Đorđe Vlajić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), u Press klubu RSE, govori između ostalog o odbacivanju optužnice za pretnje novinarki Insajdera, kao i o pritiscima na novinare u Srbiji uopšte.
Vlajić: To je jedna od mučnijih stvari. Bez obzira na zavidan broj godina, ne mogu da se naviknem na to kako se ovde stvari događaju. Izgleda da jedini zakon u Srbiji, koji stvarno važi, je Marfijev zakon. Uvek se dogodi nešto neočekivano i gore od onoga što smo pretpostavljali da će biti. Tako je i sa medijima.
Uz nekoliko vrlo oštrih napada na lokalne medije, došlo je iznenađenje u vidu ove presude. NUNS je izrazio ozbiljno zaprepašćenje. Tužilaštvo je najavilo da će se žaliti na odluku Osnovnog suda. Nadamo se da će u žalbenom postupku ipak biti otvoren proces i prihvaćena krivična prijava za pretnju. Ako to nije pretnja, nego uvreda, onda ne znam šta je.
Sudija, koja je donela tu odluku, se recimo ponaša kao fudbalski sudija na utakmici na kojoj je celi stadion vidio da je bio penal, osim nje. Na stadionu se kotrlja lopta. To jeste sportska nepravda, ali nije pretnja. Ovde bi se moglo zakotrljati nešto drugo. Već smo to više puta gledali u Srbiji. Iskreno smo se nadali da će poruka iz ovog slučaja, kao i iz nekih ranijih slučajeva napada na novinare, biti - dosta je više, ne može niko da napada, preti ili ubija novinare. Tome se ne vidi kraja.
Nema ovde sistemskih poruka da je promenjen ambijent, da se napadi na novinare smatraju socijalno neprihvatljivim, da država na to oštro reaguje, da društvo to ne dozvoljava.
Vlajić: Mi možemo, i to radimo, da stvaramo socijalni pritisak. Da u žižu javnosti izvučemo te slučajeve i da pokazujemo neprestano da neko ne radi svoj posao na odgovarajući način.
Vlajić: Možemo da tražimo objašnjenje od tužilaštva, suda, Ministarstva pravde. Imamo pravo na to. Nećemo dozvoliti da se ove stvari zaborave, da bude buka par dana, pa na kraju ništa do nove prilike. Ne. Radićemo i ponašaćemo se tako da ne bude nove prilike. Imamo mnogo slučajeva užasnih pritisaka u unutrašnjosti na medije.
Vlajić: Pritisci na Vukašina su neprestani. On uznemirava lokalnu sredinu pitanjima koja otvara.
Život pretvoren u farsu i privid
Vlajić: Tu ima nekoliko stvari. Mislim da bi istraživačko novinarstvo u Srbiji bilo dobrodošlo ako bi se bavilo istraživanjem nekih prirodnih fenomena: vulkana, cunamija, nekim socijalno neatraktivnim pričama koje mogu biti zanimljive da zabavljaju narod. Ovde, kao da se javnost okreće zabavi. Ovde sve postaje zabava. To ponekada meni liči na sprdanje. Kao da život pretvaramo u neku farsu i neki privid života.
Ovo su ljudi koji su se bavili ozbiljnim pričama koje opredeljuju sudbinu društva, koje su opredeljivale sudbinu društva. Ovde postoji ozbiljna tradicija i nije Srbija jedina zemlja gde se to događa. Što su autoritarniji režimi, to su pritisci na novinare veći. To znamo kroz istoriju. Proces demokratizacije je vrlo bolna stvar. Proces tranzicije je socijalno bolan, ne samo ekonomski, ne samo politički.
