Predrag Lucić prenosi ovaj put književni razgovor Ivice Dačića i Vuka Jeremića, a povod je tekst Andreja Nikolaidisa zbog kojeg je Beograd uputio demarš Podgorici, a iz Podgorice odgovoreno kako Nikolaidisov tekst ne odražava zvaničan stav Crne Gore.
- Alo, Vule, je li otišo onaj demarš Crnogorcima?
- Misliš onaj oko onog Nikolaidisa?
- Taj, nego koji?! Nećemo valjda da im šaljemo demarš radi Njegoša.
- Jasno da nećemo. Ne šalju se diplomatske note povodom mrtvih pisaca, pokoj im
duši. U njihovom slučaju se šalju diplomatski telegrami, ako se proceni da su zavredili.
- Slušaj, Vule, ne zovem te da mi daješ časove iz diplomatskog solfeđa...
- Ne kaže se, Ivice, diplomatski solfeđo već diplomatska etiketa.
- Pa ne šalje se valjda demarš ko poruka u flaši već se valjda šalje po ambasadoru.
- Šta ima po našem ambasadoru da šaljem demarš po pitanju „Gorskog vijenca“?! To neka šalju Turci, ako se smatraju povređenima.
- Jao, čoveče, kako ti mene smaraš... Rekli smo da se ne radi o Njegošu već o tom Nikolaidisu. I daj da popravimo stvar ako još ima vremena da se popravi.
- Šta da popravimo? Koju stvar?
- Demarš, čoveče, demarš! O čemu drugom govorimo?!
- Pa nismo poslali pokvareni demarš da bi sad trebalo da ga se popravlja.
- Aman, čoveče, gde se gasiš... Ućuti i slušaj šta ima da ti kažem.
- Vidi, Vule, mi unutra nismo stavili sve ono radi čega je trebalo da protestvujemo.
- Kako nismo?! Jesmo stavili ono što je taj Nikolaidis napiso na Internetu da treba da se pobiju naš predsednik, patrijarh i svi ostali? Jesmo. Jesmo stavili i još nešto iz one njegove knjige kojoj nikako da upamtim naslov?
- Misliš, čekaj da vidim u izveštaju... Misliš: „Mimesis“?
- Jeste, znao sam da se radi o nekakvom cveću, al nisam mogo da se setim jesu li mimoze ili bela rada...
- Ma kakvo crno cveće, Vule... Znaš li ti šta to ustvari znači?
- Pojma nemam.
- To je šifra. Al su moji ljudi na čelu sa mnom uspeli da je dešifruju.
- Koliko vas je to trebalo da dešifrujete sedam slova?
- Ajde ih ti dešifruj kad si tako pametan!
- Pusti da malo razmislim...
- Nema ti šta da razmišljaš, sve i kad bi umeo. Već je sve razmišljeno. Dakle, šta znači „Mimesis“... Evo slušaj, Vule: ono „eM-I“, to ti je skraćenica za englesku obaveštajnu službu.
- Pa tako se izgovara na engleskom. Služba se zove „eM-Aj Fajv“, a ima i „eM-Aj Siks“. Znaš, jednom mi izletelo kad sam pričo s engleskim ambasadorom, on nešto pomenuo „eM-Aj Fajv“, a ja ko iz topa ispalio: „Jes, Aj em.“
- Nemoj, Vule, da me smaraš sa tim buđavim fazonima. Slušaj dalje: ono „Em-E“, to ti je skraćenica za Crnu Goru na Internetu. A ono „SIS“ , to beše hrvatska špijunska služba, razumeš?
- Razumem. Al šta sada s tim?
- Kako: šta? Čoveče, samo ti se govori ko sprema atentat na predsednika Tadića i na ceo srpski narod.
- Pa taj Nikolaidis, to smo znali i bez knjiga...
- Ma lako bi bilo da je samo on. Kapiraš li, čoveče, da su u celu priču umešani Englezi, skupa sa Crnogorcima i sa starim hrvatskim špijunskim strukturama?! „Mi-me-sis“, kapiraš?
- Kapiram, kapiram, al šta sad da radim? Da šaljem demarš u London?
- Vule, jesi li to sišo s uma?
- Pa nisam.
- Onda nemoj ni da silaziš, nego slušaj šta su moji ljudi na čelu sa mnom još otkrili.
- Ali, Ivice, zašto to niste otkrili na vreme, pre nego što smo poslali demarš?!
- Ima tu posla, čoveče. Šta ti misliš da je dečija igra da se najpre pohapse sve te knjige iz biblioteke, pa da se onda svaku od njih natenane pročita, pa da se svojim rečima sastavi izveštaj o pročitanom...
- Uf, bre, to mu ga dođe ko da radiš lektiru u školi. Gorak je i tvoj lebac, Ivice, gorak... Lepo je reko Dodik: „Jebem mu književnost!“
- I ja kažem.
- Ivice, da te pitam: nisi valjda sam pročito sve te knjižurine?
- Ma jok. Angažovo sam naše proverene književnike da ih čitaju skupa sa našim najvisprenijim inspektorima.
Vuk Jeremić i Ivica Dačić
- Dobro da nisu svi pošandrcali.
- Pa skoro da i jesu. Zato još nisu ni završili celokupan izveštaj, već samo ovaj privremeni. Sad sam ti ga poslo mejlom.
- I šta ja sad da radim? Da čekam da organizujete književni simpozijum, pa da onda pišem novi demarš?
- Žurimo koliko možemo.
- A što žurite? Da ne treba možda da vratite knjige u biblioteku?
