, ali sada je Mitrovica postala centar Srba i ona je od neprocenjivog značaja za njihov opstanak i za očuvanje multietičnog Kosova i Metohije.
REDŽEPI: Gospodin Ivanović i ja smo kolege po struci, ja sam hirurg, on je pneumoftiziolog i ja sam mislio da ćemo biti egzaktni, ali vidim da je on prešao u istoričare. Mada ne stoji sve to što on kaže, ne bih da polemišem. Ja ne volim previše istoriju, jer svako na Balkanu istoriju tumači onako kako mu najviše odgovara. Što se tiče ideje o stvaranju jedinstvene opštine od severnog dela Mitrovice i Zvečana, nije tu reč i povezivanju i saradnji, već o nečem drugom. To je deo plana u četiri etape o odvajanju severnog dela Kosova. Prva etapa je stvaranje novih srpskih opština, druga - formiranje unije srpskih opština, tu uniju već imaju, ali je mi ne priznajemo, treća - referendum i četvrta - odvajanje. Pokušava se uspostaviti teritorijalni kontinuitet srpske teritorije do reke Ibra. Ja znam da bi za gospodina Ivanovića najbolje bilo da je najveći deo proteranih Albanca ostao vani, da ih na Kosovu najviše ima 500 hiljada, ili možda da se svi proteraju, pa da ostane samo teritorije. Ali nećemo o tome.
KARABEG:Samo da preciziramo: znači vi smatrate da je ovaj plan o spajanju Severne Mitrovice sa Zvečanom, deo projekta o izdvajanju severnog Kosova i njegovog pripajanja Srbiji?
REDŽEPI: Da.
KARABEG:Gospodine Ivanoviću, da li je to tako?
IVANOVIĆ: Pa to ne može da bude tako. Severni deo je u ekonomskom smislu najsiromašniji deo Kosova i Metohije i predstavlja svega pet procenata od ekonomskog potencijala. U teritorijalnom pogledu on predstavlja svega deset procenata od ukupne površine Kosova i Metohije, a poznato je da je znatan procenat zemljišta na Kosovu i Metohiji u vlasništvu Srba, Srpske pravoslavne crkve i države Srbije. Tako da mi ni u kom slučaju ne zagovaramo podelu. Međutim, ako kažemo da nema podele Kosova, onda moramo da kažemo da nema ni podele Srbije. Ako kažemo da nema promene granica Kosova i Metohije, onda moramo da kažemo da nema ni promena granica međunarodno priznate države Srbije i Crne Gore. Dakle, nije nam ni na kraj pameti da delimo Kosovom i da se izdvajamo. Želimo samo ono što žele i Albanci. Ako Albanci ne žele da budu pod vlašću Srbije, ni mi ne želimo da budemo pod vlašću Albanaca. U svakom slučaju ne želimo da participiramo u vlasti Albanaca nad Srbima, jer je očigledno da integracija Srba u kosovske institucije znači asimilaciju, odnosno gutanje Srba i njihovih interesa.
KARABEG:Gospodine Redžepi, da li bi integracija Srba i kosovske institucije dovela do njihove asimilacije?
REDŽEPI: Neće biti asimilacije jer nema mešovitih brakova, Srbi mogu samo ostati ili otići. Svako ima pravo da se vrati na svoje ognjište, u svoj grad, u svoje selo. A kad će se vratiti, to će sam odlučiti. I kad je na Kosovu bila srpska vlast, mladi Srbi su išli na studije u Beograd, često su se tamo ženili i nalazili posao, jer nisu videli svoju perspektivu na Kosovu. To se događa i sada. Teško je nekoga privoleti da se vrati na Kosovo kada se ovde siromašno živi i kada je velika nezaposlenost. To je realnost. Svake godine i naša omladina odlazi u inostranstvo i mi je ne možemo zadržati. Ako Kosovo jednog dana postane atraktivna zemlja, to hipotetički kažem, vratiće se ovde svi koji su bili građani Kosova, ali ako ne bude, ako ostanu ovakvi uslovi, neće imati volje da se vrate.
IVANOVIĆ: Bilo je svakako odlazaka Srba uslovljenih i ekonomskim razlozima. Međutim, nikada nije bilo ovako masovnih odlazaka. Jasno je da razlozi nisu ekonomske prirode, da se radi o pritiscima. Evo prošlo je već sedam godina a od 250.000 prognanih vratilo se jedan dva procenta.
