Srebrenica čeka svoj film

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je tretman rata na području bivše Jugoslavije u filmovima u regionu. Sagovornici su bili Haris Pašović, pozorišni i filmski reditelj iz Sarajeva, i Janko Baljak, filmski reditelj iz Beograda. Razgovaralo se o tome koliko je film istinito govorio o ratu, a koliko je bio u službi vladajućih ideologija, kako se moglo desiti da čak i antiratni filmovi u Srbiji budu finasirani iz sumnjivih izvora, zašto žuta štampa u Srbiji napada glumicu Mirjanu Karanović, zašto je BBC napravio najbolji dokumentarac o Srebrenici i zašto nema igranog filma o srebeničkom genocidu, kao i o tome zašto evropski fondovi za kinematografiju više ne žele da finasiraju filmove o ratu u bivšoj Jugoslaviji.

Omer Karabeg: Mislite li da se iz filmova koji su se bavili temom poslednjeg rata na teritoriji bivše Jugoslavije može saznati istina o tom ratu?

Haris Pašović: Imam utisak da smo mi u Bosni nizom igranih i dokumentarnih filmova artikulirali tu stvarnost na jedan vrlo dubok i ozbiljan način, da si ti filmovi našli publiku i u Bosni, ali i u regionu i u cijelom svijetu, da su mnogi reditelji po tim filmovima postali poznati širom svijeta. S druge strane, mislim da u Srbiji i Hrvatskoj - da na govorimo o Sloveniji, Makedoniji ili Crnoj Gori u kojima skoro da se ništa nije dogodilo u tom smislu - nema dovoljno tih filmova. U Srbiji je to skoro potpuno izostalo. Janko je napravio film “Vukovar-poslednji rez“ koji je dotakao tu temu na jedan dublji način, kao i Goran Paskaljević sa filmom “San zimske noći“, ali je izostao angažman šireg kruga autora koji bi na temeljit način govorili o onome što se dogodilo u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Dok se to ne dogodi u Srbiji, mislim da se veliki pomaci u kulturi, pa ni u politici neće moći dogoditi.

Janko Baljak: Ja mislim da po igranim filmovima, koji se bave ratnom tematikom u celom regionu, još uvek ne možemo da zaključimo kakav je to rat bio. To su bili manje-više filmovi koji su više bavili propagandom nego činjenicama, jer film, a pogotovo ratni, zavisi od finasijera, a finansijeri su bili vlade zemalja koje su želele da svoju istinu o ratu pošalju u svet. Mislim da je, uz par izuzetaka, o kojima je i Haris govorio, a koji su nastali na talasu nove, mlade bosanskohercegovačke kinematografije koja je iznedrila autore koji su bukvalno pod bombama snimali svoje filmove, bilo mnogo više propagande, mnogo više kiča nego pravih, autentičnih dela koja bi dostojno reprezentovale ovaj region u svetu. Što se tiče autora koji su pokupili slavu, pre svega onih iz Bosne i Hercegovine, mislim da su oni - bez ikakve zle namere da o kvalitetu tih filmova govorim loše - imali dobar tajming, dobru volju i dobar fokus filmske i kulturne javnosti celoga sveta, tako da mi se čini da ćemo, kako vreme odmiče, o tim filmovima, možda, govoriti na drugačiji način, hladne glave, više gledajući umetničke domete, a manje ono šta su ti filmovi značili za kinematografiju i za osećaj naroda u tom trenutku. Mislim da treba da prođe neko vreme da bismo o tim filmovima ozbiljno razgovarali, bez obzira na sve oskare i nagrade koje su dobijali. Mislim da se za hrvatske igrane filmove snimane na temu rata vezuje najdrastičnija propagnada. Uz par izuzetaka, tu, pre svega. mislim na Brešana i autore poput njega, sve ostalo je bilo jako, jako jeftina i kič propaganda finansirana od Tuđmanovog režima. Mislim da tek sada mlađi autori počinju na pravi način da preispituju šta se zapravo dešavalo na tlu Hrvatske u to vreme.

