Diskriminacija u Srbiji veoma je raširena, pokazuju podaci nevladinih organizacija ali i državnih službi. Na udaru su pripadnici svih manjina koje postoje u društvu, dok je i dalje jedan od najvećih problema primena zakona.
Da je diskriminacija u svim porama srpskog društva najbolje pokazuju pritužbe građana kojih je u poslednje vreme sve više.
Nevena Petrušić, državni povrenik za zaštitu ravnopravnosti, izjavila je da je u njenu kacelariju za nešto više od godinu dana pristiglo oko 400 žalbi.
„Više od 17 odsto pritužbi odnosi se na diskriminaciju po osnovu nacionalne pripadnosti. Slede žalbe na postupanje organa javne vlasti. Sve to potvrđuje da je diskriminacija pojava sa kojom se moramo ozbiljno uhvatiti u koštac. I da su pojave rasizma, homofobije, ksenofobije i govor mržnje nešto što se, na žalost, još uvek toleriše“, navodi Petrušić.
Prema izveštaju Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije (EKRI), u Srbiji su diskriminaciji najviše izloženi Romi, kao i Bošnjaci i Albanci u Sandžaku i južnom delu zemlje. Najveći problemi su u oblasti rada i zapošljavanja, jer za veliki broj pripadnika ovih manjina nema posla.
Vitomir Mihajlović, predsednik Nacionalnog saveta Roma, kaže za RSE da je diskriminacija posebno prisutna i u obrazovanju, i da počinje već u prvim razredima osnovne škole.
„Učitelji nemaju vremena za učenike Rome koji imaju jezičku barijeru, pa pozovu komisiju, proglase ih mentalno zaostalim i upute u specijalnu školu. To je već diskriminacija. A ta deca u specijalnim školama postužu odlične uspehe jer savladavaju program koji je za njih vrlo lak. Diskriminacija počinje i od samih učenika. Čim je neko dete druge boje, malo drugačije, siromašnije obučeno, jednostavno ga odmah izoluju. Ne dozvoljavaju mu da se igra sa njima. Diskriminiše ga i osoblje, tetkice, a onda i nastavnici koji nemaju dovoljno pažnje za njega“, ističe Mihajlović.
Jedna od preporuka evropskih organizacija za zaštitu ljudskih prava je da Srbija obuči zaposlene u pravosuđu o rasizmu i rasnoj diskriminaciji kako bi se poboljšalo kažnjavanje, jer je evidentno da se mnogi počinioci izvlače sa malim kaznama.
Nulta tolerancija za netoleranciju
Reditelj Stevan Filipović, čiji se film „Šišanje“ bavi ektremnim grupama i ljudima ka kojima je njihov bes usmeren, rekao je za RSE da o niskom stepenu tolerancije u srpskom društvu najbolje govori nedavna zabrana Parade ponosa u Beogradu.
“Danas u Srbiji imamo jednu grupu ljudi kojoj je praktično zabranjeno da prošeta centrom grada tako što je od toga napravljeno neko državno pitanje. Glavni problem je kako je došlo do toga da se to okupljanje ne održi i šta se radilo prethodnih godinu dana ako znamo kakvim nasiljem je završila tadašnja Parada ponosa. I kako je moguće da se u tom periodu ništa nije uradilo i zašto je kao jedini način da se taj problem reši učinjeno to da se sve “gurne pod tepih” tako što se šetnja zabrani” , kaže Filipović.
(Trejler za film "Šišanje" Stevana Filipovića)
Država je kao neke od pozitivnih akcija za razvoj tolerancije navela nedavno otvaranje konkursa za prijem Albanaca u policiju na jugu Srbije, kao i otvaranje ispostave subotičkog Ekonomskog fakulteta u Bujanovcu.
Takođe, za integraciju Roma u društvo često se organizuju afirmativne akcije uz novčanu pomoć pripadnicima romske zajednice. Međutim, kaže Vitomir Mihajlović, u praksi to često ne funkcioniše.
“Na pojedinim poslovima Romi ne mogu da rade. Neke učenike koji su završili srednju školu za hotelijerstvo, koji imaju pravo na direktno zapošljavanje u ugostiteljstvu, hteo sam da zaposlim u jednom beogradskom hotelu ali mi je od poslovodstva decidirano rečeno da Romi tu ne mogu da rade. Rečeno mi je da nikako ne mogu da rade kao kuvari.”
Ono u čemu se, bar deklarativno, slažu nevladin sektor i odgovorne institucije je da se mora insistirati na uspostavljanju sistema vrednosti i sankcijama za počinioce, ali i da je za sprovođenje mera odgovorna država.
Saša Janković, zaštitnik građana, zaključuje da je model jednostavan – nulta tolerancija za netoleranciju.
„Ni jedan građanin Srbije ne može biti dostojanstven član svoje zajednice ako pored njega postoje ljudi i grupe čije dostojanstvo je u toj istoj zajednici ugroženo. Ako su neki ljudi poniženi, trpe predrasude i posledice svog marginalizovanog položaja. Mi, kao ljudi, ne možemo da ignorišemo takvu situaciju“ , kaže Janković.
Kancelariji ombudsmana i povereniku za zaštitu ravnopravnosti u Srbiji najviše se obraćaju pojedinci, dok je daleko manje pravnih lica i organizacija. Po broju pritužbi ne izdvaja se nijedan grad niti institucija, a do sada je izrečeno samo desetak opomena diskriminatorima.