Deo te patnje koju socijalno moramo da podnesemo jeste da se stvori demokratska inercija, navika da je neophodno, socijalno opravdano, društveno poželjno da neko razotkriva anomalije, da ih objašnjava, da ih izvlači iz neke intime užih krugova ili interesnih grupa, da ih donosi pred javnost i da objašnjava zašto nam se nešto događa, zašto tranzicija ide sporo, zašto neki ljudi stiču enormni novac i bogatstvo i imaju ogroman uticaj. Tamo gde novinari gurnu prst, da usmere svoju radoznalost na to, onda se ti krugovi štite. Ne postoji jasna poruka i razrađen mehanizam kako se novinari štite.
Vlajić: Ali treba živeti sa tim da je 24 sata neko pored tebe, da nemaš lični život. Bez obzira na beneveltnost tih ljudi, na dobru volju, Brankici je uništen život.
Vlajić: Jeste jer pravila življenja i ponašanja propisuje neko drugi. Ko je ugrožen, on ne može da živi slobodno. Njemu je sloboda uskraćena.
Vlajić: Prećeno mu je. Njegovoj kćerki je rečeno da će tata da joj nastrada. Čovek se tamo bavi lokalnom sredinom, odnosima, gleda šta se događa, postavlja pitanja. On je i potpredsednik NUNS-a. Vukašin je veoma ugledan novinar u Srbiji. Meni je drago što su u upravi NUNS-a vrlo ugledni novinari. Imamo sjajnu reprezentaciju ljudi. On je neprestano pod pritiskom. Nije ovo prvi put.
Ne može više tako. Ako je neko nezadovoljan, može da tuži novinara, mada je i to nepristojno i ružno i nije lako prihvatljivo. Postoji praksa i u demokratski razvijenim zemljama da novinar može da se tuži, pa se ide na sud i dokazuje da li je novinar bio u pravu. Ne može niko nikome da preti. Imao sam početkom devedesetih lični primer u kući i znam koliko to traumatizira porodicu.
Džep i ekonomski interes
Vlajić: Oni su sprat ispod nas i oni su vlasnici zgrade u kojoj mi imamo prostorije. Tužimo se oko vlasništva zgrade i pokušavamo nešto da učinimo. Nismo bliski sa UNS-om. To nije isto društvo.
Vlajić: Smatrali smo da su korisne, pošto u UNS-u ne postoje samo takvi ljudi. U UNS-u ima i dobrih novinara, poštenih. Smatrali smo da je dobro za profesiju da sva novinarska udruženja, a ima ih više, stanu iza kodeksa, da propišemo zajednička profesionalna pravila. To je u redu.
Vlajić: Tu je reč o džepu i ekonomskom interesu. Mislim da ni NUNS nije najsrećnije uradio celu tu stvar. Mogli smo nekada brže reagovati, pa neke stvari sprečiti. U Miloševićevo vreme je održan kontinuitet sa nekim zakonima i ta zgrada je vraćena novinarima Srbije, kada je postojalo samo jedno udruženje u Srbiji. Za Miloševićevog vakta bilo je razumljivo da njegova vlast neće podržati novinare koji su protiv njega, niti će želeti da postoji NUNS.
Mi smo se odvojili od državnog udruženja koje je postalo propagandna mašinerija tadašnjeg režima. Malo mi je nerazumljivo zašto naše inicijative, posle 5. oktobra, nisu prihvaćene da se izmene neki zakoni. To je moglo lako da se uradi. Tu je nešto zapelo. Pokušavali smo da isposlujemo promenu tog zakona. Tu se ništa bitno nije dogodilo, a UNS je samo iskoristio situaciju da se uknjiži.
Vrhovni sud Srbije je rekao da bi vratio stvar tamo gde treba. Sada je u toku proces koji će, nadam se, ishoditi tako da će moći svi novinari u Srbiji da imaju korist od te zadužbine i od te imovine koja je namenjena novinarima.
