Dramska spisateljica Biljana Srbljanović u intervjuu za RSE kaže, između ostalog, da je pitanje pola, nažalost, još uvek ograničavajuće za uspeh u profesiji u svakom društvu, čak i najrazvijenijem. Sa ovom autorkom razgovaramo nakon što joj je uručena Povelja za građansku hrabrost "Dragoljub Stošić".
"Čak i u najrazvijenijim društvima, poput anglo-saksonskih, i dalje postoji taj stakleni plafon gde žene dođu donekle, ali dalje ne mogu da prođu i one koje prolaze, pogotovo na toj nekoj javnoj sceni ili u politici, ili čak i u Akademiji, u nauci i tako dalje su stvarno vrlo retke.
Kod nas mislim da je još mnogo gora situacija zato što postoji neki odnos samih žena prema sopstvenim pravima koji je dosta unižavajući i koji je na nižem nivou nego što je bio čak onih posleratnih godina kada je bio neki bum u emancipaciji žene u čitavoj bivšoj Jugoslaviji", kaže Biljana Srbljanović odgovarajući na pitanje koliko je pol ograničavajući faktor za uspeh u profesiji, u društvu kakvo je u Srbiji.
"I čini mi se da sad postoji taj neki povratak patrijarhalnom sistemu u kome se podrazumeva da žena manje radi, manje zarađuje ili ne radi, da je žena na neki način stožer porodice i da je to jedina stvar u kojoj treba, kako se to kaže podobno, da se ostvari a sa druge strane je tretirana kao besplatna radna snaga i ukoliko se tome suprostavi na bilo koji način onda ima najgore mizogene uvrede, pogotovo to važi za žene na javnoj sceni.
Čini mi se da čak, pogledajte i u političkom životu, vi imate ministarke koje su odlučile da se nametnu javnosti u nekim svojim fotošopirano glamuroznim izdanjima pa mi gledamo minstarke na naslovnim stranama u večernjim haljinama koje dokazuju da moraju da ustanu u 5 ujutru jer se feniraju i stavljaju veštačke trepavice kao da je to posao žene političarke a ne da najnormalnije radi i obavlja sve svoje poslove kao i pripadnici suprotnog pola", zaključuje Srbljanović.
RSE: Koliko ste na svojoj koži osetili jedno takvo ponašanje, takvu praksu?
Srbljanović: Meni je teško da pričam sama o sebi, ali mislim da sam veoma često bila diskfalifikovana na nekoliko tih rodnih planova, pre svega kao žena koja nije majka jer se u Srbiji i dalje podrazumeva da, ako nemate biološko dete, vi ne možete da budete majka i sa druge strane uvek sam gledana ili sam veoma često gledana kroz moje bračne partnere, kroz moje životne odluke koje se tiču isključivo mog privatnog života, kroz moj zdravstveni karton, kroz u poslednjih nekoliko godina moje godište i tako dalje.
Dok sam bila mlađa obično su se pripisivale one uobičajene diskvalifikacije mizogenog tipa, tipa histerična kao lutajuća materica histerija. Onog momenta kada se pobunite protiv nečega u društvu kao žena niste dovoljno ženstveni, niste dama i tako dalje. A onda sa druge strane kada pređete četrdeset godina postajete baba, nerotkinja, hedonistkinja i tako dalje.
Mislim da su to sve stvari koje su meni mnogo lakše da ja sama podnesem jer znam koliko je to nisko, a sa druge strane imam i mogućnosti da se tome suprostavim. Mislim da je mnogo teže tzv. anonimnim ženama koje se suočavaju sa tim istim stvarima, koje su prezrene zbog toga što imaju karijeru, ili zbog toga što se trude da nešto urade u svom životu, ili zbog toga što su donele odluke, ili jednostavno ne mogu da imaju decu.
RSE: Čini se da u javnom diskursu postoji jedna vrsta odbojnosti prema feminizmu. Zbog čega je to tako?
Srbljanović: Iz razloga neobrazovanja. Kod nas i dalje postoji neka ideja da su feministkinje neke žene koje pale brushaltere i ne idu kod kozmetičara. Ima i žena koje pale brushaltere i ne idu kod kozmetičara i to je apsolutno njihovo ljudsko pravo, ali mislim da se o feminizmu jako malo zna. I ono što te nove generacije, pre svega žena, kritikujući feministički pokret ne mogu da shvate je da su njihove majke bile feministkinje a da to nisu ni imale potrebu da dokazuju.
U vreme kada sam ja bila dete nije se postavljalo pitanje da li moja majka treba da radi, da li želi i hoće da radi i da li joj je mesto u kući. Danas se to pitanje, 40 godina kasnije, itekako postavlja i imate neki povratak na to predmoderno stanje koje je bilo pre tog emancipatorskog poktreta koji je doneo period 60-ih i 70-ih godina u buvšoj Jugoslaviji.
Feminizam nema nikakve veze sa odbojnošću, čak neko može i da izabere radiklani feminizam, kao što sam rekla i to paljenje brushaltera, ali sada kad već prisustvujemo trećem i četvrtom talasu seks-pozitivnog feminizma meni visok stupanj neobrazovanja samo govori o čoveku koji može da kaže ja nisam feministkinja jer su to ružne brkate žene. Evo, ja sam feministkinja i ako odlučim da budem ružna i brkata imam pravo i na to.
