U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa tražimo odgovor na pitanje da li se isplate subvencije koje vlada Srbije daje stranim investitorima da bi otvarali fabrike u Srbiji. Sagovornici su bili Dejan Šoškić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, i Vladimir Gligorov, naučni saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije.
Bilo je reči o tome koliko je Srbija u poslednjoj deceniji potrošila na subvencije, da li su za subvencije pre svega zainteresovane niskoprofitne firme koje slabo plaćaju radnike, da li strance privlači jeftina radna snaga u Srbiji, kako pojedine firme, kao italijanski Geoks, napušataju Srbiju kada potroše novac od subvencija i koliko ima istine u tvrdnji Ministarstva privrede da se subvencije vrate za 16 meseci i to četverostruko uvećane.
Razgovaralo se i o tome zašto su proglašavaju tajnim ugovori vlade sa stranim firmama kojima se predviđa i visina subvencija iako je reč o novcu poreskih obveznika, da li takvi ugovori otvaraju vrata pranju novca i korupciji, zašto jedino predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavljuje dolazak svih stranih firmi i otvara njihove fabrike, da li zbog toga građani veruju da je dolazak stranog kapitala u Srbiju isključivo Vučićeva zasluga, kao i o tome može li Srbija biti privlačna za strane ulagače i bez subvencija.
Omer Karabeg: U poslednjoj deceniji bilo je dosta stranih ulaganja u Srbiji. Da li je strane ulagače najviše privlačilo to što je im je vlada davala velike subvencije i razne povlastice?
Dejan Šoškić: Pre izvesnog vremena u Beogradu sam prisustovao jednom skupu na kome su neki veliki investitori iz inostranstva pored ostalog govorili i o razlozima zbog čega su odlučili da investiraju u Srbiji. Neki od njih su o subvencijama, koje Srbija dugi niz godina daje stranim ulagačima, rekli nešto što ne bismo očekivali.
Njima je pomoć vlada Srbije bila poslednja stvar koja je uticala na to da dođu u Srbiju. Važnije od toga bili su im infrastruktura, cena radne snage, obrazovanje radnika, blizina tržišta, mogućnost zaštite ugovora i svojine. Pri tome treba imati u vidu da su u pitanju bili veliki inostrani investitori. Manjim i srednjim preduzećima subvencije mnogo više znače.
Vladimir Gligorov: Subvencije su odlučujući faktor za one koji se bave poslovima dorađivanja. Reč je o tekstilnoj industriji koja otvara pogone za šivenje ili o sklapanju delova što je vezano za automobilsku industriju. Tu pravog ulaganja nema. Za njih je najvažznija cena rada i oni idu tamo gde je taj tošak manji.
Ako im vlada Srbije kaže da će da im pokrije 10 ili 20 posto tog troška, to je za njih veoma značajano. Ti poslovi se njima ne bi isplatili da nema subvencija. Mislim da u Srbiji nije malo takvih stranih ulaganja koja su s ekonomske tačke gledišta potpuno neopravdana.
Pola milijade eura
Omer Karabeg: Da li se zna koliko je Srbija do sada potrošila na subvencije stranim investitorima?
Dejan Šoškić: Mislim da je ukupan iznos teško izračunati zato što tu nije bilo samo davanja novca iz budžeta već se država obavezivala da izgradi infrastrukturu, ponekad čak i fabričke hale, a bilo je i oslobađanja od plaćanja poreza i doprinosa. To je čitava lepeza pogodnosti koje je obezbeđivala država.
Što se tiče direktnog davanja, o tome postoji studija za period od 2006. do 2016. koju je uradio kolega Filipović s Ekonomskog fakulteta sa saradnicima. Oni su izračunali da je u tom periodu investitorima dato oko pola milijarde evra i to dominantno stranim kompanijama. Udeo domaćih firmi bio je vrlo mali, mislim da je odnos otprilike bio 90 prema 10. Strategija davanja subvencija stranim investitorima pokazuje da smo mi u suštini neatraktivno investiciono područje.
