Saradnja: Žužana SERENCEŠ
Tek tada je MUP Srbije, zajedno sa Odborom za bezbednost Skupštine Vojvodine, bio prinuđen da izda neku vrstu internog saopštenja u kome su opisani zajednički programski elementi ovih grupacija, a kojima je vojvođanski parlament pridodao i Otačastveni pokret „Obraz“ i Omladinski pokret „64 županije“. To su pre svega antizapadnjaštvo, nacionalizam, ideološka isključivost, antisemitizam i odanost ljudima koji se vezuju za ratne zločine.No, očigledno nije dovoljno da se lepo opiše nešto što je svet već upoznao po zlu, nego da se spreči dalje širenje ovakvih ideja, tako da je Skupština Vojvodine zatražila od Vlade Srbije da zabrani delovanje neonacističkih, rasističkih i klerofašističkih udruženja. Koliko je uopšte sprečavanje rada ovih grupa delotvorno i može li ono doneti sasvim suprotan efekat od očekivanog, tema je naše emisije u kojoj između ostalih učestvuju:
• Književnik Filip David
• Generalni sekretar Otačastvenog pokreta „Obraz“ Mladen Obradović
• Koordinator pokreta „64 županije“ Laslo Rokuš
• Advokat, inače profesor Univerziteta u Novom Sadu, Slobodan Beljanski
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, nešto više o samoj inicijativi Skupštine Vojvodine da se zabrani delovanje ekstremističkih grupa saznaćemo od Žužane Serenečeš:
Nedelju dana posle upada grupe neonacista na tribinu održanu na novosadskom Filozofskom fakultetu, poslanici vojvođanske Skupštine su osudili taj ispad. Već tada je bilo jasno da je ta ograda i osuda tek prvi korak. Skupštini Odbor za bezbednost zadužen je da predoči poimenični inventar takvih formalnih i neformalnih ekstremističkih grupa i pojedinaca za koje policija utvrdi da u svom delovanju i programima imaju fašističke i nacističke postulate. Bio je to osnov da je vladajuća skupštinska većina 20. decembra izglasala zaključak da se od Vlade Srbije zatraži zabrana svih neonacističkih, rasističkih i klerofašističkih grupa i organizacija na teritoriji Srbije. Već sutradan je predsjednik vojvođanske Skupštine Bojan Kostreš ove zahteve i uputio predsedniku Srbije Borisu Tadiću, Skupštine Srbije predragu Markoviću, Vladi Srbije, a posebno premijeru Vojislavu Koštunici. Na takve predloge vojvođanskog parlamenta nije bilo nikakve reakcije.
* * * * *
RSE: Dok se očekuje bilo kakva reakcija Vlade Srbije na inicijativu vojvođanskog parlamenta, predlog da se zakonski sankcionište rat pojedinih udruženja, podelio je javnost u Srbiji. Dok jedni u tome vide samo primenu zakona koji već zabranjuju izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje, drugi se pozivaju na demokratske slobode okupljanja i delovanja:
DAVID: Mislim da je tako nešto trebalo učiniti mnogo ranije, jer je bilo očevidnih izliva nacionalističke mržnje, a uopšte nije bilo reakcija od strane vlasti. Reakcije su bile u smislu – mi ne znamo ko to čini. A sad se, povodom ovog posljednjeg slučaja, kad je sve to snimljeno, odjedanput ispostavilo da se znaju imena tih ljudi i svih tih grupa i da je sve ono što smo mi koji smo zahtevali da se te stvari spreče govorili, bilo tačno i da je jasno da vlast nije reagovala sve do momenta kada je to moglo ugroziti pregovore o stabilizaciji i pridruživanju.
