Siromaštvo je jedan od najvećih problema današnjice u Srbiji, jer sve veći broj stanovnika jedva sastavlja kraj s krajem. Nakon analize vašingtonskog Kejto instituta, koja je pokazala da je Srbija treća po siromaštvu na listi 90 država, još jednom se postavlja pitanje kako izaći iz vrtloga nemaštine.
Zbog velike nezaposlenosti mnogi građani Srbije se, kao i u kriznim devedesetim, snalaze na raznorazne načine. Švercuju hranu i slatkiše iz okolnih zemalja i nude je na pijacama, rade na crno za bedne nadnice, ili prodaju pokućstvo na uličnim tezgama. Jedan trotoar u blizini beogradske Bajlonijeve pijace, gde se prodaju stara garderoba i obuća, već godinama je mesto na kom siromašni pokušavaju da zarade. Neki od njih rekli su za RSE da su prinuđeni da se snalaze da bi preživeli.
Koliki je stvarni broj siromašnih u Srbiji ne zna se, ali se pretpostavlja da bar svaki deseti građanin živi u apsolutnom siromaštvu jer ih je zvanično više od devet odsto.
„To konkretno znači da nemaju dovoljno za hranu i ostale osnovne potrebe. Za to treba najmanje 10.000 dinara mesečno. Da se ima minimalni broj kalorija, nekakvo stanovanje i garderoba. Sve ispod te minimalne granice je apsolutno siromaštvo.“
Kaže za RSE Žarko Šunderić, iz vladinog Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva. Oni koji su u kategoriji najsiromašnijih mesečno žive, ili bolje reći preživljavaju, sa manje od 10.000 dinara (85 evra). Sa druge strane, statistika govori da porodice koje imaju kakva takva primanja više od 40 odsto daju na hranu, 17 odsto ide na komunalije dok se, na primer, u razvijenim evropskim zemljama na prehranu troši samo 15 odsto zarade.
Saša Đogović, iz beogradskog Instituta za tržišna istraživanja, smatra da je poslednji trenutak da država sprovede dugo najavljivane poteze za izlazak iz ekonomske agonije.
„Moraju da se dogode hirurški zahvati reformskog karaktera u javnom sektoru. Jer se nalazimo u situaciji u kojoj nam je otvoreno tri četvrtine vrata grčkog ekonomskog pakla. Sa tim merama potrebno je polako ih zatvarati kako bi smo došli do stvaranja temelja za opšti društveni i ekonomski napredak.“
U Srbiji, u kojoj je zvanična stopa nezaposlenosti preko 25 odsto, više od polovine mladih nema posao zbog čega mnogi obrazovani ljudi odlučuju da sreću potraže u inostranstvu. Drugi koji nemaju taj izbor, ali ni mogućnost da bilo kako zarade, hrane se u narodnim kuhinjama pa je na toj poslednjoj adresi za preživljavanje više od 50.000 ljudi.
Žarko Šunderić kaže da je država u poslednje vreme duplirala broj onih koji imaju pravo na socijalnu pomoć i povećala iznose davanja, ali da je to samo kratkoročno rešenje.
„Najveći broj siromašnih, više od 70 odsto, su ljudi koji nemaju osnovnu školu ili najviše imaju taj nivo obrazovanja. Dakle, skoro da imamo neku vrstu znaka jednakosti između siromaštva i nemanja obrazovanja. Na duže staze, odgovor društva na siromaštvo je obavezno završavanje srednje škole. To je na neki način garancija da se broj siromašnih smanji.“
Urušena privreda, upropašćeni nekadašnji državni giganti i često kriminalna privatizacija doveli su Srbiju do ivice kolapsa, zbog čega ekonomisti procenjuju da je potrebna hitna profesionalizacija javnih preduzeća, rešavanje problema firmi u restrukturiranju i privatizacija preduzeća kao što su Telekom i Elektroprivreda.
Saša Đogović, iz IZIT-a, zaključuje da bi onda tek za tri godine životni standard mogao da počne raste.
„Sve do tada ne možemo da računamo na bilo kakve opipljivije pomake. U prvom naletu pokretanjem reformi svakako će se povećati broj nezaposlenih. Odnosno, preciznije rečeno, samo će se razotkriti oni koji su vegetirali u nekim preduzećima koja su takođe vegetirala. Država im je davala novac, zadužujući se, da bi stvorila privid da oni nešto rade. A u stvari, car je odavno go.“
Dok iščekuju bolje dane, poslednje što gube najsiromašniji je nada. Ali, kako su nam rekli neki od njih, optimizma je sve manje.
