Kad mladi krenu u biznis avanture uspeh ne izostaje

U Srbiji je više od polovine mladih nezaposleno. U vreme ekonomske krize i siromaštva sve je teže doći do zarade, zbog čega se mnogi obrazovani ljudi odlučuju sreću potražiti u inostranstvu. Ipak, neki od njih su ostali i napravili uspešne privatne firme.

Goran Pandža (30) i Filip Marić (28), mladi grafički dizajneri, kratko su radili u nekoliko firmi pre nego što su rešili da pokrenu sopstveni posao. U biznis avanturu hrabro su se upustili pre godinu i po i danas u centru Beograda imaju moderan dizajn studio sa petoro zaposlenih:

„Prvi posao je bio mali, tipa jedan katalog za jednu firmu. Čim smo to završili, odmah me zvala drugarica i pitala me da li bi radio za neku firmu. To je bila bukvalno ulaznica. Njima se to svidelo i rekli su - ovo je strava, hajde da radiš i sledeći projekat. Tako je krenulo.”

Goran kaže da posla imaju preko glave jer su, nakon što su uradili reklamnu kampanju za jednu od najvećih stranih pivara u Srbiji, stigli brojni zahtevi drugih velikih kompanija za izradu video spotova, web prezentacija, logotipa i osmišljavenje vizuelnog identiteta.

Uprkos tome što je u početku bilo teško, bilo je perioda kada nisu mogli da računaju na sigurne plate. Filip veruje da su novi projekti dokaz da je uz puno truda sve moguće:

„Srbija je totalno strava zemlja za biznis. Užasno su mali porezi. I užasno je jednostavno da kreneš. Pet dana traje otvaranje firme. Strašno je važno da imaš tu praksu. Upornost, strpljenje, vera. Moraš da veruješ da ćeš da uspeš i moraš da imaš neke kontakte. Moraš da učiš jezike, da budeš kompjuterski obrazovan, bez toga nema ništa, šta god hoćeš da radiš. MI imamo klijente u inostranstvu. Šta bi bilo da pričamo samo srpski.”

Njihova firma De:work posluje po svetskim standardima, komunikacija sa novim klijentima je brza i precizna, rokovi se poštuju.

Zbog nekih negativnih iskustava na početku biznisa, morali su da ustanove i novu poslovnu politiku:

„Mi više ne radimo sa domaćim klijentima. Oni nemaju kulturu plaćanja jer još uvek ima takvih biznismena tipa ceo projekat se završi do kraja i budu zadovoljni, ali kad dođe taj trenutak naplate, oni se ne javljaju na telefon, fenomenalni su glumci i super to odrade. Ni u jednom trenutku se ti ne osetiš da će neko da te zezne. Uglavnom oni te sitne stvari plate, a kad dođe nešto veliko, onda nestanu.”

Sa stranim kompanijama nemaju problema sa plaćanjem dok kao dobru stranu ističu i to što one imaju jasne zahteve i kriterijume koji se odnose na kvalitet traženog proizvoda. Filip kaže da je zadovoljan jer od svog rada živi bolje nego ranije:

„Mogu da rentiram stan, da jedem, da plaćam prevoz i da sebi obezbedim jedno letovanje i jedan city break godišnje. Postoji velika verovatnoća da će biti još bolje, a pri tom imaš taj super ego osećaj da si to sam napravio. Na kraju dana imaš osećaj da se može desiti nešto izuzetno. Puno ljudi koji su petnaestak godina stariji od nas su kretali od iste tačke i iste pozicije su imali. Neki su baš daleko dogurali, što profesionalno, što finansijski.”

Ovi mladi biznismeni još ne sanjaju o milionima, ali imaju ideje koje bi voleli da ostvare. Goran kaže da trenutno razmišlja samo o par stvari.:

„Voleo bih da kupim stan, ali sada ne mogu ni da predvidim kada bi se to moglo desiti. Možda će se desiti nešto, neki veliki projekat pa da mi ostane za učešće. Imam želju da odem u Norvešku na letovanje. Za tu akciju mi treba 5.000 eura. To mi je neki cilj prema kom idem. Hoću da vidim tu prirodu.”

Uložiti dosta truda i rada

Daleko od Beograda i kompjuterskih poslova, u 200 kilometara udaljenom Užicu, Ružica Stojanović (21) vodi svoj biznis. Ovu studentkinju bankarstva zatekli smo u sred posla za tezgom na pijaci u tom gradu gde prodaje pršutu koju sama proizvodi:

„Posao ide onako, post je počeo pa je slabija prodaja, ali proći će i post, pa će ići bolje.”

RSE: Kakva je tvoja pršuta?

Stojanović: Najbolje kvalitete, zato što je fino osušena, dovoljno usoljena, tradicionalno se pravi od naše domaće stoke koja se kupila u našim krajevima.

RSE: Šta kažu ljudi kad te vide tako mladu za tezgom?

Stojanović: Svima je drago. Radije se odlučuju da kupuju kod mene, nego kod ovih što su stariji i što su tu već odavno. Kažu da sam fina, simpatična, ljubazna i da sam dobar trgovac.

Ružica je uspešan student na trećoj godini fakulteta u Užicu, u gimnaziji i osnovnoj školi bila je odličan đak. Nedavno je odlučila da u rodnom zlatiborskom selu Mačkat osnuje sopstvenu firmu za proizvodnju suhomesnatih proizvoda u kojoj ima dva zaposlena:

“U ovom vidim perspektivu. Može dobro da se živi. Nisam htela da idem u Beograd zato što sam htela tu da ostanem, da radim i da studiram. Može da se uspe, ako je čovek sposoban da vodi firmu i ako je vredan. Ima svakojakih ljudi. Neki neće da se trude. Mora mnogo truda da se uloži u ovaj posao. Kažu da sam dobar šef i da sam korektna prema radnicima.”

U njenoj firmi „Stojanović +” hrana se pravi po HACCP standardu, a Ružica radi sve, od papirologije, preko proizvodnje, do kontakta sa kupcima. Radni dan joj počinje rano ujutro:

„Svako jutro ustajem oko 4:30. Pakujem se i idem na pijacu sama, kolima. Tu sam do 16:00. Dolazim kući, pomažem u klanici i onda uveče učim. Imam majstore koji prerađuju, a ja pripremam meso za kobasicu, solim pršutu. Onda tako stoje sedam dana usoljene. Ja ih nižem i onda ih stavljamo u sušaru, gde se suše oko mesec dana.”

RSE: Imaš li neki tajni recept za tvoju pršutu?

Stojanović: Nemam. Tajna je u zlatiborskom vazduhu.

Mlada biznismenka Ružica Stojanović kaže da i pored puno posla ima vremena za normalan i lep život i da i drugi koji imaju ambicije mogu da uspeju:

„Moja poruka je da probaju sami i da će sigurno uspeti ako ulože dosta truda i rada.”