OBRADOVIĆ: Ta inicijativa je nastavak separatističke politike koju vodi aktuelni režim u Vojvodini. Što su oni i potvrdili, pogotovo u perjanici tog separatizma – u Ligi socijaldemokrata Vojvodine, budući da su na svom nedavnom kongresu jasno stavili do znanja da ne odstupaju od suštine koncepta „Vojvodina republika“. Dakle, to je još jedan u nizu antisrpskih projekata koji ima za cilj dalje rasparčavanje i ovog ostatka Srbije. I upravo zbog svega toga oni žele da zabrane Otačastveni pokret „Obraz“ kao organizaciju koja ima, naravno, potpuno suprotan stav od nas. „Obraz“ je organizacija koja se zalaže za jedinstvenu srpsku nacionalnu državu i to je upravo ono što njima smeta.
RSE: Koliko je sama inicijativa za zabranu rada ekstremističkih grupa prihvatljiva sa koordinatora pokreta „64 županije“ Lasla Rokuša koje je indirektno svrstano među ova udruženja zbog navodnih zalaganja za velikomađarske ideje, i novosadskog pravnika Slobodana Beljanskog:
ROKUŠ: Nema nikakvih dokaza da smo imali nekakve fašističke ili nacističke istupe. Jednostavno treba zabraniti te organizacije ili te pojedince koji prave te incidente, jer od toga može da proizađe puno loših stvari. Takvi ljudi treba da budu kažnjeni.
BELJANSKI: To nije bilo kakvo diskreciono pravo, nego obaveza. Mislim na pokretanje postupka za zabranu društvene organizacije ili političke stranke. To proizilazi iz zakona – u kom slučaju se mora zabraniti rad takve organizacije. Između ostalog to je i ukoliko se zalaže za nacionalnu, rasnu i versku mržnju ili netrpeljivost, i u jednom i u drugom slučaju. Ono što je tu pitanje, to je, naravno, ocena da li se o tome radi u slučaju ovih organizacija. Ali onaj ko je nadležan da pokrene takav postupak, taj postupak još uvek nije pokrenuo. To je samo inicijativa pokrajinskih skupština.
RSE: Na osnovu čega se uopšte može proceniti da li je neka neka organizacija neonacistička, rasistička ili klerofašistička? To odmeravanje je utoliko teže što nije nužno da neka grupa bude ekstremistička na osnovu svog programa, budući da se mnoge od tih ideja ispoljavaju isključivo na planu delovanja:
BELJANSKI: Ako je neko na osnovu svog programa takav, onda nije bitno da li deluje blaže ili ispod nivoa tog programa, nego da programom predviđa delovanje koje je usmereno na ugrožavanje ljudskih prava i sloboda, odnosno na neku vrstu raspirivanja mržnje i netrpeljivosti. Ako to nema u programu, a malo ko ima tako nešto u programu, onda se može procenjivati i delovanje. Postoji već odluka Evropskog suda za ljudska prava koja govori o tome da merilo za zabranu političke stranke nije samo program, nego i delovanje.
ROKUŠ: Možda neki pojedinci iz tih organizacija koriste fašistička obeležja i ponašaju se kao fašisti.
RSE: Kako zapravo prepoznati neonacističke ili klerofašističke grupe u čitavom spektru ekstremno desničarskih udruženja koja deluju u Srbiji?
OBRADOVIĆ: To je ovoga puta opet slučaj sprovođenja nečijih ličnih želja ili, da kažem, uskostranačkih želja i prohteva. Neko pokušava sebi da daje za pravo da odlučuje u ime sudova, da odlučuje u ime nadležnih institucija Srbije, jednostavno da odlučuje umesto čitavog srpskog naroda i to je apsolutno nedopustivo. U svakoj normalnoj državi bi to moralo biti zakonski sankcionisano.
DAVID: Ovde se radi o organizacijama koje su nacističke i fašističke u onom najprizemnijem smislu te reči. Kao simbole koriste, recimo, kukasti krst, pozivaju se na dela Adolfa Hitlera, na „Mein Kampf“, na „Protokole sionskih mudraca“… To nije ništa skriveno, to je sve javno i tu nema nikakve dileme koji su programi tih organizacija. To nisu neke desne organizacije, pa sad neko zahteva neki politički linč. Ovde se radi o izrazito nacističkim, fašističkim rganizacijama koje ne kriju da su to.