Vlajić: To je dvostrana priča koja ima više elemenata. Naravno problem naše profesije u Srbiji je i to što s jedne strane ima dosta želje da se uloži u razvoj istraživačkog novinarstva, a pri tome se zaboravlja da ne bi bilo zgoreg uložiti i neku paru u osnovno novinarsko obrazovanje. Kada sam god bio u prilici, bavio sam se nekim obrazovnim poduhvatima novinara. Insistiram na tome da neko ko ne zna osnove novinarskog zanata ne može da pretenduje da bude ozbiljan profesionalac. Onog trenutka kada shvatite da ste zaboravili kako se piše vest, tog trenutka znajte da ste zaboravili da budete novinar. Neke stvari se ne mogu zaboraviti, neke stvari moraju da se nauče.
Vlasnički odnosi i prava novinara su ovde neka haotična livada. S jedne strane novinarima je teško da prihvate da su u tranzicionom društvu. Ovde je bila poplava medija, neki potpuni haos, divlje stanje. Zakon to sada reguliše, mada još uvek ima divljih emitera. Biće novinara koji su žrtve tranzicije, kao i u drugim profesijama. Ostaće bez posla, zatvaraće se mediji. Pravi profesionalci će naći posao. Problem je sa onima koji su zalutali u profesiju ili koji više nemaju daha da se time bave. To je jako bolno. Mi smatramo da je ova profesija važnija od ostalih. I meni je to simpatično, ali nije baš tačno.
Vlasnici se ponašaju prema novinarima kao prema najamnoj radnoj snazi. Gledaju da ih plate što manje. Zarada zaposlenog je trošak i vlasnici nemaju interesa da daju velike plate novinarima. Pošto je teška situacija i siromašni su mediji, štipa se po zaradama, novinari su poprilično obespravljeni jer nema kolektivnog ugovora, nema zaštite, nema efikasnih mehanizama zaštite profesije u celini. To je jedna od stvari kojom će se NUNS baviti.
Seoski doboš
Vlajić: NUNS je formirao Fond solidarnosti i Upravni odbor tog Fonda je već u nekoliko desetina slučajeva reagovao. Pomažemo kolegama. Pomagali smo i ranije. Ranije su te pomoći bile simbolične, ali formiranjem ovog Fonda solidarnosti uspevamo sada značajnije da pomognemo ljudima u tom prvom socijalnom udaru.
Vlajić: Prilično je zanimljiva ta situacija u odnosu, pogotovo na lokalu. Tamo se lokalni političari i ljudi iz sfere biznisa ponašaju kao lokalne gazde i oni medije smatraju svojim sredstvom, nekom vrstom propagande mašine, razglasa, seoskog doboša. Najčešće su mediji u prilici da ih mole da dođu, a ovi to ne odbijaju i smatraju to pogodnošću.
To odbijanje je najčešće vezano za to kada se neko uvredi jer nije dobro interpretiran i njegove reči su stavljene u neki kontekst koji mu se ne dopada. Mislim da su političari, biznismeni i ostali kojima je važno da se pojavljuju u javnosti razumeli da su mediji prilično važan i moćan oslonac u onome što oni rade. Samo što oni traže način kako da ih što bolje iskoriste i okrenu u sopstvenu korist.
RSE: Pre nekoliko dana ste izabrani za predsednika NUNS-a. Verovatno niste pretpostavili da će toliko ozbiljnih događaja da prodrma i nas u NUNS-u. Na nešto ste već reagovali, a na nešto ćete tek reagovati. Oni koji su optuženi jer su na utakmici bacali naduvanu lutku i govorili Brankici Stanković - Otrovna si kao zmija, proći ćeš kao Ćuruvija - su pušteni na slobodu.
Vlajić: To je jedna od mučnijih stvari. Bez obzira na zavidan broj godina, ne mogu da se naviknem na to kako se ovde stvari događaju. Izgleda da jedini zakon u Srbiji, koji stvarno važi, je Marfijev zakon. Uvek se dogodi nešto neočekivano i gore od onoga što smo pretpostavljali da će biti. Tako je i sa medijima.
