Ogromna većina partija u Srbiji, deklarativno i formalno socijaldemokratske orijentacije, prikrivala je svoje stvarne nacionalne ciljeve, dok je postizborna statistika nedvosmisleno otkrivala njihov realan, gotovo minoran uticaj.
U kojoj meri je ideja socijaldemokratije utemeljena u programima i praktičnom delovanju političkih stranaka u Srbiji?
Sociolog Vladimir Vuletić smatra da ona ovde svakako postoji, ali i primećuje:
„Ona je prisutna na jedan relativno nekonzistentan način u programima većine, ili ključnih političkih stranaka koje danas deluju u Srbiji.”
Jedan od najdoslednijih savremenih protagonista ove političke ideje - predsednik Socijaldemokratske unije, Žarko Korać, tvrdi da je socijaldemokratija u Srbiji bila uvek slaba, iako je u svojoj istoriji imala značajne predstavnike, kao što su Dimitrije Tucović, Dragiša Lapčević, Svetozar Marković…
„Imala je sreću da ima vrlo značajne ličnosti, ali podrška u biračkom telu je bila uvek veoma mala”, kaže Korać.
Korać smatra da je u Srbiji, u raznim periodima, nacionalizam odrednica skoro svih političkih stranaka, dok se dolazak komunizma u periodu posle Drugog svetskog rata vezuje za posebne istorijske okolnosti. To, kako kaže, najbolje oslikava dolazak na vlast Socijalističke partije Srbije i Slobodana Miloševića, koji nije dobio podršku kao nastavljač socijalističke ideje.
„Nego kao agresivni nacionalista i čovek koji obećava rat i borbu za takozvane srpske teritorije koje, naravno, nikad nisu geografski precizno ni bile definisane. Dakle, ta pobeda nije imala veze sa nazivom te stranke, ili onim što je u njenom programu, koji je u suštini socijaldemokratski, nego sa stvarnom politikom i obećanjima, te percepcijom građana – ko je Milošević i šta je Milošević. Konačno, on je izvikan za nacionalnog lidera”, ocenjuje Milošević.
U pokušaju da se profilišu kao nastavljači ideje komunističke levice, ukrštao se veliki broj partija i pojedinaca - od Miloševićeve supruge, preko Titovih generala do – konačno - njegovog unuka:
„Trenutno nema na teritoriji Srbije ni jedne prave leve snage, osim naše”, kaže Joška Broz, koji ubeđuje javnost da objedinio segmentiranu komunističku scenu u Srbiji, propagirajući iskrenu ideju socijalne pravde, velikog nacionalnog pomirenja, ali i mnogo dalje od toga.
Zbunjivanje naroda
„Četnika i partizana više nema živih. Zašto se mi danas trujemo sa tim, umesto da se udružimo i borimo za bolji život naše dece i njihove dece, i sve dece na teritoriji sveta. Da se borimo protiv svega ovoga što se danas događa, ne samo kod nas, nego i u svetu, kao što su događanja u Libiji, Egiptu… Osnovno je da imamo neko dostojanstvo naroda”, navodi Broz.
I dok se političke partije svesrdno bore za njegovo dostojanstvo, narod je prilično zbunjen porukama koje mu se upućuju. Teško je uopšte razaznati - da li se prvenstveno opredeljuje za obećanja iz socijalnog ili nacionalnog konteksta:
„Za nacionalni, da naša nacija zaživi i opstane. Poslije su sve privatne stvari.“
„Mi moramo da se borimo za prava građana koji u toj državi žive.“
„Ovi reklamiraju sebe, tako da je narod zaveden u mnogim situacijama.“
„U svakoj kući gazda mora da vodi račun, a ne drugi sa strane.“
„Izgubio sam poverenje u sve. Čast izuzecima“
„Kada imamo zdravu naciju, imaćemo sve u životu. Ako nemamo zdravu naciju, nemamo ništa.“
„Socijalno pitanje jer baš me briga ko je koje vere. Ne zanima me ko je kakve vere, nego kakav je čovek.“
Nekonzistentnost ideje socijaldemokratije, o kojoj govori sociolog Vladimir Vuletić, nije uočljiva samo u Srbiji, već i na svetskom nivou, budući da nije na adekvatan način odgovorila izazovima globalizma. Međutim, ono što se u dovoljnoj meri u Srbiji ne može prepoznati, a što jeste bitno za socijaldemokratije u svetu - to je kosmopolitski pristup.
„Nema još uvek dovoljno te kosmopolitske vizije, nego se problemi pokušavaju rešiti tako što će se prebaciti na nekog drugog, bilo da je reč u okviru pojedinih slojeva u samom društvu, bilo da je reč o tome da se krivci za probleme traže među neprijateljima – ovakvim ili onakvim. To je već dvadeset ili trideset godina nešto što je dominantno”, ocenjuje Vuletić.
I dok Vladimir Vuletić veruje da u Srbiji, ipak, postoji potencijal za razvoj ozbiljne socijaldemokratije, Žarko Korać je pesimista.
„Pokušajte u Srbiji, u javnom životu, da branite, kao što ja branim, ideju solidarnosti, npr. sa Albancima ili jednaka prava za srpske i albanske radnike, pa ćete videti koliko ćete podrške dobiti. Nacionalizam, i to često ekstremni, u potpunosti boji naš politički život. Ove sitne grupacije socijaldemokrata, od koji su neke i neozbiljni pokušaj da se pojave na političkoj sceni, nažalost, nisu nešto što se može objediniti jer u praksi i ne postoje. Srbija će još dugo, dugo čekati neku veliku socijaldemokratsku stranku, a moje intimno ubeđenje je da to toga uopšte neće ni doći”, zaključuje Korać.
