Ovogodišnju nagradu „Vitez poziva“ koju dodeljuje nevladina organizacija Liga eksperata „Lex“ za promociju profesionalnih i moralnih vrednosti, dobili su dr Zoran Ivošević, bivši sudija Vrhovnog suda, dr Zoran Radovanović, epidemiolog i član grupe „Doktori protiv korupcije“, Milica Lučić Čavić, poznata TV novinarka koja je do pre dve godine radila u Radiju Slobodna Evropa, jedno vreme i kao šefica Beogradskog biroa, akademik Vojislav Stanovčić, psiholog profesor dr Žarko Trebješanin i režiser Srdjan Karanović. „Odoleti pojedinačnim i grupnim interesima i poštovati univerzalne vrednosti viteške su vrline koje odlikuju malobrojne“, piše u obrazloženju sedmočlanog žirija.
Milica Lučuć Čavić koja je sa grupom TV i radio novinara na početku devedesetih odbila da učestvuje u ratnohuškačkom, takozvanom „ patriotskom novinarstvu“, bila u najužem rukovodstvu nooosnovanog Nezavisnog sidnikata Radio televizije Beograd i dobila otkaz, kaže za RSE da je to bilo vreme u kome je bilo lako izgubiti čast, ali da ona nijednog trenutka nije zažalila zbog svoje odluke:
„Mislim da je bilo najteže kada je Milošević došao na vlast. Svi mi koji smo mislili svojom glavom, koji smo hteli pošteno da odradimo svoj posao i da se naš profesionalni život pošteno završi, prošli smo kroz teško iskušenje. Mi koji smo bili najglasniji, dobili smo otkaz."
Čavić:Da. Mi smo direktno rekli šta mislimo o tome. I direktno smo odlučili svi zajedno da ne učestvujemo u tome. I to je njih raspametilo. Jer, mi smo imali renome u gledalištu. Uvek je gore kad se pobuni protiv neke vlasti onaj ko ima renome medju ljudima. Bilo je to vreme nečasno za Srbiju, generalno. Jer, to se nije samo dešavalo u RTB i u novinarstvu, to se dešavalo i u fabrikama i u državnim institucijama, svuda gde se nije bespogovorno aplaudiralo Miloševiću i njegovoj vlasti. Ko to nije radio, bio je prokažen.
Čavić: Ja sam prestala da se bavim novinarstvom u TV Beograd. Jer, i da me nisu otpustili, ja bih otišla sama. Ne bih mogla da pravim te priloge koji su išli u program. Apsolutno nisam doživela kao neki peh to što sam otišla odande. Prosto, to sam doživela kao neki novi život, u nekom novom svetu. Tada je formirana Radio Slobodna Evropa i ja sam otišla da radim tamo gde mi niko nije ništa zabranjivao, niko mi nije govorio šta smem a šta ne smem.
Čavić: U Srbiji se često koristi reč izdajnik. Za svakog ko ne radi na način na koji to vlast očekuje, koji ne misli kao što misli vlast, ko kritikuje. Ja nisam to nikada previše ozbiljno shvatala.
Čavić: Hajde da se sad malo hvalim. Ja sam od svoje četvrte godine dobijala silne knjige od svojih roditelja, celog života sam jako mnogo čitala. Zahvaljujući tome, ja sam imala jako jasan i jednostavan jezik. Nikada ni jednu frazu nisam izgovorila. Govorila sam tako da me može razumeti i čobanin na nekoj planini na jugu Srbije i da me može razumeti fakultetski obrazovan čovek. Bez obzira što sam se bavila ekonomijom koja je mnogima dosadna, u osamdesetim godinama se moglo nazreti da dolaze teška vremena i što se ekonomije tiče. Tako da je to postalo veoma važan segment programa. A osim toga ja sam, uz dnevnik, radila poslednje tri godine kontakt emisiju pod nazivom "Porota". Gosti su mi bili ličnosti iz cele bivše Jugoslavije ( Slovenci, Hrvati, Bosanci, Crnogorci...) . Oni su vodili dijalog o važnim reformskim temama koje su se tada u društvu otvarale. Pre toga sam uz Dnevnik vodila i uredjivala i Beogradsku hroniku.
