Sukobi u Gruziji po nekim mišljenjima podsećaju na zbivanja na Kosovu i Srbiji 1999. Naime, tada je NATO vazdušnom intervencijom protiv Srbije nastojao da spreči akcije Miloševićevih trupa protiv Albanaca. Rusija je u to vreme optužila Severnoatlantsku alijansu za agresiju na Beograd, koja je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti. Devet godina kasnije, ruske snage su sa istim obrazloženjem kao i NATO, ušle u Gruziju, da bi, kako ističu, sprečile genocid nad svojim državljanima u Južnoj Osetiji.
Ruski predsednik Dmitrij Medvedev:
"Sprečavanje uništenja skoro celog naroda je legitimno, neizbežno i apsolutno opravdano. Zaštita svog naroda, građana je neposredna dužnost Rusije kao države i snage za očuvanje mira su delovale efikasno i potpuno u skladu sa svojom misijom."
Međutim, SAD su optužile Rusiju da je izvršila agresiju na suverenu zemlju.
Pomoćnik zamenika američkog državnog sekretara Metju Brajza u intervjuu za Radio Slobodna Evropa.
"Ruske mirovne snage nisu delovale u cilju očuvanja mira, već kao ratnici i nisu sprečile humanitarnu katastrofu u Južnoj Osetiji. Ako mi ne verujete, možete otići u hol ovog hotela i pitati nekoliko desetina novinara koji su sve videli sopstvenim očima. To je veoma sramno."
Sabin Frejzer iz Međunarodne krizne grupe u Briselu u intervjuu za naš program analizira sličnosti i razlike između intervencije NATO-a protiv Srbije i sada Rusije u Gruziji.
"Ja lično ne prihvatam takvu argumentaciju jer treba podsetiti da se na Kosovu ništa nije desilo preko noći, već je trajalo godinama od raspada bivše Jugoslavije i povezano je sa Miloševićevom politikom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Dakle, situacija je potpuno drugačija nego u Južnoj Osetiji. Takođe, Rusija optužuje Gruziju za genocid, etničko čišćenje. Međutim, bilo bi veoma važno da nezavisne institucije mogu da potvrde da su takvi zločini nad južnoosetijskim stanovništvom zaista i izvršeni. Naime, Moskva potencira da je ubijeno oko 2 hiljade južnoosetijaca, ali to treba da se utvrdi. Zbog toga smatram da ruska strategija poređenja situacije u Južnoj Osetiji i na Kosovu nije ubedljiva."
Analitičar Radija Slobodna Evropa Liz Fuler o taktici Moskve:
"Rusi su veoma vešto iskoristili argumentaciju Zapada tokom 1999. u nastojanju da obezbede moralno opravdanje za svoje akcije. Međutim, onda se moramo vratiti 10 godina unazad kada je Rusija počela da obezbeđuje pasoše za stanovnike Južne Osetije i Abhazije. Postavlja se pitanje da li je to sračunato učinila da bi mogla da interveniše kao u ovom slučaju."
Gruzija i Kosovo: pozicija Rusije protivrečna
Po mnogim procenama, Rusija i Zapad su zamenili uloge u podršci nezavisnosti Kosova i teritorijalnog integriteta Srbije, i sada celovitosti Gruzije i separatizma Južne Osetije.
Sabin Frejzer:
"Krajnje je ironično da Rusija koristi primer Kosova jer je doskora insistirala da je međunarodna zajednica napravila grešku priznajući njegovu nezavisnost i da je time prekršeno međunarodno pravo. Istovremeno, Rusija upada u kontradiktornu poziciju podržavajući separatizam Južne Osetije i Gruzije, čime posredno podržava postojeću situaciju na Kosovu."
I Šon Berns, bivši američki diplomata, ističe za naš program da je pozicija Rusije protivrečna:
"U poslednjih nekoliko godina, i pre nego što je Kosovo proglasilo nezavisnost, Rusija je insistirala na primatu međunarodnog prava u smislu poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta država. Priština i SAD su potencirali prvenstvo prava naroda na samoopredeljenje. Na Kavkazu, s druge strane, Rusija insistira na primatu prava naroda na samoopredeljenje. Međutim, Moskva je svesna činjenice da bi u slučaju da potegne to pitanje u Savetu bezbednosti podrila svoju poziciju. oko pitanja Kosova. Zato Rusija koristi retoriku da štiti svoje sunarodnike u Abhaziji i Južnoj Osetiji od daljeg genocida. To je sve besmisleno. No, Rusija nastoji da takvom retorikom prikrije slabosti u svojoj međunarodnoj poziciji."