Haris Pašović: Mi ne možemo o cijelom regionu govoriti u jedinstvenim kategorijama jer je drukčije bilo snimati filmove pod granatama srpske vojske u Sarajevu, koje je bilo opkoljeno snagama Radovana Karadžića i jedinicama JNA, nego, recimo, u Srbiji. Ja moram reći da Ne možemo o cijelom regionu govoriti u jedinstvenim kategorijama jer je drukčije bilo snimati filmove pod granatama srpske vojske u Sarajevu, koje je bilo opkoljeno snagama Radovana Karadžića i jedinicama JNA, nego, recimo, u Srbiji. najvažniji filmovi koji su se pojavili u Bosni i Hercegovini nisu bili propaganda. Oni na ozbiljan način govore o ratnoj stvarnosti. A ni filmovi koji su nastali poslije rata ni na koji način nisu propaganda, mislim, prije svega na “Ničiju zemlju“ Danisa Tanovića, “Grbavicu“ Jasmile Žbanić, “Rimejk“ Dine Mustafića, “Gori vatra“ i “Kod amidže Idriza“ Pjera Zzalice i filmove Srđana Vuletića. Ja ne mislim da je bilo nekih posebnih simpatija za bosanskohercegovački film. Potpuno hlade glave možemo govoriti o kvalitetu tih filmova jer su to i kinematografski, i umjetnički, i tematski, i moralno, i idejno stvarno veliki filmovi. Tačno je da je bio najbolji tajming, ali taj tajming je bio i za igrane filmove iz Srbije i još uvijek je. Mi čekamo da se naprave filmovi koji će otvoriti onu najvažniju temu za srpsko društvo, ali i za cijeli region, a to je genocid. Nije pitanje da li ćemo se mi dogovoriti oko toga da li je bio ili nije bio genocid. On je bio po činjenicama koje su na mnoge načine u međunarodnim okvirima dokazane. Kada postoji takav težak oblak nad kulturom jedne zemlje, onda se očekuje snažno preispitivanje, kao što su to učinili njemački autori, doduše sedamdesetih godina.

Janko Baljak: U Srbiji je paradoksalno devedetih godina kinematografija doživela pravi bum i izbacila gomile filmova u vreme najveće krize, inflacije, represije i rata u kome Srbija “nije učestvovala“. Čak su i antiratni filmovi bili finansirani, što je po meni u moralnom smislu najveći problem, sumnjivim sredstvima, da ne kažem da se i kroz antiratne i moralno ispravne filmove prao novac stečen na nezakonit, nelegalan i mafijaški način. Milošević je slično Brozu, kao njegov najbolji učenik u nekom smislu, dozvolio određenu vrstu slobode znajući da filmovi nemaju moć kakvu imaju njegovi mediji, pre svega državna Radio Televizija Srbije, najmračnije sredstvo propagande u to vreme. Dozvolio je, kažem, određenu vrstu slobode u kinematografiji, kao što je ostavio nekoliko slobodnih medija da bi, pokazujući list “Vreme“, mogao da kaže Cimermanu ili ko je već bio u to vreme: “Pogledajte, ovo su te novine u kojima svakog dana izlaze o meni i mojoj porodici ovakve karikature“, ili da bi govoreći o filmu mogao da kaže “Zar mislite da je u jednoj zemlji u kojoj nema slobode moguć ovakav film“? Slično je Broz radio sa crnim talasom, tolerisao je neke najznačajnije autore crnog talasa do izvesne mere, izuzimajući Lazara Stojanovića. Ni Makavejev, ni Saša Petrović, ni Žika Pavlović nisu bili hapšeni, proganjani ili drastično zabrinjavani. Milošević je znao da prava moć i prava propaganda nije tamo gde su film i kultura, već da je važan najjači i najuticajniji dnevni list “Politika“, a pre svega ispiranje mozga u pola osam u televiziji.