RSE: Jedna stvar je pozicioniranje ekstremističkih udruženja na osnovu nekih ideoloških pretpostavki njihovog organizovanja i delovanja, a sasvim drugo i mnogo teže određivanje među sasvim konkretnim udruženjima čiji rad treba zakonski sankcionisati. Da li, na primer, treba onemogućiti rad pokretu „64 županije“ koji okuplja mađarsku omladinu, zbog povređivanja integriteta Srbije?
ROKUŠ: Ne znam na osnovu čega. Imali su izveštaj policije i tu nije bilo nikakvih razloga da nas osude, pošto policija uopšte nije mogla da konstatuje da smo mi imali takvo delovanje. Mi okupljano omladinu sa prostora Karpatskog basena. Znamo da je tu postojala jedna država pre osamdeset godina i postojala je hiljadu godina, a sastojala se od 64 županije, i da su tu živeli u miru u slozi i Nemci i Hrvati i Rusini i Srbi i Mađari. Znači bilo je dobro.
BELJANSKI: Jedan od razloga za zabranu rada te organizacije je ugrožavanje nezavisnosti zemlje. Ako neko od njih ima u svom delovanju za cilj da se menjaju granice, onda bi to već bio razlog da se takvim aktivnostima stane na put.
RSE: Da li je sa druge strane „Obraz“ klerofašistička organizacija sa obeležjima neonacizma, kako je zaključio vojvođanski parlament?
OBRADOVIĆ: Te tvrdnje su potpuno besmislene i naravno krajnje zlonamerne. O tome koliko su te tvrdnje potkrepljene nekakvim dokazima dovoljno svedoči činjenica da njima čak i znak „Obraza“, odnosno Hristov monogram, jedan od najvažnijih i najznačajnijih hrišćanskih simbola, predstavlja nacistički simbol. To dovoljno pokazuje koliko je izopačena logika kojom se oni služe. I sve te optužbe protiv obraza jesu samo pokušaj da se diskredituje „Obraz“ kao autentična svetosavska, nacionalistička organizacija. Dakle, mi nismo nikakvi fašisti, kao što, Bogu hvala, nismo ni komunisti, ni mondijalisti. Mi smo svetosavski nacionalisti koji žele, kako reče sveti vladika Nikolaj, školu sa verom, politiku sa poštenjem, vojsku sa rodoljubljem i državu sa božjim blagoslovom.
DAVID: „Obraz“ je u dobrom delu svog programa klerofašistička organizacija. To je više puta čak i dokazano. I kritike koje su išle na račun te organizacije, išle su u tom smislu, a ne zato što je to organizacija koja je, recimo, osnovana na jednom od univerziteta, ne zato što ima podršku jednog dela crkve i jednog dela profesora univerziteta. Ona sve to ima, ali je u svojoj suštini zapravo klerofašistička.
RSE: Udruženja koja se u Srbiji kvalifikuju kao neonacistička ili klerofašistička, deluju u širokom ideološkom spektru – od zagovaranja takozvane „bele nadmoći“ koja otvoreno propagira dominaciju bele rase nad ostalima, do pravoslavnog nacionalizma koji polazi od učenja vladike Nikolaja Velimirovića. Koliko zapravo ima takvih organizacija u Srbiji i koje se njihove ključne ideološke pretpostavke?
BELJANSKI: Rekao bih da ih ima mnogo. Ima ih mnogo više nego što se misli i broj članova tih organizacija je zabrinjavajuće veliki. A oni polaze od one ideologije za koju smo verovali i mislili da je poražena u Drugom svetskom ratu. Ovde kod nas ono što sad u ovom trenutku zabrinjava je to što se dosta veliki broj mladih ljudi opredeljuje za takvu vrstu pripadnosti ili podržavaju takvu vrstu organizovanja i programe takvih partija. To da se mladi organizuju samo u tim ekstremnim pokretima govori o našoj situaciji apatije, ravnodušnosti i ekstremizma. Tako nešto do 2000. godine nije bio slučaj. Tada ste mogli očekivati da će s fakulteta da krene upravo suprotna vrsta protesta – jedna vrsta solidarnosti, zahteva za društvenim promenama i reformama. Sada se sve to preokrenulo i mislim da upravo sa univerziteta kreću takve neonacističke tendencije.