Ovakvim potezom Rusija je dovela u neugodnu poziciju Srbiju, koja zato nastoji da ostane po strani, odnosno da se ne izjašnjava o sukobu u Gruziji, smatra Sabin Frejzer.
"Naravno, razumem da Srbiji nije jednostavno da se izjasni, jer je Rusija podržava u poslednjih nekoliko godina i zato ne može da kritikuje njene poteze u Gruziji. Istovremeno, nova vlada u Beogradu je veoma zainteresovana za evropske integracije i nastoji da ne izgleda previše proruska. Mislim da se time može objasniti uzdržanost i neutralna pozicija Vlade Srbije."
Zeyno Baran, direktor Centra za Evroazijsku politiku i stalni saradnik Hadson Instituta u Vašingtonu kaže za naš program da bez obzira na zbivanja u Južnoj Osetiji, Kosovo ostaje poseban slučaj:
"Apsolutno. Reči su važne, ali nisu dovoljne. Posebno nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, Rusi su stalno ponavljali Amerikancima – ako idete dalje sa nezavisnošću Kosova, mi ćemo to iskoristiti kao presedan u Južnoj Osetiji i Abhaziji, a možda i na drugim mjestima. Zato mora postojati snažniji sistem za reagovanje na ovakve krize, baziran na međunarodnom pravu i podršci UN-a. Mora se jasno staviti do znanja da je Kosovo poseban slučaj."
Mark Almond, profesor Oriel College-a Univerziteta u Oxfordu, kaže, međutim, za Radio Slobodna Evropa da se može povući paralela između kosovskog procesa i aktuelne krize na Kavkazu.
"Rusi, očigledno, u aktuelnoj krizi imaju svoju sopstvenu agendu i interese, ali, s druge strane, oni su ranije apelovali na logiku koju je teško dovesti u pitanje. Govorili su, naime, da će nezavisnost Kosova odmrznuti zamrznute sukobe u Južnoj Osetiji, Abhaziji i drugde. Oni su te konflikte, na stranu da li je to bilo dobro ili loše rešenje, držali zamrznutim poslednjih 15 godina, tako da u tim oblastima nije bilo ozbiljnih konflikata. A onda se dogodilo to da su Amerikanci, zajedno sa Velikom Britanijom i drugim zapadnim saveznicima, rešili da podrže ideju da se deo teritorije suverene zemlje otcepi protiv volje te zemlje i time pustili duh iz boce. A takav duh nije baš bilo mudro ispuštati iz boce. To se upravo pokazuje u aktuelnoj krizi na Kavkazu, gde mi sa Zapada, za razliku od Balkana gde to možemo jer tamo imamo svoje trupe, nemamo mogućnost da nametnemo svoju volju."
Kosovo jak adut Moskve
U mnogim analizama sukoba na Kavkazu zapadnih eksperata i medija pominje se i Kosovo - od toga da je jak adut Moskve u Gruziji pa do čak onih da Rusija na Kavkazu naplaćuje Zapadu Kosovo. Dušan Reljić, iz Nemačkog instituta za međunarodne odnose i bezbednost u Berlinu međutim, kaže da bi to bila isuviše pojednostavljena računica:
"Moskva bi tu odstupila od svog načela podržavanja teritorijalnog integriteta i od protivljenja da države mogu biti rasparčane. Moskva ni sada ne kaže da želi da podrži otcepljenje Južne Osetije i Abhazije već kaže da želi svoju ulogu mirotvorca, oko čega su je još 1992. godine dogovorili Gorbačov i Ševarnadze, i da očuva svoje vojno-političko prisustvo na tom području. Na kraju krajeva, za Moskvu je uspešnije i efikasnije, ukoliko može, da bude prisutna u Gruziji jer bi tako svojim prisustvom činila slabijim jednog potencijalnog i realnog američkog saveznika nego da preuzme tu teritoriju, tako navuče na sebe gnev cele međunarodne zajednice i svoju politiku na Balkanu učini neverovatnom."
Susret u Moskvi: ruski predsednik Dmitrij Medvedev, lider Južne Osetije Eduard Kokoiti i lider Abhazije Sergej Bagapš, 14. avgust 2008.Ruski predsednik Dmitrij Medvedev ističe da stanovnicima ove dve oblasti treba omogućiti da sami odluče o svojoj sudbini.