Mislim da je mnogo bolje ulagati u otklanjanje nedostataka u privrednom sistemu, kao i u obrazovanje i naučna istraživanja. Pored toga, novac se daje unapred što je pogrešno. Bilo je primera da su neki strani investitori dobili novac, pa su posle nestali i onda ih je trebalo goniti da vrate taj novac.
Omer Karabeg: Gospodin Šoškić je pomenuo da je od 2006. do 2016. na direktene subvencije stranim investitorima potrošeno oko pola milijarde eura. I nakon 2016. u Srbiju je došlo dosta stranih investitora koji su dobili subvencije. Da li je ta cifra dostigla milijardu?
Vladimir Gligorov: Ne znam. To je teško sabrati. Ako država pomaže investitoru tako što će mu izgraditi put do fabrike, to je delimično opravdano. To nije isto kao kada stranom ulagaču ponudite da ćete snositi deo troškova za plate ili da ćete mu platiti struju ili otpisati neki dug. To su potpuno različite stvari.
Put je javno dobro. Neće ga korisiti samo taj investitor nego i neko drugi. Svako ulaganje u infrastrukturu, pa i u obuku radnika može biti opravdano. Sasvim je drukčija situacija ako investitoru pokrivate troškove tekućeg poslovanja. Jer ako preduzetnik ne može to da pokrije iz zarade, onda je to ekonomski neopravdan posao.
Odlazak
Omer Karabeg: Neke strane kompanije, koje su dobile subvenicije kao što je italijanski Geoks koji je napravio fabriku u Vranju, odlaze iz Srbije. Premijerka Brnabić to pravda time što su u Srbiji znatno povećane plate, pa pošto se tim kompanijama ne isplati da radnicima daju veće plate, one odlaze. Da li je to glavni razlog?
Dejan Šoškić: Mislim da nije. Ja sam nedavno i javno odgovorio na takvu tvrdnju. Moje mišljenje je da mi prenaglašavamo značaj niskih plata kad govorimo o privlačenju stranih investicija. Jer da su samo niske zarade ključne za privlačenje investicija bili bi otklonjeni dispariteti u privrednom razvoju između severne i južne Italije ili između zapadog i istočnog dela Nemačke.
Niko ne bi investirao u razvijene zemlje poput SAD. Mnogo je važnije kakav je ukupni poslovni ambijent. Recimo, ako neko želi da investira u visoku tehnologiju, on zna gde treba da ide. Ide na područja gde takve firme već postoje, gde je moguće da se prave sinergijski efekti koji su za tu vrstu biznisa potrebni. Plate i njihov nivo nisu nebitni, ali to ni izbliza nije odlučujuće. Mnogo su važniji kompetentnost državnih institucija i odsustvo korupcije. I da tržišni procesi funkcionišu bez ikakvih privilegija. A to na Balkanu vrlo često nije slučaj gde su pojedine kompanije vrlo često u sprezi sa vladajućom političkim garniturama.
Ako region i Srbija strategiju privlačenja stranih investicija baziraju na subvencijama, onda dolaze investitori kojima su subvencije bitne, a to u dugoročnom smislu nije interes ni Srbije, ni regiona. Takvi investitori nisu skloni da dugoročno ostanu u zemlji u koju su došli. Pogotovo ako im izgradite i fabričke hale, pa ih oni rentiraju pod povoljnim uslovima. To im olakšava preseljenje na druga područja koja im ponude povoljnije uslove od Srbije.
Omer Karabeg: Mislite li da će još neke kompanije, koje su dobile subvencije, slediti primer Geoksa i otići iz Srbije jer im se više ne isplati?
Vladimir Gligorov: Ako firma šije košulje, onda će ona u Srbiju doneti šivaće mašine i ostaće dokle joj se to isplati. Ona će otići tamo gde je jefitnija radna snaga onog trenutka kada više ne bude primala subvencije. Kad je reč o firmama koje su spremne da ulože ozbiljan kapital, koje nameravaju da prave neki proizvod ili deo tog prozvoda, za njih je glavni problem tržiste. Srpsko tržište je malo, tržište oko Srbije još manje, sve je rascepkano i loše funkcioniše. Zbog toga se strane investicije u Srbiji uglavnom svode na doradu i rad za nadnicu ili na ulaganja u rudna bogatstva gde im je glavna subvencija to što ne moraju da vode računa o ekologiji i zdravlju stanovništva.