DAVID: Šta je moglo da podgreje takve pokrete? To je jedno iskustvo da se kod nas agresivnost odomaćila, da se smatra veoma efikasnim načinom za postizanje ciljeva, da se ovde ukorenila jedna svest o neprijatelju, da je svako ko je drugačiji upravo neprijatelj i da su etnicitet i rasa najviše vrednosti i da predstavljaju preimućstvo. Dakle, to što se takvim ideologijama nije stalo na put je već samo po sebi dovoljno, odnosno nije se formirala društvena svest dovoljna za kritiku i negaciju takvih pojava, nego se sa njima nastavilo i one se pojavljuju u čitavoj vertikali vlasti.
RSE: Poslednjih godina bilo je više različitih pokušaja da se barem delimično razume odakle zapravo ekstremno desne ideje crpu svoju snagu baš u Srbiji, zemlji koja je u svojoj ne tako davnoj istoriji i sama iskusila pogubno rasnih ideja drugih država. Bez obzira što su slovenski narodi u Hitlerovom delu „Majn Kampf“ proglašeni za istorijske štetočine, atmosfera u Srbiji je, prema sve rasprostranjenijem mišljenju, postala jako bliska onome što se dešavalo u Vajmarskoj republici, koja je bila neka vrsta kolevke za kasnije ispoljavanje nacizma:
DAVID: Ja sam često govorio o sličnosti situacije u Vajmarskoj republici, koja je postojala u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata, sa našom situacijom. Mada mi, naravno, nismo Nemačka. Takva situacija proizilazi iz jedne velike frustracije porazima, na političkom, na vojnom planu, iz loše ekonomske situacije, iz jednog nacionalizma koji nije zaustavljen i koji se stalno hrani problemima koje imamo, iz jedne militarizacije koja je stalno prisutna, iz ovih naših problema koji su na dnevnom redu gotovo svakog dana – odnosi sa Crnom Gorom, Kosovom… Sve to kad se skupi, kao i mogućnost plaćanja ratne štete kao nešto što visi u vazduhu čitavo vreme, vidimo kolika je sličnost sa raspoloženjem i tenzijama koje su postojale u Nemačkoj posle poraza u Prvom svetskom ratu. Mislim da je slična društvena situacija u Srbiji ovoga trenutka.
BELJANSKI: To je ona stara težnja za nadoknađivanjem nečega čega nema u društvenom miljeu ili nedostaje u dovoljnoj meri, a to su sigurnost, red, jednostavni linearni programi, jednoobraznost, efikasnost i akcija konačno. To je ono što se možda ovde u javnom životu malo primećuje, pa se onda nadoknađuje na jedan ovakav izvitoperen način.
RSE: Oko interpretacije takvih pojava u Srbiji postoje vrlo oštra sučeljavanja i među onima koji obično osuđuju takve pojave. Dok istraživači koji se bave društvenim fenomenima otvoreno upozoravaju da Srbija srlja u neku vrstu fašizacije, takve ocene kod drugih izazivaju otvoreni podsmeh. Nekog ozbiljnijeg sučeljavanja između ova dva stanovišta do sada nije bilo, tako da dilema o pretnji od jačanja fašističkih ideja i tvrdog poricanja bilo kakve slične opasnosti, ostaje i dalje aktuelna:
BELJANSKI: Moje mišljenje je da zaista preti, da treba biti oprezan prema takvim pojavama i da bi trebalo na vreme reagovati i da je možda već i kasno da se reaguje. To, naravno, nije u toj meri još prošireno, ali takvi zasadi su prisutni i iskustvo nam govori da se to može vrlo brzo širiti ako se ne deluje.