"Niko ne odbacuje princip teritorijalnog integriteta kao jedan od ključnih postulata međunarodnog prava. Ovde je međutim reč o konkretnoj situaciji u konkretnoj zemlji i tu počinju teškoće. Nažalost, posle svega što se desilo, Osetijci i Abhazi teško da će poželeti da žive u istoj državi sa Gruzijom."
Analitičar Radija Slobodna Evropa Liz Fuler smatra da bez obzira na podršku separatističkim težnjama Južne Osetije i Abhazije, Medvedev je oprezan.
"Interensantno je na koji je način ruski predsednik Medvedev aludirao na Kosovo tokom konferencije za novinare sa francuskim predsednikom Sarkozijem da Abzahima i Osetijcima treba omogućiti slobodu izbora da li žele da budu deo gruzijske države ili ne i da čitavu proceduru treba sprovesti u skladu sa međunarodnim pravom. Dakle, Medvedev prećutno ne isključuje opciju prekrajanja granica ali je to formulisao na način da se Moskva osigura da ako se Abhazija i Južna Osetija otcepe od Gruzije, neko ne postavi pitanje zašto ne može i Čečenija da se odvoji od Rusije. Naime, Medvedev potencira da stanovništvo ovih oblasti ima pravo da izrazi svoju volju, a u slučaju da neko postavi pitanje zašto i Čečeni nemaju tu istu mogućnost, Rusija bi verovatno odgovorila da je Čečenija već imala tu priliku na referendumu i zato je ovo pitanje za Moskvu zatvoreno."
Nepromenjene težnje za nezavisnost
Za to vreme vođstvo gruzijskih separatističkih oblasti ponavlja svoje opredeljenje za nezavisnošću. Lider Južne Osetije Eduard Kokoiti:
"Želim da naglasim da bez obzira na ove napade na naš narod, težnja stanovništva Južne Osetije za nezavisnošću nije se promenila. Postoji zapravo više političkog i pravnog osnova za priznavanje naše države nego Kosova, pre svega iz ugla međunarodnog prava i mi ćemo delovati striktno poštujući principe koje nam omogućava to pravo", kazao je Kokoiti.
Južna Osetija, kao i Abhazija, de facto je nezavisna nakon rata početkom 1990-ih u kojem je uz pomoć Rusije porazila Gruziju. Dosada je dva puta održan referendum na kome se njeno stanovništvo izjasnilo za nezavisnost, ali koju niko ne priznaje, uključučući i Rusiju.
Međutim, opredeljenost za nezavisnost Južne Osetije nije jenjavala. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova februara ove godine, dodatno je ojačala.
U Gruziji se međutim odlučno protive otcepljenju separatističkih oblasti.
Giga Bokeria, jedan od vodećih članova parlamentarne većine u intervjuu za Radio Slobodna Evropa, 18.2.2008:
„Mnogo važnije od toga jeste da li Kosovo ima bilo šta zajedničko sa Abhazijom i regionom Šinvali (Južna Osetija). Na Kosovu, međunarodna zajednica je sprečila etničko čišćenje, i to je pravna i moralna osnova za sve odluke. U Abhaziji se nažalost desilo etničko čišćenje (protiv Gruzijaca) i svaki pokušaj da se ona prizna značilo bi i legitimizaciju ovih zločina. To se neće desiti. To neće dozvoliti ni Gruzija niti njeni saveznici.“
Više od 200 hiljada gruzijskih izbeglica iz Abhazije, koji su napustili svoja ognjišta nakon poraza gruzijske armije 1993. godine, smatraju da nezavisnost Kosova ne bi trebalo da utiče na rešavanje statusa separatističkih regija u njihovoj zemlji.
Gruzijska izbeglica – žena: Ne znam kakve će biti posledice proglašenja nezavisnosti Kosova, ali mi treba da brinemo o nama samima i da ne provociramo naše građane u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Sve probleme treba rešiti mirnim putem, iako je naše strpljenje pri kraju. Naravno, treba da se vratimo na naša ognjišta, brinući ne samo o našim domovima već i grobovima predaka. Ja sam izgubila sve u ratu. Ne mogu da podižem sama svoju decu kao što bih želela. U svakom slučaju ne bih htela da ih izgubim u novom ratu.
