Ovaj kratak sumorni pregled Srbije danas svedoči o nereformisanom društvu koji troši sopstvenu supstancu. I dok društvo tone u siromaštvo, politička elita, naročito sada u predizborno vreme, stvara virtuelnu sliku društva u usponu - grade se mostovi, otvaraju se fabrike, putevi, stižu strane kompanije.
A političari ne dižu glavu od posla u odbrani ugroženog srpstva na Kosovu, u BIH, u Hagu, Briselu, Vašingtonu... A ako je ono negde ugroženo, ugroženo je, zajedno sa svim drugim nesrpskim građanima ove države, baš tu, na teritoriji koja je sto odsto pod kontrolom domaće vlasti.
Zabeleženo u Domu zdravlja u Užicu, internističkom kabinetu. Gužva. Pacijenti govore:
„Srce mi ništa nije dobro, a sad ću da vidim kad ću doći na red. Ovde se mesec dva čeka na red. Trpiš i šutiš.”
„Sad sam trebao da snimim nešto, ali treba da kupi nešto, a toga nema u apoteci. Doktor mi reče da dođem kada to kupim. Po njihovom, čovek može da umre, kako se oni ovde ponašaju.”
U zdravstvu Srbije, jedan plaća, a dvoje se leče. U proseku, za svakog od oko sedam miliona stanovnika, u zdravstvenoj kasi godišnje ima svega 28.000 dinara, a samo, na primer, jedan od 4.500 pacijenata na dijalizi tu sumu potroši za manje od nedelju dana! Manjak je još i veći jer mnoge firme u Srbiji na uplaćuju doprinose za svoje zaposlene.
Novca nema dovoljno, dugovi su toliki da postoji opasnost da se čitav sistem zdravstva uruši - nedavno je upozorio jedan visoki državni činovnik. U centru Beograda, u bolnici, spremačica od svoje kuće donosi povremeno deterdžent, pacijenti su smešteni u sobe koje liče na prinudni smeštaj, lekari se dovijaju kako znaju i umeju u nedostatku osnovnih sredstava za rad.
„Mora da postoji potpuna depolitizacija u zdravstvu. Ne znam ko je pokrenuo inicijativu depolitizacije, ali mislim da su je pokrenuli oni koji su se bavili politizacijom. I to najvećom politizacijom koja postoji. Zato i jesmo tu gde jesmo. Na taj način bismo izbegli ono što je najvažnije, a to je mito i korupcija u zdravstvu”, kaže lekar specijalista Užičkog doma zdravlja Zoran Dimitrijević.
O reformi zdravstva se govori već godinama, ali ne čini se ništa, osim što poneki državni funkcioner povremeno ukaže prstom na razvijene zemlje ili susede, kao što je to nedavno učinio jedan visoko-pozicionirani činovnik.
U Hrvatskoj, ako nemate dopunsko osiguranje, morate da snosite 20 odsto svih troškova dijagnostičke i terapijske procedure. Tako je u mnogim drugim zemljama Evrope i ako hoćemo finansijski održiv sistem zdravstva, moraćemo i mi, na nivou države, da uvedemo dopunsko osiguranje.
Za sada, u Srbiji, dopunsko lečenje izgleda ovako: oni koji to mogu, usluge plaćaju u privatnim laboratorijama, odlaze u privatne klinike na snimanja savremenim dijagnostičkim aparatima, leče se u privatnim ordinacijama. Ali, samo ko to može. Privatni sektor nije deo ukupnog zdravstvenog sistema. Zato je korupcija u zdravstvu ozbiljan društveni problem.
Trenutno je u pritvoru bivša direktorka Fonda za zdravstveno osiguranje zbog korupcije prilikom nabavke vakcina a šuškalo se da umešane prste ima i bivši ministar koji je samo saslušan.
Stalo se negde između
Kako u zdravstvu, tako, pa još malo gore, u penzionom osiguranju. U Srbiji postoji državni fond, dopunski privatni dok obavezni privatni nije uveden. Partija penzionera, sadašnji koalicioni partner u Vladi Srbije, je sprečila reformu penzionog fonda.
A u međuvremenu, jedan zaposleni u Srbiji izdržava praktično jednog penzionera. Da bi obavezno osiguranje normalno moglo da funkcioniše, potrebno je da taj odnos bude 3,5:1, kao što je to bilo ali - pre tri decenije.
„Kako sastavljam kraj sa krajem? Pred kraj meseca se uđe u neke pozajmice, duguje se za određene komunalne obaveze. Mislim da većina radno sposobnih penzionera mora da radi, da može da obezbedi egzistenciju, i moju. Ipak bacam akcent na mlađu generaciju, koja je u ovoj sredini, u ovom gradu, ugrožena”, kaže penzioner iz Kuršumlije, sa juga Srbije.
