Rusija već duže vreme tretira prostor bivšeg Sovjetskog Saveza kao svoju sferu uticaja u kojoj može neometano da deluje u cilju zaštite svojih interesa. Tako se može tumačiti i njena intervencija u Gruziji 2008. Međutim, sada prilično uzdržano reaguje na pozive vlade susedne Kirgizije da pomogne u sprečavanju sukoba Kirgiza i Uzbeka. Jedan od razloga jeste i neizvesnost oko izlazne strategije. Takođe, i SAD nisu spremne da intervenišu iako imaju vazduhoplovnu bazu u Kirgiziji.
Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev odmah je odbacio bilo kakvu mogućnost jednostrane intervencije njegove zemlje već je odmah sazvao sastanak Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (CSTO – okuplja Rusiju, Belorusiju, Jermeniju i četiri centralnoazijske zemlje osim Turkmenije), kako bi se dogovorili o zajedničkoj akciji.
SAD se takođe zalažu za multilateralnu akciju. Međutim, Vašington i ostatak međunarodne zajednice kao da je sklon da prepusti Rusiji da predvodi kampanju u cilju pomoći Kirgiziji.
Fjodor Lukjanov, glavni i odgovorni urednik moskovskog časopisa „Rusija u globalnim poslovima“, smatra da je za Kremlj to i izazov ali i šansa.
Fjodor Lukjanov
„To je, u stvari, priznanje da niko drugi nije u stanju da deluje u cilju stabilizacije Kirgizije. Za Rusiju je to ozbiljan test. Mi smo želeli odgovornost i uticaj. Onda delujmo“, kaže Lukjanov.
Analitičari ističu da je razumljiva uzdržanost Rusije. U sukobima Kirgiza i Uzbeka do sada je ubijeno više od 170 lica i 1.700 ranjeno. Pol Kvin Džadž (Paul Quinn-Judge), direktor biroa Međunarodne krizne grupe u Biškeku ističe da bilo ko da interveniše može lako da se zaglibi.
„Pogledajte situaciju na terenu. Vlasti u Kirgiziji su izgubile kontrolu. Snage bezbednosti na jugu zemlje ne čine sve da bi uspostavile red i mir. Ima informacija da čak i učestvuju u pogromima. Dakle, to je sukob bez granica, bez uniformi. Mogu zamisliti reakciju bilo kog ruskog generala na ovakvu situaciju“, smatra Kvin Džadž.
Kao i rat sa Gruzijom 2008. godine zbog Južne Osetije, kriza u Kirgiziji je neka vrsta prekretnice u odnosima Rusije sa svojim bivšim sovjetskim vazalima.
Međutim, dok je invazija u Gruziji poslala jasnu i glasnu poruku da je Rusija spremna da unilateralno koristi silu protiv svojih suseda kako bi ostvarila svoje ciljeve u regionu, sukobi u Kirgiziji su pokazali ograničenost moći Moskve.
Za razliku od rata u Gruziji koji je imao prizvuk Hladnog rata, jer su se sukobili sve ambicioznija Rusija i bliski američki saveznik – konflikt u Kirgiziji naglašava novi duh saradnje između Moskve i Vašingtona. I Rusija i SAD imaju vojne baze u ovoj strateški važnoj centralnoazijskoj zemlji.
Rusija želi da spreči haos u svom dvorištu, dok SAD nastoje da osiguraju nastavak snabdevanja svoje misije u Avganistanu preko vazduhoplovne baze Manas u blizini prestonice Kirgizije Biškek. Dakle, obe zemlje su zainteresovane za stabilizaciju prilika u Kirgiziji.
Portparol američkog Stejt departmenta P.J. Krouli (Crowley) kazao je u ponedeljak da njegova zemlja organizuje slanje humanitarne pomoći i koordiniše sa Moskvom odgovor kada je reč o bezbednosti.
„Mi smo u bliskom kontaktu sa privremenom vladom Kirgizije, UN, OEBS i Rusijom u težnji da pronađemo koordinisani, međunarodni odgovor na tamošnje nasilje“, rekao je on.
Vašington ne planira da pošalje mirovne trupe, ali Obamina adminstracija ističe da želi da osigura da bilo kakva međunarodna intervencija bude odobrena u Ujedinjenim nacijama.
Donedavno su se Moskva i Vašington nadmetali za uticaj u Kirgiziji. Tako je početkom 2009. godine bivši predsednik Kurmanbek Bakijev odlučio da prekine ugovor sa SAD-om o korišćenju baze u Manasu, nakon što je od Rusije dobio pomoć od dve milijarde dolara.