Haris Pašović: Mislim da je Janko vrlo precizno objasnio ovaj period pod Miloševićevim režimom. On je jedan od autora koji nije ušao u tu priču, za razliku od Dragojevića čiji je film “Lepa sela lepo gore“ finansiralo Miloševićevo ministarstvo za kulturu, a u čijoj organizaciji su, kako se sad pokazalo, učestvovali i ratni zločinci, jedan od organizatora na tom filmu je osuđen na doživotnu robiju zbog zločina u Višegradu. Mi nismo imali prljav novac u filmovima. Filmovi koji su snimani u toku rata nisu rađeni ni sa kakvim parama, jer para nije ni bilo, a svi filmovi koji su poslije rata snimljeni u Bosni i Hercegovini napravljeni kao koprodukcije u kojima je učestvovalo po nekoliko evropskih zemalja. A što se tiče Srbije, Milošević je otišao, davno je otišao, već nekih sedam, osam godina u Srbiji je demokratska vlast, nema represije, nema straha da će ti tajna policija zakucati na vrata, a prave teme još nisu otvorene. Pitam se zašto?

Omer Karabeg: Da li je bilo saradnje između regionalnih kinematografija u snimanju filmova sa temama iz prošlog rata?

Hasis Pašović: Bilo je regionalne saradnje u snimanju nekoliko filmova, postoje kontakti između fondacija za kinematografiju Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine, postoji i neki asimetrečni kontakti kad je u pitanju Republika Srpska koja je nedavno značajnim sredstvima učestovala u finasiranju nekoliko filmova iz Srbije. Jedan od njih je i Markovićev film “Turneja“. To je za mene dosta paradigmatičan film koji pokazuje nespremnost beogradskih umjetnika, reditelja, intelektualaca uopće da se suoče sa stvarnošću. U tom filmu imamo grupu glumaca koja sjedi u Beogradu 1993. godine i ne zna šta se događa u Bosni, pa onda takvi, naivni zabasaju u Bosnu. Marković je rekao da njega rat ne zanima, da je za njega rat dekor u tom filmu. Nemoguće jer da ljudi u Beogradu, u ovom slučaju glumci, nisu znali šta se dešava u Bosni. To, prvo, nije tačno. A drugo, rat ne može biti dekor. Svaki umjetnik bi morao da zna da je to jedna suštinska promjena stvarnosti, dakle, on ne može biti nikakav dekor. To što se s one strane Drine rat doživljava kao dekor, a sa ove bosanske, kao nešto što je tragično, duboko i nepovratno obilježio ljudske živote, jednu zemlju, njenu kulturu - u tome je suštinski nesporazum između umjetnika u Bosni i Hercegovini i u Srbiji.



Janko Baljak: Što se tiče Gorana Markovića, u njegova politička, ljudska i moralna ubjeđenja ne treba ni u kom slučaju sumnjati. To što je Haris izneo, to je njegovo više estetsko ubeđenje, ali Goran je jedan od osvedočenih boraca za demokratiju. Setimo se jednog njegovog manje citiranog i manje poznatog filma “Srbija godine nulte“, poludokumentarnog, poluigranog, poluautobiografskog, gde on na najbolji način u prvom lice jednine govori šta misli o ratu, o Miloševiću i o tadašnjoj situaciji. No, ostavimo se “Turneje“. Slažem se sa Harisom da najveće i najbolnije teme za srpsko društvo nisu ni zagrebane. Pre svega mislim na Srebrenicu. A što se tiče regionalne saradnje, ja sam zajedno sa kolegom Dragom Hedlom napravio prvu srpsko-hrvatsku koprodukciju, to je bio dokumentarni film o Vukovaru i bio sam srećan što su na film režali i nacionalisti iz Srbije i nacionalisti iz Hrvatske. Ali činjenica je da u igranom filmu toga nije bilo. Razlog je u tome što ovdašnja vladajuća partija još uvek nije spremna da na pravi i otvoren način, direktno i bez rukavica, progovori o zločinima koje su pripadanici srpskoga naroda učinili u naše ime u poslednjem ratu. A bez katarze, bez suočavanja sa istinom, neće se to pojaviti ni u filmu. Potrebno je, znači, da se promeni klima u društvu i u kulturnoj politici da bi Srbija, region, Evropa i svet dočekali pravi film. Ja sam uporno pokušavao da napravim film po ratnom dnevniku Vladimira Arsenijevića “Meksiko“ koji govori o čudesnom prijateljstvu srpskog i albanskog pisca u vreme najžešćeg bombardovanja na Kosovu. Dobili smo sredstva od francuske vlade, ali ovde aposlutno nije bilo nikakvog sluha za produkciju tog filma.