Dejan Šoškić: Kad govorimo o tome zašto je otišao Geoks, ne treba izgubiti iz vida da Srbija vodi politiku jakog, mnogi kažu precenjenog dinara, i da rast plata nije u skladu sa rastom produktivnosti. U takvoj situaciji izvoznici postaju manje konkurentni, pa im se smanjuje profit. To je sigurno pogodilo Geoks, a pogađa i mnoge druge strane firme koje na sličan način posluju u Srbiji.
Nemoguća računica
Omer Karabeg: Ministarstvo privrede Srbije tvrdi da se novac dat za subvencije vrati za 16 meseci i to četiri puta uvećan. Da li je to moguće?
Dejan Šoškić: Moram da kažem da nisam video nikakvu detaljniju elaboraciju te tvrdnje, niti neku jasnu računicu. Po mom mišljenju to je preterano, da ne kažem nemoguće. Voleo bih da čujem više od onih koji tako nešto tvrde. Na koji način se to vraća ? Da li je reč o novcu koji su subvencionisane firme vratile u budžet kroz poreze i doprinose? Pri tome treba imati u vidu da su neki od stranih investitora dobili ne samo subvencije nego i poreske olakšice. Čini mi se da ta tvrdnja Ministarstva privrede spada u priče koje često čujemo od predstavnika vlasti.
Takva je i priča o snažnom rastu zaposlenosti u vreme privredne stagnacije. O tome je vođena i polemika između akademika Pavla Petrovića i direktora Republičkog zavoda za statistiku. Vlast se, recimo, hvalila da imamo trgovinski suficit, pa se onda ispostavilo da se radi samo o jednom mesecu. To je zloupotreba podataka i njihovo plasiranje u javnost zarad afirmacije vlasti.
Vladimir Gligorov: Ne znam da li je moguće to što tvrdi Ministarstvo privrede. Onda se postavlja pitanje zašto ste davali subvenciju? Ukoliko je to do te mere dobar posao - nejasno je zašto ga je trebalo subvencionisati. U principu, ako država koja ima relativno rđav status kao destinacija za ulaganje želi da privuče privatnog stranog ulagača, ona može delimično da preuzme njegove finansijske rizike. Ako je investicija uspešna, taj novac će se vratiti.
Međutim, ukoliko subvencionišete investitora tako da mu pokrivate troškove, onda je potpuno nejasno kako će on taj novac da vrati i to četiri puta uvećan. Nije jasno ni kako će da vrati i ono što je dobio kao subvenciju. Tako da mi je taj račun nejasan. Ali s obzirom da su izjave te vrste, koje dolaze iz srpske vlade i od predsednika Vučića, u najmanju neinformativne, ne bih tome pridavao prevelik značaj.
Omer Karabeg: Ugovori koje vlada potpisuje sa stranim firmama, kojima se pored ostalog određuje i visina subvencija, prave se mimo očiju javnosti. Ti ugovori su tajni. Da li je to u redu s obzirom da se radi o novcu građana? A tajni ugovori otvaraju i prostor za korupciju.
Dejan Šoškić: Mislim da to nije u redu. Kad se troši novac poreskih obveznika, vrlo je važno da postoji transparentnost, da svako ko želi, a posebno novinari, imaju mogućnost uvida u te ugovore. Možda bi neki delovi, čije bi objavljivanje moglo da nanese štetu stranom investitoru, mogli da budu tajni, ali to bi moralo da bude izuzetak, a ne pravilo. Svaki ugovor koji država sklapa sa inostranim kompanijama gde se troši novac građana, morao bi da bude transparentan.
