Budući da mnogi u Beogradu pamte 90-te, kada se zbog krađe patika, jakne ili lančića ubijalo, danas je situacija kud i kamo bolja, iako su mediji i portali preplavljeni informacijama o oružanim pljačkama i nasilništvu.
Ipak, iako opšti kriminal u Srbiji stagnira, ili je u blagom padu, kako kaže zvanična statistika, građani se sve manje osjećaju bezbedno. Izgubljen sistem vrednosti i siromaštvo doveli su do porasta nasilnih kriminalnih dela, pa su novinski stupci svakodnevno prepuni informacija o brutalnim razbojništvima i ubistvima.
„Crne hronike“ srpske štampe svakodnevno su preplavljene naslovima kao što su „Druga izbo nožem zbog hiljadu dinara“, „Porno snimkom ucenjivali fudbalera“, „Opljačkali prodavnicu i pištoljem izudarali prodavačicu“, „U bekstvu kolima udario policajca“, „Razbojnici starca napali na spavanju, vezali telefonskim kablom, tukli drvenim palicama i sekli nožem,” ili „Dvostruko ubistvo u Zemunu liči na devedesete“.
Zbog nasilja koje je svuda oko njih, građani uglavnom sumnjičavo reaguju na zvanične podatke da je ipak manje kriminala nego ranije. Tridesetpetogodišnjeg Darka Mladenovića pitali smo da li se oseća sigurno u Beogradu:
„Ne. Imam dva klinca i jako se brinem za njihovu bezbednost. Droge je najviše. Narkomani i dalje kruže oko škola, ma koliko oni stavili kamere na ulice. Zato nam se i dešava ovo što nam se dešava. Na ulici se ne osećam sigurno. Plašim se nasilja i pucnjave. Šta bih mogao u takvoj situaciji da uradim?! Ne nosim oružje. Toga je sve više i iz godine u godinu je sve nebezbednije.“
Više od 50 odsto kriminala u Srbiji dešava se u glavnom gradu, a prema policijskoj evidenciji, opšteg kriminaliteta manje je nego ranije, pa je tako i stopa teških ubistava i razbojništava u padu, dok je u porastu broj teških krađa.
Milorad Veljović, direktor Policije Srbije, kaže da građani poslednjih godina imaju veće poverenje u policiju i da češće prijavljuju kriminalna dela, te da zbog toga raste i statistika.
„To što je prividno povećan kriminal, to ne znači da policija ne radi dobro. Najteža krivična dela se rešavaju na efikasan način. Građani se mogu osećati bezbedno i mogu imati poverenja u policiju. Sigurno da je policija ta koja će pružiti potpunu ličnu i imovinsku sigurnost svakog građanina i neće dozvoliti da se vrate 90-te godine. Nećemo dozvoliti da se po ulicama Beograda i ulicama gradova u Srbiji proliva krv“, navodi Milorad Veljović.
Društvo plaća danak opštoj krizi
Devedesete su i dalje u sećanju građana Srbije kao godine u kojima se gubila glava zbog zlatnog lančića, dobre jakne ili patika, u kojima su se pred očima prolaznika na ulicama dešavala ubistva rafalima iz automobila u pokretu ili likvidacije u sred dana u restoranima i kafićima.
Lisice, ilustrativna fotografija
Vojislav Tufegdžić, autor kultnog dokumentarca o beogradskom kriminalu „Vidimo se u čitulji“, smatra da danas ipak nisu godine opasnog življenja kao u poslednjoj deceniji XX veka, ali da je situacija alarmantna jer društvo plaća danak opštoj krizi.
„U krivičnim delima učestvuju veoma mlade osobe. To su 20-godišnjaci ili oni koji su tek na pragu punoletstva, koji su skloni da krenu u krivično delo, kako bi sebi mogli da priušte nešto što ne mogu da im obezbede roditelji, niti društvo. Ne bih nikada stao iza toga da je to bilo kakva vrsta opravdanja, ali izvesno je da beznadežnost i loša finansijska situacija u zemlji ima ogromnog udela“, kaže Vojislav Tufegdžić.
