Spas privrede u investicijama arapskih i turskih firmi?

Ako bi se ostvarila obećanja koja poslednjih meseci stižu od najviših državnih zvaničnika Srbija, koja je prema priznanju nadležnih ponovo ušla u recesiju, ove godine bi mogla da doživi pravi investicioni bum, između ostalog i zbog mogućeg priliva novca iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i Turske. Nema sumnje da neke islamske zemlje nalaze interes za ulaganja, ali ostaje pitanje da li tu osim ekonomskih, ima i političkih interesa?

Uprkos tome što se u javnosti još licitira o ukupnom iznosu koji bi, na osnovu strateških dokumenata, koje su potpisali zvaničnici Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, u javnosti je već stvorena klima da će upravo to omogućiti spas urušene poljoprivrede, namenske industrije i učiniti Srbiju gigantom u proizvodnji elektronike.

Boravak šeika Bin Zajeda u Srbiji, ovdašnji mediji su pratili u stopu. Ogromnu pažnju izazvala je njegova poseta Crvenoj zvezdi, koja se muči sa milionskim dugovanjima – ali i boravak i skijanje na Kopaoniku.

Time je Vlada sa evropskih i ruskih, krug potencijalnih investitora proširila i na islamske države, pošto se, osim Emirata, kao ozbiljniji partner pokazuje i Turska. Da privredni odnosi dve države jačaju svedoči i ovonedeljni boravak u toj zemlji ministra Sujelmana Ugljanina zaduženog za razvoj nerazvijenih opština. On objašnjava da Turska, širom Srbije, želi da ulaže u izgradnju hidroelektrana i obnovljivih izvora energije, ali i popravku puteva u jednoj od najnerazvijenijih oblasti Srbije – Sandžaku:

„Stvar koju smo započeli, to je realizacija kredita od 40 miliona dolara za rekonstrukciju i rehabilitaciju dva putna pravca koji treba da povežu sandžačke nerazvijene krajeve sa budućim koridorom 11", kaže Ugljanin.

Obzirom na besparicu i probleme sa kojima se država svakodnevno suočava, Srbija mora da utiče na svakog potencijalnog investitora koji želi da plasira svoj kapital, smatra član državnog Nacionalnog saveta za privredni oporavak, Stipe Lovreta. To bi joj bio adut više za izlazak iz recesije u kojoj se ponovo nalazi, kaže Lovreta:

„Mislim da Vlada sasvim ispravno radi, širi portfolio porekla investicija i ulaganja u privredu Srbije. Država nema kapitala da pokrene to u većem obimu i mislim da takvi aranžmani mogu biti jako pozitivni. U tom partnerstvu vidim da može da postoji objektivan obostrani ekonomski interes.”

Međutim kontroverze je već izazvao predugovor potpisan sa kompanijom Al Dahra, koji će biti potvrđen krajem meseca, o prodaji osam poljoprivrednih kombinata, što će, prema tvrdnjama nadležnih budžetu prepunom rupa, doneti dobit od 100 miliona evra, njivama nove kanale za navodnjavanje, a poljoprivrednica povoljne kredite za obnavljanje mehanizacije.

Ovakav dogovor izazvao je ogorčenje vojvođanskih paora koji tvrde da je ugovor sa Al Dahrom štetan, kako po njih, tako i po državu. Time ih država, objašnjava jedan od njihovih predstavnika, poljoprivrednik iz Bačke Palanke, Gruja Bogojević, uprkos tome što žele da plate više za zakup obradive zemlje, bez razloga praktično eliminiše iz posla:

„Problem je u tome što jednostavno uzimaju zemlju koju smo mi radili i daju je po mnogo nižoj ceni Al Dahri. Mi smo plaćali tu zemlju 500 evra po hektaru, njima je daju po 200 evra u zakup. Mi smo plaćali 20-30 odsto od prinosa na godinu dana, njima daju 20 odsto. Mi smo čak sa pojedinih parcela davali i po 40 odsto prinosa. Samim tim mi, ljudi koji živimo na ovom području, uposlili bi se, kao i ljude oko nas i sav novac i prihod koji stvorimo sa te zemlje ostao bi u ovoj državi – znači nema gde da ide dalje.“

Nasuprot ovim tvrdnjama, zvaničnici Srbije, najangažovaniji u razgovorima sa predstavnicima Emirata, Mlađan Dinkić i Aleksandar Vučić, isključivo kao mesijanski vide ulazak Al Dahre u domaću poljoprivredu.