U Srbiji je krajem prošle godine gotovo četvrtina stanovništva bila nezaposlena.
Andrijana Sretenović, profesorka matematike iz Kragujevca, čeka posao tri godine, radi sezonski kao turistički vodič. Pokušavala je da nađe posao, nije ga birala:
„Rešila sam sada, otvara se Plaz, da konkurišem svuda. I po knjižarama i po buticima. Bila sam u jednom butiku na razgovoru. Prošla sam u uži krug. Bila sam spremna da radim kao trgovac, ali nisam prošla i nisu me zaposlili. Šaljem CV-e preko infostuda, ako me pozovu, uvek se odazovem. Skorije sam bila u jednoj agenciji na razgovoru za posao, ali opet ništa.”
Maja Matković, diplomirani menadžer turizma, čeka posao četiri godine, ali joj ne nedostaje optimizam:
„Mislim da se situacija polako popravlja, posebno za fakultetski obrazovane ljude. Oni koji su stariji, koji imaju otprilike 30-ak godina, imaju već par godina diplomu, razočarani su u neki sistem, pa planiraju da odu dalje. Mislim da u tome nije izlaz jer se situacija ovde sve više i više popravlja. Treba samo biti uporan.”
Dobro, reći će neko na kraju, stižu nove mlade savremeno školovane generacije, one su budućnost Srbije. Jesu, ali i odatle stižu upozorenja: škole će nam ostati prazne, sve je manje đaka.
Otvaraju se privatni univerziteti i škole bez društvene kontrole. Državni univerziteti su formalno reformisani po bolonjskom sistemu, ali, kažu upućeni, i tu se stalo negde između, ni tamo ni ovamo.
„Činjenica je da veliki broj dece, odnosno studenata, prolazi kroz te škole. Činjenica je da oni svi trebaju da dobiju te diploma i činjenica je da oni, u stvari, ne znaju šta su. Šta su učili? Kako izgleda to školovanje? Ko su profesori na tim, nazovi, fakultetima? A javna je tajna, to u stvari više nije ni tajna, da se na tim fakultetima diploma stiče za godinu ili sedam meseci. Na ispite se ide tako što se kaže – jao zaboravio sam, sutra imam ispit, moram se pojaviti. Posledice takvog sistema će se pokazati vrlo brzo. Prosto mislim da smo mi u jednom takvom ćorsokaku da ne znam kako će to sve izgledati. Da vam pravo kažem, vrlo sam pesimistična, pogotovo zato što mislim da će posledice, koje su sad vidljive, tek bit vidljive”, kaže majka jedne srednjoškolke iz Valjeva.
A političari ne dižu glavu od posla u odbrani ugroženog srpstva na Kosovu, u BIH, u Hagu, Briselu, Vašingtonu... A ako je ono negde ugroženo, ugroženo je, zajedno sa svim drugim nesrpskim građanima ove države, baš tu, na teritoriji koja je sto odsto pod kontrolom domaće vlasti.
Zabeleženo u Domu zdravlja u Užicu, internističkom kabinetu. Gužva. Pacijenti govore:
„Srce mi ništa nije dobro, a sad ću da vidim kad ću doći na red. Ovde se mesec dva čeka na red. Trpiš i šutiš.”
„Sad sam trebao da snimim nešto, ali treba da kupi nešto, a toga nema u apoteci. Doktor mi reče da dođem kada to kupim. Po njihovom, čovek može da umre, kako se oni ovde ponašaju.”
U zdravstvu Srbije, jedan plaća, a dvoje se leče. U proseku, za svakog od oko sedam miliona stanovnika, u zdravstvenoj kasi godišnje ima svega 28.000 dinara, a samo, na primer, jedan od 4.500 pacijenata na dijalizi tu sumu potroši za manje od nedelju dana! Manjak je još i veći jer mnoge firme u Srbiji na uplaćuju doprinose za svoje zaposlene.
Novca nema dovoljno, dugovi su toliki da postoji opasnost da se čitav sistem zdravstva uruši - nedavno je upozorio jedan visoki državni činovnik. U centru Beograda, u bolnici, spremačica od svoje kuće donosi povremeno deterdžent, pacijenti su smešteni u sobe koje liče na prinudni smeštaj, lekari se dovijaju kako znaju i umeju u nedostatku osnovnih sredstava za rad.
„Mora da postoji potpuna depolitizacija u zdravstvu. Ne znam ko je pokrenuo inicijativu depolitizacije, ali mislim da su je pokrenuli oni koji su se bavili politizacijom. I to najvećom politizacijom koja postoji. Zato i jesmo tu gde jesmo. Na taj način bismo izbegli ono što je najvažnije, a to je mito i korupcija u zdravstvu”, kaže lekar specijalista Užičkog doma zdravlja Zoran Dimitrijević.