OBRADOVIĆ: Svi oni koji barataju tim pojmom „fašizam“ i olako dele etikete nekome da je fašista, ekstremista, nacista i tako dalje, pre svega ni sami ne znaju šta znači fašizam, šta fašizam uopšte predstavlja i šta su osnovne odluke fašizma kao ideologije. Oni ne znaju ni šta znači biti srpski nacionalista. Da to znaju, ne bi se nikako usudili da izmišljaju takve besmislice i da govore kako su srpski nacionalisti zapravo fašisti, kako nama preti navodna fašizacija Srbije i sve ostalo.
RSE: Ta udruženja koja deluju na samom kraju desnog ideološkog spektra, vrlo često svoje postojanje i delovanje opravdavaju navodnom brigom za nacionalne interese, ne odustajući pritom od otvorenog zalaganja za ujedinjenje svih, kako horski ponavljaju, „srpskih zemalja“, misleći pritom na delove Hrvatske i Bosne i Hercegovine:
OBRADOVIĆ: Ono što je činjenica u ovom trenutku, to je da su Srbi danas itekako ugroženi u Srbiji, a ugroženi su zbog toga što Srbija danas uopšte nije nacionalna država. Mi smo jedina država u Evropi koja nije nacionalna. I kako onda neko može da govori da u državi koja čak nije ni nacionalna, preti opasnost od nekakve fašizacije? To je smešno i žalosno. Dakle, ono za što se Otačastveni pokret „Obraz“ oduvek zalaže i za šta će se uvek zalagati i boriti jeste vaspostavljanje srpske nacionalne države koja će osloboditi i ujediniti sve privremeno okupirane srpske zavičaje.
DAVID: Fašizacija uvek preti ako društvo nije spremno i nije sposobno da se fašizaciji odupre. Ono što me je uvek veoma mnogo zabrinjavalo, to je što se ovde ne poštuju zakoni. Da se poštuju zakoni u kojima jasno piše da je izričito zabranjeno širenje rasne i etničke mržnje, propagande i tako dalje, ne bi moglo ni da dođe do ovakvih pojava. Kada je ukazivano da se te pojave šire, da ih ima sve više i više, država i njeni organi, pogotovo sudstvo i policija, nisu reagovali i sada je situacija mnogo ozbiljnija nego što je bila pre par godina. A još uvek se ne preduzima dovoljno da se takve pojave zaustave na vreme. Tu se ne radi o zabranama koje imaju karakter gušenja slobode izražavanja, nego upravo o poštovanju zakona.
RSE: Koliko god oni koji se zalažu za krivično sankcionisanje izazivanja nacionalnem rasne i verske mržnje bili sve brojniji, potencijalna zabrana udruženja koja zagovaraju ekstremističke ideje mogla bi da ima i određene kontraefekte. Čak se i u popularnoj psihologiji već odavno uselio pojam „zabranjenog voća“, dakle nečega što dobija veću privlačnost samim tim što predstavlja nešto proskribovano. Da li je zakonska zabrana pojedinih udruženja mač sa dve oštrice i šta će, na primer, raditi pripadnici pokreta „64 županije“ ukoliko bude onemogućen njihov rad?
BELJANSKI: To je sada već jedan psihološki nivo sankcije. Žrtvama raste ugled i to je taj efekat žrtve koji uvek privlači neke nove pristalice. Međutim, ako bismo se time rukovodili, onda zapravo ne bi kod nas bilo ni suđenja za ratne zločine, jer znamo da uvek postoji jedan relevantan deo mnenja koji ne osuđuje neke ljude koji su optuženi za ratne zločine. Naprotiv, veliča ih kao patriote i heroje. Dakle, takav kriterijum ne bi smeo ovde da bude presudan.
ROKUŠ: Ako nas zabrane, mi ćemo i dalje nastaviti da radimo ono što smo i do sad radili. Ne postoje nikakvi dokazi da smo imali fašističke istupe, da smo ugrozili suverenitet države ili pogoršavali međunacionalne odnose. Ako nađu dokaz da smo nešto takvo radili, neka pokažu.