Omer Karabeg: Gospodin Baljak je pomenuo Srebrenicu. Zaista je čudno da do sada nije napravljen nijedan igrani film o toj najvećoj i najstrašnijoj tragediji rata na prostoru bivše Jugoslavije.

Haris Pašović: Ja ne mislim da je to tako čudno. Janko je precizno opisao kakva je situacija u političkom smislu u Srbiji, a što se tiče Bosne, ja nisam siguran koliko smo mi, kao autori, u mogućnosti da se nosimo sa jednom takvom bolnom temom. To je jedna previše bolna tema. Najmanje 4.000 ljudi, čiji su ostaci pronađeni, još nije ni identificirano, a takoreći svakog dana se pronađe po neka nova masovna grobnica. Taj proces u Bosni nije završen i ja mislim da je to jedna jako stresna, vrlo bolna tema za autore iz Bosne i Hercegovine. Međutim, sve ima svoje vrijeme. Filmovi o holokaustu su došli mnogo godina nakon holokausta.

Omer Karabeg: Ja mislim da bi vrlo dobro bilo kada bi takav jedan film, film o Srebrenici, mogao da bude snimljen u bosansko-srpskoj koprodukciji.

Janko Baljak: To bi bio pravi model jer samo srpski ili samo bosanski film o Srebrenici ne bi imao šanse. Samo zajednički bosansko-srpski projekat imao bi šanse da doživi pravu recepciju u svetu, naravno ako bi se oko njega okupili najkreativniji autori. Činjenica je da je prvi i jedini do sada relevantan dokumetarni film o Srebrenici uradio BBC. Nije ga uradila ni srpska, ni sarajevska televizija. Bio sam šokiran kako su ljudi reagovali kada je taj film bio prikazan u Beogradu. To je bio muk. Sličan onom muku koji je nastao nakon emitovanja snimaka jezive, užasne egzekucije bošnačkih civila od strane srpskih paravojnih formacija.



Omer Karabeg: Gospodine Pašoviću, mislite li i vi da bi najbolji model za jednu takvu temu, kao što je Srebrenica, bila bosansko-srpska koprodukcija?

Haris Pašović: Mislim da je svaki model dobar ako istinito govori o nekom događaju. Ali ponovo kažem, previše je rano o tome govoriti. Dokumentarni film “Šoa“ (Shoah) Kloda Lancmana (Claude Lanzmann), koji najkompleksnije govori o holokaustu, sniman je 10 godina i traje skoro 10 sati. To je munomentalno djelo koje na nepogrešiv način govori o onome što se dogodilo tokom Drugog svjetskog rata kad su u pitanju Jevreji. Tek poslije tog filma su se pojavili filmovi kao što je “Sofijin izbor“ ili “Šindlerova lista“ ili još nekoliko drugih vrhunskih djela. Ali sve je to bilo mnogo godina kasnije kad se pojavila nova generacija filmskih autora koji su mogli da sa većom distancom priđu takvim teškim, strašnim temama kao što je genocid.

Omer Karabeg: Znači, veliki dokumentarni film o holokaustu prethodio je velikim igranim filmovima na tu temu.

Haris Pašović: To je uslovno rečeno, ali mislim da se može tako reći. Naravno, bilo je i drugih filmova, ali, kad se poredaju remek djela vezana za holokaust, čini mi se da je “Šoa“ jedno od temeljnih polazišta.

Omer Karabeg: Da li mislite da je dokumentarni film na prostoru bivše Jugoslavije na neki način izvršio takvu pripremu? Da li je on istinitije govorio o ratu, o zločinima nego igrani?

