Kultura se tretira kao mizanscen političkog marketinga. U tom smislu je kulturni obrazac nešto što treba da bude potvrda političke agende, rekao je za rubriku Zašto? Radija Slobodna Evropa (RSE) Zoran Pantelić, umjetnik i direktor Centra za nove medije – kuda.org iz Novog Sada koji je 2011. godine bio jedna od organizacija osnivača asocijacije Nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS).
Pantelić je za RSE odgovorio na pitanje – Zašto Srbija 10 godina čeka na strategiju razvoja kulture? rekavši: „Činjenica da se na taj dokument toliko dugo 'čeka', postavlja pitanje da li je ta čekaonica pravi život ili (postoji) nešto nakon izlaska iz te čekaonice neki vektor, neki pravac kretanja ili nešto čemu stremi ta zajednica ili društvo.“, s obzirom na to da je Vlada Srbije 13. februara usvojila prijedlog strategije a da su iz asocijacije NKSS-a već ranije za RSE rekli da se radi o istom dokumentu koji je bio predmet javne rasprave 2017., ali da tri godine taj dokument nije bio dostupan javnosti jer je bio vraćen na doradu.
„Mi se suočavamo zapravo sa problemom nikad izvršene prave revizije onoga što se desilo u '90-im. I, iz tog razloga se ova zajednica i dalje nalazi u kategoriji pijanog broda – nekih zaustavljenih, nikad raščlanjenih društveno-političkih pojava“, rekao je Pantelić za RSE govoreći o zainteresovanosti ljudi koji su uključeni u direktnu umjetničku produkciju za utvrđivanjem strukture i potencijalnih mogućnosti i kompatibilnosti njihove poslovne i životne sfere sa utvrđenim pravcima u zajednici u kojoj žive - odnosno strateškim planiranjem sektora kulture.
„To je ta dihotomija koja se tu stalno razvija.“ pojasnio je Pantelić pozicije nezavisne scene u odnosu na usvojeni prijedlog strategije za razvoj kulture, govoreći i o desetogidišnjoj projekciji koju predviđa strategija, ali i o tome kako mladi ljudi doživljavaju kulturu i umjetnost i kako se danas kultura u predviđenim kulturnim politikama u Srbiji svodi na "na osvrt istorijskog identiteta a malo toga ima usmereno ili prepoznato šta bi mogao da bude pravac prema budućnosti".
RSE: Govori se o dokumentu koji je već bio predmet javne rasprave 2017.
Pantelić: Napravljena je ta pauza od neke tri godine. Znači, 2017. godine je rađena jedna javna debata u kojoj je bilo puno analize i puno povratnih reakcija u kojima smo utvrdili gomilu nejasnih i vrlo tradicionalnih i za nas vrlo konzervativnih pogleda na ideju kulture jedne zajednice.
Da bi se nakon toga to nekako zaustavilo, ućutalo i sada, evo svi smo na neki način malo iznenađeni jer smo sada shvatili da dolazi do usvajanja nekog dokumenta u kojem praktično niko nije participirao.
Pominju se razna tela koja su bila konsultovana a da pri tome se potpuno netransparentno manipuliše i tim nacionalnim savetom, kojem je u međuvremenu prestao mandat. Pa onda neka strana tela, pa neki konsultanti i sve tako nekako maglovito, tako da u suštini, s pravom, svako ko živi i radi u Srbiji, zapravo shvata da nešto nije u redu.
Mi smo kao asocijacija Nezavisne kulturne scene Srbije shvatili da je nužno izaći u javnost i napomenuti da takav oblik ustanovljenja nečeg što treba da bude neka paradigmatična osnova za neki dalji pravac u budućnosti nije zasnovan na nekom iole demokratskom principu - ako smo mi nešto što se zove republika.
RSE: Kakav pravac zacrtava ova novopredložena strategija za razvoj kulture? Ona predviđa period od 2020. do 2029...
Pantelić: Ono što sam uspeo da vidim, pošto na sajtu Ministarstva (kulture) još uvek nije postavljena, ali smo zapravo shvatili da je to neka kombinacija teksta koji je bio kritikovan i koji je bio u velikoj meri korigovan 2017. godine.
Ovo je sada neka prekomponovana struktura, manje-više, istih tih načela a to je suština nekih regulativa koje bi trebalo da budu okvir strateškog redara – kako se neka kulturna matrica mora negovati ili raditi itd.
Sama činjenica da se tako utvrđuje - kao kontrolni organ - jedna strategija je već retro pogled, kao neka 19-vekovna ideja.
I, već jezik koji se upotrebljava – ima jako puno aspekata koji bi mogli biti kritikovani – ali suštinski mislim da se vraćamo na tu političku paradigmu 90-ih gde se zapravo društvo nije opredelilo za budućnost.
Tu se uglavnom kategorije kulture svode najviše na osvrt istorijskog identiteta a malo toga ima usmereno ili prepoznato šta bi mogao da bude pravac prema budućnosti.
A pošto su ovo strategije koje se tiču perioda koji tek predstoji, u tom smislu razvijaju jednu paradoksalnu dihotomiju.
RSE: Kako opisati kulturnu cenu u Srbiji danas? Kako se određuju nezavisna i mejnstrim kulturna scena u Srbiji?
Pantelić: Kulturna scena je vrlo širok pojam. Ja sam kao umetnik i kao naša organizacija koja je u polju nezavisne kulture smo vrlo aktivni (Centar za nove medije_kuda.org) i agilni samo u jednoj sferi – pre svega u umetničkoj produkciji i u sferi savremenog stvaralaštva dok je čitav taj dijapazon kulture prožet pre svega jakom dominacijom Srpske pravoslavne crkve (SPC), zatim stalnim pokušajima i revizijom uloge istorije kroz građenje kulturnog identiteta u čitavom regionu.
