Glavni haški tužilac uskoro će posetiti Beograd i još jednom proceniti nivo saradnje Srbije sa tim sudom. Budući da je Ratko Mladić i dalje na slobodi, državni vrh, kao i uoči svih ranijih poseta zvaničnika Tribunala, nastoji da pokaže spremnost za izvršavanje haških obaveza. Tako je desetostruko povećana nagrada za informaciju koja bi dovela do lokacije Ratka Mladića, a priveden je i jedan ugostitelj zbog sumnji da mu je pomagao.
Istovremeno, čeka se da budu izrečene presude ostalima koji se terete da su bili Mladićevi jataci, ali je u poslednjem trenutku zatraženo izuzeće sudskog veća zbog sumnje u pristrasnost sudije. Portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić kaže da se Specijalni sud neće baviti ovim predmetom i da se taj proces mora završtiti tamo gde je i počeo.
„Međutim, to još uvek ne znači da neki od njih nisu pomagali na neki drugi način, nekim drugim sredstvima, vršeći neka druga dela koja tamo njima nisu stavljena na teret, te bi eventualno mi to mogli procesuirati. Ko će biti procesuiran, da li će to biti ljudi iz onog drugog zahteva za sprovođene istrage koji je volšebno obustavljen 2006. godine, očigledno pod velikim političkim pritiscima, to je nešto sasvim drugo“, rekao je Bruno Vekarić.
A zahtev za proširenje istrage odnosi se na 2006.godinu, kada je, prema brojnim naznakama, Mladić bio u dometu vlasti i on bi trebalo da obuhvati nekoliko visokih policijskih i vojnih zvaničnika bliskih Vojislavu Koštunici.
Nakon izjava brojnih svedoka koji su ih dovodili u vezu sa najpoznatijim haškim beguncem, sud je pokušao da istragom obuhvati načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića, načelnika Uprave bezbednosti Aca Tomića, pomoćnika komandanta Prve armije Ljubišu Vukovića, načelnika štaba beogradskog korpusa Dragana Živanovića i šefa Mladićevog obezbeđenja Branislava Puhala.
Istraga je međutim brzo prekinuta po naredbi bivšeg ministra pravde Zorana Stojkovića, navodi se u službenoj belešci nekadašnje šefice Drugog opštinskog tužilaštva Snežane Bogdanović, koju su preneli pojedini mediji, a koju je napisala 01. novembra 2006. Stojković te navode naziva „izmišljotinama“.
Potraga za haškim beguncem Ratkom Mladićem u restoranu "Bajka" u Beogradu, 2. novembar 2010.„Nikada nisam imao veze sa Tužilaštvom, niti davao bilo kakve naloge, a pogotovo što ja nikada nisam imao veze sa tom tužiljom. I, interesantno, ta žena je bila živa i bila je tužilac još u vreme kada sam ja prestao da budem ministar. Zašto tada nije postavljeno to pitanje, pa ja njoj da odgovorim? Očigledno je da je u pitanju neka poleđina napada na Demokratsku stranku Srbije i sve nas koji smo tada bili u vladi Vojislava Koštunice“, kaže Stojković.
Lanac pritisaka
A da su proces protiv Mladićevih pomagača od samog početka pratili pritisci ljudi bliskih tadašnjem premijeru Koštunici, seća se nekadašnji šef državne bezbednosti Goran Petrović, koji je objasnio da je 2006. traženo da se istraga proširi na vojnog bezbednjaka Acu Tomića, jer su uhapšeni jataci rekli da su Mladiću pomagali po njegovom nalogu.
“Onda je Aca Tomić poslao pismo Koštunici, pa je onda Koštunica zvao ministra Pravde, pa je onda Stojković pozvao Republičkog tužioca, njegovog zamenika i Okružnog tužioca u svoju kancelariju, pa je sva ta bolumenta pozvala malog zamenika opštinskog tužioca. Pošto tužilac ima pravo po sistemu subordinacije da deluje, zamislite kakva je to vrsta pritiska kada ministar pravde, republički javni tužilac, zamenik republičkog javnog tužioca i okružni javni tužilac pozovu jednog malog opštinskog zamenika I kažu mu da zaboravi Acu Tomića i da to ne dolazi u obzir da on njega poziva I da ga šikanira i da ga o bilo čemu ispituje”, objašnjava Goran Petrović.
Saradnja Srbije sa Tribunalom u Hagu, u vreme Vlade Vojsilava Koštunice, zasnivala se uglavnom na dobrovoljnim predajama ljudi za kojima je Hag tragao. I tadašnja glavna haška tužiteljka Karla del Ponte, u jednom od izveštaja je navela da Koštunica "nije voljan" da hapsi, već samo da pokuša da ih ubedi da dobrovoljno odu u Hag, što ilustruje i način na koji su neki od njih ispraćani prema Ševeningenu.
Tako je porodici generala Vladimira Lazarevića, na primer, nakon predaje pokonjen automobil. “Škodu oktaviu” uručio im je lično ministar u tadašnjoj Vladi Velimir Ilić, kao izraz počasti.
U kontekstu takvih privilegija koje su uživali ljudi optuženi za najteže ratne zločine, Zoran Mijatović, nekadašnji zamenik šefa Državne bezbednosti, kaže da nema razloga da dovodi u sumnju navode iz beleške danas pokojne tužiteljke Bogdanović o opstrukcijama u istrazi protiv Mladićevih pomagača.
