Postavlja se suštinsko pitanje da ako su akcije granatiranja pograničnog južnokorejskog ostrva od strane Severne Koreje sračunate, onda je to pokazatelj da je severnokorejski režim dostigao tačku ludila.
Njegovu kalkulaciju i poteze je teško shvatiti sa racionalnog stanovišta, piše Zbignjev Bržežinski (Zbigniew Brzezinski), nekadašnji savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost.
Alternativno, to može biti znak da je režim van kontrole. Njegovi različiti elementi, uključujući delove vojske, u stanju su da preduzmu akcije po svom nahođenju, bez koordinacije vrha. Takva mogućnost je čak zlosutnija.
Ovde ulazimo u drugu sferu neizvesnosti jer je sve očiglednije da se suočavamo sa sukobom dva alternativna istorijska pogleda između dve velike sile koje su uključene – SAD i Kina.
U slučaju Kine, imamo posla sa režimom koji je istorijski prepun samopouzdanja. Peking gleda na tektonske promene u globalnoj raspodeli globalne moći kao na povoljnu priliku za sebe. Kina oseća da njena moć raste i to je dovodi u poziciju velikog samouzdržavanja, čak pasivnosti i nespremnosti da se uzdrma status kvo.
SAD, kao druga velika sila koja je uključena u ova zbivanja – nalaze se u potpuno drugačijoj istorijskoj fazi. U javnoj raspravi preovladava stav da istorijski trendovi ne idu u prilog Americi.
Predsednici SAD i Kine, Barack Obama i Hu Jintao na sastanku G20 u Seulu, 11. novembar 2010.
Stoga je Vašington usredsređen na mobilizaciju kolektivnog odgovora i frustiran je zbog nespremnosti drugih da dele sa njim ogromnu odgovornost.
Što je još gore, Amerika se u velioj meri sama zaglibila u produženoj, deceniju dugoj nesrećnoj avanturi od Bliskog istoka do jugozapadne Azije.
U skorije vreme, nekim od većih diplomatskih napora SAD da se uspostavi mir na Bliskom istoku, uspešno se suprostavlja država koja u potpunosti zavisi od Vašingtona.
U takvim okolnostima postoji realna opasnost da se nađemo u situaciji da Kina favorizuje uzdržanu reakciju što može voditi daljim provokacijama iz Pjongjanga. Istovremeno, Amerika može biti sklona insistiranju na odgovoru koji Peking može tretirati kao opasnu i preteranu reakciju.
Važno je da predsednik Barak Obama pokaže mirno, odlučno i globalno vidljivo lično vođstvo u angažmanu sa Kinom i ostalim velikim zemljama u „šestostranim razgovorima“.
Severna Koreja prkosno izaziva međunarodnu zajednicu na koji to nije činio ni Sadam Husein, barem otvoreno, a što ne radi ni Iran.
Teheran insistira, možda lažući, da ne teži da dođe u posed nuklearnog oružja. To je drugačiji izazov u kojem naš odgovor mora biti insistiranje da Iran dokaže da govori istinu. Međutim, Severna Koreja je prkosna, hvališući se svojom nuklearnom moći.
Jedna od mogućnosti je uvođenje selektivnih sankcija Severnoj Koreji na visoku tehnologiju i energiju. To bi bila „bura u čaši vode“ da režim u Pjongjangu ne poseduje nuklearno oružje i ne pokazuje izvesne znake ludila.
Međutim, naš pristup Kini ne treba da bude neprijateljski. Nije u interesu SAD niti Kine da se stvara masovno neprijateljstvo. Neslaganja vlada se mogu prevazići. No, ako se probude emocije javnosti, takve krize su opasne i teže ih je kontrolisati.
Njegovu kalkulaciju i poteze je teško shvatiti sa racionalnog stanovišta, piše Zbignjev Bržežinski (Zbigniew Brzezinski), nekadašnji savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost.
Alternativno, to može biti znak da je režim van kontrole. Njegovi različiti elementi, uključujući delove vojske, u stanju su da preduzmu akcije po svom nahođenju, bez koordinacije vrha. Takva mogućnost je čak zlosutnija.
Ovde ulazimo u drugu sferu neizvesnosti jer je sve očiglednije da se suočavamo sa sukobom dva alternativna istorijska pogleda između dve velike sile koje su uključene – SAD i Kina.
U slučaju Kine, imamo posla sa režimom koji je istorijski prepun samopouzdanja. Peking gleda na tektonske promene u globalnoj raspodeli globalne moći kao na povoljnu priliku za sebe. Kina oseća da njena moć raste i to je dovodi u poziciju velikog samouzdržavanja, čak pasivnosti i nespremnosti da se uzdrma status kvo.
SAD, kao druga velika sila koja je uključena u ova zbivanja – nalaze se u potpuno drugačijoj istorijskoj fazi. U javnoj raspravi preovladava stav da istorijski trendovi ne idu u prilog Americi.
Stoga je Vašington usredsređen na mobilizaciju kolektivnog odgovora i frustiran je zbog nespremnosti drugih da dele sa njim ogromnu odgovornost.
Što je još gore, Amerika se u velioj meri sama zaglibila u produženoj, deceniju dugoj nesrećnoj avanturi od Bliskog istoka do jugozapadne Azije.
U skorije vreme, nekim od većih diplomatskih napora SAD da se uspostavi mir na Bliskom istoku, uspešno se suprostavlja država koja u potpunosti zavisi od Vašingtona.
U takvim okolnostima postoji realna opasnost da se nađemo u situaciji da Kina favorizuje uzdržanu reakciju što može voditi daljim provokacijama iz Pjongjanga. Istovremeno, Amerika može biti sklona insistiranju na odgovoru koji Peking može tretirati kao opasnu i preteranu reakciju.
Važno je da predsednik Barak Obama pokaže mirno, odlučno i globalno vidljivo lično vođstvo u angažmanu sa Kinom i ostalim velikim zemljama u „šestostranim razgovorima“.
Severna Koreja prkosno izaziva međunarodnu zajednicu na koji to nije činio ni Sadam Husein, barem otvoreno, a što ne radi ni Iran.
Teheran insistira, možda lažući, da ne teži da dođe u posed nuklearnog oružja. To je drugačiji izazov u kojem naš odgovor mora biti insistiranje da Iran dokaže da govori istinu. Međutim, Severna Koreja je prkosna, hvališući se svojom nuklearnom moći.
Jedna od mogućnosti je uvođenje selektivnih sankcija Severnoj Koreji na visoku tehnologiju i energiju. To bi bila „bura u čaši vode“ da režim u Pjongjangu ne poseduje nuklearno oružje i ne pokazuje izvesne znake ludila.
Međutim, naš pristup Kini ne treba da bude neprijateljski. Nije u interesu SAD niti Kine da se stvara masovno neprijateljstvo. Neslaganja vlada se mogu prevazići. No, ako se probude emocije javnosti, takve krize su opasne i teže ih je kontrolisati.