U kojoj meri je ideja socijaldemokratije utemeljena u programima i praktičnom delovanju političkih stranaka u Srbiji?
Sociolog Vladimir Vuletić smatra da ona ovde svakako postoji, ali i primećuje:
„Ona je prisutna na jedan relativno nekonzistentan način u programima većine, ili ključnih političkih stranaka koje danas deluju u Srbiji.”
Jedan od najdoslednijih savremenih protagonista ove političke ideje - predsednik Socijaldemokratske unije, Žarko Korać, tvrdi da je socijaldemokratija u Srbiji bila uvek slaba, iako je u svojoj istoriji imala značajne predstavnike, kao što su Dimitrije Tucović, Dragiša Lapčević, Svetozar Marković…
„Imala je sreću da ima vrlo značajne ličnosti, ali podrška u biračkom telu je bila uvek veoma mala”, kaže Korać.
Korać smatra da je u Srbiji, u raznim periodima, nacionalizam odrednica skoro svih političkih stranaka, dok se dolazak komunizma u periodu posle Drugog svetskog rata vezuje za posebne istorijske okolnosti. To, kako kaže, najbolje oslikava dolazak na vlast Socijalističke partije Srbije i Slobodana Miloševića, koji nije dobio podršku kao nastavljač socijalističke ideje.
„Nego kao agresivni nacionalista i čovek koji obećava rat i borbu za takozvane srpske teritorije koje, naravno, nikad nisu geografski precizno ni bile definisane. Dakle, ta pobeda nije imala veze sa nazivom te stranke, ili onim što je u njenom programu, koji je u suštini socijaldemokratski, nego sa stvarnom politikom i obećanjima, te percepcijom građana – ko je Milošević i šta je Milošević. Konačno, on je izvikan za nacionalnog lidera”, ocenjuje Milošević.
U pokušaju da se profilišu kao nastavljači ideje komunističke levice, ukrštao se veliki broj partija i pojedinaca - od Miloševićeve supruge, preko Titovih generala do – konačno - njegovog unuka:
„Trenutno nema na teritoriji Srbije ni jedne prave leve snage, osim naše”, kaže Joška Broz, koji ubeđuje javnost da objedinio segmentiranu komunističku scenu u Srbiji, propagirajući iskrenu ideju socijalne pravde, velikog nacionalnog pomirenja, ali i mnogo dalje od toga.
Zbunjivanje naroda
„Četnika i partizana više nema živih. Zašto se mi danas trujemo sa tim, umesto da se udružimo i borimo za bolji život naše dece i njihove dece, i sve dece na teritoriji sveta. Da se borimo protiv svega ovoga što se danas događa, ne samo kod nas, nego i u svetu, kao što su događanja u Libiji, Egiptu… Osnovno je da imamo neko dostojanstvo naroda”, navodi Broz.
I dok se političke partije svesrdno bore za njegovo dostojanstvo, narod je prilično zbunjen porukama koje mu se upućuju. Teško je uopšte razaznati - da li se prvenstveno opredeljuje za obećanja iz socijalnog ili nacionalnog konteksta:
„Za nacionalni, da naša nacija zaživi i opstane. Poslije su sve privatne stvari.“
„Mi moramo da se borimo za prava građana koji u toj državi žive.“
„Ovi reklamiraju sebe, tako da je narod zaveden u mnogim situacijama.“
„U svakoj kući gazda mora da vodi račun, a ne drugi sa strane.“
„Izgubio sam poverenje u sve. Čast izuzecima“
„Kada imamo zdravu naciju, imaćemo sve u životu. Ako nemamo zdravu naciju, nemamo ništa.“
„Socijalno pitanje jer baš me briga ko je koje vere. Ne zanima me ko je kakve vere, nego kakav je čovek.“
Nekonzistentnost ideje socijaldemokratije, o kojoj govori sociolog Vladimir Vuletić, nije uočljiva samo u Srbiji, već i na svetskom nivou, budući da nije na adekvatan način odgovorila izazovima globalizma. Međutim, ono što se u dovoljnoj meri u Srbiji ne može prepoznati, a što jeste bitno za socijaldemokratije u svetu - to je kosmopolitski pristup.
„Nema još uvek dovoljno te kosmopolitske vizije, nego se problemi pokušavaju rešiti tako što će se prebaciti na nekog drugog, bilo da je reč u okviru pojedinih slojeva u samom društvu, bilo da je reč o tome da se krivci za probleme traže među neprijateljima – ovakvim ili onakvim. To je već dvadeset ili trideset godina nešto što je dominantno”, ocenjuje Vuletić.
I dok Vladimir Vuletić veruje da u Srbiji, ipak, postoji potencijal za razvoj ozbiljne socijaldemokratije, Žarko Korać je pesimista.
„Pokušajte u Srbiji, u javnom životu, da branite, kao što ja branim, ideju solidarnosti, npr. sa Albancima ili jednaka prava za srpske i albanske radnike, pa ćete videti koliko ćete podrške dobiti. Nacionalizam, i to često ekstremni, u potpunosti boji naš politički život. Ove sitne grupacije socijaldemokrata, od koji su neke i neozbiljni pokušaj da se pojave na političkoj sceni, nažalost, nisu nešto što se može objediniti jer u praksi i ne postoje. Srbija će još dugo, dugo čekati neku veliku socijaldemokratsku stranku, a moje intimno ubeđenje je da to toga uopšte neće ni doći”, zaključuje Korać.