U specijalu Radija Slobodna Evropa "100 godina Jugoslavije" analiziramo put od jugoslovenske ideje, preko Kraljevine SHS, nastanka i nestanka dve Jugoslavije do jugonostalgije. Za specijal govore akteri događaja koji su doveli do raspada poslednje Jugoslavije, eminentni istoričari, sociolozi i književnici.

Osuđena na propast i pre nego što je stvorena

Ideja jugoslovenstva se rađa u 19. veku u vreme buđenja nacija, a Balkan je većim delom bio podeljen između austrougarske i otomanske imperije. Iako na početku Prvog svetskog rata i Srbija i Jugoslovenski odbor proklamuju kao cilj ujedinjenje Južnih Slovena, mnogo je prepreka. Najpre, nesuglasice oko karaktera nove države - unitarna ili federalna. Ujedinjenje je opterećivala i činjenica da su budući Jugosloveni ratovali na različitim stranama, jer su Hrvati, Slovenci i prekodrinski Srbi bili mobilisani u austrougarskoj armiji koja je napadala Srbiju. Stoga mnogi smatraju da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila osuđena na propast i pre nego što je stvorena.

Zemlja bez nacije

Antropolog iz Ljubljane Božidar Jezernik ističe za RSE da je od samog početka trebalo stvarati Jugoslovene, po ugledu na izjavu Masima d'Azelja na prvom zasedanju italijanskog parlamenta: "Stvorili smo Italiju, sad još treba stvoriti Italijane". Međutim, Beograd je izbegao jugoslovensko ime na početku da bi se prikrio unitaristički karakter države, a ni hrvatske i slovenačke elite nisu želele da ga prihvate. Umesto toga, potenciralo se da su Srbi, Hrvati i Slovenci "troimeni narod", "tri plemena istog naroda" ili "detelina sa tri lista". Kako je hrvatski političar Ante Trumbić rekao prestolonasledniku Aleksandru: "Jugoslavija je ogrtač, a nacija košulja".

Kako su komunisti postali nacionalisti

Nesuglasice među komunistima, i to na nacionalnoj osnovi, počele su još za vreme rata, uključujući i oko statusa BiH. Na Brionskom plenumu 1966. je smenjen Aleksandar Ranković kao lider dogmatske struje. Međutim, nekoliko godina kasnije, Tito smenjuje partijska rukovodstva u Srbiji i Hrvatskoj koja su tražila dublje reforme.

Mnogi smatraju da je samo Tito sa neupitnom liderskom ulogom mogao da drži na okupu tako složenu zajednicu kao što je Jugoslavija. S druge strane, njegova neprikosnovena moć bila je prepreka neophodnim demokratskim promenama čime bi se lakše harmonizovali protivrečni interesi. Zbog toga je istoričarka Sabrina Ramet pomalo sarkastično zaključila da je “najveća Titova greška što je umro”.

Da li je Milošević prvi shvatio da je Tito 'umro'?

Nakon Titove smrti, kriza u Jugoslaviji se ubrzava jer je nestalo vezivnog tkiva koje je kako tako održavalo na okupu različite narode.

To je bilo plodno tle za jačanje nacionalizma, jer se republička komunistička rukovodstva nisu ponašala kao delovi jedinstvenog komunističkog pokreta, već zastupnici interesa svojih nacija i federalnih jedinica, koje su sve više funkcionisale kao države u državi.

Jugoslavija se raspala i rato u brutalnom ratu. Skoro dve i po decenije kasnije, građani na ovim prostorima i dalje osećaju posledice i nestanka zajedničke države i oružanih sukoba. Da paradoks bude veći, nijedan nacionalni spor zbog kojeg je izbila jugoslovenska kriza i dan danas nije rešen.Stoga ratovi iz 1990-ih nisu završeni, makar u retoričkom smislu. Nije okončan ni Drugi svetski rat, što pokazuje žestina rasprave oko Jasenovca, pa čak ni Prvi svetski rat, jer i dalje traje polemika ko je šta uneo i sa kakvim motivima je ušao u zajedničku državu.

Na Balkanu nije završen ni Prvi svetski rat

Jugoslavija se raspala i rato u brutalnom ratu. Skoro dve i po decenije kasnije, građani na ovim prostorima i dalje osećaju posledice i nestanka zajedničke države i oružanih sukoba. Da paradoks bude veći, nijedan nacionalni spor zbog kojeg je izbila jugoslovenska kriza i dan danas nije rešen.Stoga ratovi iz 1990-ih nisu završeni, makar u retoričkom smislu. Nije okončan ni Drugi svetski rat, što pokazuje žestina rasprave oko Jasenovca, pa čak ni Prvi svetski rat, jer i dalje traje polemika ko je šta uneo i sa kakvim motivima je ušao u zajedničku državu.