REDŽEPI: Te brojke od dvesta, trista hiljada iseljenih su zaista preterene. Podaci nevladine organizacije European stabilisation initiative (ESI), bazirani na državnim statistikama Srbije, govore da na Kosovu nikad nije živelo više od 196.000 Srba. Sad su dve trećine na Kosovu, a 65.000 je vani. Proces povratka će se nastaviti, a njegov uspeh najviše zavisi od srpske vlasti koja je instrumentalizirala srpsku etničku zajednicu na Kosovu i koja više koči povratak nego Albanci, jer plaši Srbe raznoraznim pričama samo da taj povratak ne uspe.
KARABEG:Gospodine Ivanoviću, shvatio sam da je za vas u ovom trenutku jedino prihvatljivo rešenje sadašnja potpuna podeljenost grada na severni i južni deo. Vi želite da se to ozakoni stvaranjem opštine u severnom delu grada. Je li tako?
IVANOVIĆ: Da. Svakako da bi spajanje severne i južne Mitrovice značilo monoetničku Mitrovicu. Iskustvo tokom ovih sedam godina nas uči da gde god su Albanci ušli u većem broju, u bilo koju instituciju, naselje ili grad, došlo je do odlazaka nealbanaca. Dakako, da kod Srba postoji realan strah. Naravno da se taj strah povećava kada premijer kosovske, odnosno albanske vlade, kaže da će Albanci biti frustrirani, ako ne dobiju nezavisnost, i da bi to moglo izazvati nasilje. Treba shvatiti opravdanu bojazan Srba. Potrebno je dosta vremena da se zaboravi ovo što je bilo, da se prevaziđu neprijateljstva, podele i strahovi, da se stišaju emocije, da se lopta nekako spusti na zemlju, da bi moglo da se krene u uspostavljanje čvršćih veza i jačanje međuopštinske i međunacionalne saradnje. Međutim, sada nije trenutak za to jer bi to bilo fatalno za srpski nacionalni identitet na ovim prostorima.
KARABEG: Znači, vi smatrate da se prvo treba do kraja podeliti, pa onda početi saradnju sa tih pozicija. Je li tako?
IVANOVIĆ: Mislim da je bolja podeljena Mitrovica u kojoj ima i Albanaca ali i ostalih, nego jedinstveni gradovi u kojima osim Albanaca nema nikoga drugog. U ovom trenutku jedino je realan suživot, da živimo jedni pored drugih, a ne jedni zajedno sa drugima.
KARABEG: Gospodine Redžepi, da li vi smatrate da je jedina realnost život jedni pored drugih, a ne jedni sa drugima?
REDŽEPI: Ja mislim da je etnička, kulturna i religiozna raznolikost Kosova - realnost. Tu sigurno neće biti nekih čvršćih veza niti prevelike ljubavi, mada vidimo da mafijaši odlično sarađuju, grle se i ljube, bez obzira na nacinalnu pripadnost. Po meni je najvažnije da se poštuje svaka etnička zajednica, da se mi kao ljudi poštujemo i da sarađujemo. Od toga polazi i moj plan za Mitrovicu koji podrazumeva dve opštine koje se organiziraju u okviru grada da bi ostvarile zajedničke interese. A njih ima mnogo, to su urbanistički plan, energetika, vodovod, kanalizacija, zaštita okoliša, kao i zajednički ekonomski projekti koji će omogućiti veće zapošljavanje.
IVANOVIĆ: Svakako treba ostvarivati zajedničke interese, tamo gde ih ima, uz poštovanje i uvažavanje svake nacije i bez nametanja volje većine, jer vlast koja počiva na dominaciji ne može da ima budućnost. Srbi nisu spremni da žive u nezavisnoj državi Kosovo i nisu spremni da grade drugu državu, jer već imaju svoju. Mislim da su ovi pregovori o Kosovu i Metohiji prilika da se menja koncept vlasti koja počiva na dominaciji i hegemoniji jednih nad drugima kako bismo uspostavili punu ravnopravnost. Ja sam za suživot ravnopravnih na Kosovu i Metohiji uz poštovanje međunarodnog prava i prava prognanih na povratak, uz slobodu kretanja i pravo svih da u svojim institucijama ostvaruju svoje interese.
