Da li još uvek funkcionišu Miloševićeva i Tuđmanova matrica

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome u kojoj meri je region Zapadnog Balkana opterećen ratnim nasleđem. Sagovornici su bili dva pisca - Dubravka Ugrešić i Filip David.

Razgovaralo se o tome da li još uvek funkcionišu Miloševićeva i Tuđmanova matrica, zašto je tako lako izazvati masovne nacionalne histerije, zašto vlast u Srbiji mnogo više ceni Branu Crnčevića i Momu Kapora nego Radomira Kostantinovića i Bogdana Bogdanovića, kako se briše jugoslovenska prošlost, da li se išta sačuvalo od jugoslovenskog identiteta, zašto je antifašizam na tako niskoj ceni u državama Zapadnog Balkana, kako je religija stekla tako veliku moć na prostoru bivše Jugoslavije, kao i o tome da li je članstvo u Evropskoj uniji najbolji lek za sve kontroverze koje opterećuju odnose među narodima bivše Jugoslavije.

Omer Karabeg: Da li još uvek funkcionišu Tuđmanova i Miloševićeva matrica ili su one dve decenije nakon rata stvar prošlosti?

Dubravka Ugrešić: Mislim da postoje. Taj nekakav timski rad početkom devedesetih godina da se Miloševićeva i Tuđmanova matrica uglavi i penetrira u sve razine i strukture društva pokazao se neobično efikasnim, jer i danas, nakon 20 godina, tu matricu pronalazite apsolutno svugdje - u školskim udžbenicima, čitankama, obrazovanju, medijima, na internetu, na Wikipediji. Uostalom, ljudi iz Tuđmanovog vremena, osim ako nisu umrli prirodnom smrću, i danas su na svojim mjestima i nikom se ništa nije dogodilo. Istina jeste da se retorika nešto promijenila, ali samo nešto. Kad malo zagrebete po neoficijalnim medijima, onda ćete vidjeti da je ona ostala jednako gruba, sirova i glupa.

Filip David: Što više vreme prolazi sve se više otkrivaju novi podaci koji pokazuju da je stvar bila još mračnija nego što smo mislili. Ovih dana sam čitao intervju bivšeg vojnog tužioca Lakića Đorovića koji iznosi strašne stvari.
Vidimo da su iza svega što se događalo devedestih godina stajale vojna državna bezbednost i neke druge službe. U vreme kada su se dešavali najstrašniji zločini - oni su imali kontrolu nad svim tim događajima. Puštali iz zatvora robijaše i slali ih na front gde su oni činili najstrašnije zločine. Ti isti ljudi su, na žalost, kontrolisali i događaje posle 5. oktobra 2000. godine. Oni su i dan danas prisutni. A što je najstrašnije, niko i ne pokušava da nešto preduzme da bi se raščistile stvari o kojima govori taj bivši vojni tužilac. Pre nekoliko dana sam pisao pogovor za memoare Ace Singera, doskorašnjeg predsednika Saveza jevrejskih opština, koji na jednom mestu govori kako je u Srbiji devedesetih godina bila jaka antisemitska propaganda. Vodio ju je neki Siniša Vučinić koji je tražio da se srpski Jevreji proteraju i da im se oduzme sva imovina. Aca Singer je otišao kod Zorana Lilića, tadašnjeg potpredsednika vlade, da mu se požali, a Lilić mu je odgovorio: ”Aco, nemoj da se ljutiš, više mi to ne spominji, taj čovek radi za Udbu, mi smo tu nemoćni”. Pitam se koliko je ljudi radilo za tu Udbu? Znam da je radio Dragoš Kalajić, koji je za sebe govorio da je fašista. Radili su i mnogi drugi. Kako onda možemo govoriti da se nešto suštinski promenilo ako se ispostavlja da postoji kontinuitet rada nekih vrlo moćnih službi od početka devedesetih, možda čak i ranije, pa do dana današnjeg.

Nedodirljivi sistemi

Omer Karabeg: I danas je veoma lako izazvati masovne nacionalističke histerije. Sećam se onih scena uplakanih ljudi u Hrvatskoj kada je Haški tribunal prošlog aprila izrekao presudu Gotovini, a nedavno smo pratili kako u Srbiji, uz medijsku pompu, ministar policije smenjuje pisca, upravnika Narodne biblioteke, pod optužbom da je podržavao terorizam. Zašto se tako lako svaki čas vraćamo u devedesete?