U vreme bivše Jugoslavije, Beograd je spadao u red najbezbednijih gradova u Evropi. Takva situacija, kaže Dobrivoje Radovanović, bivši direktor beogradskog Instituta za kriminološka istraživanja, više nikada se neće ponoviti.
„Skok kriminala u odnosu na situaciju pre 90-tih godina je prosto nemerljiva. Broj razbojničkih krađa porastao sa 79 godišnje na preko 1.800. To je nezabeleženo u svetu. Zbog tog skoka razbojništva građani se osećaju nesigurni. To je onaj tip nasilnog kriminala koji nas najviše brine“, navodi Dobrivoje Radovanović.
Prvog čoveka srpske policije, Milorada Veljovića, pitali smo šta je ograničavajući faktor za efikasniju borbu protiv kriminala:
„Ono što možda sprečava potpuni rad policije do kraja jeste nemanje dovoljno kadrova. Policija nema dovoljno kadrova i policiji treba dosta dobrih kadrova.“
Na taj problem ukazao je ovih dana i ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, obrativši se lično svršenim studentima beogradske Policijske akademije.
„Prihvatite izazove jer ste za njih spremni i imajte veru u sebe. Starešinama u policiji moram da uputim naredbu da ih sve zaposlite jer su uspešno završili Akademiju“, kaže Dačić.
Dok ne stasaju neke nove obrazovane policijske generacije, građani se i dalje plaše za svoju bezbednost.
„Vraća se vreme 90-tih i sve više je otimačina na ulicama i presretanja. Svaki dan se obije neka prodavnica, svaki treći dan neka pošta, svaki četvrti dan neka banka. Decu ne smem da pustim na ulicu. Kao klinac sam išao sam u školu, ali danas to detetu ne bih dozvolio. Kada bi sve loše što se desi u jednom gradu popisali u novinama, one bi bile kilometarske, pune crne hronike i ne bi bilo drugih vesti“, kaže Dragan Andrijašević iz Beograda.
Problem kriminala u Srbiji može se rešiti, zaključuju kriminolog Dobrivoje Radovanović i novinar Vojislav Tufegdžić, ali jedino doslednim angažmanom čitavog društva:
„Država mora da reši problem prevencije, ali i problem sankcija za recidiviste, ljude koji više puta čine krivično delo.“
„Sama policija to ne može da reši, ukoliko pravosuđe ne uradi svoj deo posla kako treba. Tek onda možemo očekivati boljitak.“
Ipak, iako opšti kriminal u Srbiji stagnira, ili je u blagom padu, kako kaže zvanična statistika, građani se sve manje osjećaju bezbedno. Izgubljen sistem vrednosti i siromaštvo doveli su do porasta nasilnih kriminalnih dela, pa su novinski stupci svakodnevno prepuni informacija o brutalnim razbojništvima i ubistvima.
„Crne hronike“ srpske štampe svakodnevno su preplavljene naslovima kao što su „Druga izbo nožem zbog hiljadu dinara“, „Porno snimkom ucenjivali fudbalera“, „Opljačkali prodavnicu i pištoljem izudarali prodavačicu“, „U bekstvu kolima udario policajca“, „Razbojnici starca napali na spavanju, vezali telefonskim kablom, tukli drvenim palicama i sekli nožem,” ili „Dvostruko ubistvo u Zemunu liči na devedesete“.
Zbog nasilja koje je svuda oko njih, građani uglavnom sumnjičavo reaguju na zvanične podatke da je ipak manje kriminala nego ranije. Tridesetpetogodišnjeg Darka Mladenovića pitali smo da li se oseća sigurno u Beogradu:
„Ne. Imam dva klinca i jako se brinem za njihovu bezbednost. Droge je najviše. Narkomani i dalje kruže oko škola, ma koliko oni stavili kamere na ulice. Zato nam se i dešava ovo što nam se dešava. Na ulici se ne osećam sigurno. Plašim se nasilja i pucnjave. Šta bih mogao u takvoj situaciji da uradim?! Ne nosim oružje. Toga je sve više i iz godine u godinu je sve nebezbednije.“
Više od 50 odsto kriminala u Srbiji dešava se u glavnom gradu, a prema policijskoj evidenciji, opšteg kriminaliteta manje je nego ranije, pa je tako i stopa teških ubistava i razbojništava u padu, dok je u porastu broj teških krađa.