Istorijat sukoba
Južna Osetija je retko naseljena jer na teritoriji od oko 3900 kvadratna kilometra, odnosno nešto manje od polovine Crne Gore, živi svega 70 hiljada stanovnika. Prema popisu iz 1989. godine, Osetijci su činili 66,6 odsto stanovnika ove oblasti a Gruzijci 29,44 procenta, Inače od 164 hiljade Južnih Osetijaca, 65 hiljada je nastanjeno u ovoj regiji, a 99 hiljada ih je živelo do rata u drugim delovima Gruzije.
Tokom rata, došlo je do drastičnih promena. Oko polovine Osetijaca koji su živeli u drugim delovima Gruzije odselilo se u Severnu Osetiju, manji deo u Južnu Osetiju. Istovremeno, mnogi Gruzijci su izbegli iz Južne Osetije.
Osetijci i Gruzijci u osnovi dele pravoslavnu veru, mada pojedini Gruzijci tvrde da Osetijci nisu hrišćani već pagani. Samo 14 odsto Osetijaca iz Južne Osetije govori gruzijski.
Istorija je jedna od ključnih tačaka sukoba, tačnije ko je prvi došao i samim tim kome pripada zemlja, slično kao i u svim drugim etničkim sukobima.
Bivši gruzijski predsednik Zijad Gamsahurdija nazvao je Osetijce "nezahvalnim gostima Gruzije" s ozbirom da imaju domovinu u Severnoj Osetiji, koja se nalazi u Rusiji. Većina gruzijskih istoričara smatra da su Osetijci došli relativno kasno, u poslednja 2-3 veka, da je teritorija današnje Južne Osetije jedan od najstarijih centara "materijalne i duhovne kulture" gruzijskog naroda.
Osetijci tvrde da žive vekovima u ovoj regiji, sa obe strane Velikog Kavkaskog planinskog lanca i da su se uvek borili na strani Gruzije u ratovima protiv osvajačkih sila.
Nakon propasti carske Rusije 1917, čiji je Gruzija bila deo od 1801. godine, Gruzija je proglasila nezavisnost. U maju 1920. godine potpisan je sporazum o prijateljstvu između Gruzije i Rusije (SSSR), kojim je prema tvrdnji gruzijskih izvora, Rusija priznala da je Južna Osetija integralni deo Gruzije.
Lider Južne Osetije Eduard Kokoiti tvrdi suprotno:
„Planiramo da podnesemo mnogo zahteva u skoroj budućnosti, uključujući i pred Ustavnim sudom Rusije, jer postoji dokument iz 1774. o prisajedinjenju Osetije ruskom carstvu. Istovremeno, ne postoji dokument koji govori da južni deo Osetije nije više deo ruskog carstva ili ruske Federacije.“
Gruzijci s druge strane smatraju da u to vreme Osetija nije ni postojala kao teritorija.
Nekadašnji gruzijski ministar za rešavanje konflikta Giorgi Kaindrava (Khaidrava):
„Za nas postoji samo jedna Osetija. Reč je o Alanii, odnosno Republici Severnoj Osetiji koja pripada Ruskoj Federaciji. Postoji na gruzijskoj teritoriji Šinvali region u kojem žive gruzijski građani osetijskog etničkog porekla. Mi živimo u 21. veku a ne u 18. Ako bismo se vraćali na sporazume koji su potpisani u to doba ili još ranije, u 13 veku, možemo onda ići dalje do 6. veka pre nove ere, u vreme vavilonskih vladara, starog Rima ili Vizantije.“
U svakom slučaju, Južna Osetija je proglasila nezavisnost 8. juna 1920. godine. Gruzija je poslala trupe da bi slomila pobunu. Prema osetijskim izvorima, 5 hiljada Osetijaca je ubijeno i 13 hiljada umrlo kasnije od gladi i raznih epidemija. Južna Osetija smatra da je to prvi genocid Gruzije nad njom.
S druge strane, Gruzija ističe da je to prvi pokušaj Osetijaca da osvoje gruzijsku zemlju kao i prvi pokušaj Rusije da destabilizuju Gruziju podržavajući Južnu Osetiju u nastojanju da se otcepi.
Krajem 80-tih godina 20 veka, došlo je do masovne nacionalističke euforije u Gruziji. Ona je u osnovi bila usmerena protiv nametnute komunističke vladavine, ali se manifestovala i kao Veliko gruzijski nacionalizam na štetu manjinskih naroda.