Dubravka Ugrešić: Ne mislim da se nešto može vratiti u devedesete, niti mislim da se od tada do danas nešto promijenilo u mentalitetu osim što je, hvala Bogu, prestao rat. Da, postoje neki novi horizonti - Evropa, Hrvatska postaje članica ujedinjene Evrope. Međutim, novi problemi svojom težinom prikrivaju stare i zapravo pomažu zaboravu. Ljudi to dobro znaju. I krivci i
nevini. Krivci znaju da nikada neće biti osuđeni, nevini znaju da njihova potreba da istjeraju pravdu nikada neće biti realizirana. Ti novi problemi su ekonomska kriza, nezaposlenost, kolaps poduzeća, ljudi koji su na ulici i koji su praktično svedeni na roblje. Vladaju velika dešperacija i strah tako da obični ljudi misle - baš me briga je li taj zločinac u Hagu pravilno osuđen ili ne, jedino što mi preostaje je da se brinem o tome kako ću prehraniti svoju djecu. Taj novi strah, ta nesigurna budućnost, realna glad koja zapravo prijeti cijeloj regiji - sve to mete jedno drugo i stvara tužnu sliku. U isto vrijeme vi nemate pravo na slobodan glas. Nešto od ovoga što mi večeras pričamo pojavljuje se na alternativnim on-line medijima, ali s tim ne možete proći u mainstream medije. Nigdje.

Filip David: Srpska i hrvatska situacija se ipak malo razlikuju. Socijalna situacija nikada ovde nije bila uzrok nemirima, niti će ikada biti. Peti oktobar nije nastao zbog teške ekonomske situacije, iako smo u Miloševićevo vreme prošli užasan period hiperinflacije, kada su penzije iznosile jednu marku. Niko
se tada nije bunio. Ovde se ništa ne menja i ja se opet vraćam na ono o čemu sam govorio. Ipak se ima utisak da iza svega toga stoji neko ko to može da kontroliše. Navešću vam dva primera. Ja volim na primerima da pokazujem kakva je situacija. Prošle godine je umro Rade Konstatinović, a nešto pre toga Bogdan Bogdanović. Dve izuzetne ličnosti u evropskim razmerama. Njihova smrt je propraćena na sraman način. Niko iz državne vlasti nije našao za shodno da bar uputi telegram saučešća, da ne govorimo o prisustvu na komemoraciji ili sahrani. U isto vreme pisci, kao što su Brana Crnčević i Momo Kapor, za koje se zna da su bili Karadžićevi senatori, sahranjeni su u Aleji velikana, uz veliku pompu medija i telegrame koji su stizali sa najvišeg mesta. Sve to govori o atmosferi u kojoj trenutno živimo.

Dubravka Ugrešić: Ja mislim da to nisu incidenti, to je zakonitost, jer je sistem takav. To se dešava zato što su se Tuđmanova i Miloševićeva matrica apsolutno etablirale. Situacija bi bila puno jasnija da postoji netko tko tajno dirigira sve te stvari, međutim svi sudjeluju u tome. Sudjeluje i učiteljica koja ne reagira kada vidi gluposti koje su napisane u udžbenicima iz vjeronauka, nego prisiljava đake da idu na vjeronauk i kupuju te udžbenike, iako je po zakonu vjeronauk slobodan izbor u školi. To je ta totalna penetracija u sve sfere života u kojoj svi sudjeluju. Sistem je dovršen. Revolucija, ma kakva ona bila, je završena. Ovo što mi pričamo je zapravo, kako bih rekla, tračanje nemoćnih iz nekog potpuno nevažnog ugla. I to je prava tragedija. To je porazno, ali je tako. Sve te države i državice su dobrano, sistematski,
kolektivno, poradile na diskontuitetu, na apsolutnom brisanju prošlosti. Oni, naravno, dopuštaju da ljudi malo odu u Kumrovac, da kupe čarape ili vino sa Titovim potpisom na etiketi, puste neki film, Youtube je prepun jugoslavenskog nasljeđa i popularne kulture, ali sve je to nevažno, bezazleno i komercijalno. To je isto kao kad si ruski oligarh može dopustiti da zakupi krstaricu Aurora i da na njoj priredi basnoslovni parti. Može si dopustiti zato što je na vlasti i zato što to može kupiti. U tom smislu i ovi novi sistemi si mogu dopustiti malo sjećanja i malo tobožnjeg kontinuiteta, kao kad se objavi “Titova kuharica” - pa neka bude bestseler, ali prave revalorizacije života u bivšoj Jugoslaviji, prave revalorizacije rata, udjela svih nas u svemu tome - nema, a nema je zato što bi se onda trebala potegnuti velika tema za koju ljudi naprosto nemaju sluha i odbijaju je - tema opće krivice i općeg udjela u svemu tome.