REDŽEPI: Prvo, ja bih hteo da vas korigiram. Mislim da ne stoji naziv srpski i albanski deo, s obzirom da je i pre rata bilo dosta Albanaca i u severnom delu i grad nikada nije deljen na srpski i albanski. Možda se može geografski podeliti na severni i južni deo. Tačno je da sam ja dobio mandat od pregovaračkog tima Kosova da pripremam nacrt plana za Mitrovicu i ja sam to učinio uz pomoć nekoliko eksperata. I taj plan je u načelu prihvaćen od pregovaračkog tima. Predviđeno je da se formiraju dve opštinske jedinice ili dve opštine u okviru grada. Znači, Mitrovica će dobiti status grada.
KARABEG:Da li bi to bio jedinstven grad?
REDŽEPI: Na čelu grada biće administrativni bord, a svaka opštinska jedinica ili opština imaće svoje opštinske organe - predsednika opštine, savet i lokalnu vladu. Svaka opština će birati podjednak broj svojih predstavnika u administrativni bord na nivou grada kojim će u prve tri godine rukovoditi međunarodni administrator. U prve tri godine Mitrovica će imati i međunarodnog komesara policije koji će se brinuti o sigurnosti, vladavini reda i zakona, slobodi kretanja i o imovinskim pravima. On će, možda, ima dva zamenika iz obe etničke zajednice. Nakon tri godine trebalo bi da se izabere predsednik administrativnog borda. Kako - o tome treba da se razgovora. Mogu ga izabrati članovi borda, a mogu se organizovati i posebni izbori za predsednika.
KARABEG:Gospodine Ivanoviću, da li je za vas prihvatljiv projekat gospodina Redžepija?
IVANOVIĆ: To je albanski projekat. Albanci pokazuju tendenciju da iz meseca u mesec, iz godine u godinu, nude neke svoje predloge koji ne odgovaraju Srbima. Inače, mislim da se pitanje Mitrovice previše apostrofira. Veći problem predstavljaju monoetnički, albanski gradovi, do kojih se došlo entičkim čišćenjem nealbanaca, odnosno Srba. Jedino je Mitrovica, odnosno njen severni deo, multietnički grad. Južni deo Mitrovice je zaista monoetnički, albanski, dok severni nije srpski, u njemu osim Srba žive i Albanci, Goranci, Muslimani, Bošnjaci i Romi kojih nema u južnom delu grada. Plan gospodina Bajrama Redžepija nije ništa novo, predlažu se neke kozmetičke promene pri čemu bi na kraju po principu majorizacije na vlasti bili Albanci, pa bi Mitrovica, odnosno severna Mitrovica, doživela sudbinu ostalih gradova iz kojih su nealbanci pod pritiskom, institucionalnim ali i vaninstitucionalnim, morali da odu. Mi smatramo da severna Mitrovica mora da bude samostalna opština sastavljena iz severnog dela grada i opštine Zvečan koja je u neposrednoj bilizini severne Mitrovice, granica između njih praktično i ne postoji.
REDŽEPI: Srbi imaju pravo da predlažu svoj plan, ali ne nešto što je unapred neprihvatljivo. Taj plan sa Zvečanom mi nećemo prihvatiti. Severni deo Mitrovice i Zvečan jesu teritorijalno povezani, ali između severnog dela grada i Zvečana je više od tri kilometra gde uopšte nema stanovnika. Ja sam u svom predlogu vodio računa o tome da se Srbi boje da će Albanci iz južnog dela grada preći u severni deo i ugroziti srpsku etničku zajednicu. To je realan strah koji se često preuveličava, ali on se mora uzeti u obzir. Tačno je to što kaže gospodin Ivanović da je severni deo Mitrovice multietnička sredina. Ali ne treba zaboraviti da je tokom rata i posle njega iz severnog dela proterano oko 9.000 Albanaca. Neki od njih su i prodali svoja imanja Koordinacionom centru Vlade Srbije preko agencije "Daki" i nekih drugih agencija. Znači, iza svega je stajao plan Vlade Srbije da smanji broj Albanaca u severnom delu grada i sada ih je otprilike oko 1.800, znači 10 do 12 posto.