Uz nekoliko vrlo oštrih napada na lokalne medije, došlo je iznenađenje u vidu ove presude. NUNS je izrazio ozbiljno zaprepašćenje. Tužilaštvo je najavilo da će se žaliti na odluku Osnovnog suda. Nadamo se da će u žalbenom postupku ipak biti otvoren proces i prihvaćena krivična prijava za pretnju. Ako to nije pretnja, nego uvreda, onda ne znam šta je.
Sudija, koja je donela tu odluku, se recimo ponaša kao fudbalski sudija na utakmici na kojoj je celi stadion vidio da je bio penal, osim nje. Na stadionu se kotrlja lopta. To jeste sportska nepravda, ali nije pretnja. Ovde bi se moglo zakotrljati nešto drugo. Već smo to više puta gledali u Srbiji. Iskreno smo se nadali da će poruka iz ovog slučaja, kao i iz nekih ranijih slučajeva napada na novinare, biti - dosta je više, ne može niko da napada, preti ili ubija novinare. Tome se ne vidi kraja.
Nema ovde sistemskih poruka da je promenjen ambijent, da se napadi na novinare smatraju socijalno neprihvatljivim, da država na to oštro reaguje, da društvo to ne dozvoljava.
RSE: Šta može NUNS da učini, kao jedno udruženje, osim da izda jedno dramatično i oštro saopštenje?
Vlajić: Mi možemo, i to radimo, da stvaramo socijalni pritisak. Da u žižu javnosti izvučemo te slučajeve i da pokazujemo neprestano da neko ne radi svoj posao na odgovarajući način.
RSE: Možete li da se obratite nekoj sudskoj instanci?
Vlajić: Možemo da tražimo objašnjenje od tužilaštva, suda, Ministarstva pravde. Imamo pravo na to. Nećemo dozvoliti da se ove stvari zaborave, da bude buka par dana, pa na kraju ništa do nove prilike. Ne. Radićemo i ponašaćemo se tako da ne bude nove prilike. Imamo mnogo slučajeva užasnih pritisaka u unutrašnjosti na medije.
RSE: Činjenica je da već decenijama traje pritisak na one novinare koji se bave istraživanjem, na Dadu Vujasinović, Dejana iz Vremena, Vukašina Obradovića.
Vlajić: Pritisci na Vukašina su neprestani. On uznemirava lokalnu sredinu pitanjima koja otvara.
Život pretvoren u farsu i privid
RSE: U malom mestu, u Vranju, on je rekao da se boji za svoju porodicu i za svoje radnike. Kako tumačite to što istraživačko novinarstvo nekoga jako jedi u društvu, koje bi htelo da se oslobodi takvih novinara? Prošlo je puno vremena od ratova, od nasilja one vrste iz Miloševićevog vremena.
Vlajić: Tu ima nekoliko stvari. Mislim da bi istraživačko novinarstvo u Srbiji bilo dobrodošlo ako bi se bavilo istraživanjem nekih prirodnih fenomena: vulkana, cunamija, nekim socijalno neatraktivnim pričama koje mogu biti zanimljive da zabavljaju narod. Ovde, kao da se javnost okreće zabavi. Ovde sve postaje zabava. To ponekada meni liči na sprdanje. Kao da život pretvaramo u neku farsu i neki privid života.
Proces demokratizacije je vrlo bolna stvar. Proces tranzicije je socijalno bolan, ne samo ekonomski, ne samo politički.
Deo te patnje koju socijalno moramo da podnesemo jeste da se stvori demokratska inercija, navika da je neophodno, socijalno opravdano, društveno poželjno da neko razotkriva anomalije, da ih objašnjava, da ih izvlači iz neke intime užih krugova ili interesnih grupa, da ih donosi pred javnost i da objašnjava zašto nam se nešto događa, zašto tranzicija ide sporo, zašto neki ljudi stiču enormni novac i bogatstvo i imaju ogroman uticaj. Tamo gde novinari gurnu prst, da usmere svoju radoznalost na to, onda se ti krugovi štite. Ne postoji jasna poruka i razrađen mehanizam kako se novinari štite.
