Da se proveri koji Mađar ne govori srpski jezik! To je zatražio predsednik vojvođanskog odbora Demokratske stranke Srbije, partije koju je do skoro predvodio Vojislav Koštunica, Milenko Jovanov. Po njegovoj zamisli u takav poduhvat trebalo bi da se upuste posebno formirane “jezičke patrole” koje bi utvrđivale u koliko naseljenih mesta, a posebno na severu Bačke, građani mađarske nacionalnosti ne govori srpskim jezikom. Taj predlog izazvao je buru negativnih reakcija. Ali, bez obzira na to, ostaje zebnja da bi jedna ovakva izjava, kada je već izgovorena, potencijalno mogla biti osnov diskriminsanja pripadnika manjinskog naroda.
Sama terminologije, kada se zamislio nad kritikama koje su se na njega sručile, nije nesporna ni za Milenka Jovanova. “Pojam patrola je malo rogobatan”, rekao nam je on.
Savim sigurno taj termin budi najmračnije asocijacije i lako može zastrašiti svakog ka kome se upućuje. Pogotovu u visoko nacionlano mešovitoj Vojvodini, na šta nesumnjivo misli i pokrajinski premijer i jedan od lidera Demokratske stranke Bojan Pajtić kada kaže da mu pominjanje “patrola”:
“To mi liči na ‘crne trojke’ na ono što smo viđali devedesetih godina kada su proterivani pripadnici nacionalnih zajednica iz Vojvodine. Apsolutno nam je nerpihvatljiva ideja da nekakve partijske patrole idu po Vojvodini i maltretiraju ljude, da ih ispituju koliki je stepen njihovog poznavanja jezika. Potpuno anticivilizacijska ideja”.
Strašnije od toga moglo bi biti to što je vrlo verovatno i da je ovaj predlog pokrenut zarad pukog dnevno-političkog profitiranja. Dakle, bez svesti da postoje teme čije otvaranje traži visoku obazrivost. U izjavi za naš Radio predsednik Nacionalnog saveta vojvođanskih Mađara Tamaš Korhec izjavu funkcionera DSS-a upravo tako opisuje. On pri tome ne veruje da je Jovanov učinio nešto što se može podvesti pod krivično delo: “To bih smatrao neumesnim načinom politikog delovanja, koji naravno u nekom trenutku, u zavisnosti od razvoja događaja, može da postane i kazneno delo”.
Gde je zapravo funkcioner partije koju i dalje, iako se sa njenog vrha povukao u martu, simboliše Vojislav Koštunica, pronašao inspiraciju? Odgovor je ranijoj inicijativi Nacionalnog saveta Mađara, preduzetoj sa namerom da se u posebnim kontrolama, proveri poštovanje ustavnih prava manjina na jezik i pismo u 28 opština Vojvodine.
Prema najavi Tamaša Korheca, taj posao bi trebalo da obave takozvane “jezičke patrole” do kraja godine, kada bi na osnovu rezultata bila urađena analiza, koju bi potom bila prosleđena Vladi i Skupštini Srbije. Istina jeste da je problematični termin “patrola”, koji je neadekvatan i za zamenicu vojvođanskog ombudsmana za manjinska pitanja Evu Vukašinović u diskusiju uveo Mađarski nacionalni savet.
Ali, kako nastavlja upravo naša sagovornica, u najmanju ruku, DSS-ovac Jovanov nije shvatio da Savet, ipak, čini ono na šta ima zakonsko pravo:
“Pomešane su dve činjenice. Nacionalni savet vodi računa o ostvarivanju prava pripadniak nacionalnih manjina u oblasti službene upotrebe jezika i pisama. To je ovlašćenje koje je dato zakonom. To što radi Nacionalni savet je usmereno na službenu upotrebu, dakle na uvid u to kako organi primenjuju pravila o upotrebi jezika koji je u službenoj upotrebi. A izjava gospodina Jovanova se može tumačiti tako da je po sredi kontrola od strane pojedinaca. To je jako velika razlika i zadiranje u lična prava i može proizvesti diskriminaciju na osnovu ovog svojstva pojedinca”.