Zbog velike nezaposlenosti mnogi građani Srbije se, kao i u kriznim devedesetim, snalaze na raznorazne načine. Švercuju hranu i slatkiše iz okolnih zemalja i nude je na pijacama, rade na crno za bedne nadnice, ili prodaju pokućstvo na uličnim tezgama. Jedan trotoar u blizini beogradske Bajlonijeve pijace, gde se prodaju stara garderoba i obuća, već godinama je mesto na kom siromašni pokušavaju da zarade. Neki od njih rekli su za RSE da su prinuđeni da se snalaze da bi preživeli.
Koliki je stvarni broj siromašnih u Srbiji ne zna se, ali se pretpostavlja da bar svaki deseti građanin živi u apsolutnom siromaštvu jer ih je zvanično više od devet odsto.
„To konkretno znači da nemaju dovoljno za hranu i ostale osnovne potrebe. Za to treba najmanje 10.000 dinara mesečno. Da se ima minimalni broj kalorija, nekakvo stanovanje i garderoba. Sve ispod te minimalne granice je apsolutno siromaštvo.“
Kaže za RSE Žarko Šunderić, iz vladinog Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva. Oni koji su u kategoriji najsiromašnijih mesečno žive, ili bolje reći preživljavaju, sa manje od 10.000 dinara (85 evra). Sa druge strane, statistika govori da porodice koje imaju kakva takva primanja više od 40 odsto daju na hranu, 17 odsto ide na komunalije dok se, na primer, u razvijenim evropskim zemljama na prehranu troši samo 15 odsto zarade.
Saša Đogović, iz beogradskog Instituta za tržišna istraživanja, smatra da je poslednji trenutak da država sprovede dugo najavljivane poteze za izlazak iz ekonomske agonije.
„Moraju da se dogode hirurški zahvati reformskog karaktera u javnom sektoru. Jer se nalazimo u situaciji u kojoj nam je otvoreno tri četvrtine vrata grčkog ekonomskog pakla. Sa tim merama potrebno je polako ih zatvarati kako bi smo došli do stvaranja temelja za opšti društveni i ekonomski napredak.“
U Srbiji, u kojoj je zvanična stopa nezaposlenosti preko 25 odsto, više od polovine mladih nema posao zbog čega mnogi obrazovani ljudi odlučuju da sreću potraže u inostranstvu. Drugi koji nemaju taj izbor, ali ni mogućnost da bilo kako zarade, hrane se u narodnim kuhinjama pa je na toj poslednjoj adresi za preživljavanje više od 50.000 ljudi.
Žarko Šunderić kaže da je država u poslednje vreme duplirala broj onih koji imaju pravo na socijalnu pomoć i povećala iznose davanja, ali da je to samo kratkoročno rešenje.
„Najveći broj siromašnih, više od 70 odsto, su ljudi koji nemaju osnovnu školu ili najviše imaju taj nivo obrazovanja. Dakle, skoro da imamo neku vrstu znaka jednakosti između siromaštva i nemanja obrazovanja. Na duže staze, odgovor društva na siromaštvo je obavezno završavanje srednje škole. To je na neki način garancija da se broj siromašnih smanji.“
Urušena privreda, upropašćeni nekadašnji državni giganti i često kriminalna privatizacija doveli su Srbiju do ivice kolapsa, zbog čega ekonomisti procenjuju da je potrebna hitna profesionalizacija javnih preduzeća, rešavanje problema firmi u restrukturiranju i privatizacija preduzeća kao što su Telekom i Elektroprivreda.
Saša Đogović, iz IZIT-a, zaključuje da bi onda tek za tri godine životni standard mogao da počne raste.
„Sve do tada ne možemo da računamo na bilo kakve opipljivije pomake. U prvom naletu pokretanjem reformi svakako će se povećati broj nezaposlenih. Odnosno, preciznije rečeno, samo će se razotkriti oni koji su vegetirali u nekim preduzećima koja su takođe vegetirala. Država im je davala novac, zadužujući se, da bi stvorila privid da oni nešto rade. A u stvari, car je odavno go.“
Dok iščekuju bolje dane, poslednje što gube najsiromašniji je nada. Ali, kako su nam rekli neki od njih, optimizma je sve manje.