Filip David: Sistemi jesu moćni. U ovom trenutku su nedodirljivi, ali jedini ko može da ih nagriza su pojedinci. Ma koliko se činilo da ovo što mi pričamo - a pričamo ne od juče, već 15- 20 poslednjih godina - ide u vetar, ja verujem da, dok god postoji bar jedan pojedinac koji se suprotstavlja i ne miri s tim, to nešto znači. Na kraju krajeva, velike promene ne donose mase, nego pojedinci. Ja ne mislim da smo mi ti pojedinci, ali vredi se boriti. Jer, kada prestaneš da se suprodstavljaš, kada predstaneš da se boriš, kad postaneš ravnodušan - to je poraz. Moje je osećanje da poraz ne smem prihvatiti jer, ukoliko ga prihvatim, onda sam kao duhovna ličnost gotov. Da li treba da zaćutimo? Ja mislim - apsolutno ne. Mora se govoriti. Uzmimo samo poslednji slučaj, kada je Forum pisaca, povodom slučaja Nikolaidis, uputio peticiju u kojoj smo tražili da se poštuje princip, koji nije bio poštovan za vreme Miloševića, da se ne može neko napadati u svim medijima, a da pre toga niste upoznali javnost sa predmetom napada.

To je bio jedan element peticije, a drugi je bio zahtev da se Srbija odrekne hegenomoističke politike u ovom regionu. Šta je bila posledica te u suštini bezazlene peticije kakvih ima svaki čas na svim stranama? Upravnik Narodne biblioteke Sreten Ugričić izgubio je posao, a spremaju se smene i nekih drugih ljudi zaposlenih u javnim službama. Šta to znači? Da neko ko je u državnoj javnoj službi ne može imati svoje mišljenje? To podseća na ono glajhšahtovanje iz nacističke Nemačke kada je svako ko nije podržavao vođu, partiju i državu morao prvo napustiti posao, a onda i zemlju, a znamo šta se sve kasnije događalo. To je opasan put i na njega se mora ukazati. Ne verujem da će naša peticija imati velikog efekta, ali neke stvari se moraju raditi iz moralnih i etičkih razloga. Devedesetih godina, kada smo se kao članovi Beogradskog kruga suprotstavili Miloševićevom režimu, nije bila u pitanju ideologija. U pitanju su bili etički i moralni razlozi. Beogradski krug je bio zasnovan na jednoj jedinoj devizi koju je vrlo dobro izrazio Rade Konstantinović - članovi Beogradskog kruga su ljudi koji se ne mire sa zločinom. Danas se govori da je Druga Srbija, a to je Beogradski krug, tobože izdajnička i plaćenička. A ta manjina, koju tako nazivaju, zapravo čuva ono malo obraza koje Srbija još uvek ima.

Dubravka Ugrešić: Apsolutno se slažem sa Filipom. Hoću samo reći da mi je cijela ta situacija poznata. Na neki način ja sam izvana sudjelovala u Beogradskom krugu i u svemu što se događalo u Beogradu i u tom smislu nisam stranac. Sve je to moj teren. Nekako ste vi napravili situaciju kao da sam ja ovdje nužno predstavnik Hrvatske, a Filip David Srbije, što uopće nije točno.

Kulturom su uvijek manipulirali političari

Omer Karabeg: Samo da objasnim, ja vas nisam predstavio kao hrvatsku spisateljicu, niti sam gospodina Davida predstavio kao srpskog pisca.

Dubravka Ugrešić: Ali nekako ste automatski uzeli kao da ja bolje znam što se događa u Hrvatskoj, a da je Filip David zadužen za srpsku stranu, što je netočno.

