Bratislav Gašić, ministar odbrane Srbije, tvrdi u izjavi za RSE da su optužbe Fonda za humanitarno pravo o odgovornosti načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića za ratne zločine „orkestrirani napad na Vojsku Srbije“. Ovakav komentar usledio je ubrzo pošto je Fond za humanitarno pravo izneo, kako je navedeno, nesumnjive dokaze da je Diković, kao komandant 37. Motorizovane brigade bio „direktno umešan u ratne zločine na Kosovu.“
Sandra Orlović, direktorka Fonda za humanitarno pravo, na predstavljanju knjige „Dosije: Rudnica“ u Beogradu, generala Ljubišu Dikovića navela je kao odgovornog za zločine u selima Rezala i Staro Čikatovo, kao i za skrivanje tela u masovnoj grobnici Rudnica u Raškoj.
“Istraživali smo kako su stradale osobe čija su tela pronađena u Rudnici, ko su odgovorni za njihovu smrt, i ko je odgovoran za premeštanje tela žrtava i njihovo skrivanje svih ovih petnaest godina. U sva tri pravca istraživanja naišli smo na uverljive dokaze koji samostalno, ili u vezi sa drugim dokazima, ukazuju na nesumnjivu odgovornost ili ulogu pripadnika 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije čiji je komandant u to vreme bio Ljubiša Diković, današnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije.”
Bratislav Gašić, ministar odbrane Srbije, rekao je za RSE da se radi o neosnovanim optužbama.
“U pitanju je orkestriran napad na Vojsku Srbije. Ti smišljeni napadi usmereni su na kaljanje ugleda države i Vojske. Tu se jasno vide namera, pozadina i sve ostalo.”
Povodom optužbi na račun načelnika Generalštaba saopštenjem se oglasilo Ministarstvo odbrane koje je navelo da se radi o smišljenim i neargumentovanim napadima.
„Da se o tome radi utoliko je jasnije jer je reč o istim tvrdnjama koje je Fond za humanitrano pravo javnosti predočavao i 2011. godine. FHP se ponovo poziva na navodna vojna i policijska dokumenta i izjave svedoka pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu, ostajući do danas jedina institucija koja sa navedenim zločinima povezuje generala Ljubišu Dikovića. Zbog takvih optužbi general Diković je 2012. godine podneo tužbu protiv Fonda za humanitarno pravo i Nataše Kandić, a proces je u toku.“
Fond za humanitarno pravo svojevremeno je, kada je direktorka bila Nataša Kandić, optuživao generala Ljubišu Dikovića da je odgovoran za ratne zločine na Kosovu navodeći da je tokom 98. i 99. bio komandant 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, jedinice koja je dejstvovala na području Drenice.
Iz Tužilaštva Srbije za ratne zločine, u čije ime se na promociji knjige “Dosije: Rudnica” obratila Jasna Janković, nisu govorili o potencijalnim osumnjičeima ali su naglasili da su predistražne radnje u toku.
“Radi se na tome da se otkrije kako su tela premeštena u Srbiju i ko je to uradio. To je prioritet. Naravno, radi se i na otkrivanju izvršilaca zločina.”
“Dosije: Rudnica”, kako navode u Fondu, između ostalog pruža uvid u podatke i dokaze o četiri zločina u kojim su učestvovali pripadnici Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije počinjenih u aprilu i maju 99. na Kosovu, u kojima su ubijeni civili, kosovski Albanci, čija su tela ekshumirana iz masovne grobnice u Rudnici 2014, kao i u postupak „asanacije bojišta“ u kom su tela žrtava odneta sa mesta zločina na lokacije u Srbiji gde su skrivana.
Milica Kostić, predstavnica Fonda za humanitarno pravo, rekla je da je Fond, kao ranije Haški tribunal, utvrdio da su zločini u selima Rezala, Staro Čikatovo, Donja Zabela i Gladno Selo, izvršeni na sličan način.
“Prema svedočenju preživelih iz Rezale, ušle su vojska i policija, okupili su albanske meštane u dvorištu jedne kuće u centru sela, žene i decu su proterali za Albaniju, muškarce su u koloni sproveli do lokacije u blizini seoskog groblja i tu su ih streljali. Tela su ostavljena na tom mestu. Sutra su u selo ponovo došli pripadnici srpskih snaga i leševe su pokrili zemljom. Ponovo su došli nakon nekih sedam dana, iskopali ih, utovarili na kamion, i odvezli u pravcu Kosovske Mitrovice.”
Tela stradalih iz ovih sela petnaest godina kasnije otkrivena su u masovnoj grobnici u kamenolomu rudnica kod Raške. U Fondu su naveli da je “Dosije: Rudnica” nastao na osnovu autentičnih vojnih i policijskih dokumenata, koji su bili dostpuni iz baze Haškog tribunala, kao i izjava preživelih zločina, članova porodica žrtava, forenzičkih izveštaja, svedočenja oficira Vojske Jugoslavije i zvaničnika MUP-a pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju.
Nemanja Stepanović, novinar agencije SENSE koji je učestovao u stvaranju knjige „Dosije: Rudnica“, podsetio je da je sud u Hagu ustanovio da je državni vrh devedesetih, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, policijskim funkcionerima Vlajkom Stojiljkovićem i Vlastimirom Đorđevićem, osmislio tajni plan uklanjanja leševa sa Kosova.
„Jedan od dokaza koji je izveden pred Haškim tribunalom bilo je svedočenje Obrada Stevanovića, funkcionera MUP-a i komandanta Posebnih jedinica policije. On je u svom dnevniku zapisao da je na jednom sastanku u maju 99. predsednik Slobodan Milošević rekao ’Nema leša, nema zločina’. U toj rečenici su zapravo sadržani ciljevi i namere te operacije.“
Iskopavanja masovne grobnice Rudnica počela su 23. aprila 2014, na osnovu naredbe Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu. Ona se nalazi nekoliko desetina metara od magistralnog puta, na samoj granici sa Kosovom i prelazom Jarinje, i dvanaest kilometara od Raške, gde se nalazila matična kasarna 37. motorizovane brigade VJ. Iz te grobnice su do oktobra Euleksu predati posmrtni ostaci 53 osobe.
Sandra Orlović pozvala je državne organe da procesuiraju odgovorne.
„Skrivanje tela žrtava zapravo je produženi zločin. To je poslednji čin tih ratnih zločina. On ima za cilj da se počinioci sakriju i izbegnu pravdu.“
Do danas su u Srbiji otkrivene četiri masovne grobnice, na lokacijama Batajnica, Petrovo Selo, Perućac i Rudnica, u kojima je pronađeno oko 900 tela ubijenih kosovskih Albanaca, uglavnom civila. Još 900 Albanaca sa Kosova vodi kao se nestalo.