RSE: Brankica Stanković sada ima policijsku pratnju. Ona je obezbeđena i zaštićena.
Vlajić: Ali treba živeti sa tim da je 24 sata neko pored tebe, da nemaš lični život. Bez obzira na beneveltnost tih ljudi, na dobru volju, Brankici je uništen život.
RSE: Svi ti ljudi koji imaju, ili su imali policijsku pratnju, kažu da je to surovo.
Vlajić: Jeste jer pravila življenja i ponašanja propisuje neko drugi. Ko je ugrožen, on ne može da živi slobodno. Njemu je sloboda uskraćena.
RSE: Šta se desilo u Vranju, kada naš kolega kaže da se plaši za svoju porodicu i svoje radnike?
Vlajić: Prećeno mu je. Njegovoj kćerki je rečeno da će tata da joj nastrada. Čovek se tamo bavi lokalnom sredinom, odnosima, gleda šta se događa, postavlja pitanja. On je i potpredsednik NUNS-a. Vukašin je veoma ugledan novinar u Srbiji. Meni je drago što su u upravi NUNS-a vrlo ugledni novinari. Imamo sjajnu reprezentaciju ljudi. On je neprestano pod pritiskom. Nije ovo prvi put.
Ne može više tako. Ako je neko nezadovoljan, može da tuži novinara, mada je i to nepristojno i ružno i nije lako prihvatljivo. Postoji praksa i u demokratski razvijenim zemljama da novinar može da se tuži, pa se ide na sud i dokazuje da li je novinar bio u pravu. Ne može niko nikome da preti. Imao sam početkom devedesetih lični primer u kući i znam koliko to traumatizira porodicu.
Džep i ekonomski interes
RSE: Nezavisno novinarstvo se u nekim mnogim događajima susrelo sa novinarima koje smatraju zavisnim od režima, mislim na UNS. Pre neki dan sam videla da iz UNS-a izlazi Dušan Vojvodić. One je znao da će biti bombardovana zgrada TV Beograda. Izveo je svoju kćerku, koja je radila u montaži, i nikoga drugog nije obavestio o tome.
Vlajić: Oni su sprat ispod nas i oni su vlasnici zgrade u kojoj mi imamo prostorije. Tužimo se oko vlasništva zgrade i pokušavamo nešto da učinimo. Nismo bliski sa UNS-om. To nije isto društvo.
RSE: Ali neke akcije su zajedničke?
Vlajić: Smatrali smo da su korisne, pošto u UNS-u ne postoje samo takvi ljudi. U UNS-u ima i dobrih novinara, poštenih. Smatrali smo da je dobro za profesiju da sva novinarska udruženja, a ima ih više, stanu iza kodeksa, da propišemo zajednička profesionalna pravila. To je u redu.
RSE: Ali nije u redu. Zgrada u kojoj su oba udruženja je pre II svetskog rata napravljena od donacija ljudi koji su bili bliski novinarstvu ili su bili novinari. Ona je namenjena svim novinarima u Srbiji. Tokom operacije Sablja, posle ubistva Đinđića, UNS se uknjižio i on je sada jedini vlasnik te zgrade. UNS uživa nekih 1.000 kvadratnih metara, a mi smo podstanari na 200 kvadrata.
Vlajić: Tu je reč o džepu i ekonomskom interesu. Mislim da ni NUNS nije najsrećnije uradio celu tu stvar. Mogli smo nekada brže reagovati, pa neke stvari sprečiti. U Miloševićevo vreme je održan kontinuitet sa nekim zakonima i ta zgrada je vraćena novinarima Srbije, kada je postojalo samo jedno udruženje u Srbiji. Za Miloševićevog vakta bilo je razumljivo da njegova vlast neće podržati novinare koji su protiv njega, niti će želeti da postoji NUNS.