Arsenić: To je jedan debilizam
Kakve god da su namere, jednom izgovoreno, u sredini tako nacionalno šarenoj kakva je Vojvodina i posle tolikih loših iskustava sa potpunim nerazumevanjem prava drugih, u čemu se Srbija tako dugo uporno zaglavljivala, istup Jovanova, kao čelnog čoveka upravo vojvođanskog DSS-a, može, to se lako da zamisliti, dovesti nekog od Mađara u, u najmanju ruku, u neprijatnu situaciju. Zamoljen za objašnjenje Jovanov nam je rekao da njegova DSS, “nikome ne spori pravo da koristi svoj maternji jezik”. U nastavku je fokus ponovo prebacio na “patrole” Nacionalnog saveta Mađara:
“Dakle, oni su najavili jezičke patrole Mađarskog nacionalnog saveta koji će da proveravaju da li se u Srbiji u skladu sa Ustavom koristi mađarski jezik. Na to smo reagovali tako što smo postavili pitanje, da li se u Srbiji, u skladu sa Ustavom takođe, koristi srpski jezik. Jer je srpski jezik i dalje zvaničan jezik na celoj teritoriji države Srbije. I svi oni koji rade u državnim organima, državnim ustanovama, javnim preduzećima, moraju da znaju službeni jezik ove zemlje. Da li je to slučaj ili nije slučaj, pokazaće naše istraživanje koje će isto tako biti dostupno javnosti”.
Tamaš Korhec odbacuje iznete ocene, te navodi da je po sredi pogrešno tumačnje nadležnosti tela na čijem je čelu:
“Mi radimo ono što je naša ustavna i zakonska dužnost, a oni rade nešto što nema veze sa osnovnom delatnošću političkih stranaka. S druge strane, ta aktivnost koju nagoveštavaju je i određeni pritisak. Naime, u ovoj državi, i ako smatram da je veoma poželjno i korisno da svaki građanin govori srpski jezik kao jezik etničke većine i prvi službeni jezik ove države, s druge strane nema nikakve zakonske obaveze. Dakle, ako neko sebi želi da šteti, da sužava prostor života u ovom društvu, on to može potpuno zakonito da učini”.
Za dalju je i široku raspravu zbog čega se deo Mađara ne oseća dovoljno motivisanim za učenje jezika zemlje čiji su državljani. Pri tome je teško naći koliko toliko precizne podatke o kom broju pripadnika mađarske manjine se radi, ali koliki god da je, izvesno je da je broj Srba koji ne govore mađarski u samoj Vojvodini značajno veći.
Sve to treba ostaviti po strani, a u prvi plan istaći očigledni izostanak svesti kod nekih koji se bave borbom za opšti interes o opasnostima potezanja ovako osetljivih pitanja. Naglašavajući tu dimenziju, književni kritičar Vladimir Arsenić konstatuje da sporna inicijativa zavređuje taman sledeći komentar:
“Sleđen sam, sluđen i uvređen. Od sada pa nadalje odbijam da govorim srpski jezik. Dakle, govorim svojim jezikom koji se definitivno ne zove srpski ako će DSS da mi određuje da li je to srpski, rumunski, mađarski ili kakav god. To je zaista ‘outrageous’, što bi rekli Englezi. Upotrebiću reči Viktora Ivančića, to je jedan debilizam”.
Sama terminologije, kada se zamislio nad kritikama koje su se na njega sručile, nije nesporna ni za Milenka Jovanova. “Pojam patrola je malo rogobatan”, rekao nam je on.
Savim sigurno taj termin budi najmračnije asocijacije i lako može zastrašiti svakog ka kome se upućuje. Pogotovu u visoko nacionlano mešovitoj Vojvodini, na šta nesumnjivo misli i pokrajinski premijer i jedan od lidera Demokratske stranke Bojan Pajtić kada kaže da mu pominjanje “patrola”:
“To mi liči na ‘crne trojke’ na ono što smo viđali devedesetih godina kada su proterivani pripadnici nacionalnih zajednica iz Vojvodine. Apsolutno nam je nerpihvatljiva ideja da nekakve partijske patrole idu po Vojvodini i maltretiraju ljude, da ih ispituju koliki je stepen njihovog poznavanja jezika. Potpuno anticivilizacijska ideja”.
Strašnije od toga moglo bi biti to što je vrlo verovatno i da je ovaj predlog pokrenut zarad pukog dnevno-političkog profitiranja. Dakle, bez svesti da postoje teme čije otvaranje traži visoku obazrivost. U izjavi za naš Radio predsednik Nacionalnog saveta vojvođanskih Mađara Tamaš Korhec izjavu funkcionera DSS-a upravo tako opisuje. On pri tome ne veruje da je Jovanov učinio nešto što se može podvesti pod krivično delo: “To bih smatrao neumesnim načinom politikog delovanja, koji naravno u nekom trenutku, u zavisnosti od razvoja događaja, može da postane i kazneno delo”.
Gde je zapravo funkcioner partije koju i dalje, iako se sa njenog vrha povukao u martu, simboliše Vojislav Koštunica, pronašao inspiraciju? Odgovor je ranijoj inicijativi Nacionalnog saveta Mađara, preduzetoj sa namerom da se u posebnim kontrolama, proveri poštovanje ustavnih prava manjina na jezik i pismo u 28 opština Vojvodine.