IVANOVIĆ: Svakako da kod Srba postoji strah od prelaska Albanaca, ali strah nije preuveličan, strah je veoma utemeljen. Poznato je da je od 1999. godine do danas bilo 108 nasilnih pokušaja prelaska Albanaca iz južnog u severni deo. Od toga 26 sa upotrebom oružja. Brojni su primeri nasilja koje je prouzrokovano tim nasilnim prelascima Albanaca. Tako je 1999. godine bilo 13 masovnih pokušaja prelaska, iste godine je napadnut srpski konvoj kod Šukovca i jedan Srbin je ubijen, a 20 ih je povređeno. Februaru 2000. godine 40.000 Albanaca sa celog Kosova jurišalo je na glavni most u pokušaju da pređe na severni deo. Marta meseca 2000 pripadnici Albanske nacionalne armije, koja je proglašena terorističkom organizacijom, izveli su teroristički akt na putu Mitrovica – Leposavić da bi se prekinula komunikacija koja Srbe veže sa Srbijom. Diverzija je ponovo izvršena na istom mestu 2003 godine. Sedamnaestog marta 2004. godine došlo je eskalacija nasilja. Sedam dana je trajalo paljenje i rušenje Romske mahale u južnom delu grada, proterano je sedam hiljada Roma, zapaljena je naša crkva, zapaljena je nova kapela, većina spomenika na hrišćanskom groblju je porušena, dok je u severnom delu grada albansko groblje netaknuto. Nakon 1999. godine promenjena je etnička struktura južnog dela grada kada je tamo živelo 4.000 Srba, 3.000 Bošnjaka ili Muslimana i 7.000 Roma. Sada u južnom delu Mitrovice živi oko 300 Muslimana, nema više ni Srba, ni Roma, ni Goranaca. Poznat je i pokušaj dovođenja u mitrovičku bolnicu u severnom delu grada velikog broja Albanaca, čak 400, iako ih je 1999. godine tamo bilo zaposleno 140, kako bi se napravio pritisak da se Srbi isteraju iz bolnice. To su samo neki od primera koji pokazuju da je strah Srba od nasilnog prelaska Albanaca u severni deo grada itekako opravdan. Ne znam za slučajeve proterivanja Albanaca iz severnog dela grada preko neke agencije Koordinacionog centra Vlade Srbije, međutim činjenica je da je od 1999. godine 250.000 nealbanaca proterano sa Kosova i Metohije, dok je, s druge strane, svega nekoliko stotina Albanaca napustilo severni deo Mitrovice, pri čemu je, po proceni OEBS-a, a čini mi se i KFOR-a, oko 2.500 do 3.000 Albanaca ostalo u severnom delu i oni u ovom trenutku čine petnaest procenata od ukupnog življa u tom delu grada.
REDŽEPI: To što govori gospodin Ivanović je retorika koja je meni odavno poznata. Ako se vraćamo u prošlost, idemo ponovno u konflikt i onda će se videti ko ima više razloga da bude netrpeljiv. Ja nisam spomenuo da je posle rata u Mitrovici ubijeno više od dvadeset Albanaca i ostalih za šta su odgovorni čuvari mosta i paramilitarne grupe iz severnog dela grada, jer nisam hteo da se vraćamo u prošlost. Ja želim da razgovaramo o tome kako naći najbolje rešenje za Mitrovicu. Samo još nekoliko reči o strahu Srba. Rekao sam da je taj strah je objektivan, ali je i psihološka percepcija. Jer, danas se po celom Kosovu slobodno kreću kamioni i vozila sa beogradskom ili kraljevačkom registracijom, svako može da razgovara na srpskom jeziku, nastala su druga vremena, ali gospodin Ivanović to ne vidi, on sedi zatvoren u severnom delu Mitrovice i komunicira samo sa Srbijom. Razumljivo je onda što se oseća ugroženim i što samo vidi i vanjske i unutrašnje neprijatelje.
IVANOVIĆ: Ja zaista nemam nameru da predlažem Albancima šta je najbolje za njih. Nadam se da i Albanci nemaju nameru da kažu šta je najbolje za nas. Za Srbe je najbolje da severna Mitrovica formira opštinu zajedno sa Zvečanom. Za to ima više razloga. Severni deo Mitrovice i Zvečani predstavljaju jednu celinu, povezani su u potpunosti preko Malog Zvečana gde su se naselile izbeglice iz Svinjara. Kapitalni objekti infrastrukture su zajednički, smanjili bi se troškovi funkcionisanja lokalne samouprave i stvorili bolji uslovi za razvoj ekonomije, zdravstva, obrazovanja, kulture, sporta. Što je najvažnije, strah od pritisaka Albanaca, od nasilja, bi se smanjio. Srpski narod bi se osećao bolje zaštićenim, jer bi imao svoje institucije lokalne samouprave koje bi ga štitile od daljih pritisaka i raseljavanja. Inače, Zvečan je u XII veku bio središnji deo naše srednjovekovne srpske države, a posle pada Kosova i Metohije pod tursku vlast ostao je središte za čitav taj region. Kasnije mu je pridodata Dmitrovica, selo sa pretežno srpskim stanovništvom koje je dobilo ime po crkvi Sv. Dimitrija. Danas je Mitrovica, odnosno njen severni deo, u političkom, ekonomskom, zdravstvenom i univerzitetskom smislu središte Srba na Kosovu i Metohiji. Nažalost, to više nije Priština. U Prištini više gotovo da i nema Srba, ali sada je Mitrovica postala centar Srba i ona je od neprocenjivog značaja za njihov opstanak i za očuvanje multietičnog Kosova i Metohije.
