Istrajnost građanskog otpora u Srbiji

Veliki građanski protesti simbol su devedesetih godina prošlog veka u Srbiji. Sa motivom da se sruši režim Slobodana Miloševića, iz godine u godinu, ređale su se demonstracije i okupljanja širom zemlje. Završilo se petooktobarskim promenama, nakon kojih je zemlja ušla u period u kom su slični protesti još nezamislivi.

Demonstracijama oko pola miliona ljudi na ulicama Beograda, 5. oktobra 2000, i odlaskom vlasti Slobodana Miloševića, završila se decenija u kojoj su se ređali protesti građana, studenata i onog dela Srbije koji je želeo demokratiju.

Srđa Popović, osnivač pokreta Otpor, udarne pesnice protiv režima devedesetih, danas prvi čovek Centra za primenjenu i nenasilnu akciju CANVAS, kaže da je rezultat tih akcija pobeda sistema vrednosti za koje su se građani zalagali čitavu deceniju.

„Ovde više niko normalan ne bi ratovao. Praktično ne postoji ozbiljna politička partija koja je protiv ulaska Srbije u EU. Mislim da je put Srbije u EU nepovratan i mislim da ovde ne postoji niko ko bi se zezao sa krađom glasova i oduzimanjem nekih demokratskih sloboda. Mislim da su te vrednosti nepovratan deo srpskog društva. Ukoliko bi neko pokušao da se igra sa tim vrednostima, mislim da bi odgovor bio revolt društva", kaže Popović.

Da bi Srbija ušla u period u kom političari više ne zveckaju oružjem, ne kradu se izbori ili ne gase nezavisni mediji, mnogi su mesece i godine proveli na ulicama, počev od stidljivih protesta protiv rata i nacionalizma početkom devedesetih, preko demonstracija 9. marta 1991. u Beogradu, studentskog protesta 1992, čuvenih četvoromesečnih protesta studenata i građana 1996. i 1997, omladinskog pokreta Otpor, do petooktobarskih događanja.

Srbijanka Turajlić, profesorka Beogradskog univerziteta, koja je bila učesnica svih demokratskih događanja devedesetih, priseća se kako je sve počelo na beogradskom Trgu republike.

„Prvi masovni protest, koji ja pamtim, je bio juna 1990. Pamtim da je Borivoj Pekić dobio batine. To je malo, pre svega, i neki čar novine. Mi smo ipak bili zemlja, ako se izuzme 1968. godina, nije protestvovalo 50 godina, pa je ljudima to bilo novo i onda je to polako raslo, valjda sa jedne strane zbog rata, sa druge strane upravo zbog onog užasa u kom smo živeli.”

Ono što karakteriše uglavnom sve velike građanske proteste u Srbiji, koji se mahom vezuju za devedesete, je da je iza njih uvek stajala neka politička snaga. Tako je bilo i sa prvim velikim okupljanjem 100.000 građana u Beogradu 9. marta 1991, na protestu protiv državne televizije, koji je režim brutalno ugušio i uhapsio opozicionog lidera Vuka Draškovića.

Novinar Dragan Bujošević, autor knjige „5. oktobar - 24 sata prevrata”, kaže da je 9. marta učinjena temeljna promena, posle koje u Srbiji više ništa nije bilo isto:

„To je nešto što je reklo, e višepartijski sistem u Srbiji je ozbiljna stvar i on će postojati. To je bilo pitanje života i smrti višepartijskog života u Srbiji i tada je ta stvar rešena. Opstao je višepartijski sistem i on je sada nešto što ljudi doživljavaju kao normalno", ocenjuje Bujošević.

Istrajnost u borbi za prava

Ciljevi svih okupljanja devedesetih bili su promena vlasti i bolji život, slobodni izbori, mediji i univerziteti, a na proteste su izlazili svi, od osnovaca, preko đaka, studenata, radnika, seljaka, intelektualaca, glumaca, muzičara do penzionera.

Nakon krađe na lokalnim izborima u novembru 1996, gnevni građani svakodnevno su iz protesta lupali u lonce i šerpe, dok su se tokom višemesečnog protesta na ulicama Beograda prvi put začuli bubnjevi i pištaljke, koje su kasnije počeli da koriste i demonstranti širom sveta.