Čavić: Jeste, bilo je nagrada. Ali značajnije od toga je što nije bilo ružnih kritika. Ne od vlasti, vlasti nisu volele takve novinare, već od kritike i publike. Mene su presretali ljudi koje ne poznajem i govorili: molim vas, samo tako, nemojte da prestajete, opalite ih dobro.
Čavić: Na ulici! Dešavalo se da me tek tako neko nepoznat zagrli i izljubi.
Čavić: Jeste, nagrada me je baš iznenadila. Ja sam za RSE radila do pre dve i po godine. Prestala sam kada sam napunila 72 i po godine. Sada imam 74 i po. Vrlo mi znači, zato što je to takva nagrada i što sam u takvom društvu. Nikada nisam verovala da će me neka nagrada tako obradovati. Generalno gledano, ja ne držim mnogo do nagrada. Ali u ovom slučaju, jako, jako sam ponosna. Ja nikada nisam primala nagrade na nekoj bini ( Narodno pozorište) a dole je publika. Već zamišljam kako to izgleda. Nisam sigurna da li ću moći da dodjem na dodelu, ali ako budem došla, biću vrlo, vrlo srećna.
Razgovor je sniman pre dve nedelje. Zbog bolesti, Milica Lučić Čavić neće prisustvovati dodeli nagrade na svečanosti u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Tradicionalna nagrada „Vitez poziva“ ustanovljena je 2007. godine i dodeljuje se onima koji nisu izneverili logiku svog poziva, već su autonomnim i časnim delovanjem pružili primer mladima. Nagradu čine medalja sa Aleksandrijskim svetionikom – rad profesora Miroljuba Stamenkovića, povelja i novčani iznos. O dobitnicima nagrada odlučivao je žiri u čijem sastavu su: prof. dr Čedomir Čupić, prof. dr Vida Ognjenović, prof. dr Ratko Božović, prof. dr Vladimir Goati, prof. dr Vlastimir Matejić, prof. dr Vesna Rakić-Vodinelić i Jelisaveta Vasilić.
Milica Lučuć Čavić koja je sa grupom TV i radio novinara na početku devedesetih odbila da učestvuje u ratnohuškačkom, takozvanom „ patriotskom novinarstvu“, bila u najužem rukovodstvu nooosnovanog Nezavisnog sidnikata Radio televizije Beograd i dobila otkaz, kaže za RSE da je to bilo vreme u kome je bilo lako izgubiti čast, ali da ona nijednog trenutka nije zažalila zbog svoje odluke:
„Mislim da je bilo najteže kada je Milošević došao na vlast. Svi mi koji smo mislili svojom glavom, koji smo hteli pošteno da odradimo svoj posao i da se naš profesionalni život pošteno završi, prošli smo kroz teško iskušenje. Mi koji smo bili najglasniji, dobili smo otkaz."
RSE:To je bila pobuna protiv ratnohuškačkog novinarstva?
Čavić:Da. Mi smo direktno rekli šta mislimo o tome. I direktno smo odlučili svi zajedno da ne učestvujemo u tome. I to je njih raspametilo. Jer, mi smo imali renome u gledalištu. Uvek je gore kad se pobuni protiv neke vlasti onaj ko ima renome medju ljudima. Bilo je to vreme nečasno za Srbiju, generalno. Jer, to se nije samo dešavalo u RTB i u novinarstvu, to se dešavalo i u fabrikama i u državnim institucijama, svuda gde se nije bespogovorno aplaudiralo Miloševiću i njegovoj vlasti. Ko to nije radio, bio je prokažen.
RSE:Da li si se ikada pitala da li je vredno praktično žrtvovati profesiju u tom vremenu. Jer, ti si tada praktično prestala jedno vreme da se baviš novinarstvom.
Čavić: Ja sam prestala da se bavim novinarstvom u TV Beograd. Jer, i da me nisu otpustili, ja bih otišla sama. Ne bih mogla da pravim te priloge koji su išli u program. Apsolutno nisam doživela kao neki peh to što sam otišla odande. Prosto, to sam doživela kao neki novi život, u nekom novom svetu. Tada je formirana Radio Slobodna Evropa i ja sam otišla da radim tamo gde mi niko nije ništa zabranjivao, niko mi nije govorio šta smem a šta ne smem.