O reformi zdravstva se govori već godinama, ali ne čini se ništa, osim što poneki državni funkcioner povremeno ukaže prstom na razvijene zemlje ili susede, kao što je to nedavno učinio jedan visoko-pozicionirani činovnik.
U Hrvatskoj, ako nemate dopunsko osiguranje, morate da snosite 20 odsto svih troškova dijagnostičke i terapijske procedure. Tako je u mnogim drugim zemljama Evrope i ako hoćemo finansijski održiv sistem zdravstva, moraćemo i mi, na nivou države, da uvedemo dopunsko osiguranje.
Za sada, u Srbiji, dopunsko lečenje izgleda ovako: oni koji to mogu, usluge plaćaju u privatnim laboratorijama, odlaze u privatne klinike na snimanja savremenim dijagnostičkim aparatima, leče se u privatnim ordinacijama. Ali, samo ko to može. Privatni sektor nije deo ukupnog zdravstvenog sistema. Zato je korupcija u zdravstvu ozbiljan društveni problem.
Trenutno je u pritvoru bivša direktorka Fonda za zdravstveno osiguranje zbog korupcije prilikom nabavke vakcina a šuškalo se da umešane prste ima i bivši ministar koji je samo saslušan.
Stalo se negde između
Kako u zdravstvu, tako, pa još malo gore, u penzionom osiguranju. U Srbiji postoji državni fond, dopunski privatni dok obavezni privatni nije uveden. Partija penzionera, sadašnji koalicioni partner u Vladi Srbije, je sprečila reformu penzionog fonda.
A u međuvremenu, jedan zaposleni u Srbiji izdržava praktično jednog penzionera. Da bi obavezno osiguranje normalno moglo da funkcioniše, potrebno je da taj odnos bude 3,5:1, kao što je to bilo ali - pre tri decenije.
„Kako sastavljam kraj sa krajem? Pred kraj meseca se uđe u neke pozajmice, duguje se za određene komunalne obaveze. Mislim da većina radno sposobnih penzionera mora da radi, da može da obezbedi egzistenciju, i moju. Ipak bacam akcent na mlađu generaciju, koja je u ovoj sredini, u ovom gradu, ugrožena”, kaže penzioner iz Kuršumlije, sa juga Srbije.
U Srbiji je krajem prošle godine gotovo četvrtina stanovništva bila nezaposlena.
Andrijana Sretenović, profesorka matematike iz Kragujevca, čeka posao tri godine, radi sezonski kao turistički vodič. Pokušavala je da nađe posao, nije ga birala:
„Rešila sam sada, otvara se Plaz, da konkurišem svuda. I po knjižarama i po buticima. Bila sam u jednom butiku na razgovoru. Prošla sam u uži krug. Bila sam spremna da radim kao trgovac, ali nisam prošla i nisu me zaposlili. Šaljem CV-e preko infostuda, ako me pozovu, uvek se odazovem. Skorije sam bila u jednoj agenciji na razgovoru za posao, ali opet ništa.”
Maja Matković, diplomirani menadžer turizma, čeka posao četiri godine, ali joj ne nedostaje optimizam:
„Mislim da se situacija polako popravlja, posebno za fakultetski obrazovane ljude. Oni koji su stariji, koji imaju otprilike 30-ak godina, imaju već par godina diplomu, razočarani su u neki sistem, pa planiraju da odu dalje. Mislim da u tome nije izlaz jer se situacija ovde sve više i više popravlja. Treba samo biti uporan.”
Dobro, reći će neko na kraju, stižu nove mlade savremeno školovane generacije, one su budućnost Srbije. Jesu, ali i odatle stižu upozorenja: škole će nam ostati prazne, sve je manje đaka.
Otvaraju se privatni univerziteti i škole bez društvene kontrole. Državni univerziteti su formalno reformisani po bolonjskom sistemu, ali, kažu upućeni, i tu se stalo negde između, ni tamo ni ovamo.
„Činjenica je da veliki broj dece, odnosno studenata, prolazi kroz te škole. Činjenica je da oni svi trebaju da dobiju te diploma i činjenica je da oni, u stvari, ne znaju šta su. Šta su učili? Kako izgleda to školovanje? Ko su profesori na tim, nazovi, fakultetima? A javna je tajna, to u stvari više nije ni tajna, da se na tim fakultetima diploma stiče za godinu ili sedam meseci. Na ispite se ide tako što se kaže – jao zaboravio sam, sutra imam ispit, moram se pojaviti. Posledice takvog sistema će se pokazati vrlo brzo. Prosto mislim da smo mi u jednom takvom ćorsokaku da ne znam kako će to sve izgledati. Da vam pravo kažem, vrlo sam pesimistična, pogotovo zato što mislim da će posledice, koje su sad vidljive, tek bit vidljive”, kaže majka jedne srednjoškolke iz Valjeva.