Filip David: Ja sam to osetio 1996. ili 1997. godine kada sam bio na jednom skupu u Sarajevu gde su bile i kolege iz regiona sa kojima sam se viđao ratnih godina. Tada sam prvi put osetio da srpski problemi više nisu i hrvatski, da problemi onih koji žive u Sarajevu nisu i problemi onih koji žive u Beogradu, jer su se političke elite odvojile i svako je nekako morao da se bori protiv svojih političkih elita. Tu su onda nastale razlike i mislim da je to razlog što nemamo mnogo zajedničkih akcija. Dubravka nam se pridružila u ovoj najnovijoj akciji Foruma pisaca. Dobili smo hiljade potpisa podrške sa raznih strana bivše Jugoslavije, pa čak i iz evropskih zemalja. Zanimljivo je da je najmanje pisaca bilo iz Srbije. Bilo ih je više iz država koje nas okružuju. Ja sam, Dubravka, nedavno čitao tvoj jako dobar intervju u časopisu “Reč” u kome govoriš vrlo važne stvari o kulturi i kažeš da je kultura potonula. To je ono što je za nas koji se bavimo kulturom najtragičnije u ovoj situaciji. Postali smo društvo bez dubine i profit je sve progutao.

Dubravka Ugrešić: Nije samo to. U svim tim zemljicama kultura zapravo nikada nije imala nikakav drugi značaj osim simboličnog. Kulturom kao
simbolom uvijek su manipulirali političari. Manipulirali su prije, manipuliraju i sada. Istina, malo bogatije razdoblje bilo je u Jugoslaviji, kada se činilo da kultura ima neki svoj kontinuitet. Da li zato što je bilo novaca ili zato što je ipak postojalo neko zajedništvo, da li zato što su se stvari događale i na nacionalnom, ali i na općejugoslavenskom nivou, ili zato što je kultura u komunističko-socijalističkoj ideologiji imala važno, možda simbolično, ali svakako vrlo važno mjesto. Ali ne kao u drugim, velikim zemljama - u Engleskoj, Rusiji ili Americi, gdje je kultura zaista stvar kontinuiteta. Kod nas je kultura stvar slučaja. U tom smislu su Ivo Andrić i Miroslav Krleža samo incidenti. Danas je sve ono što je bilo u jugoslavenskom razdoblju zapravo pometeno i zaboravljeno. Sve je to namjerno izbrisano. Počevši od materijalne do nematerijalne kulture.

Omer Karabeg: Da li se išta sačuvalo od tog nekog jugoslavenskog identiteta?

Filip David: Možda se sačuvalo upravo kroz neke pisce. Mirko Kovač se, recimo, svugde objavljuje i on dobija nagrade i u Srbiji, i u Hrvatskoj, i u Crnoj Gori, i u Bosni i Hercegovini. Danilo Kiš i dalje vrši uticaj na mlade pisce iz svih država bivše Jugoslavije. Znači, još uvek postoji neko zajedništvo i mislim da se sada polako, bar među piscima, pronalaze neke veze. Postoje veze koje ne mogu da se izbrišu. Za mene Krleža, Ranko Marinković, Tin Ujević i Dubravka Ugrešić nikada neće biti strani pisci. To mi deluje neprirodno. Vidim da neka hrvatska izdavačka preduzeća imaju i svoje filijale u Beogradu. To se ne može zaustaviti. Uostalom, postoje i ekonomski interesi i ne treba sve to tumačiti kao povratak na neku Jugoslaviju koja je propala i koja se kompromitovala.

Dubravka Ugrešić: Ja mislim da jeste. Dok god su živi svjedoci tog vremena, oni nose tu jugoslovensku mentalnost. Mislim da Jugoslavija puno više postoji kao neki mentalni teritorij, da postoji u ljudima koji žive vani, u emigraciji.
Također postoji veliki interes mladih ljudi koji ne znaju šta je Jugoslavija. Oni su početkom rata s roditeljima otišli u inostranstvo i sada tamo žive. Jugoslavija je za njih neka vrsta projekcije. Tu se slaže jedan puzzle šta je to zapravo bilo. Komadić po komadić. Iz knjiga, preko sjećanja roditelja. Vlada interes za nekakvu jugoslovensku kulturu. Ona nije nestala i mislim da će nužno doći do iskopavanja jugoslavenskog nasljeđa. Danas, kada slušate progresivne američke ekonomiste koji nude nekakve izlaze iz recesije, onda odjedanput čujete riječ samoupravljanje. U dokumentarnim filmovima danas možete vidjeti neke vrlo uspješne primjere poslovanja u Americi u kojima prepoznajete onu istu samoupravljačku ideologiju i sistem koje smo imali mi, pa smo ih se stidjeli. Tako da mislim da će se mladi sociolozi, antropolozi i povjesničari kad-tad morati početi baviti Jugoslavijom kao sistemom, kao nekakvom državom, kao načinom funkcioniranja, kao fenomenom koji je bio različit od ostalih zemlja komunističkog bloka. Ja sam u tom smislu puno optimističnija.