Milorad Veljović, direktor Policije Srbije, kaže da građani poslednjih godina imaju veće poverenje u policiju i da češće prijavljuju kriminalna dela, te da zbog toga raste i statistika.
„To što je prividno povećan kriminal, to ne znači da policija ne radi dobro. Najteža krivična dela se rešavaju na efikasan način. Građani se mogu osećati bezbedno i mogu imati poverenja u policiju. Sigurno da je policija ta koja će pružiti potpunu ličnu i imovinsku sigurnost svakog građanina i neće dozvoliti da se vrate 90-te godine. Nećemo dozvoliti da se po ulicama Beograda i ulicama gradova u Srbiji proliva krv“, navodi Milorad Veljović.
Društvo plaća danak opštoj krizi
Devedesete su i dalje u sećanju građana Srbije kao godine u kojima se gubila glava zbog zlatnog lančića, dobre jakne ili patika, u kojima su se pred očima prolaznika na ulicama dešavala ubistva rafalima iz automobila u pokretu ili likvidacije u sred dana u restoranima i kafićima.
„U krivičnim delima učestvuju veoma mlade osobe. To su 20-godišnjaci ili oni koji su tek na pragu punoletstva, koji su skloni da krenu u krivično delo, kako bi sebi mogli da priušte nešto što ne mogu da im obezbede roditelji, niti društvo. Ne bih nikada stao iza toga da je to bilo kakva vrsta opravdanja, ali izvesno je da beznadežnost i loša finansijska situacija u zemlji ima ogromnog udela“, kaže Vojislav Tufegdžić.
U vreme bivše Jugoslavije, Beograd je spadao u red najbezbednijih gradova u Evropi. Takva situacija, kaže Dobrivoje Radovanović, bivši direktor beogradskog Instituta za kriminološka istraživanja, više nikada se neće ponoviti.
„Skok kriminala u odnosu na situaciju pre 90-tih godina je prosto nemerljiva. Broj razbojničkih krađa porastao sa 79 godišnje na preko 1.800. To je nezabeleženo u svetu. Zbog tog skoka razbojništva građani se osećaju nesigurni. To je onaj tip nasilnog kriminala koji nas najviše brine“, navodi Dobrivoje Radovanović.
Prvog čoveka srpske policije, Milorada Veljovića, pitali smo šta je ograničavajući faktor za efikasniju borbu protiv kriminala:
„Ono što možda sprečava potpuni rad policije do kraja jeste nemanje dovoljno kadrova. Policija nema dovoljno kadrova i policiji treba dosta dobrih kadrova.“
Na taj problem ukazao je ovih dana i ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, obrativši se lično svršenim studentima beogradske Policijske akademije.
„Prihvatite izazove jer ste za njih spremni i imajte veru u sebe. Starešinama u policiji moram da uputim naredbu da ih sve zaposlite jer su uspešno završili Akademiju“, kaže Dačić.
Dok ne stasaju neke nove obrazovane policijske generacije, građani se i dalje plaše za svoju bezbednost.
„Vraća se vreme 90-tih i sve više je otimačina na ulicama i presretanja. Svaki dan se obije neka prodavnica, svaki treći dan neka pošta, svaki četvrti dan neka banka. Decu ne smem da pustim na ulicu. Kao klinac sam išao sam u školu, ali danas to detetu ne bih dozvolio. Kada bi sve loše što se desi u jednom gradu popisali u novinama, one bi bile kilometarske, pune crne hronike i ne bi bilo drugih vesti“, kaže Dragan Andrijašević iz Beograda.
Problem kriminala u Srbiji može se rešiti, zaključuju kriminolog Dobrivoje Radovanović i novinar Vojislav Tufegdžić, ali jedino doslednim angažmanom čitavog društva:
„Država mora da reši problem prevencije, ali i problem sankcija za recidiviste, ljude koji više puta čine krivično delo.“
„Sama policija to ne može da reši, ukoliko pravosuđe ne uradi svoj deo posla kako treba. Tek onda možemo očekivati boljitak.“