U toj amtosferi, Južno Osetijci su su osećali napadnutima i počeli su da se organizuju.
U avgustu 1989. Vrhovni Savet Gruzije pokrenuo je gruzijski jezički program kojim je između ostalog predviđeno test iz gruzijskog jezika u svim javnim sferama gruzijskog društva.
Južnoosetijci su odgovorili tako što se u septembru 1989. obratili Savetu ministara SSSR i ostalim sovjetskim institucijama, ističući da je gruzijski jezički program antidemokratski i neustavan, zatraživši pri tom ujedinjenje Južne i Severne Osetije.
20. septembra 1990, Autonomna oblast Južna Osetija je proglasila nezavisnot kao Južno Osetijska demokratska sovjetska republika, apelujući na Moskvu da je prizna kao nezavisan subjekt u SSSR. Gruzijske vlasti su odmah poništile rezultate izbora u J. Osetiji i ukinuli Autonomnu Oblast Južnu Osetiju kao posebnu administrativnu oblast u okviru Gruzije.
To je sve vodilo zaoštravanju situacije i sukobima.
Eskalacija sukoba
U proleće 1992. ponovo su eskalirali sukobi, uz sporadično rusko angažovanje. Iste godine sastali se ruski i gruzijski predsednik Boris Jeljcin i Eduard Ševarnandze da bi razmotrili uspostavljanje primirja, koje je dogovoreno 14. jula 1992. Ustanovljena je Zajednička kontrolna komisija (JCC) u kojoj su bili zastupljeni predstavnici Gruzije, Rusije, Severne i Južne Osetije, kao i OEBS-a. Gruzijske, ruske i južnoosetijske snage formirale su bataljon za nadgledanje i održavanje mira koje patroliraju na području konflikta koje se proteže na oko 15 kilometara oko Šinvalija.
Nakon što je postao predsednik Gruzije početkom 2004, Mikhail Šaakašvili je saopštio da je obnova teritorijalnog integriteta njegov prioritet. Strategija prema Južnoj Osetiji je bila kombinacija borbe protiv krijumčarenja i raznim merama u cilju podrivanja režima u Šinvaliju. To je samo još više ojačalo podršku južnoosetijaca njihovom lideru Eduardu Kokotiju čije je preživljavanje uglavnom zavisio od ilegalne trgovine. U prvoj polovini 2004. godine povećan je broj pripadnika gruzijske policije na granici pa i samoj teritoriji Južne Osetije. U julu i avgustu 2004. tenzije su dostigle vrhunac, desetine ljudi je ubijeno i situacija je bila na ivici sveopšteg rata.
Naši sagovornici iz Južne Osetije ističu da su Osetijci i Gruzijci pre rata dobro živeli i da je bilo mešovitih brakova.
Kosta Kočijev: Da. Osetijci su kosmopolitiski narod. Možemo da živimo zajedno sa svakim i puno toga opraštamo. U mešovitin brakovima nije bilo niti jedinog slučaja da je tokom rata Osetijac oterao svoju ženu zbog toga što je Gruzijka. Ali ima puno slučeva da su Gruzijci proterali svoje osetijske zene. Gruzija to svojim postupcim već duže vreme dokazuje. Politika Gruzije - to je permanentan genocid nad osetijskim narodom. Ja lično ne mogu da zamislim da Južna Osetija bude deo bilo kakve gruzijske države.
Alan Džusojev (Dzhusojev), politikolog: Za Osetijce ne postoji mogućnost zajedničke države sa Gruzijom. Barem ja tako mislim, ali i većina osetijskog naroda.”
U Južnoj Osetiji ističu da su spremni da ponovo ratuju i brane svoju nezavisnost oružjem.
Kosta Kočijev: Svakako. Puno je bilo krvi. Gruzija će uzeti Osetiju samo kada ovde ne bude niti jednog Osetijca.
Alan Džusojev: Mislim da, da, sto posto. Da se razumemo: ekonomija, novac, hrana – to je sve dobro, ali nezavisnost se ne može kupovati. Gruzijci mogu da nas smeste i u kuću od zlata, ali to nas neće učiniti slobodnima.
Povratni uticaj
Kao što je po mnogim procenama proglašenje nezavisnosti Kosova ojačalo beskompromisnost separatističkih regija u bivšem Sovjetskom Savezu, tako se i sadašnja kriza oko Južne Osetije povratno može odraziti na Kosovo.