Resetovanje odnosa
Međutim, nakon nekoliko meseci ugovor je ipak obnovljen. Sada Vašington i Moskva sarađuju nakon zbacivanja Bakijeva u aprilu. Obe zemlje su skeptične kada je reč o stabilnosti privremene vlade Kirgizije.
„Nakon eskalacije sukoba na jugu Kirgizije, i Rusija i SAD imaju prilično usaglašen stav i skeptične su prema budućnosti i održivosti ove zemlje“, kaže Pol Kvin Džadž.
S obzirom na sličnu poziciju oko krize u Kirgiziji, postavlja se pitanje da li to može produbiti saradnju Rusije i SAD kao deo ideje Baraka Obame o resetovanju njihovih odnosa.
Stiven Pafer (Steven Pifer), bivši američki zvaničnik a sada analitičar Bruking instintuta, kaže da je prerano za takav zaključak.
Viktor Litovkin Osim geostrateških, eventualnu intervenciju komplikuje i to što Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti nije pripremljena za mirovne misije.
„CSTO je kudikamo slabije opremljen za mirovne operacije u odnosu na NATO. A vidimo da se i misija Severnoatlantske alijanse suočava sa mnogo prepreka u Avganistanu“, kaže analitičar iz Moskve Viktor Litovkin.
Za efikasnu mirovnu misiju u Kirgiziji, Rusiji je potrebna u najmanju ruku prećutna saglasnost ključnih zemalja u Centralnoj Aziji, a što nije lako obezbediti, smatra Fjodor Lukjanov.
„Rusiji je veoma teško da deluje u ovakvoj situaciji. Potrebna joj je saglasnost pre svega Kazahstana i Uzbekistana. Ove zemlje shvataju nužnost zaustavljanja haosa u Kirgiziji. Međutim, one istovremeno strahuju od stvaranja presedana koji bi omogućio rusku intervenciju u njihove unutrašnje stvari“, kaže on.
Lukjanov ističe da Rusija nema mnogo izbora i da će na kraju intervenisati.
„Međutim, ona sada čini sve kako bi osigurala da se ne nađe ne samo usred građanskog rata već i sukoba dve države. Zamislimo situaciju u kojoj nema sporazuma sa Uzbekistanom i ruske trupe budu zatečene u unakrsnoj vatri između Uzbeka i Kirgiza.“
****
Pročitajte i ovo:
UN traži uspostavljanje humanitarnog koridora
Raste broj žrtava međuetničkog nasilja u Kirgistanu
Rusija zasad neće slati trupe u Kirgiziju
Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev odmah je odbacio bilo kakvu mogućnost jednostrane intervencije njegove zemlje već je odmah sazvao sastanak Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (CSTO – okuplja Rusiju, Belorusiju, Jermeniju i četiri centralnoazijske zemlje osim Turkmenije), kako bi se dogovorili o zajedničkoj akciji.
SAD se takođe zalažu za multilateralnu akciju. Međutim, Vašington i ostatak međunarodne zajednice kao da je sklon da prepusti Rusiji da predvodi kampanju u cilju pomoći Kirgiziji.
Fjodor Lukjanov, glavni i odgovorni urednik moskovskog časopisa „Rusija u globalnim poslovima“, smatra da je za Kremlj to i izazov ali i šansa.
„To je, u stvari, priznanje da niko drugi nije u stanju da deluje u cilju stabilizacije Kirgizije. Za Rusiju je to ozbiljan test. Mi smo želeli odgovornost i uticaj. Onda delujmo“, kaže Lukjanov.
Analitičari ističu da je razumljiva uzdržanost Rusije. U sukobima Kirgiza i Uzbeka do sada je ubijeno više od 170 lica i 1.700 ranjeno. Pol Kvin Džadž (Paul Quinn-Judge), direktor biroa Međunarodne krizne grupe u Biškeku ističe da bilo ko da interveniše može lako da se zaglibi.
„Pogledajte situaciju na terenu. Vlasti u Kirgiziji su izgubile kontrolu. Snage bezbednosti na jugu zemlje ne čine sve da bi uspostavile red i mir. Ima informacija da čak i učestvuju u pogromima. Dakle, to je sukob bez granica, bez uniformi. Mogu zamisliti reakciju bilo kog ruskog generala na ovakvu situaciju“, smatra Kvin Džadž.