U tom smislu, kultura kao nešto što bi trebalo da bude dimenzija oblikovanja društva ima jednu retrogradnu poziciju.
MI se suočavamo, a to se naravno reflektuje i kroz sve druge nivoe kulturnih politika koje mi pratimo i na neki način pokušavamo da kroz javni dijalog korigujemo i usmeravamo u pravcu transparentnog korišćenja poreskog novca, načina kako se organizuju konkursi, načina kako se utvrđuju komisije koje će utvrditi pravilno ili da kažem pravično trošenje poreskog novca kroz te komisijske poslove, način i procenat onoga što je uloženo u savremeno stvaralaštvo i nešto što može da doprinese artikulaciji budućih koraka u zajednici u odnosu na očuvanje ili prezervaciju i očuvanje nekih aksioma koji stoje duboko utemeljeni samo u jednoj mitskoj, religijskoj ideji tvorevine kakva je Srbija.
RSE: Nezavisna scena ima dosta dobru regionalnu saradnju, prvenstveno jer ne postoji jezička barijera i mnogi se slažu da se o prostoru bivše Jugoslavije i dalje može govoriti kao o jedinstvenom kulturnom prostoru. Kako bi ovakvo profilisanje strategije za razvoj kulture koja se bazira na nacionalnim i religijskim identitetima uticalo na tu dobru regionalnu saradnju nezavisnih scena?
Pantelić: Nezavisna scena Srbije je jedna platforma organizacija koje već dugi niz godina deluju u tom polju. Mi po prirodi stvari, s obzirom na karakter onoga čime se bavimo da sarađujemo, pogotovo sa ljudima sa prostora ex-YU s obzirom da ne postoji jezička barijera – te stvari su onda i ubrzane i olakšane i u organizacionom i u sadržinskom smislu da se razvijaju zajednički programi.
Postoji dobar deo članica nezavisne kulturne scene Srbije koje su u vrlo intenzivnim komunikacijama sa raznim organizacijama i mrežama po regionu što u dobroj meri doprinosi da to osvežava njihov duh i njihov elan da još uvek rade.
Jer, moramo biti svesni toga da način finansiranja i upravo odnos savremene produkcije u Srbiji je u stalnoj krizi stalnim smanjenjem doprinosa gde se velik broj organizacija i ugasio u poslednjih deset godina, tako da mi primećujemo i neku vrstu stagnacije.
Koliko se biološki pojavi neka nova generacijska energija toliko se i velik broj organizacija iz tog polja i gasi. Ali je u velikoj meri i velika pomoć upravo umrežavanje i saradnička platforma sa organizacijama iz tog polja sa organizacijama iz regiona.
RSE: Kako društvo onakvo kakvo je u ovom trenutku u Srbiji uči mlade o doživljaju kulture, njenim potencijalima, anticipatornim, afirmativnim, transformativnim pa i revolucionarnim karakteristikama?
Pantelić: Tu je suštinsko pitanje šta kultura i umetnost predstavljaju u jednoj zajednici. Jer sa jedne strane, to nije vakuum i to nije status quo nečeg što je zamrznuto i predstavlja jednu mitsku vrednost nečega čemu treba da se poklone i sa čim treba da se identifikuju svi u zajednici.
Umetnost, kao i jezik, to se stalno menja. To je jedan konsenzus živih ljudi koji tu tvorevinu zapravo izgrađuju svojim interesima, potrebama itd.
Umetnost je definitvno prostor koji je mesto inovacija. I kroz tu inovaciju se zapravo kreira ta iskra koja može da doprinese promeni i društvenih relacija nečega što se može preneti u druge sfere zajednice.
Ali kada se saberu svi aspekti i kontekst trenutnog stanja ekonomije i stanja u Srbiji i regionu, mi shvatamo zapravo da ta tako nevina i jasna ideja umetnosti nema svoju putanju da živi ako je sputana sa tako puno barijera.
- Koliko građani Srbije plaćaju Dvorski kompleks?
- Subotica: U toku rušenje jednog od simbola grada - Zelene fontane
U tom smislu ja mislim da nova generacija mladih ljudi ne vidi u tome budućnost. Prosto nemaju osećaj da je upravo to polje, i strpljenje koje treba da imaju, to polje iz kojeg bi iznikla ta iskra koja će da izmeni prostor u kojem žive.
Mislim da je društvo i globalno trenutno u velikoj transformaciji i da se shvati uloga kulture i umetnosti i da se kultura u poslednjih, pogotovo 15 godina, na svim nivoima tretira kao jedan mizanscen političkog marketinga. U tom smislu je kulturni obrazac nešto što treba da bude potvrda političke agende. Što je u potpunoj suprotnosti s onim što umetnost treba da bude jer ona je upravo taj avangardni jahač koji vrši jednu korekciju i stalno iskoračuje i stalno pokušava da pronađe neke nove iskorake za promenu stanja.
Snaga volje ljudi koji su u tom polju da budu jedna vrsta i inicijalnog i stvaralačkog korektiva mogu da doprinesu da se u zajednici živi bolje. Ali ako to politički mejnstrim zaustavi, u ovim našim okolnostima to se reflektuje kroz nefinansiranje ili zaustavljanje mogućnosti razvoja takvog sektora, onda to isto implicira određenu odluku. Ona ne mora da bude zapisana u nekakvoj strategiji ali sama činjenica da to izostaje, iz toga mogu da se donesu određeni zaključci.
Izostankom čitavog tog spektra ukazuje se na to da se tome ne pridaje važnost niti da se u to veruje. Tu mislim da je ta dramaturška situacija trpnog stanja u kojem smo se zatekli.