Mi smo se odvojili od državnog udruženja koje je postalo propagandna mašinerija tadašnjeg režima. Malo mi je nerazumljivo zašto naše inicijative, posle 5. oktobra, nisu prihvaćene da se izmene neki zakoni. To je moglo lako da se uradi. Tu je nešto zapelo. Pokušavali smo da isposlujemo promenu tog zakona. Tu se ništa bitno nije dogodilo, a UNS je samo iskoristio situaciju da se uknjiži.
Vrhovni sud Srbije je rekao da bi vratio stvar tamo gde treba. Sada je u toku proces koji će, nadam se, ishoditi tako da će moći svi novinari u Srbiji da imaju korist od te zadužbine i od te imovine koja je namenjena novinarima.
RSE: Da li će NUNS nastaviti sa praksom obuke novinara, pogotovo na lokalu? U mnogim gradovima u Srbiji, koji su bili industrijski, fabrike su ugašene, a mladi ljudi su odlazili u neke srednje tehničke škole da se školuju. Sada mnogi od njih rade u lokalnim televizijama, sa jednom malom obukom za novinarstvo. Šta možete da uradite sa vlasnicima medija koji četo nemaju veze sa novinarstvom?
Problem naše profesije u Srbiji je i to što s jedne strane ima dosta želje da se uloži u razvoj istraživačkog novinarstva, a pri tome se zaboravlja da ne bi bilo zgoreg uložiti i neku paru u osnovno novinarsko obrazovanje.
Vlasnički odnosi i prava novinara su ovde neka haotična livada. S jedne strane novinarima je teško da prihvate da su u tranzicionom društvu. Ovde je bila poplava medija, neki potpuni haos, divlje stanje. Zakon to sada reguliše, mada još uvek ima divljih emitera. Biće novinara koji su žrtve tranzicije, kao i u drugim profesijama. Ostaće bez posla, zatvaraće se mediji. Pravi profesionalci će naći posao. Problem je sa onima koji su zalutali u profesiju ili koji više nemaju daha da se time bave. To je jako bolno. Mi smatramo da je ova profesija važnija od ostalih. I meni je to simpatično, ali nije baš tačno.
Vlasnici se ponašaju prema novinarima kao prema najamnoj radnoj snazi. Gledaju da ih plate što manje. Zarada zaposlenog je trošak i vlasnici nemaju interesa da daju velike plate novinarima. Pošto je teška situacija i siromašni su mediji, štipa se po zaradama, novinari su poprilično obespravljeni jer nema kolektivnog ugovora, nema zaštite, nema efikasnih mehanizama zaštite profesije u celini. To je jedna od stvari kojom će se NUNS baviti.
Seoski doboš
RSE: Ima li NUNS novca da pomogne onima koji su najugroženiji?
Mislim da su političari, biznismeni i ostali kojima je važno da se pojavljuju u javnosti razumeli da su mediji prilično važan i moćan oslonac u onome što oni rade.
RSE: Da li Vam se žale novinari iz malih medija, relativno lokalno usmerenih, da političari i poznata imena iz javnog života neće kod njih da gostuju u novinama, na radiji ili televiziji?
Vlajić: Prilično je zanimljiva ta situacija u odnosu, pogotovo na lokalu. Tamo se lokalni političari i ljudi iz sfere biznisa ponašaju kao lokalne gazde i oni medije smatraju svojim sredstvom, nekom vrstom propagande mašine, razglasa, seoskog doboša. Najčešće su mediji u prilici da ih mole da dođu, a ovi to ne odbijaju i smatraju to pogodnošću.
To odbijanje je najčešće vezano za to kada se neko uvredi jer nije dobro interpretiran i njegove reči su stavljene u neki kontekst koji mu se ne dopada. Mislim da su političari, biznismeni i ostali kojima je važno da se pojavljuju u javnosti razumeli da su mediji prilično važan i moćan oslonac u onome što oni rade. Samo što oni traže način kako da ih što bolje iskoriste i okrenu u sopstvenu korist.