Da je diskriminacija u svim porama srpskog društva najbolje pokazuju pritužbe građana kojih je u poslednje vreme sve više.
Nevena Petrušić, državni povrenik za zaštitu ravnopravnosti, izjavila je da je u njenu kacelariju za nešto više od godinu dana pristiglo oko 400 žalbi.
„Više od 17 odsto pritužbi odnosi se na diskriminaciju po osnovu nacionalne pripadnosti. Slede žalbe na postupanje organa javne vlasti. Sve to potvrđuje da je diskriminacija pojava sa kojom se moramo ozbiljno uhvatiti u koštac. I da su pojave rasizma, homofobije, ksenofobije i govor mržnje nešto što se, na žalost, još uvek toleriše“, navodi Petrušić.
Prema izveštaju Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije (EKRI), u Srbiji su diskriminaciji najviše izloženi Romi, kao i Bošnjaci i Albanci u Sandžaku i južnom delu zemlje. Najveći problemi su u oblasti rada i zapošljavanja, jer za veliki broj pripadnika ovih manjina nema posla.
Vitomir Mihajlović, predsednik Nacionalnog saveta Roma, kaže za RSE da je diskriminacija posebno prisutna i u obrazovanju, i da počinje već u prvim razredima osnovne škole.
„Učitelji nemaju vremena za učenike Rome koji imaju jezičku barijeru, pa pozovu komisiju, proglase ih mentalno zaostalim i upute u specijalnu školu. To je već diskriminacija. A ta deca u specijalnim školama postužu odlične uspehe jer savladavaju program koji je za njih vrlo lak. Diskriminacija počinje i od samih učenika. Čim je neko dete druge boje, malo drugačije, siromašnije obučeno, jednostavno ga odmah izoluju. Ne dozvoljavaju mu da se igra sa njima. Diskriminiše ga i osoblje, tetkice, a onda i nastavnici koji nemaju dovoljno pažnje za njega“, ističe Mihajlović.
Jedna od preporuka evropskih organizacija za zaštitu ljudskih prava je da Srbija obuči zaposlene u pravosuđu o rasizmu i rasnoj diskriminaciji kako bi se poboljšalo kažnjavanje, jer je evidentno da se mnogi počinioci izvlače sa malim kaznama.
Nulta tolerancija za netoleranciju
Reditelj Stevan Filipović, čiji se film „Šišanje“ bavi ektremnim grupama i ljudima ka kojima je njihov bes usmeren, rekao je za RSE da o niskom stepenu tolerancije u srpskom društvu najbolje govori nedavna zabrana Parade ponosa u Beogradu.
“Danas u Srbiji imamo jednu grupu ljudi kojoj je praktično zabranjeno da prošeta centrom grada tako što je od toga napravljeno neko državno pitanje. Glavni problem je kako je došlo do toga da se to okupljanje ne održi i šta se radilo prethodnih godinu dana ako znamo kakvim nasiljem je završila tadašnja Parada ponosa. I kako je moguće da se u tom periodu ništa nije uradilo i zašto je kao jedini način da se taj problem reši učinjeno to da se sve “gurne pod tepih” tako što se šetnja zabrani” , kaže Filipović.
(Trejler za film "Šišanje" Stevana Filipovića)
Država je kao neke od pozitivnih akcija za razvoj tolerancije navela nedavno otvaranje konkursa za prijem Albanaca u policiju na jugu Srbije, kao i otvaranje ispostave subotičkog Ekonomskog fakulteta u Bujanovcu.
Takođe, za integraciju Roma u društvo često se organizuju afirmativne akcije uz novčanu pomoć pripadnicima romske zajednice. Međutim, kaže Vitomir Mihajlović, u praksi to često ne funkcioniše.
“Na pojedinim poslovima Romi ne mogu da rade. Neke učenike koji su završili srednju školu za hotelijerstvo, koji imaju pravo na direktno zapošljavanje u ugostiteljstvu, hteo sam da zaposlim u jednom beogradskom hotelu ali mi je od poslovodstva decidirano rečeno da Romi tu ne mogu da rade. Rečeno mi je da nikako ne mogu da rade kao kuvari.”
Ono u čemu se, bar deklarativno, slažu nevladin sektor i odgovorne institucije je da se mora insistirati na uspostavljanju sistema vrednosti i sankcijama za počinioce, ali i da je za sprovođenje mera odgovorna država.
Saša Janković, zaštitnik građana, zaključuje da je model jednostavan – nulta tolerancija za netoleranciju.
„Ni jedan građanin Srbije ne može biti dostojanstven član svoje zajednice ako pored njega postoje ljudi i grupe čije dostojanstvo je u toj istoj zajednici ugroženo. Ako su neki ljudi poniženi, trpe predrasude i posledice svog marginalizovanog položaja. Mi, kao ljudi, ne možemo da ignorišemo takvu situaciju“ , kaže Janković.
Kancelariji ombudsmana i povereniku za zaštitu ravnopravnosti u Srbiji najviše se obraćaju pojedinci, dok je daleko manje pravnih lica i organizacija. Po broju pritužbi ne izdvaja se nijedan grad niti institucija, a do sada je izrečeno samo desetak opomena diskriminatorima.
