Satirična komedija "Prosjačka opera" koju su na temu Johna Gaya adaptirali umjetnici iz Srbije - režiser Kokan Mladenović i dramaturginja Kornélia Góli, u Sarajevu će u subotu (7. novembar) biti premijerno izvedena. Rađena u produkciji Narodnog pozorišta Sarajevo, predstava je - prema riječima uprave ove teatarske kuće - dugo očekivani projekat koji će, bez sumnje, ostaviti upečatljiv utisak na ovdašnju publiku.
Tekst "Prosjačke opere", iako napisan 1728. godine kao kritika vlade Roberta Walpolea, inače najkorumpiranije vlade u historiji Engleske, univerzalan je i kao takav blizak narodima Balkana.
U intervjuu za RSE Kokan Mladenović govori, između ostalog, da država koju Gay opisuje u 18. vijeku "do te mere liči na zemlje u kojima mi živimo da, prosto, traži da bude kazano sa scene."
RSE: Šta Vas je motivisalo da predstavu postavite baš na scenu sarajevskog Narodnog pozorišta?
Mladenović: Pre svega želja da kroz jedan teatar, a uz to i nacionalni teatar, progovorimo o devijacijama našeg vremena, a ovo što se tiče Narodnog pozorišta Sarajevo mislim da je hrabar i pametan potez. Svi mi na ovim prostorima glorifikujemo nacionalne teatre i pretvaramo ih u neke bastione postromantičarskog zamišljanja nacionalnog teatra. Mi smo tu da slavimo naše narode sa svim njihovim problemima i devijacijama, da naše istorije pokazujemo većima nego što objektivno jesu, a u nekim modernim zemljama nacionalni teatri su upravo najmudriji, kritički nastrojeni prema svom društvu i svom narodu, te služe kao društveni korektiv sopstvenog naroda i njegovih problema. Služe da vode napred i da ukazuju na probleme, a ne da slave jedan narod.
U to ime je "Prosjačka opera" Johna Gaya idealan odabir da nacionalni teatar pokaže svoju pamet i dostojanstvo, da pokaže da vrlo jasno ume da sagleda probleme društva u kojem živi. "Prosjačka opera" je napisana 1728. godine. Mi smo je reinterpretirali na sličan način kao što je Bertolt Brecht 200 godina nakon toga napisao svoju čak čuveniju verziju od originala.
Pokušaćemo da vidimo šta je od tog materijala i danas aktuelno. U osnovnom materijalu John Gay govori o univerzalnoj povezanosti političkih elita, izvršne vlasti, sudstva i policije, te stepena visokog kriminala – tako da je to jedna te ista dobro umrežena ekipa koja služi za izrabljivanje i uništavanje običnog malog čoveka. U njegovoj državi, dakle on govori o Engleskoj 1728. godine, nema morala, postoje zakoni koji se primenjuju isključivo na sirotinji, ali i da su novac i interes jedini okvir tog poznatog sveta. To do te mere liči na zemlje u kojima mi živimo da, prosto, traži da bude kazano sa scene.
Ako sam na nešto ponosan što se ove predstave tiče - to je što smo progovorili sa scene ne samo kao bića od umetnosti jer se veština izvođača itekako vidi, nego kao građani, kao osvešćeni ljudi koji se bave jednom nekada valjanom i čestitom profesijom koja nije samo tu da zabavlja narod, nego je tu da ima jednu tribunsku, važnu funkciju mogućeg vesnika promena ili nekog ko može da promeni svet.
RSE: Maločas ste na konferenciji za novinare rekli da ste predstavu "Prosjačka opera" postavili u rekordnom roku – za 45 dana uprkos njenoj težini kako za glumce, tako i za sve ljude koji se brinu iza i ispred scene. Kako biste ocijenili dosadašnji rad sa glumačkim ansamblom Narodnog pozorišta Sarajevo?
Mladenović: Nova uprava Narodnog pozorišta Sarajevo je pokazala ogromne ambicije, ali i želju da se u ovom projektu angažuju, pre svega, glumci nacionalnog teatra bez gostiju, da se suočimo sa tim koje su realne moći tog ansambla i, ono što mi je posebno drago, što je uprava Pozorišta obnovila zvaničnu saradnju sa sarajevskom Akademijom scenskih umetnosti i četovoro dragih, mladih studenata kao dodatno lepo pojačanje učestvuje u predstavi. Mislim da je ovo za sve nas bio veliki ispit trenutnih moći, a te moći su značajne. Taj, kako mi zovemo, "rekordni rok" jeste za naše prostore nešto što je neuobičajeno, ali se tako radi svuda u svetu jer su pozorišta jako dinamična i počivaju upravo na onim ljudima koji imaju dovoljno intelektualne snage, dovoljno profesionalne veštine i fizičke sposobnosti da opsluže najzahtevnije predstave. Ovo jeste bio težak proces, ali sam ubeđen da će sarajevska publika na premijeri i reprizi ove predstave videti moćan i uigran ansambl. Taj ogromni trud, da se napravi jedna značajna predstava, je vidljiv u svakom segmentu ovog komada.
RSE: Koliko se tematika ove predstave može primijeniti na društva Balkana?
Mladenović: Mi smo godinama posvađani zbog politike i nacija, a u stvari smo identični po devijacijama, problemima, živimo u estradizovanim društvima uništenih vrednosti, naše političke elite su odrođene od sopstvenog naroda, a jako bliske između sebe. Ne postoji bolji suživot i razumevanje nego što je razumevanje među bošnjačkim, srpskim, hrvatskim i ostalim nacionalistima. Njima je odlično. Oni, prosto, plašeći narode onima drugima, uživaju ogromne privilegije i manipulišu čitavim narodima. Međutim, ono što kriju od nas je da narod neverovatno teško živi, da je na ovim našim prostorima previše sirotinje, da je izvršena jedna divlja tranzicija kapitala i da oni koji čine dno društvene piramide iznova nisu dobili ništa.
Verujem da su naši narodi mnogo bliži na nivou obličnih ljudi nego što su to sa sopstvenim političkim elitama. Te elite rade isključivo za svoj interes. Njih ne zanima dugoročna sudbina nekog naroda, već ih zanima samo lična korist – šta mogu za svoga mandata da urade za sebe. Oni nemaju nikakvu kulturnu politiku, nikakvu svest o značaju obrazovanja i kulture za sudbinu naroda, i mi smo osuđeni da sa njima živimo. Upravo ova predstava pokazuje da mi imamo svoje pravo da na sav glas govorimo i o političkoj eliti koja je sve - samo ne elita.
RSE: Da li je moguće postavljati predstave u pozorišta dok te vladajuće političke elite kroje politiku i teatarskih kuća?
Mladenović: Mislim da je pitanje slobode stvar ličnog izbora. Ne postoji ograničena sloboda. Svi smo mi vlasnici svoje apsolutne slobode i prava da na sav glas kažemo ono što nas se jako tiče. Problem je što mi dozvoljavamo sebi da ograničimo slobodu i da sami sebe cenzurišemo da bi se dodvorili nekome ili nekim vlastima. Ali, sloboda je uvijek apsolutna i od našeg kukavičluka, ličnog i umetničkog, zavisi hoćemo li pristati na ograničenje slobode.