Šon Berns, bivši američki diplomata:
"Postoji velika opasnost da fe facto podela Kosova na severu vremenom bude i pravno ozvaničena. To će naravno otvoriti Pandorinu kutiju. Mislim da će takva situacija dugo potrajati sem u slučaju velikih promena u Beogradu ili sporazuma Beograda i Prištine o podeli Kosova. Problem je što deo međunarodne zajednice nije spreman da se ozbiljno pozabavi ovim pitanjem. Nažalost, to će ostati zamrznuto pitanje, što će omogućiti Srbiji da ojača paralelne institucije, što će biti sve sve veći izazov za kosovske vlasti."
Drugačiji je stav Sabin Frejzer iz Međunarodne krizne grupe.
"Ne očekujem da će se posledice zbivanja u Gruziji odmah odraziti na Kosovo. Mislim da će mnoge države biti još uzdržanije u priznavanju nezavisnoti Kosova, ali su one i pre toga bile rezervisane. Dakle, svi će sada biti uzdržani. Na primer, Evropska unija će sada biti opreznija u razmeštanju svoje misije na Kosovu jer sličnu operaciju planira i u Gruziji."
Postavlja se i pitanje da li kriza na Kavkazu može politički, ekonomski i medijski, gurnuti Zapadni Balkan na margine interesovanja Brisela i Vašingtona? Mark Almond, profesor Oriel College-a Univerziteta u Oxfordu.
"Ono što se na terenu kavkaske krize događa Sjedinjene Države i NATO zapravo su doživeli i kao svoje poniženje. U tom smislu bi se možda mogle očekivati reakcije u regionu Zapadnog Balkana. Amerikanci bi, recimo, mogli reći: pa, bar ovde imamo dominantnu ulogu, već smo obezbedili nezavisnost Kosova. Mogli bi možda i vršiti pritisak na Srbiju da redukuje ekonomske i druge veze sa Rusijom, u zamenu za napredak na putu ka Evropskoj uniji. Makedonija bi, u svetlu kavkaske krize, mogla da ubrza nastojanje da uđe u NATO, a verovatno i Albanija, kako bi pokazale da ekspanzija NATO-a neće biti usporena krizom ključne članice Alijanse na jugu starog bivšeg Sovjetskog Saveza. S druge strane, može se dogoditi da neke članice NATO-a, ne samo Grčka, mogu doći do zaključka da je ekspanzija Severnoatlantske alijanse veoma riskantan proces kada još uvek imate potencijale za konflikt. Nije nezamislivo da se zapitaju da li je mudro proširiti NATO na Makedoniju i Albaniju u situaciji kada postoji mogućnost za izbijanje sukoba između Makedonaca i etničkih Albanaca. Dakle, mogla bi se lako iscrtati linija podela i unutar samog NATO saveza. Uz sve rečeno, problem za Zapadni Balkan moglo bi biti i očekivanje od Evropske unije da velike sume novca uloži na obnovu delova Gruzije. Veoma je izvesno da bi taj novac bio preusmeren iz fondova markiranih kao pomoć Balkanu."
Mark Almond, profesor na Univerzitetu u OksforduKratkoročni odraz trenutne krize na Kavkazu može da se sastoji u tome da se pažnja EU presumeri sa područja bivše Jugoslavije na jug bivšeg Sovjetskog saveza, kaže za Radio Slobodna Evropa Dušan Reljić, iz Nemačkog instituta za međunarodne odnose i bezbednost u Berlinu.
"Dugoročno, svako novo dodatno pogoršanje u odnosima Rusije i SAD pogoršava međunarodnu političku klimu, a to znači da su šanse, koje su ionako male, da se krene sa mrtve tačke u odnosima Beograda i Prištine sada još manje. Uz to, Vašington će se svakako u buduće pokazati još brižnijim prema kosovskim Albancima zato što je bio izložen kritici da je podsticao predsednika Gruzije Sakašvilija u njegovim planovima da što pre ostvari ambicije i povrati teritorijalni integritet Gruzije. S druge strane, Moskva će, i srednjoročno i dugoročno, nastojati da ojača veze sa Srbijom jer je svaki evropski saveznik, a to Srbija jeste, dragocen za Moskvu – zato će Moskva podržavati, čak i više nego do sada, sva nastojanja Srbije u vezi sa Kosovom."
