Manifestacije povodom sedamdeset godina od operacije "Halijard", na način kako ih je organizovala država Srbija, više su se uklopile u sliku rehabilitacije četništva i samog Dragoljuba Draže Mihailovića, nego li u podsećanje na istorijska zbivanja. Tačnije nedvosmisleno se otišlo u glorifikaciju samog lika Draže Mihailovića. Radi se o akciji koju su četnici na čijem je čelu on bio organizovli 1944. godine, kada je sa improvizovanog aerodroma u selu Pranjani kod Čačka, spašeno 520 američkih avijatičara oborenih iznad tada okupirane Jugoslavije.
Malo se ko obazire na istorijska saznanja koja pokazuju da su u isto vreme kada su učestvovali u spašavanju avijatičara, četnici aktivno sarađivali sa nemačkim okupatorom. Šta više, kako navodi istoričar Milan Radanović, niko se ne obazire ni na indikativna saznanja koja govore da su okupatorske snage znale da se američki avioni spuštaju na određene lokacije u Srbiji.
"To je vrlo indikativna činjenica. Naravno, nije u pitanju nikakva saradnja, ali jednostavno pripadnici četničkog pokreta su kalkulisali. Njima je i te kako bilo stalo da ih zapadni saveznici ne odbace, iako su ih zapravo već odbacili. Onda su pokušavali da se predstave kao navodno antiokupatorski pokret, ali same činjenice o okupaciji i neposrednoj vojnoj saradnji na terenu sa nacističkim okupatorom demantuju da su četnici bili antiokupacioni pokret. Makar u tom trenutku. Makar 1944. godine", ističe Radanović, te dodaje:
"Zapravo još od kraja 1941. godine oni više nisu antiokupatorski pokret. Na širem jugoslovenskom ratištu četnici najaktivnije vojno sarađuju sa nemačkim okupatorom. U tom razdoblju, naročito krajem leta i u jesen 1944. godine, u vreme završnih borbi za oslobođenje Srbije, pa sve do maja 1945. godine, odnosno sve do kraja Drugog svetskog rata."
Unutrašnja složenost samog četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu, problem utvrđivanja komandne nad različitim četničkim grupacijama, u aktuelnom srpskom političkom trenutku skoro potpuno se gubi iz fokusa. Činjenicama mesto ustupaju tumačanja istorije sračunata na rehabilitaciju suštinski duboko nacionalističke ideje četništva. Upravo to je učinio i savetnik predsednika Srbije Oliver Antić kada je na obležavanju godišnjice akcije "Halijard" u samim Pranjanima, taj događaj iskoristio za direktnu glorifikaciju Draže Mihailovića. Ovim rečima:
"Likvidacija đenerala Mihailovića je slika sudbine srpskog naroda koji je zarad trenutnih interesa izložen stradalništvu koja gotovo da nemaju premca u istoriji. Mihailović je pripadao Jugoslaviji. Njegov duh sada pripada svima onima koji su spremni da se bore za slobodu."
Oliver Antić ono što je rekao u Pranjanima na sličan način je izgovorio i kada je u sredu u Domu garde na Topčideru u Beogradu, učestvovao na otvoranju izložbe fotografija koje su ovekovečile akciju spašavanja.
To što su srpske elite većinom poslednjih više od dvadeset godina prigrlile nasleđe četništva iz Drugog svetskog rata, skoro potpuno zanemarujući to što je njihovo povampirenje u ratovima devedesetih imalo katastrofalne posledice, verovatno je upravo danas u Srbiji posebno izraženo.
"Danas na vlasti imamo i predsednika i premijera iz stranaka koje su zapravo razvijale četničku ideologiju tokom osamdesetih i devedesetih. Ne zaboravimo da je predsednik Srbije Tomislav Nikolić četnički vojvoda. Da je tokom rata devedesetih dobio orden četničkog vojvode. Na žalost, ono što najviše zabrinjava, jeste to što su na takvoj ideološkoj osnovi odrasle potpuno nove generacije koje gotovo ništa ne znaju o antifašizmu, o partizanskom pokretu. To zapravo ostavlja trajne posledice", tvrdi Izabela Kisić, sociološkinja i izvršna direktorka u Helsinškom odboru.
