Bio je i Hamlet, i Magbet i Julije Cezar, i Mitke iz Koštane. On je Enver Petrovci, poznati kosovski glumac i reditelj. Beogradsku adresu već je odavno zamenio prištinskom.
U razgovoru za RSE Petrovci, koji je svoju karijeru gradio na prostorima cele bivše Jugoslavije, kaže da zavidi Hrvatskoj na ulasku u EU, ali dodaje da je to sasvim zasluženo jer je, barem u kulturi, Hrvatska stalno ulagala:
„Želim im sreće i uspeha, zavidim im, ali tu smo gde smo. Mogu samo iz daleka da ih gledam. Njihov ulazak u EU znači da smo i mi korak bliže, bar se nadamo. Ako ti je komšija dobar i ti si dobar, ili si bliže njemu. Mislim da je bitan razlog ulaska Hrvatske u EU i to što su oni ulagali u kulturu. Hteli mi ili ne, nivo ulaganja u kulturu pokazuje nivo te države. Možda će biti onih koji se neće složiti sa mnom, dosta umetnika koji će reći da ne znam šta se dešava po Hrvatskoj, ali ja ću im reći da oni ništa ne znaju o tome kako se živi ovde. Čujem neke cifre koje su za mene san snova. Za kulturu ulagati je uvek malo, ali za ovu našu Vladu kultura čak i ne postoji. Kada bi smo pitali ovu Vladu, oni bi zatvorila kulturu. To je taj nivo. Apsolutno im je nepotrebna, nemaju osećaja i ne znaju značaj kulture. Budite srećni – poručujem svim umetnicima u Hrvatskoj, da ste doživeli još jedan napredak u kulturi. Mogu samo da vam zavidim.“
Petrovci izražava nadu da će ulazak Hrvatske pozitivno uticati na region, tako što će i ostale države više približiti Evropi:
„Ako mi komšija stoji dobro, postoji nada da i nas povuku, bar pojedinca, ako ne celokupno. U ime toga volim kada mi je komšija bogat jer neće od mene tražiti crkavicu. Što je njemu bolje, ja imam šanse da i meni bude dobro. Bar mi neće biti lošije. Nadam se da će moje dete doživeti to što hrvatska nacija doživljava.“
Petrovcijeva glumačka karijera nije zaobišla Hrvatsku. Kaže da je uvek radio iz zadovoljstva, da bolje upozna, tada, svoju zemlju, i da je ulagao puno truda, ljubavi i rada u prijateljstva. On danas ipak izražava žaljenje zbog prekida tih prijateljstva:
„Ne znam kojeg glumca iz Hrvatske nisam poznavao, ne samo glumce. Stekao sam puno prijatelja i sve je to sada uništeno, sve je prestalo, sav moj trud, sva moja ljubav koju sam ulagao u te prijatelje odjednom su nestali. Ne samo da su nestali, nego su mi zabranili da ih posećujem i da me posećuju. Sve je to umrlo odjednom, za jedan dan. Nemam više kontakta sa njima. Ne znam gde su, ne znam šta rade, mi ne sarađujemo, ne odlazim, ne dolaze, niti me zovu, niti imam mogućnosti da ih zovem. Oni su fizički živi, ali su svi ti prijatelji za mene umrli. Nikada ih više neću videti niti sarađivati sa njima i sva ta poznanstva su nestala odjednom.“
Enver Petrovci ipak smatra da će zajednica, kao što je EU, naterati sve zemlje na ponovnu saradnju i druženje, ali je problem što, kako kaže, on to neće doživeti:
„Ovako, kako se vodi politika na Kosovu, ne mislim da ću doživeti da budemo opet na onom nivou na kom smo bili pre 40 ili 50 godina. Mislim da je se mnogi više ulagalo pre 50 godina u kulturi na Kosovu nego danas. To znam po generacijama koje su mi to pričale i znam po ovome što se danas radi.“
Na kraju, Petrovci svojim kolegama u Hrvatskoj ipak poručuje:
„Pozovite me na neki krug, toliko smo zaslužili da se vidimo ponovo.“
U razgovoru za RSE Petrovci, koji je svoju karijeru gradio na prostorima cele bivše Jugoslavije, kaže da zavidi Hrvatskoj na ulasku u EU, ali dodaje da je to sasvim zasluženo jer je, barem u kulturi, Hrvatska stalno ulagala:
„Želim im sreće i uspeha, zavidim im, ali tu smo gde smo. Mogu samo iz daleka da ih gledam. Njihov ulazak u EU znači da smo i mi korak bliže, bar se nadamo. Ako ti je komšija dobar i ti si dobar, ili si bliže njemu. Mislim da je bitan razlog ulaska Hrvatske u EU i to što su oni ulagali u kulturu. Hteli mi ili ne, nivo ulaganja u kulturu pokazuje nivo te države. Možda će biti onih koji se neće složiti sa mnom, dosta umetnika koji će reći da ne znam šta se dešava po Hrvatskoj, ali ja ću im reći da oni ništa ne znaju o tome kako se živi ovde. Čujem neke cifre koje su za mene san snova. Za kulturu ulagati je uvek malo, ali za ovu našu Vladu kultura čak i ne postoji. Kada bi smo pitali ovu Vladu, oni bi zatvorila kulturu. To je taj nivo. Apsolutno im je nepotrebna, nemaju osećaja i ne znaju značaj kulture. Budite srećni – poručujem svim umetnicima u Hrvatskoj, da ste doživeli još jedan napredak u kulturi. Mogu samo da vam zavidim.“
Petrovci izražava nadu da će ulazak Hrvatske pozitivno uticati na region, tako što će i ostale države više približiti Evropi:
„Ako mi komšija stoji dobro, postoji nada da i nas povuku, bar pojedinca, ako ne celokupno. U ime toga volim kada mi je komšija bogat jer neće od mene tražiti crkavicu. Što je njemu bolje, ja imam šanse da i meni bude dobro. Bar mi neće biti lošije. Nadam se da će moje dete doživeti to što hrvatska nacija doživljava.“
Petrovcijeva glumačka karijera nije zaobišla Hrvatsku. Kaže da je uvek radio iz zadovoljstva, da bolje upozna, tada, svoju zemlju, i da je ulagao puno truda, ljubavi i rada u prijateljstva. On danas ipak izražava žaljenje zbog prekida tih prijateljstva:
„Ne znam kojeg glumca iz Hrvatske nisam poznavao, ne samo glumce. Stekao sam puno prijatelja i sve je to sada uništeno, sve je prestalo, sav moj trud, sva moja ljubav koju sam ulagao u te prijatelje odjednom su nestali. Ne samo da su nestali, nego su mi zabranili da ih posećujem i da me posećuju. Sve je to umrlo odjednom, za jedan dan. Nemam više kontakta sa njima. Ne znam gde su, ne znam šta rade, mi ne sarađujemo, ne odlazim, ne dolaze, niti me zovu, niti imam mogućnosti da ih zovem. Oni su fizički živi, ali su svi ti prijatelji za mene umrli. Nikada ih više neću videti niti sarađivati sa njima i sva ta poznanstva su nestala odjednom.“
Enver Petrovci ipak smatra da će zajednica, kao što je EU, naterati sve zemlje na ponovnu saradnju i druženje, ali je problem što, kako kaže, on to neće doživeti:
„Ovako, kako se vodi politika na Kosovu, ne mislim da ću doživeti da budemo opet na onom nivou na kom smo bili pre 40 ili 50 godina. Mislim da je se mnogi više ulagalo pre 50 godina u kulturi na Kosovu nego danas. To znam po generacijama koje su mi to pričale i znam po ovome što se danas radi.“
Na kraju, Petrovci svojim kolegama u Hrvatskoj ipak poručuje:
„Pozovite me na neki krug, toliko smo zaslužili da se vidimo ponovo.“