Pitanje je u kojoj meri će kriza u Gruziji uticati i na debatu o Kosovu na godišnjem zasedanju svetske organizacije u septembru.
Sabin Frejzer:
"Zaista ne znam da li će situacija u Južnoj Osetiji uticati na raspravu u Generalnoj Skupštini Ujedinjenih nacija o Kosovu, međutim očigledno je da su međunarodnoj zajednici zaoštrene podele. To potvruđju i trvenja između Rusije i SAD u Savetu bezbednosti oko Gruzije. Kosovo ostaje tačka razdora, tako da se može očekivati žestoka rasprava tokom zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija i pokazaće se jasne podele između različitih zemalja."
Britanski profesor Mark Almond:
"Velika većina zemalja u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija nije priznala Kosovo i možda u ovim okolnostima neće ni žuriti sa priznanjem. Moguće je čak da će sada ponovo početi da se razmišlja nekom modalitetu pregovora između Prištine i Beograda, kako bi se pronašlo rešenje prihvatljivo za obe strane, recimo nekakav model podeljene suverenosti, koji je i ranije predlagan. To tim pre što mi se ne čini verovatnim da će se u bliskoj budućnosti proces priznavanja kosovske nezavisnosti značajnije ubrzavati."
Dušan Reljić iz Nemačkog instituta za međunarodne odnose i bezbednost upozorava da ukoliko sukob na Kavkazu, koji je za svetski mir daleko opasniji nego ono što se događalo na prostoru bivše Jugoslavije, zaseni sva druga pitanja, da je moguće usporavanje procesa vezanih za Kosovo.
"S jedne strane, taj proces izjašnjavanja država koje nameravaju da priznaju Kosovo, kao što će možda, s druge strane, neke zemlje koje bi inače podržale odluku Srbije da traži izjašnjavanje Međunarodnog suda u Hagu biti uzdržanije. Mislim da će pažnja sa područja bivše Jugoslavije biti preneta na Kavkaz."
Teško je u ovom trenutku sagledati razmere krize u Gruziji. Po nekim procenama, nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, sada sukoba oko Južne Osetije, moguće je širenje tenzija na ostale separatističke oblasti u bivšem Sovjetskom Savezu.
Bivši američki diplomata Šon Berns:
"Svedoci smo pokušaja da se odmrzne još jedan zamrznuti sukob. Međutim, kako se vremenom bude slegala prašina, situacija u separatističkim gruzijskim oblastima vratiće se u pređašnje, zamrznuto stanje. U strateškom smislu, Gruzija je ponižena i vojno i politički. Rusija je veoma uspešno poslala veoma snažnu poruku svojim susedima da je veoma visoka cena ako se stane na put njenim interesima, tačnije da neće tolerisati prisustvo NATO-a u blizini njenih granica. Mislim da će kao posledica ovih sukoba uticaj Rusije na Kavkazu biti još veći.
Pojedini analitilčari i političari se pribojavaju da je na pomolu novi hladni rat."
Sabin Frejzer:
"Mislim da je već duže vreme intencija Rusije da se stvore interesne sfere. Ona veruje da je Kavkaz njena interesna zona, dok bi se Balkan mogao smatrati evropskom sferom. Međutim, kako raste uticaj Evropske unije na Kavkazu, Moskva smatra da ima pravo da se umeša na Balkanu. Dakle, pristup Rusije o sferama uticaja u suprotnosti je sa politikom Evropske unije koja insistira na vrednostima, odnosno nužnosti zaštite ljudskih prava i demokratizacije. Teško je reći u ovom trenutku koji će od ova dva koncepta odneti prevagu."
Dmitrij Trenin iz Karnegijeve fondacije u intervjuu za Radio Slobodna Evropa:
"Ta analogija je pogrešno konstruisana, jer ideologija nije više relevantna. Ovi sukobu zapravo nameću mnogo zlokobniju paralelu. Jasno je već neko vreme da će sudbina odnosa Rusije sa Evropom i SAD-om zavisiti od toga kako će se tri predstojeće krize rešavati. Postavljanje američkog antiraktetnog štita u Evropi, članstvo Ukrajine u NATO-u i sukobi u Gruziji. Dok se kriza u Gruziji već rasplamsala, ishod preostala dva pitanja još visi u vazduhu. Poruka Kremlja je veoma jasna. "Nemojte nas otpisivati"."