Ostajemo evropski Indijanci

Omer Karabeg: Da porazgovaramo o još jednoj temi. Zašto je antifašizam na tako niskoj ceni na Zapadnom Balkanu?

Filip David: U Srbiji je sa promenom političkog sistema došlo do revizije istorije. Ovde je praktično odbačen partizanski antifašizam. Promenjeni su nazivi ulica bez obzira na to da li su partizani, čija su imena bila u nazivu ulica, bili komunisti ili samo ljudi koji su se borili protiv okupacije. Kada je
odbačen partizanski pokret, odjedanput se Srbija, koja se do tada dičila svojim antifašizmom, našla u apsolutno praznom prostoru. Nema više antifašizma. Šta to onda znači? Da je Srbija bila na strani onih koji nisu bili antifašisti? Došlo se do toga da treba rehabilitovati Dražu Mihajlovića koji je, istina, prve godine okupacije sarađivao sa partizanima, ali je kasnije - o tome ima mnogo podataka - njegov četnički pokret učestvovao u mnogim zločinima u Bosni i Srbiji, i na kraju se otvoreno pridružio Nemcima. To se više ne pominje, važno je rehabilitovati Dražu Mihajlovića i očekuje se da će za koju nedelju ili mesec on i biti rehabilitovan. A to je čak i protiv Zakona o rehabilitaciji, u kojem se kaže da mogu biti rehabilitovani samo oni koji nisu bili osuđivani za ratne zločine. A Draža jeste.

Dubravka Ugrešić: Filip David o ovome priča kao o nekom ekskluzivitetu Srbije, ali ja mislim da to postoji svagdje - u Litvi, Estoniji, Poljskoj, Češkoj - gdje god hoćete. Berlinski zid je pao, komunizam je bio stigmatiziran, to je bio tako veliki krah da su se ljudi zaista, kao što kaže Filip, našli na praznom terenu i nacionalizam je bio jedina ideološka opcija koja im je bila ponuđena ili su na nju bili prisiljeni, ali u svakom slučaju su ju prihvatili. Kad je prihvaćena nacionalistička ideologija došlo je do rehabilitacije fašističkih nacionalnih veličina, jer su zajedno sa odbacivanjem komunizma odbačeni i antifašizam, i partizani, i Tito. Sve je zapravo otišlo u mrak. Nije napravljena revizija, pa da se izaberu neke moralne točke na kojima će se graditi neka nova samosvijest. U tim novonastalim državicama samosvijest je bila lažna, ona je bila prazna - Hrvat sam, svoj na svom, imam svoju državu. Međutim, čak i ljudi koji ne znaju puno o tome, osjećaju prazninu svega toga, jer je taj paket mentalno i ideološki vrlo siromašan. U njega možete posložiti zastavu, grb, nešto malo isfalsificirane povijesti, nešto malo klerofašizma, desničarenja - i to je sve. Ta laž ne može trajati puno. Tako da se ja bojim da to sve skupa ne stoji na čvrstim nogama.

Omer Karabeg: Sa tom ideološkom prazninom, koja je nastala nakon pada komunizma, povezana je i činjenica da je religija odjednom stekla ogromnu moć u državama bivše Jugoslavije.