Ovi protesti bili su od ključne važnosti za budućnost, kaže Srbijanka Turajlić, iz jednostavnog razloga jer su građani pokazali istrajnost:

„Nisam verovala da ljudi mogu biti tako uporni i iz dana u dan tražiti svoja prava. To mislim da je najveća veličina tih protesta. Krenuli smo da tražimo nešto i tražićemo dok to ne dobijemo. Treba razumeti da su ti protesti imali tu prednost da su bili krajnje konkretni. Dobili smo izbore, priznajte da smo dobili izbore. Dakle, tražila se jedna vrlo ostvarljiva stvar. Kada krenete u proteste, zato da bi živeli bolje, u stvari ne znate kako ti protesti mogu da se okončaju, sem da vam neko obeća da ćete živeti bolje", naglašava Srbijanka Turajlić.

Onda se 1998. pojavio Otpor, omladinski pokret čiji simbol je bila stisnuta pesnica, kom su se postepeno priključivali i ostali građani, među kojima i mnoge javne ličnosti, koji je režimu zadavao takve glavobolje da je pokušavao da ga se reši i hapšenjima i satanizacijom u medijima, ali bez uspeha.

Srđa Popović o tome kako je pred pesnicom Otpora kapitulirala politička elita:

„Ono što je različito između 1998. i 1996. i 1997. godine je što smo mi 1998. godine kao Frodo hobit shvatili da sami moramo da odnesemo prsten u Mordoru i da uništimo Saurona i onda smo mi preuzeli stvari u svoje ruke. Karakteristika tog pokreta je da je on bio mnogo više antirežimski. Bio je mnogo hrabriji. Krenuo je kao omladinski pokret, a praktično je završio kao društveni pokret i naravno njegovi dometi, budući da je on bio ključan za 5. oktobar i za ujedinjenje opozicije, su dalekosežniji i mnogo veći. Dogodila se promena vlasti i sa njom i promena politike u Srbiji.”

Otpor se nakon toga ugasio, kao svetla tačka u istoriji Srbije ostali su 5. oktobar, upad demonstranata u Saveznu skupštinu, Bagerista Džo na mašini u borbi protiv policije za državnu televiziju i kapitulacija Slobodana Miloševića. Od tada, i pored lomova u srpskom društvu, ubistva premijera Zorana Đinđića, loše privatizacije, propasti privrede, korupcije i sve većeg siromaštva, velikih protesta nije bilo.

Dragan Bujošević smatra da se građani na akciju sada teško odlučuju jer su političari uglavnom izneverili očekivanja generacija iz građanskih protesta devedesetih.

„Nisu uspeli da urade ono što su verovatno neki od njih želeli, a pre svega Zoran Đinđić, koji je jedini imao kristalno jasnu ideju da hoće da promeni i unapredi srpsko društvo i da ga izvuče iz XIX i XX veka, u kome je ono još počivalo, da ga priključi modernim društvima, kakva postoje u Evropi u ovom trenutku", ocenjuje Bujošević.

Iako i danas ima razloga za proteste, ocenjuje Srbijanka Turajlić, iskustvo iz novije istorije pokazalo je da je se oni mogu desiti samo ukoliko vlast povuče neki flagrantno neprihvatljiv potez:

„Mi smo trenutno zemlja koja stvarno ide ka populističkom totalitarizmu, ali na žalost i koliko god ja mislim da je to strašno, ne vidim da je to još uvek to dovoljno vidljivo da bi vi mogli da okupite narod na proteste, recimo.”

Poslednjih godina u Srbiji ima građanskih akcija, ali su one mahom lokalne i bez velikog odziva. Nedavno je nekolicina građana Beograda i Novog Sada pružila podršku protestima u Bosni i Hercegovini i Turskoj, bilo je i skupova za podršku evro-integracijama Srbije, protesta studenata zbog visokih školarina, pamte se i akcije Beograđana protiv seče platana u nekadašnjem Bulevaru revolucije, borba protiv zabrane prodaje alkoholnih pića u noćnim satima, kao i borba za jedan dečji park na Zvezdari.

Srđa Popović zaključuje da su ovakve akcije i organizacije građana, čak i ako nisu usko vezane za politiku i suštinske promene, vrlo važne i da su dobar znak za svaku zemlju u kojoj ih ima:

„Pošto u društvu postoji demokratski potencijal, to se vrlo brzo izgradi u vrlo širok pokret. Sve te organizacije građana, pogotovo kod tih životnih pitanja i oko nekih vitalnijih pitanja su vrlo bitne jer one znače da društvo diše i one znače da se neodgovorni političari ne mogu zezati sa društvom. Što više takvih učešća građana ima, to je znak da je društvo zdravije. Ovo što se dešava u Turskoj je meni znak da je tursko društvo zdravo. Moja prva reakcija je bila – Vidi, ovi Turci ne daju na sebe.”