No, pogrešno bi bilo reći da su samo nekadašnji radikali ti koji baštine četništvo. Setimo se samo bivšeg predsednika Srbije, tadašnjeg lidera demokratske opcije, Borisa Tadića iz oktobra 2011. godine u govoru u Šumaricama, mestu streljanja preko dve hiljade nevinih Kragujevčana.
"Prizivamo sa zahvalnošću u sećanje sve poginule borce kraljevske jugoslovenske vojske u aprilskom ratu. Sve učesnike narodnog ustanka u borbi protiv nacizma iz partizanskog i ravnogorskog pokreta", govorio je Tadić.
Očigledno, za neke od vodećih srpskih političara stvar je završena. Četnici i partizani, njima su isto. Sociolog i direktor Centra za civilne odnose Vladimir Ilić usprotiviće se verovanju da je u pitanju emotivna naklonjenost samom četništvu. Razloge treba tražiti, uverava on, u čistom političkom pragmatizmu, koje gradi svest da se u raslojenom društvu, kakvo je srpsko, ne mogu zagovarati nasleđa komunizma i socijalizma. Naprotiv.
"Političko uporište dobijate u bogatim ljudima a ne u glasačima koji glasaju za ono što im je ponuđeno. Glasačima je ponuđena jedna politička opcija koja ima razna imena SRS, SPS, DS, LDP … I onda je strateški nevažno za koga će glasati. Politika će biti manje više ista", konstatuje Ilić.
RSE: I gde je tu mesto četničkoj ideologiji?
Ilić: Ne radi se specifično o četništvu. Specifično se radi o antikomunizmu, odnosno antisocijalizmu. Četnici su tu zato što nije bilo drugih brojnijih antikomunista. Da su ljotićevci ili nedićevci bili brojniji, onda bi zagovarali njih.
RSE: Ali čini se da se ovde radi i o izvesnom emotivnom odnosu aktuelnih vodećih elita u Srbiji, emotivnoj naklonjenosti ka onome što bi se moglo označiti kao nasleđe četništva.
Ilić: Ne. Ovako to funkcioniše. Ponudite mi sto dinara da zastupam neku ideju i ja ću emotivno da se odnosim prvo prema tih sto dinara, a onda prema ideji za čije zagovaranje dobijam tih sto dinara.
Ipak, povodom godišnjice akcije "Halijard" treba reći da smo svedoci samo nastavka nekritičke rehabilitacije četništva. Taj nenaučni proces je inteziviran posebno posle 2004. godine kada je u Skupštini Srbije donet zakon kojim su izjednačena prava ravnogorskih i partizanskih boraca.
"Time je zapravo jedan kolaboracionistički pokret politički, društveno i oficijelno rehabilitovan i izjednačen sa jedinim istinskim antifašističkim pokretom koji smo imali na tlu okupirane Jugoslavije. Takođe, Miloševićev režim je učestvovao u istorijskoj i društvenoj rehabilitaciji četničkog pokreta, ne toliko oficijelno koliko strukturno, pomažući i sarađujući sa raznim političkim grupama koje su bile neočetničke. To je sindrom koji se naročito može detektovati u poslednjih deset godina i upotrebom Zakona o rehabilitaciji, kojim su rehabilitovani mnogi saradnici okupatora uključujući i pripadnike četničkog pokreta", podeća istoričar Milan Radanović, te zaključuje:
"Već nekoliko godina se pred Višim sudom u Beogradu vodi proces za rehabilitaciju Draže Mihailovića, koji je bio nesumnjivi ratni zločinac i koji je nesumnjivo bio najogovorniji za zločine i kolaboraciju njemu podređenih vojnih jedinica i njemu podređenih četničkih komandanata."
Ukoliko bi se ta rehabilitacija i dogodila, oficijelno bi bio okončan proces, dok bi dalje dileme u buduće mogla otvarati samo nauka.