Filip David: Odnos sa crkvom je ovde jedna vrsta tabu teme. Do povezivanja države i crkve došlo je nakon 5. oktobra, iako su neki njeni izuzetno uticajni velikodostojnici podržavali ono najgore što se događalo u ratnim godinama.
Crkva danas ima vrlo veliki uticaj u srpskom društvu, a jedna od najuvaženijih ličnosti u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je Nikolaj Velimirović - proglašen je i za svetca - u čijim delima ima mnogo rasističkih, antisemitskih i anticivilizacijskih stavova, od kojih se crkva nikada nije ogradila. Njegove knjige se štampaju u ogromnim tiražima i imaju veliki uticaj na grupe mladih huligana koji su očigledno povezani sa službama bezbednosti i koje te službe koriste u određenim situacijama. Uđite na neki sajt tih ekstremno nacionalističkih grupa, kao što su Nacionalni stroj, Pokret 1389, Naši, i tako dalje. Tu se, pored Ratka Mladića i Radovana Karadžića, koji su obavezno pozitivne figure, ističe i ličnost Nikolaja Velimirovića upravo zbog njegovih stavova. Pa kako onda možemo govoriti o jednom zdravom društvu, ako su takve ličnosti “moralne vertikale”.

Dubravka Ugrešić: Crkva i država su u jednom paketu. Crkva vrši propagandu koja je bliska državi. Zato država poštuje crkvu i to je neka vrsta poduzeća. I pored sveg svog bogatstva koje ima u Hrvatskoj, crkva i dalje dobija potporu države. Svima je srezano - i zdravstvu i školstvu, ali crkvi nije.
Iz moje perspektive to je užasno smiješno i neozbiljno društvo, kad vi kao vrhunsku vrijednost uvodite križ. Križevi su po školama, križevi su po bolnicama, popovi su posvuda. Crkve niču na svakih deset metara, postoji čak i nešto što se zove crkvena arhitektura. U Novom Zagrebu, gdje su nova naselja, u svakom naselju imate po jednu ili čak i dvije crkve. U malim mjestima oko Zagreba crkva je, jer ima novaca, postala okupljalište, centar života. Izgrađena je crkva, ispred trg, na trgu klupe. Teško mi je o tome pričati, jer to je takvo temeljito zaglupljivanje naroda, ali narod pristaje na to. Većina Hrvata su katolici, svi uredno idu u crkvu, djeca u školama uče vjeronauk i tu nema pomoći. Nešto malo je izmijenjeno u gimnaziji, imate nešto što se zove etika, međutim, to je samo neki tutti frutti, mišmaš, neka razblažena spiritualnost, malo osvjetovljena religijska priča.

Omer Karabeg: Često se može čuti mišljenje da je Evropska unija najbolji lek za sve kontroverze koje opterećuju odnose među narodima bivše Jugoslavije. Kad svi budu u Evropskoj uniji - manje će biti sukoba i lakše će se rešavati međusobni sporovi. Bar tako misle eurooptimisti.

Filip David: Ne verujem mnogo u to. Ja jesam za Evropsku uniju, ali ne verujem da naš ulazak u Uniju može nešto bitno popraviti, ako mi sami nismo u stanju da sredimo neke stvari u sopstvenoj zemlji. Evropska unija ne može naše probleme rešavati čarobnim štapićem. Dok smo mi ovakvi kakvi smo - nema nam spasa. Mi se moramo promeniti, pa onda možemo ući u Evropsku uniju. Ako se ne promenimo, ništa nam neće značiti ulazak u Evropsku uniju. Kod nas vlada zabluda da se položaj Srbije može popraviti plaćanjem nekih dobrih lobista u inostranstvu, jer smo navodno ocrnjeni u svetu. Treba samo uložiti neke velike pare, pa ćemo situaciju promeniti u našu korist. Međutim, to nije tako. Slika o Srbiji se može promeniti samo ako se promeni situacija u Srbiji. To se ovde još uvek ne shvata.

Dubravka Ugrešić: Stvari su puno veće i potpuno prelaze okvire našeg razumijevanja. Prije svega, zato što je politika Evropske unije netransparentna i zato što je to zapravo politika novca. Ne znam ništa o novcu, niti ga razumijem, ali mislim da su ljudi danas svedeni na potrošače i proizvođače. Mi, ta cijela južnoslavenska regija, ne spadamo ni u jedno, ni u drugo. Mi niti šta proizvodimo, a, s obzirom da ne proizvodimo, nemamo novaca, pa ne možemo biti ni potrošači. Mi se ne računamo. Mi smo ispali iz te velike kapitalističke igre. U tom smislu, ušli mi u Evropsku uniju ili ne, mi ostajemo u kategoriji evropskih Indijanaca. Možemo samo proizvoditi suvenire i to ćemo, naravno, zadovoljno činiti - Hrvati će prodavati vrećice sa lavandom, a Srbi mafine od proje. I to je to.