RSE: Postoji li opasnost da zakonsko sankcionisanje samo poveća popularnost ekstremističkih grupa i kako će se u slučaju da budu zabranjeni ponašati pripadnici Otačastvenog pokreta „Obraz“?
OBRADOVIĆ: Pa u svakom slučaju nećemo odustajati. Naša borba time neće prestati. Uostalom, nikakve zabrane ne mogu da spreče tu duhovnu i državotvornu obnovu srpskog naroda za koju se zalaže Otačastveni pokret „Obraz“.
DAVID: Ovde se, prvo, ne postavlja pitanje delotvornosti, već se postavlja pitanje poštovanja zakona. Ako je nešto zabranjeno, onda je to zabranjeno. Evo na primer mito nije dozvoljen, kriminal je zakonom zabranjen, pljačka i slične stvari. Ovo ide u sličan red zabrana. To nije pitanje ideologije, to je pitanje poštovanja određenog pravnog sistema. Ovde se očevidno vrlo malo poštuje ono što piše u našim zakonima.
RSE: Primena zakona pre svega je pod velikim znakom pitanja u situaciji kada grupe koje su obeležene kao neonacističke, nisu registrovane. A to je upravo slučaj sa Rasonalistima, Nacionalnim strojem i ogrankom „Krvi i časti“ koje, uprkos svog javnog delovanja kroz ispisivanje antisemitskih parola, fizičkih napada na Rome i različitih oblika pretnji neistomišljenicima, deluju u nekoj vrsti ilegale. Otačastveni pokret „Obraz“ jedino je registrovano udruženje sa spiska onih koje se nazivaju klerofašističkim grupama, ali se i slučaju zabrane, sitnim kozmetičkim promenama naziva, može nastaviti delovanje pod drugim imenom. Koji mehanizmi se mogu primeniti u tim slučajevima?
DAVID: Pa sprečavati njihovu delatnost. Ja uopšte ne sumnjam da se ima dobar uvid u to ko su ti ljudi i šta oni rade, samo ne postoji politička volja, ni želja da se takve aktivnosti zaustave. Demokratija se takođe mora braniti. Mi smo svedoci da su neki demokratski sistemi itekako poslužili kao odskočna daska za neke totalitarne sisteme. Znači, u demokratiji nije sve dozvoljeno. Nije pre svega dozvoljeno ugrožavati prava drugih i ugrožavati samu demokratiju.
BELJANSKI: Nije potrebno uvek delovati represivnim merama krivično-pravne zaštite, pa čak ni zabranama, ali je potrebno imati jednu vrstu dijaloga u kojoj će se formirati kritička rezerva prema ovakvim pojavama, što kod nas nije slučaj.
RSE: S obzirom da državni organi ni nakon promene režima Slobodana Miloševića nisu ništa preduzimali da se spreči otvoreno divljanje članova pojedinih ekstremističkih grupa, bilo da je reč o premlaćivanju učesnika gej parade u Beogradu ili isticanju kukastih krstova i drugih nacističkih simbola, to je kod mnogih rodilo sumnju da pojedine državne strukture iz ne tako lako razumljivih razloga gledaju sa nekom vrstom ravnodušnosti na sve te pojave. Od onih koji nisu bili skloni da to protumače kao puku indolenciju, moglo se čuti da delovi pojedinih uticajnih institucija intimno podržavaju neke od ekstremističkih udruženja. Tako se i pojavila sumnja da su neki ugledni članovi pojedinih vladajućih stranaka u Srbiji simpatizeri ili čak ideolozi pojedinih pokreta kao što je „Obraz“:
OBRADOVIĆ: Cela ta priča je potpuno besmislena. Jedino što je od svega toga tačno, to je da je gospodin Vojislav Koštunica zaista napisao jedan članak za časopis „Obraz“ daleke 1996. godine. Sve ostalo su potpuno besmislene konstrukcije i nagađanja. Nema apsolutno nijednog funkcionera bilo koje stranke koji je u „Obrazu“. Mi nemamo apsolutno nikakve veze ni sa jednom strankom, pogotovo ne ni sa jednom strankom na vlasti.