Svemogući vođa
Vladimir Gligorov: U Srbiji je čest slučaj da država u direktoj pogodbi daje nekome da gradi put. To je besmisleno jer mnogi mogu da grade puteve i država bi sigurno dobila bolju cenu ako bi postojala konkurencija. Država ne može u direktim nagodbama da troši pare poreskih obveznika, a da građanin o tome ništa ne zna. Verujem da je to i protivzakonito, a s ekonomske tačke gledišta to nema smisla. Pretpostavljam da je to slučaj sa Južnim tokom i sličnim ugovorima koji se prave između država.
U Srbiji je problem što u stvari jedan čovek ugovara sve te poslove. To je onda politička stvar. U pitanju je izgradnja kulta vođe koji sve to može da sredi i dogovori preko svojih veza. Dosta ljudi u Srbiji misli da je to način na koji ceo svet funkcioniše. Tako da je to u izvesnom smislu u skladu sa javnim mnjenjem. Svi ti ugovori su tajni jer ni jedna ni druga strana ne žele da se oni objave. Naravno da onda u značajnom broju stranih ulaganja ima i pranja novca, a i nagrada za diskrecionu moć. Nema mnogo smisla da imate diskrecionu moć, a da vam to ne donosi neku korist.
Omer Karabeg: Predsednik Vučić najavljuje dolazak svih stranih investitora. On otvara i sve fabrike tih investitora. Da li narod misli da on sve to ugovara i da je dolazak stranih investitora isključivo njegova zasluga?
Dejan Šoškić: Pretpostavljam da je ambicija garniture na vlasti u Srbiji da takvu percepciju kreira kod građana. Pri čemu trebamo biti svesni da građani vrlo često nikada u životu nisu pročitali ustav zemlje, niti znaju šta su nadležnosti pojedinih organa vlasti. A u Srbiji se svakodnevno i flagrantno krše i ustav i zakoni koji određuju ingerencije organa vlasti. To je žalosna realnost u kojoj živimo. Mislim da se poslednjih godina to uvećava i da jača autoritarna politička struktura. Ne verujem, međutim, da Srbija može unedogled da živi u takvom ambijentu i da će pre ili kasnije većini ljudi postati jasno o čemu se tu zapravo radi.
Omer Karabeg: Vučić kaže da je politika subvencija jedina moguća politika. On poručuje - fabrike, fabrike, fabrike i industrijalizacija zemlje. Znači, ta politika će se nastaviti. Da li je to dobro za Srbiju? Koliko se ta politika do sada isplatila?
Vladimir Gligorov: Ako gledate zbirni privredni uspeh od 2012. ili od 2014, rezultat je relativno mali. Pretpostavljam da je za Vučića i Srpsku naprednu stranku to jedina politika sve dok ne moraju da poštuju pravila Evropske unije. Slično je i sa njihovom međunarodnom politikom.
Dejan Šoškić: Ja mislim da je to pogrešna politika i da se tim novcem moglo uraditi mnogo više u pravcu podizanja kvaliteta poslovnog i obrazovnog sistema u Srbiji što bi bitno unapredilo poziciju Srbije na međunarodnom tržištu privlačenja stranih investicija.
Treba, međutim, imati u vidu da zemlje, koje ne mogu da obezbede kvalitetan poslovni ambijent, moraju da koriste druge mehanizme. Jedan od tih mehanizama su i subvencije - plaćate strane investititore da dođu u vašu zemlju i otvaraju fabrike. To je potpuni paradoks, posebno za zemlje u tranziciji poput Srbije koje su izašle iz sistema koji je vrlo često podrazumevao državno subvencioniranje.
Naravno, moglo bi se postaviti i pitanje da li se subvencijama daje nefer prednost pojedinim stranim investitorima i koliko je to u skaldu sa principima Svetske trgovinske organizacije. Sve u svemu, mislim da je to loša i skupa mera koja govori da je u Srbiji poslovni ambijent loš, da su institucije slabe i da radna snaga nije obrazovana. Da je drugačije, stranim investitorima ne bi trebale nikakave subvencije. Za sve zemlje, koje su imale dinamičan privredni rast, ključne su bile domaće investicije. A kod nas su te investicije na vrlo niskom nivou.