REDŽEPI: Gospodin Ivanović i ja smo kolege po struci, ja sam hirurg, on je pneumoftiziolog i ja sam mislio da ćemo biti egzaktni, ali vidim da je on prešao u istoričare. Mada ne stoji sve to što on kaže, ne bih da polemišem. Ja ne volim previše istoriju, jer svako na Balkanu istoriju tumači onako kako mu najviše odgovara. Što se tiče ideje o stvaranju jedinstvene opštine od severnog dela Mitrovice i Zvečana, nije tu reč i povezivanju i saradnji, već o nečem drugom. To je deo plana u četiri etape o odvajanju severnog dela Kosova. Prva etapa je stvaranje novih srpskih opština, druga - formiranje unije srpskih opština, tu uniju već imaju, ali je mi ne priznajemo, treća - referendum i četvrta - odvajanje. Pokušava se uspostaviti teritorijalni kontinuitet srpske teritorije do reke Ibra. Ja znam da bi za gospodina Ivanovića najbolje bilo da je najveći deo proteranih Albanca ostao vani, da ih na Kosovu najviše ima 500 hiljada, ili možda da se svi proteraju, pa da ostane samo teritorije. Ali nećemo o tome.
KARABEG:Samo da preciziramo: znači vi smatrate da je ovaj plan o spajanju Severne Mitrovice sa Zvečanom, deo projekta o izdvajanju severnog Kosova i njegovog pripajanja Srbiji?
REDŽEPI: Da.
KARABEG:Gospodine Ivanoviću, da li je to tako?
IVANOVIĆ: Pa to ne može da bude tako. Severni deo je u ekonomskom smislu najsiromašniji deo Kosova i Metohije i predstavlja svega pet procenata od ekonomskog potencijala. U teritorijalnom pogledu on predstavlja svega deset procenata od ukupne površine Kosova i Metohije, a poznato je da je znatan procenat zemljišta na Kosovu i Metohiji u vlasništvu Srba, Srpske pravoslavne crkve i države Srbije. Tako da mi ni u kom slučaju ne zagovaramo podelu. Međutim, ako kažemo da nema podele Kosova, onda moramo da kažemo da nema ni podele Srbije. Ako kažemo da nema promene granica Kosova i Metohije, onda moramo da kažemo da nema ni promena granica međunarodno priznate države Srbije i Crne Gore. Dakle, nije nam ni na kraj pameti da delimo Kosovom i da se izdvajamo. Želimo samo ono što žele i Albanci. Ako Albanci ne žele da budu pod vlašću Srbije, ni mi ne želimo da budemo pod vlašću Albanaca. U svakom slučaju ne želimo da participiramo u vlasti Albanaca nad Srbima, jer je očigledno da integracija Srba u kosovske institucije znači asimilaciju, odnosno gutanje Srba i njihovih interesa.
KARABEG:Gospodine Redžepi, da li bi integracija Srba i kosovske institucije dovela do njihove asimilacije?
REDŽEPI: Neće biti asimilacije jer nema mešovitih brakova, Srbi mogu samo ostati ili otići. Svako ima pravo da se vrati na svoje ognjište, u svoj grad, u svoje selo. A kad će se vratiti, to će sam odlučiti. I kad je na Kosovu bila srpska vlast, mladi Srbi su išli na studije u Beograd, često su se tamo ženili i nalazili posao, jer nisu videli svoju perspektivu na Kosovu. To se događa i sada. Teško je nekoga privoleti da se vrati na Kosovo kada se ovde siromašno živi i kada je velika nezaposlenost. To je realnost. Svake godine i naša omladina odlazi u inostranstvo i mi je ne možemo zadržati. Ako Kosovo jednog dana postane atraktivna zemlja, to hipotetički kažem, vratiće se ovde svi koji su bili građani Kosova, ali ako ne bude, ako ostanu ovakvi uslovi, neće imati volje da se vrate.