RSE: Mnogi su govorili da u RSE rade izdajnici. Kako je bilo raditi u vreme bombardovanja 1999. godine?
Čavić: U Srbiji se često koristi reč izdajnik. Za svakog ko ne radi na način na koji to vlast očekuje, koji ne misli kao što misli vlast, ko kritikuje. Ja nisam to nikada previše ozbiljno shvatala.
RSE:Ti si bila, izmedju ostalog, ekonomski komentator, ekonomija nije važila za neku atraktivnu oblast, a ipak si bila TV zvezda. Kako si tu ekonomiju donosila na ekran?
Čavić: Hajde da se sad malo hvalim. Ja sam od svoje četvrte godine dobijala silne knjige od svojih roditelja, celog života sam jako mnogo čitala. Zahvaljujući tome, ja sam imala jako jasan i jednostavan jezik. Nikada ni jednu frazu nisam izgovorila. Govorila sam tako da me može razumeti i čobanin na nekoj planini na jugu Srbije i da me može razumeti fakultetski obrazovan čovek. Bez obzira što sam se bavila ekonomijom koja je mnogima dosadna, u osamdesetim godinama se moglo nazreti da dolaze teška vremena i što se ekonomije tiče. Tako da je to postalo veoma važan segment programa. A osim toga ja sam, uz dnevnik, radila poslednje tri godine kontakt emisiju pod nazivom "Porota". Gosti su mi bili ličnosti iz cele bivše Jugoslavije ( Slovenci, Hrvati, Bosanci, Crnogorci...) . Oni su vodili dijalog o važnim reformskim temama koje su se tada u društvu otvarale. Pre toga sam uz Dnevnik vodila i uredjivala i Beogradsku hroniku.
RSE: Da li je bilo nagrada?
Čavić: Jeste, bilo je nagrada. Ali značajnije od toga je što nije bilo ružnih kritika. Ne od vlasti, vlasti nisu volele takve novinare, već od kritike i publike. Mene su presretali ljudi koje ne poznajem i govorili: molim vas, samo tako, nemojte da prestajete, opalite ih dobro.
RSE: Verovatno se nove generacije pitaju kako su tadašnji novinari dobijali feedback, s obzirom da nije bilo interneta, društvenih mreža, mejlova...
Čavić: Na ulici! Dešavalo se da me tek tako neko nepoznat zagrli i izljubi.
RSE:Da li te je iznenadila ova nagrada, s obzirom da te, evo, već dve godine nema u javnosti?
Čavić: Jeste, nagrada me je baš iznenadila. Ja sam za RSE radila do pre dve i po godine. Prestala sam kada sam napunila 72 i po godine. Sada imam 74 i po. Vrlo mi znači, zato što je to takva nagrada i što sam u takvom društvu. Nikada nisam verovala da će me neka nagrada tako obradovati. Generalno gledano, ja ne držim mnogo do nagrada. Ali u ovom slučaju, jako, jako sam ponosna. Ja nikada nisam primala nagrade na nekoj bini ( Narodno pozorište) a dole je publika. Već zamišljam kako to izgleda. Nisam sigurna da li ću moći da dodjem na dodelu, ali ako budem došla, biću vrlo, vrlo srećna.
Razgovor je sniman pre dve nedelje. Zbog bolesti, Milica Lučić Čavić neće prisustvovati dodeli nagrade na svečanosti u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Tradicionalna nagrada „Vitez poziva“ ustanovljena je 2007. godine i dodeljuje se onima koji nisu izneverili logiku svog poziva, već su autonomnim i časnim delovanjem pružili primer mladima. Nagradu čine medalja sa Aleksandrijskim svetionikom – rad profesora Miroljuba Stamenkovića, povelja i novčani iznos. O dobitnicima nagrada odlučivao je žiri u čijem sastavu su: prof. dr Čedomir Čupić, prof. dr Vida Ognjenović, prof. dr Ratko Božović, prof. dr Vladimir Goati, prof. dr Vlastimir Matejić, prof. dr Vesna Rakić-Vodinelić i Jelisaveta Vasilić.