Prema najavi Tamaša Korheca, taj posao bi trebalo da obave takozvane “jezičke patrole” do kraja godine, kada bi na osnovu rezultata bila urađena analiza, koju bi potom bila prosleđena Vladi i Skupštini Srbije. Istina jeste da je problematični termin “patrola”, koji je neadekvatan i za zamenicu vojvođanskog ombudsmana za manjinska pitanja Evu Vukašinović u diskusiju uveo Mađarski nacionalni savet.
Ali, kako nastavlja upravo naša sagovornica, u najmanju ruku, DSS-ovac Jovanov nije shvatio da Savet, ipak, čini ono na šta ima zakonsko pravo:
“Pomešane su dve činjenice. Nacionalni savet vodi računa o ostvarivanju prava pripadniak nacionalnih manjina u oblasti službene upotrebe jezika i pisama. To je ovlašćenje koje je dato zakonom. To što radi Nacionalni savet je usmereno na službenu upotrebu, dakle na uvid u to kako organi primenjuju pravila o upotrebi jezika koji je u službenoj upotrebi. A izjava gospodina Jovanova se može tumačiti tako da je po sredi kontrola od strane pojedinaca. To je jako velika razlika i zadiranje u lična prava i može proizvesti diskriminaciju na osnovu ovog svojstva pojedinca”.
Arsenić: To je jedan debilizam
Kakve god da su namere, jednom izgovoreno, u sredini tako nacionalno šarenoj kakva je Vojvodina i posle tolikih loših iskustava sa potpunim nerazumevanjem prava drugih, u čemu se Srbija tako dugo uporno zaglavljivala, istup Jovanova, kao čelnog čoveka upravo vojvođanskog DSS-a, može, to se lako da zamisliti, dovesti nekog od Mađara u, u najmanju ruku, u neprijatnu situaciju. Zamoljen za objašnjenje Jovanov nam je rekao da njegova DSS, “nikome ne spori pravo da koristi svoj maternji jezik”. U nastavku je fokus ponovo prebacio na “patrole” Nacionalnog saveta Mađara:
“Dakle, oni su najavili jezičke patrole Mađarskog nacionalnog saveta koji će da proveravaju da li se u Srbiji u skladu sa Ustavom koristi mađarski jezik. Na to smo reagovali tako što smo postavili pitanje, da li se u Srbiji, u skladu sa Ustavom takođe, koristi srpski jezik. Jer je srpski jezik i dalje zvaničan jezik na celoj teritoriji države Srbije. I svi oni koji rade u državnim organima, državnim ustanovama, javnim preduzećima, moraju da znaju službeni jezik ove zemlje. Da li je to slučaj ili nije slučaj, pokazaće naše istraživanje koje će isto tako biti dostupno javnosti”.
Tamaš Korhec odbacuje iznete ocene, te navodi da je po sredi pogrešno tumačnje nadležnosti tela na čijem je čelu:
“Mi radimo ono što je naša ustavna i zakonska dužnost, a oni rade nešto što nema veze sa osnovnom delatnošću političkih stranaka. S druge strane, ta aktivnost koju nagoveštavaju je i određeni pritisak. Naime, u ovoj državi, i ako smatram da je veoma poželjno i korisno da svaki građanin govori srpski jezik kao jezik etničke većine i prvi službeni jezik ove države, s druge strane nema nikakve zakonske obaveze. Dakle, ako neko sebi želi da šteti, da sužava prostor života u ovom društvu, on to može potpuno zakonito da učini”.
Za dalju je i široku raspravu zbog čega se deo Mađara ne oseća dovoljno motivisanim za učenje jezika zemlje čiji su državljani. Pri tome je teško naći koliko toliko precizne podatke o kom broju pripadnika mađarske manjine se radi, ali koliki god da je, izvesno je da je broj Srba koji ne govore mađarski u samoj Vojvodini značajno veći.
Sve to treba ostaviti po strani, a u prvi plan istaći očigledni izostanak svesti kod nekih koji se bave borbom za opšti interes o opasnostima potezanja ovako osetljivih pitanja. Naglašavajući tu dimenziju, književni kritičar Vladimir Arsenić konstatuje da sporna inicijativa zavređuje taman sledeći komentar:
“Sleđen sam, sluđen i uvređen. Od sada pa nadalje odbijam da govorim srpski jezik. Dakle, govorim svojim jezikom koji se definitivno ne zove srpski ako će DSS da mi određuje da li je to srpski, rumunski, mađarski ili kakav god. To je zaista ‘outrageous’, što bi rekli Englezi. Upotrebiću reči Viktora Ivančića, to je jedan debilizam”.