Takođe, prema njihovim obećanjima, ulaganja iz daleke jugozapadne Azije vratiće sjaj posrnulim fabrikama Krušik, Utva i Teleoptik, koje će raditi na proizvodnji raketnih sistema.

Na mestu ruševina nekadašnjeg Generalštaba, zahvaljujući arapskom novcu, trebalo bi da nikne hotel, dok bi JAT, tradicionalni višemilijonski gubitaš, koga niko nije hteo – konačno mogao da dobije strateškog partnera. Nesumnjiva kruna investicija bila bi fabrika mikročipova čija izgradnja bi, kako pišu mediji, koštala ni manje, ni više, nego četiri milijarde evra.

Najviše ulagala EU

Osim plodne zemlje, koja je pod povoljnim uslovima veoma interesantna ovoj dalekoj zemlji bogatoj naftom, koji su njeni motivi baktanja zastarelom tehnologijom i gubitašima na ivici propasti? Ekonomista Miodrag Zec uverava da se radi o državi koja kapital ne rasipa uludo, zbog čega je, po njegovom mišljenju, potrebno videti šta će od obećanog biti ispunjeno:

„Razgovaraju sa zemljom kojoj je očajno potreban svaki dinar i koja nije baš mnogo probirljiva i daje meke uslove. Mi stimulišemo da neko dođe da šije cerade, a kamoli da pravi čipove. Oni su destinacija koja ima investicionih viškova i ima strategijski plan da se širi. Tako da ja ne vidim što oni ne bi povoljno kupili nešto ako im se daje. Da li nama to treba? Zato što mi tumaramo u magli, pa je svaki dinar dobrodošao, ali ostaje da se vidi na kraju kakav je ugovor i šta je konkretno. Sve su ovo najave. Kada bi sad sabrali najave svih investicija koje su vlasti obećavale od 2000. godine, u ovu zemlju je trebalo da se slije hiljade milijardi evra. A nije se slilo.”

Osim ekonomskih motiva otvara se pitanje da li ove države imaju i neki drugi interes za svoja ulaganja u Srbiju, pogotovo ako se u obzir uzme aktivni angažman Turske u propalom pokušaju ujedinjenja dve islamske zajednice.

Prema zvaničnim podacima do sada je iz te zemlje u Srbiju stiglo svega 110 miliona dolara, s tim da se posle nekoliko poslednjih sastanaka srpskih i turskih zvaničnika pojavila mogućnost da samo u ovoj godini ta suma bude 300 miliona evra. To sve međutim, u svojoj pozadini nema političku konotaciju, uverava ministar Sulejman Ugljanin:

„To morate njih da pitate, ja to ne vidim. Mi njih, evo ubeđujemo pet godina i nikako da počnemo sa investiranjem. Da su oni imali neke svoje namere, do sad bi uložili mnogo. Prema tome, njihovi ljudi uslovljavaju: otvorite nam konzulat mi hoćemo pravnu sigurnost. Nećemo da nas svaki policajac maltretira, zaustavlja, izvodi ljude iz fabrika. Hoćemo da radimo. Hoćete, nećete, doviđenja. Ima drugih koji hoće.“

Nijedna država u Evropi ne zazire od stranih investicija bez obzira odakle dolaze. Problem sa Srbijom je što okretanje ka Rusiji i Kini povremeno stvara konfuziju oko toga da li su evropske integracije njeni jedini i ključni prioriteti.

Politički analitičar Dejan Vuk Stanković ocenjuje da zbog koketiranje sa novim potencijalnim partnerima, Srbija od EU ne bi dobila direktni minus, ali bi je označio nepouzdanim partnerom:

„Vi već imate tu reputaciju zbog raznih stvari, taj imidž koji ste stekli 90-ih godina nije se baš toliko promenio da bi vam sad tolerisali neku vrstu političko-ekonomskih egzibicija. Uostalom, vi dobijate minus u Briselu i zbog ovih osmeha sa Lukašenkom, dobijali ste svojevremeno i zbog Jeremićevih egzibicija koje su se odnosile na podršku Ahmadinedžadu. Mi imamo neki svoj doživljaj tog partnerstva sa EU, a sa druge strane oni imaju jednu polaznu osnovu implicitnog skepticizma prema Srbiji, koji nije mali i koji se naravno očituje na mnogo nivoa", ocenjuje Stanković.

Cifre govore da je u poslednjih 12 godina u Srbiju najviše ulagala Evropska unija i to najčešće bespovratnim sredstvima, dok su ostali, ponajviše Rusija, činili to odobravanjem skupih kredita, koji će tek stići na naplatu.