Građani Srbije ne očekuju puno od nove 2014. godine. U vreme ekonomske krize većina jedva sastavlja kraj s krajem, nade u bolji život sve je manje, zbog čega su i želje skromnije nego ikada. Ipak, ostao je smisao za humor, pa neki kažu da ni Deda Mraz više ne dolazi.
Praznična atmosfera u Beogradu oslikana je muzikom sa otvorenih klizališta za decu, jeklama i novogodišnjim lampionima, gužvom na ulicama, u tržnim centrima i kafićima. Ali radosti zbog početka nove godine skoro da nema, jer za razliku od ranijih decenija kada su mnogi imali za praznično putovanje u daleke krajeve, nove cipele ili garderobu, jedino čime u nemaštini mogu da se ponove su sitnice sa uličnih tezgi.
Milomir Kržalić (60), bivši službenik gradske uprave, od kada je pre desetak godina izgubio posao svakog dana na kartonskoj kutiji u centru grada nudi drangulije „od igle do lokomotive“, za RSE kaže da je ubeđen da lagodnije vreme neće skoro.
„Evo, prodajem i novogodišnje zvončiće ali ide slabo. Baš slabo... Koštaju 250 dinara, a prodam najviše tri ili četiri komada za ceo dan. Samo pitaju i kažu da će kasnije da dođu ali se više nikada ne pojave. Sramota ih je od nemaštine. Nikada nije bilo gore i više nisam optimista. Ništa se neće promeniti i to će se videti i za godinu dana. Narod kupuje samo ono što mora. Hranu uglavnom. I cveće... Kada idu kod nekoga u goste to im je najjeftinije.“
Šta sve može da se kupi za male pare, i snađe se od danas do sutra, najbolje znaju prodavci i kupci na Bajlonijevoj pijaci. Svakog dana živo i šareno je oko dorćolskih tezgi, a posebno u ovo praznično vreme. Voće, povrće, švercovana garderoba, krpe za kuhinju, zečevi i drugi živi kućni ljubimci, šibice i polovni kućni aparati samo su deo bogatog asortimana...
Penzioneri Pera Zdravković (68) i Dobrica Stojanović (59) ovih dana smrzavaju se na Bajloniju čekajući malobrojne mušterije i bolje dane.
Za poljoprivrednike novogodišnje vreme isto je kao i svakog drugog dana, nude povrće i voće, ali na kantarima mere sve manje jer platežna moć nije kao nekada. Mušterije robu uzimaju na dvesta, trista, grama ili pola kilograma, a sve manje na džakove. Rajko Manojlović (55) i Lidija Perić (58), zemljoradnici iz okoline Beograda, veruju da znaju šta ih čeka i u novoj godini.
Nedaleko od Bajlonijeve pijace, na platou kod Filozofskog fakulteta, sve vrvi od mladih koji se u novogodišnje vreme zabavljaju i odmaraju od učenja. Ivan Jović (19) i Jelena Trifunović (19) kažu da se izdržavaju od roditeljskog džeparca, i da će verovatno tako biti i ubuduće.
„Mora da se poveća životni standard, pa bi onda i roditelji imali više da daju deci studentima. Svakako bi bilo bolje da su školarine jeftinije. Ovako je stvarno mnogo teško. Razmišljao sam puno o svemu i shavtio da bih otišao u inostranstvo kada bi mi se ukazala prilika.“
Radomir Novaković Đedovac
„Čini mi se da ovde država ne želi da mi studiramo. Već sto godina obećavaju sve i svašta pa ništa od toga. Sve je teže. Želja mi je da sve u Srbiji bude bolje, za mlade, za radnike, za celo društvo... Ali izgleda da jedino Deda Mraz može da nam pomogne.“
Dani praznika za većinu su prilika, ako ništa drugo, bar da se dobro pojede a na tradicionalnom meniju su roštilj i pečenje.
Radomir Novaković Đedovac (62) iz Mrčajevaca u skromnoj pečenjari u centru Beograda već četrnaest godina prodaje jagnjetinu i prasetinu iz porodične proizvodnje. Gazda Rade za RSE kaže da je u oskudici počelo da se štedi i na prazničnoj trpezi.