Kao i rat sa Gruzijom 2008. godine zbog Južne Osetije, kriza u Kirgiziji je neka vrsta prekretnice u odnosima Rusije sa svojim bivšim sovjetskim vazalima.
Međutim, dok je invazija u Gruziji poslala jasnu i glasnu poruku da je Rusija spremna da unilateralno koristi silu protiv svojih suseda kako bi ostvarila svoje ciljeve u regionu, sukobi u Kirgiziji su pokazali ograničenost moći Moskve.
Za razliku od rata u Gruziji koji je imao prizvuk Hladnog rata, jer su se sukobili sve ambicioznija Rusija i bliski američki saveznik – konflikt u Kirgiziji naglašava novi duh saradnje između Moskve i Vašingtona. I Rusija i SAD imaju vojne baze u ovoj strateški važnoj centralnoazijskoj zemlji.
Rusija želi da spreči haos u svom dvorištu, dok SAD nastoje da osiguraju nastavak snabdevanja svoje misije u Avganistanu preko vazduhoplovne baze Manas u blizini prestonice Kirgizije Biškek. Dakle, obe zemlje su zainteresovane za stabilizaciju prilika u Kirgiziji.
Portparol američkog Stejt departmenta P.J. Krouli (Crowley) kazao je u ponedeljak da njegova zemlja organizuje slanje humanitarne pomoći i koordiniše sa Moskvom odgovor kada je reč o bezbednosti.
„Mi smo u bliskom kontaktu sa privremenom vladom Kirgizije, UN, OEBS i Rusijom u težnji da pronađemo koordinisani, međunarodni odgovor na tamošnje nasilje“, rekao je on.
Vašington ne planira da pošalje mirovne trupe, ali Obamina adminstracija ističe da želi da osigura da bilo kakva međunarodna intervencija bude odobrena u Ujedinjenim nacijama.
Donedavno su se Moskva i Vašington nadmetali za uticaj u Kirgiziji. Tako je početkom 2009. godine bivši predsednik Kurmanbek Bakijev odlučio da prekine ugovor sa SAD-om o korišćenju baze u Manasu, nakon što je od Rusije dobio pomoć od dve milijarde dolara.
Resetovanje odnosa
Međutim, nakon nekoliko meseci ugovor je ipak obnovljen. Sada Vašington i Moskva sarađuju nakon zbacivanja Bakijeva u aprilu. Obe zemlje su skeptične kada je reč o stabilnosti privremene vlade Kirgizije.
„Nakon eskalacije sukoba na jugu Kirgizije, i Rusija i SAD imaju prilično usaglašen stav i skeptične su prema budućnosti i održivosti ove zemlje“, kaže Pol Kvin Džadž.
S obzirom na sličnu poziciju oko krize u Kirgiziji, postavlja se pitanje da li to može produbiti saradnju Rusije i SAD kao deo ideje Baraka Obame o resetovanju njihovih odnosa.
Stiven Pafer (Steven Pifer), bivši američki zvaničnik a sada analitičar Bruking instintuta, kaže da je prerano za takav zaključak.
„CSTO je kudikamo slabije opremljen za mirovne operacije u odnosu na NATO. A vidimo da se i misija Severnoatlantske alijanse suočava sa mnogo prepreka u Avganistanu“, kaže analitičar iz Moskve Viktor Litovkin.
Za efikasnu mirovnu misiju u Kirgiziji, Rusiji je potrebna u najmanju ruku prećutna saglasnost ključnih zemalja u Centralnoj Aziji, a što nije lako obezbediti, smatra Fjodor Lukjanov.
„Rusiji je veoma teško da deluje u ovakvoj situaciji. Potrebna joj je saglasnost pre svega Kazahstana i Uzbekistana. Ove zemlje shvataju nužnost zaustavljanja haosa u Kirgiziji. Međutim, one istovremeno strahuju od stvaranja presedana koji bi omogućio rusku intervenciju u njihove unutrašnje stvari“, kaže on.
Lukjanov ističe da Rusija nema mnogo izbora i da će na kraju intervenisati.
„Međutim, ona sada čini sve kako bi osigurala da se ne nađe ne samo usred građanskog rata već i sukoba dve države. Zamislimo situaciju u kojoj nema sporazuma sa Uzbekistanom i ruske trupe budu zatečene u unakrsnoj vatri između Uzbeka i Kirgiza.“
****
Pročitajte i ovo:
UN traži uspostavljanje humanitarnog koridora
Raste broj žrtava međuetničkog nasilja u Kirgistanu
Rusija zasad neće slati trupe u Kirgiziju