“Kada je u pitanju i Mladić i kada su u pitanju i ti jataci i tako dalje, oni su bili jako pristrasni kada je bilo to gonjenje, bili su vrlo selektivni sa čuvenom svojom teorijom da u Hag ide samo onaj koji se predao. I kada su se ljudi predavali, praktično je pre podsećalo da idu po Nobelovu nagradu ili da idu na neku svadbu, nego da su to ljudi koj su osumnjičeni za najteža krivična dela”, rekao je Zoran Mijatović
Za razliku od vremena vlade Vojilava Koštunice, kada su haški zvaničnici dovodili u pitanje političku spremnost Beograda da ispuni haške obaveze, to se danas ne dovodi u pitanje. Kritike Haga sada se odnose na propuste u samim potragama.
Istovremeno, čeka se da budu izrečene presude ostalima koji se terete da su bili Mladićevi jataci, ali je u poslednjem trenutku zatraženo izuzeće sudskog veća zbog sumnje u pristrasnost sudije. Portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić kaže da se Specijalni sud neće baviti ovim predmetom i da se taj proces mora završtiti tamo gde je i počeo.
„Međutim, to još uvek ne znači da neki od njih nisu pomagali na neki drugi način, nekim drugim sredstvima, vršeći neka druga dela koja tamo njima nisu stavljena na teret, te bi eventualno mi to mogli procesuirati. Ko će biti procesuiran, da li će to biti ljudi iz onog drugog zahteva za sprovođene istrage koji je volšebno obustavljen 2006. godine, očigledno pod velikim političkim pritiscima, to je nešto sasvim drugo“, rekao je Bruno Vekarić.
A zahtev za proširenje istrage odnosi se na 2006.godinu, kada je, prema brojnim naznakama, Mladić bio u dometu vlasti i on bi trebalo da obuhvati nekoliko visokih policijskih i vojnih zvaničnika bliskih Vojislavu Koštunici.
Nakon izjava brojnih svedoka koji su ih dovodili u vezu sa najpoznatijim haškim beguncem, sud je pokušao da istragom obuhvati načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića, načelnika Uprave bezbednosti Aca Tomića, pomoćnika komandanta Prve armije Ljubišu Vukovića, načelnika štaba beogradskog korpusa Dragana Živanovića i šefa Mladićevog obezbeđenja Branislava Puhala.
Istraga je međutim brzo prekinuta po naredbi bivšeg ministra pravde Zorana Stojkovića, navodi se u službenoj belešci nekadašnje šefice Drugog opštinskog tužilaštva Snežane Bogdanović, koju su preneli pojedini mediji, a koju je napisala 01. novembra 2006. Stojković te navode naziva „izmišljotinama“.
Lanac pritisaka
A da su proces protiv Mladićevih pomagača od samog početka pratili pritisci ljudi bliskih tadašnjem premijeru Koštunici, seća se nekadašnji šef državne bezbednosti Goran Petrović, koji je objasnio da je 2006. traženo da se istraga proširi na vojnog bezbednjaka Acu Tomića, jer su uhapšeni jataci rekli da su Mladiću pomagali po njegovom nalogu.
“Onda je Aca Tomić poslao pismo Koštunici, pa je onda Koštunica zvao ministra Pravde, pa je onda Stojković pozvao Republičkog tužioca, njegovog zamenika i Okružnog tužioca u svoju kancelariju, pa je sva ta bolumenta pozvala malog zamenika opštinskog tužioca. Pošto tužilac ima pravo po sistemu subordinacije da deluje, zamislite kakva je to vrsta pritiska kada ministar pravde, republički javni tužilac, zamenik republičkog javnog tužioca i okružni javni tužilac pozovu jednog malog opštinskog zamenika I kažu mu da zaboravi Acu Tomića i da to ne dolazi u obzir da on njega poziva I da ga šikanira i da ga o bilo čemu ispituje”, objašnjava Goran Petrović.
Saradnja Srbije sa Tribunalom u Hagu, u vreme Vlade Vojsilava Koštunice, zasnivala se uglavnom na dobrovoljnim predajama ljudi za kojima je Hag tragao. I tadašnja glavna haška tužiteljka Karla del Ponte, u jednom od izveštaja je navela da Koštunica "nije voljan" da hapsi, već samo da pokuša da ih ubedi da dobrovoljno odu u Hag, što ilustruje i način na koji su neki od njih ispraćani prema Ševeningenu.
Tako je porodici generala Vladimira Lazarevića, na primer, nakon predaje pokonjen automobil. “Škodu oktaviu” uručio im je lično ministar u tadašnjoj Vladi Velimir Ilić, kao izraz počasti.
U kontekstu takvih privilegija koje su uživali ljudi optuženi za najteže ratne zločine, Zoran Mijatović, nekadašnji zamenik šefa Državne bezbednosti, kaže da nema razloga da dovodi u sumnju navode iz beleške danas pokojne tužiteljke Bogdanović o opstrukcijama u istrazi protiv Mladićevih pomagača.
“Kada je u pitanju i Mladić i kada su u pitanju i ti jataci i tako dalje, oni su bili jako pristrasni kada je bilo to gonjenje, bili su vrlo selektivni sa čuvenom svojom teorijom da u Hag ide samo onaj koji se predao. I kada su se ljudi predavali, praktično je pre podsećalo da idu po Nobelovu nagradu ili da idu na neku svadbu, nego da su to ljudi koj su osumnjičeni za najteža krivična dela”, rekao je Zoran Mijatović
Za razliku od vremena vlade Vojilava Koštunice, kada su haški zvaničnici dovodili u pitanje političku spremnost Beograda da ispuni haške obaveze, to se danas ne dovodi u pitanje. Kritike Haga sada se odnose na propuste u samim potragama.