- Ma ne, bre, Vule... Ne razumeš o čemu se radi.
- Radi se o tome da se vi ponašate ko da ste članovi biblioteke. Vi ste policija, čoveče! A svi mi smo vlada. Svi mi smo Srbija, Ivice! A Srbija nije književni salon nego ozbiljna država.
- Pa zato ovo i radimo ozbiljno, najozbiljnije moguće.
- Radite vi to tako da ja posle treba da ispadam neozbiljan. Ne samo ja, i ne samo Ministarstvo spoljnih, već i cela Srbija. Ozbiljna država, čoveče, ne šalje demarše u nastavcima. Nisu to ni feljtoni ni romani ni Mir-Jam ni šta ti ga ja znam. Radi se o bezbednosti Srbije i zato treba da se radi brzo i efikasno.
- Baš zato ne smemo da se obrukamo. Treba sve da se proveri do u detalje.
- Samo se vi zamajavajte i gubite vreme... Ko da se radi o knjigama tetka Dese Maksimović, a ne o priručnicima za teroriste.
- Pa baš zato što se radi o priručnicima za teroriste, treba da se obrati pažnja na svaku sitnicu.
- Slušaj me, Ivice: ono što svaki pametan čovek zna o terorizmu ili o bilo čemu, to sasvim sigurno ne piše u knjigama.
- Ajde, kad si tako pametan, da čujem tvoj predlog šta da radimo...
- Ako nam je stalo da Crnogorci misle da smo načitani, trebali smo samo da lepo prepišemo naslove svih tih knjiga, pa nek ih oni čitaju. I neka oni dokazuju da u njima nema nikakvog terorizma.
- Baš da vidim kako će da dokažu. Ako naša policija nije u stanju da bilo koju reč proglasi šifrovanom terorističkom porukom, onda ste džaba slova učili. Dovoljno je samo da kažemo da je sve to jedan opšti terorizam, ko što smo već i rekli, a ako Crnogorci kažu da nije, e onda ćemo da ih tužimo Savetu bezbednosti radi prikrivanja terorizma.
- Pa video si na primeru ovog „Mimesisa“ šta smo sve u stanju...
- Video sam, al ajde da vidim kakav ćeš terorizam da dešifruješ iz, ček da pogledam ovaj spisak literature što si mi poslo... Kakav ćeš terorizam da dešifruješ iz tako detinjastog naslova ko što je „Sin“?
- Koji sin? Čiji sin?
- Pa ne znam. Nisam ga ja ni čito ni pravio.
- Nisam ni ja. Al su zato čitali provereni književnici i inspektori. Baš zato je i trebalo da se pročita cela ta knjiga i da se kriminalističkom istragom knjige utvrdi o čijem se sinu radi.
- Čoveče, to može da bude sin mog oca, sin tvog oca, sin Tadićevog oca... To može da znači da taj Nikolaidis hoće da pobije sve nas, dok mi gubimo vreme i čitamo njegove knjige.
- Može, ali ne mora...
- Možemo i mi, a i ne moramo, da koliko sada, a ne za sto godina kad vi sve pročitate i prepričate svojim rečima, napišemo novi demarš i unutra stavimo da je to poziv na ubistvo svih nas, pa neka se Crnogorci bakću oko toga! Baš da vidim kako će da dokažu da nije... Ili, vidi sad ovo, knjiga „Zašto Mira Furlan“...
- Šta zašto?
- Pa Mira Furlan... Knjiga se zove „Zašto Mira Furlan“. Tako piše ovde na spisku. Andrej Nikolaidis, dve tačke, „Zašto Mira Furlan“.
- Vidim da piše, al tek će detaljna istraga da objasni zašto.
- Šta zašto?
- Pa to, zašto Mira Furlan...
- Hoćeš da ti ja objasnim zašto? Evo zato što se iza toga krije plan atentata na Kusturicu.
- Otkud ti sad on?
- Pa je li Mira Furlan glumila u Kustinom filmu „Otac na službenom putu“?
- Pa valjda jeste.
- Nije valjda već sigurno. I znaš šta je glumila?
- Ne sećam se.
- Glumila je avijatičarku.
- Pa šta onda ako je glumila?
- Jel ti, Ivice, išta kapiraš? Ta Mira Furlan ti je šifra da se likvidira Kusta i da se izvrši teroristički napad na Drvengrad, na Kamengrad, na sve bioskope... Niko ne može da dokaže da to znači nešto drugo.
- A to što je avijatičarka?
- To može da znači samo poziv na novo bombardovanje Srbije.
- Kako ti to znaš ako nisi čito knjigu?
- Pa baš zato i znam. Nemoj da te ja učim tvom poslu... Šta ti misliš, da je taj Nikolaidis tako naivan da će to direktno da ti napiše?
- Pa kako je direktno napiso ono da je trebalo da se digne u vazduh ceo Borik, sa sve predsednicima i patrijarhom, i ruskim ambasadorom...
- Ivice, ti znaš da on to nije direktno napiso, već da smo to mi direktno pročitali. Ja samo hoću da ti kažem: ako smo sposobni, a vidiš da jesmo, da pročitamo i ono što ne piše, to znači da ne treba da gubimo vreme na čitanje onoga što piše. I to znači da ne treba da pišemo novi demarš. Eto, to ti je naravoučenije.
- Pa kako onda, Vule, da skembamo tog Nikolaidisa?
- Bez teksta, burazeru, bez teksta. Jesi me razumeo ili treba da ti nacrtam?
