Gotovo svi mediji u Srbiji udružili su snage kako bi državi pomogli u sprovođenju tzv. politike prema Kosovu. Njihov način izveštavanja o događajima sa terena diktiraju saopštenja i ocene beogradskih lidera, a retorika u cilju “zaštite srpskih nacionalnih interesa”, umnogome podseća na onu iz devedesetih.
Nezavisna novinarska udruženja upozoravaju da će, baš kao i tada, mediji snositi ogromnu odgovornost ukoliko problem eskalira.
Mediji u Srbiji posebno su se ustalasali nakon 16. septembra kada je počelo preuzimanje prelaza na severu Kosova, i incidenta između vojinka Kfor-a i Srba na barikadama na Jarinju.
“Šok bombe, gumeni meci, suzavac, ali i bojeva municija! Povređeno je 11 ljudi – sedam Srba i četiri pripadnika Kfor-a”, javili su srpski mediji.
A kako je do ovoga došlo, izveštaje reportera sa terena, baš kao da tamo nisu ni bili, diktiralo je ekspresno emitovano saopštenje iz kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića, koji je Kfor upozorio da mu je zadatak da “brani goloruke građane, a ne da se sukobljava sa njima”.
Vojnici Kfora na Jarinju, septembar 2011
Da građani baš i nisu bili goloruki, reporteri nisu primetili sve dok na to nisu ukazali i pojedinih opozicioni lideri u Beogradu, pa su se informacije o bombama ručne izrade koje su poletele ka vojnicima Kfor-a sa druge strane barikada, ipak našle u pokojoj rečenici na samom kraju tekstova i izveštaja sa Jarinja.
I bi bilo jedino što današnji način informisanja javnosti razlikuje od onog tokom ratnih devedesetih, kaže za naš program Velimir Ćurgus Kazimir iz medijske dokumentacije Ebart.
“Te informacije, koje se devedesetih ne bi probile, danas se gleda se nekako zabašure. Bojim se da ta vrsta zaslepljenosti i spremnosti da se manipuliše publikom ide u jednom pravcu koji je vrlo opasan”, uporozava Ćurgus.
Aktivan angažman političara
Jednako je tako opasno i izveštavanje o sukobima i obračunima na Kosovu gde se kao krivci označavaju Albanci kao nacija. Dok još nije siglo ni pošteno sapoštenje iz policije, a kamoli rezultati istrage, u srpskim medijima odleknula je prva vest – Ubijen Srbin na Kosovu! Na njega je pucano iz zasede u albanskom selu Zrze, to je uznemirilo Srbe Velike Hoče i Orahovca.
Neredi na Jarinju, juli 2011
"Albanci pucali u Srbe s leđa", “Novi pogrom Srba na Kosovu”, samo su neki od naslova su koji ovih dana pune novine. Upozoravajući na veliku opasnost ovakvog načina izveštavanja, Dinko Gruhonjić iz Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine navodi da se sa primerima “čačkanja po krvnim zrncima” nije potrebno vraćati tako daleko do devedesetih godina.
“Podsetiću na incident koji se pre nekoliko godina desio ovde u Vojvodini, u sad već čuvenoj opštini Temerin, kada je grupa mladića ili huligana bolje rečeno, gotovo na smrt pretukla jednog čoveka. Tada su izvesne političke partije iz protesta napustile sednicu Skupštine Srbije sa objašnjenjem da ‘Mađari u Temerinu vrše pogrom nad Srbima’. Kasnije smo saznali da je bila reč o obračunu narko - bande sa čovekom koji im nije na vreme platio drogu. Međutim, u kolektivnoj svesti ljudi je ostalo to da su neki Mađari tada na smrt prebili jednog Srbina”, kaže Gruhonjić.
Građanima Srbije isto je tako snažno ucrtano da “goloruki Srbi mirnim protestima brane administrativne prelaze”, što je razumljivo i opravdano zato što je “Kosovo južna srpska pokrajina”, a voditelji reči suverenitet i teritorijalni integritet ponavljaju već i u snu.
'Prestajemo da budemo novinari i postajemo najobičniji propagandisti, i to propagandisti koji mogu da izazovu katastrofalne posledice”, upozorava Dinko Gruhonjić.
Dinko Gruhonjić ocenjuje da ovde više nije reč o pritiscima političara na medije već da su se gotovo svi oni, baš kao i devedesetih, svesno i aktivno uključili u sprovođenje “iracionalne državne politike prema kosovskom problemu”.
“Naš osnovni problem je autocenzura. Odnosno, u mozgovima većine urednika srpskih medija postoji neki tajni čip koji im očigledno kazuje šta je podobno, a šta nepodobno za objavljivanje, čime zapravo prestajemo da budemo novinari i postajemo najobičniji propagandisti, i to propagandisti koji mogu da izazovu katastrofalne posledice”, upozorava Gruhonjić.
Te posledice, profesionalni i moralni krah novinarstva u Srbiji tokom pripreme i realizacije ratova devedesetih, nikome nije poslužio za nauk, a budući da niko nije ni odgovarao, ne treba da čudi što se vraća u sličnoj formi.