IVANOVIĆ: Bilo je svakako odlazaka Srba uslovljenih i ekonomskim razlozima. Međutim, nikada nije bilo ovako masovnih odlazaka. Jasno je da razlozi nisu ekonomske prirode, da se radi o pritiscima. Evo prošlo je već sedam godina a od 250.000 prognanih vratilo se jedan dva procenta.
REDŽEPI: Te brojke od dvesta, trista hiljada iseljenih su zaista preterene. Podaci nevladine organizacije European stabilisation initiative (ESI), bazirani na državnim statistikama Srbije, govore da na Kosovu nikad nije živelo više od 196.000 Srba. Sad su dve trećine na Kosovu, a 65.000 je vani. Proces povratka će se nastaviti, a njegov uspeh najviše zavisi od srpske vlasti koja je instrumentalizirala srpsku etničku zajednicu na Kosovu i koja više koči povratak nego Albanci, jer plaši Srbe raznoraznim pričama samo da taj povratak ne uspe.
KARABEG:Gospodine Ivanoviću, shvatio sam da je za vas u ovom trenutku jedino prihvatljivo rešenje sadašnja potpuna podeljenost grada na severni i južni deo. Vi želite da se to ozakoni stvaranjem opštine u severnom delu grada. Je li tako?
IVANOVIĆ: Da. Svakako da bi spajanje severne i južne Mitrovice značilo monoetničku Mitrovicu. Iskustvo tokom ovih sedam godina nas uči da gde god su Albanci ušli u većem broju, u bilo koju instituciju, naselje ili grad, došlo je do odlazaka nealbanaca. Dakako, da kod Srba postoji realan strah. Naravno da se taj strah povećava kada premijer kosovske, odnosno albanske vlade, kaže da će Albanci biti frustrirani, ako ne dobiju nezavisnost, i da bi to moglo izazvati nasilje. Treba shvatiti opravdanu bojazan Srba. Potrebno je dosta vremena da se zaboravi ovo što je bilo, da se prevaziđu neprijateljstva, podele i strahovi, da se stišaju emocije, da se lopta nekako spusti na zemlju, da bi moglo da se krene u uspostavljanje čvršćih veza i jačanje međuopštinske i međunacionalne saradnje. Međutim, sada nije trenutak za to jer bi to bilo fatalno za srpski nacionalni identitet na ovim prostorima.
KARABEG: Znači, vi smatrate da se prvo treba do kraja podeliti, pa onda početi saradnju sa tih pozicija. Je li tako?
IVANOVIĆ: Mislim da je bolja podeljena Mitrovica u kojoj ima i Albanaca ali i ostalih, nego jedinstveni gradovi u kojima osim Albanaca nema nikoga drugog. U ovom trenutku jedino je realan suživot, da živimo jedni pored drugih, a ne jedni zajedno sa drugima.
KARABEG: Gospodine Redžepi, da li vi smatrate da je jedina realnost život jedni pored drugih, a ne jedni sa drugima?
REDŽEPI: Ja mislim da je etnička, kulturna i religiozna raznolikost Kosova - realnost. Tu sigurno neće biti nekih čvršćih veza niti prevelike ljubavi, mada vidimo da mafijaši odlično sarađuju, grle se i ljube, bez obzira na nacinalnu pripadnost. Po meni je najvažnije da se poštuje svaka etnička zajednica, da se mi kao ljudi poštujemo i da sarađujemo. Od toga polazi i moj plan za Mitrovicu koji podrazumeva dve opštine koje se organiziraju u okviru grada da bi ostvarile zajedničke interese. A njih ima mnogo, to su urbanistički plan, energetika, vodovod, kanalizacija, zaštita okoliša, kao i zajednički ekonomski projekti koji će omogućiti veće zapošljavanje.
IVANOVIĆ: Svakako treba ostvarivati zajedničke interese, tamo gde ih ima, uz poštovanje i uvažavanje svake nacije i bez nametanja volje većine, jer vlast koja počiva na dominaciji ne može da ima budućnost. Srbi nisu spremni da žive u nezavisnoj državi Kosovo i nisu spremni da grade drugu državu, jer već imaju svoju. Mislim da su ovi pregovori o Kosovu i Metohiji prilika da se menja koncept vlasti koja počiva na dominaciji i hegemoniji jednih nad drugima kako bismo uspostavili punu ravnopravnost. Ja sam za suživot ravnopravnih na Kosovu i Metohiji uz poštovanje međunarodnog prava i prava prognanih na povratak, uz slobodu kretanja i pravo svih da u svojim institucijama ostvaruju svoje interese.