Janko Baljak: U Srbiji u svakom slučaju - da. Bio je daleko hrabriji, ali, nažalost, u daleko manjim tiražima, i u daleko lošijim terminima na televizijama. On je imao uspeha na festivalima, ali on nije imao ono katarzično dejstvo kakvo je imao BBC-jev film “Krik iz groba“ o o genocidu u Srebrenici koji je one večeri, kad je bio prikazan, apsolutno ostavio paralisanom celokupnu srpsku javnost. Znači, užasna je odgovornost, užasna je moć autora filma. Autori toga moraju da budu svesni. Ali, pade mi na pamet, pričali smo o koprodukcijama, pričali smo o saradnji umetnika u regionu. Pogledajte šta se tu dešavalo. Mirjana Karanović je igrala u mnogim bosanskim i hrvatskim filmovima. Igrala je i kod Vinka Brešana i kod Jasmile Žbanić u “Grbavici“ i svaki put bi u Srbiji bila dočekana na nož, osvanule bi najbezočnije uvrede na njen račun na naslovnim stranama žute štampe koja je kontrolom državne bezbednosti.

Omer Karabeg: Rat na prostoru bivše Jugoslavije bio je u nekoliko mahova i tema inostranih filmova? Kako su strani autori videli taj rat?

Haris Pašović: Ja se slažem sa Jankom da je BBC-ov film “Krik iz groba“ jedan strašno ozbiljan film, istinit, autorski odgovoran. Takav je i igrani film iz dva dijela “Ratnici“, mislim da je to bila produkcija britanskog Channel 4. To je film o zločinu Hrvatskog vijeća obrane u Ahmićima nad muslimanskim stanovništvom, mislim da je to bio strašno šokantan film i bez obzira što smo dosta znali o tom zločinu, kad je taj film prikazan u Sarajevu, reakcija je bila slična onoj o kojoj Janko govori da je bila u Beogradu nakon nakon prikazivanja “Krika iz groba“. Bilo je još nekih filmova koji su se na ovaj ili onaj način bavili ratom, ali to su više bili neki akcioni i žanrovski filmovi.

Janko Baljak: Ne sećam se, a i onoga čega se sećam radije bih da se ne sećam, pogotovo onog čega se dohvatio Holivud. To je zaista bilo krajnje pojednostavljeno. Uvek na jednoj strani dobri, na drugoj loši momci. To je model koji oni uvek primenjuju bilo da se radi o Avganistanu ili Iraku, to su filmovi puni pirotehnike, sa prostim likovima koji služe za zabavu i uveseljavanje. Najčešće su, naravno, u tim filmovima, što je i prirodno, Srbi loši momci, a ovi ostali se bore za svoja ognjišta.

Omer Karabeg: Pomenuli smo Srebrenicu kao jednu veliku temu koja čeka da bude predmet filma. Postoje li još neke ratne teme koje nisu dotaknute?

Haris Pašović: Postoje mnoge. Prvo, opsada Sarajeva, pa onda koncentracioni logori Omarska, Manjača i Keraterm, tamo su se dogodili strašni zločini, ta tema uopće nije dotaknuta. Višegrad nije dotaknut. Ima još dosta takvih tema. Ali autori sami osjete temu, ne možemo nikome ništa preporučivati, treba to njima prepustiti.

Janko Baljak: Kad uđete u taj mučan, dugotrajan, najčešće veoma birokratizovan proces traženja sredstava od evropskih fondova za pomoć kinematografiji, onda vam nekako diskretno kažu da su se i oni umorili od naših ratnih tema, da bi želeli da iz ovog regiona izađe neka normalna ljubavna priča, kao dvoje se vole, a treći im smeta. Natuknu vam da rat nije više profitabilna tema, nešto što je trend i što može da se proda i da Evropa očekuje da na svojim televizijama i u svojim bioskopima vidi neke druge teme iz bivše Jugoslavije. Kad pomenete ratnu temu obično vam kažu “too much history“ i tako vrše pritisak na autore da se okane rata i svega što se ovde u bliskoj prošlosti dešavalo.