DAVID: Ne smemo zaboraviti da iza mnogih od ovih organizacija stoje neke od vrlo važnih društvenih institucija. Jedan deo crkve podržava neke od tih organizacija, jedan deo vojske podržava neke od tih organizacija, jedan deo profesora na univerzitetima stoji iza takvih organizacija. Znači, to nisu grupe mladih ljudi koji su se slučajno okupili pa su pronašli nekakvu literaturu negde na nekom tavanu, zaostalu iz Drugog svetskog rata, iz vremena okupacije i tako dalje, nego su to organizacije iza kojih stoje vrlo uticajne institucije. Ne čitave institucije, nego pojedini delovi tih institucija.
RSE: S obzirom da su državni organi u Srbiji do sada pokazali potpunu nezainteresovanost kada je bila u pitanju bilo kakva mogućnost da se spreči dalje širenje ekstremističkih ideja i jačanje pojedinih udruženja koja zagovaraju te stavove, ostaje ključno pitanje – da li zahtev vojvođanskog parlamenta za zabranom ovih grupa predstavlja nagoveštaj da će se tu nešto bitno promeniti? Pokrajinska skupština, naravno, nema bilo kakvu nadležnost u pogledu bezbednosti, ali da li to na bilo koji način pokazuje da neki državni organi nameravaju da se odlučnije nego što je to do sada bio slučaj suprotstave radikalizaciji društva u Srbiji?
BELJANSKI: Mislim da je ovo dragocen pokušaj za neku vrstu etičke konstitucije u društvu. Da li tu ima dovoljno osnova za preduzimanje nekih mera ili nema, to će se videti nakon završetka rada organa koji su za ove stvari nadležni. Ali, evo, reagovalo je tužilaštvo, reagovali su neki državni organi, videćemo hoće li se tu biti dosledan ili stati na pola puta.
ROKUŠ: da li je to delotvorno ovako na ovaj način kao što se radi, ne znam, ali bi trebalo hvatati više pojedince. Jer, normalno, te organizacije imaju svoje vođe. Mladi danas nemaju veliku perspektivu što se tiče zapošljavanja i života, pa ih onda to privlači. Znači, možda bi trebalo više te pojedince koji vode te grupe kažnjavati i više na njih obraćati pažnju.
RSE: Da li je sve otvorenijim delovanjem udruženja neonacističke ili klerofašitičke orijentacije konačno prekoračen onaj masivni prag tolerancije koje su vlasti u Srbiji pokazale prema pokretima i grupacijama koje se sankcionišu u gotovo čitavom svetu?
OBRADOVIĆ: Ovo nije prvi put da je „Obraz“ izložen hajci i medijskom linču, raznoraznim klevetama, napadima i tako dalje. Ovo se već ponavlja više puta. Već sada postoje dvojaki aršini u ovoj državi i to je nešto što bi hitno moralo da se prekine ukoliko mi uopšte želimo, kao država i kao narod, da ostanemo i da opstanemo na ovoj balkanskoj i svetskoj vetrometini.
DAVID: Ja tu nisam veliki optimista što se tiče ovih mera koje treba preduzeti da bi se zaustavio taj talas etničke mržnje i podržavanja jedne ideologije za koju smo mislili da je zauvek proterana sa ovih prostora. Treba imati izrazitu političku volju da se takve stvari zaustave, a meni se ponekad čini da ovde ne samo da nema te želje da se stvari zaustave, nego one dobivaju i podršku na najvišem nivou.
RSE: Možda i nije tako slučajno što državni organi Srbije upadljivo ćute na inicijative iz Vojvodine da se zabrani delovanje ekstremističkih udruženja. Svojevremeno je, naime, i sam Vojislav Koštunica napisao jedan članak za časopis „Obraz“ oko koga se formiralo jezgro današnjeg pokreta istog imena. Stoga sigurno ne bi bilo baš prijatno saznanje da je aktuelni premijer sarađivao sa glasilom pokreta, koji je zabranjen zbog svojih klerofašističkih opredeljenja.
